ПРИМЕДБЕ О ЂОКОВИЋУ НА РАЧУН САТАНИЗМА СУ, У НАЈМАЊУ РУКУ НЕПРИМЕРНЕ, У СЛУЖБИ ОКУПАТОРА УСПЕЛА МАНИПУЛАЦИЈА ГЛОБАЛИСТА

Мишљења сам да је ова примедба о Ђоковићу, човеку који је као нико од нас па ни оних који га овако бездушно незасновано критикују, ускогрудна па и непримерна у односу на његов допринос и репутацији српског народа. Не, тако се не сме поступати са таквим гигантима српства са људским образом. Узгред речено, добио сам утисак да је овај чланак у интересу душманима српског народа а не срба из којих је овај млади спортски геније потекао. Зар нам се треба онда чудити што Србији све више наших генија окреће леђа-Како радимо тако нам се и „плаћа“
Зар је то могуће да се одмах, неко ко постави бундеву са свећом и изгледом мртвачке главе у прозор или од свог лица учини неку застрашујућу маску, одмах прогласи сатанистом који слави сатанизам. Е, неће моћи тако моји драги срби, ви прве класе!? Бундеве са изрезаним носом и очима, удупљене са свећом, сам ја као мало дете од 5 година први пут видео прије 70 год. у прозорима чисто српског села као старински обичај. Ту се не ради о слави и слављењу већ о подсећању на нешто чудно за децу што изазива неку лаку језу и указује на то да има неких ствари које су непојмљиве што оштри осећај опасности и проницљивости а што може у извесним ситуацијама живота бити спасоносно. То нема никакве везе са вештицама већ са психологијом у њеним зачетцима прије него што је постала наука. То су стари обичаји васпитног карактера. Као и овај; мене је моја тетка, 1945. у овом српском селу, послала са варјачом да донесем од комшинице соли за ручак. Кад сам стигао и пружио јој варјачу, љутито ми је тргла из руке и рекла; ако се још једном упишкиш у кревет добићеш варјачом по гузи. Забринут што се враћам без соли па и запањен и уплашен незнањем одкуда она то зна да сам се ноћас у сну упишкио вратио сам се замишљен тетки са истим тим питањем. Вероватно је то по старим обичајима имало за последицу да ми се то више никада у животу није десило да се ноћу упишким у кревету. То што се овде зове Хелори је стари српски обичај који подсећа на нешто тајанствено како би се спречило да неки инстинкти у нама не одумру. Ако треба неки стари обичај критиковати онда је то љубљење икона јер је од тог љубљења икона више умрло од ширења туберколозе него се спасило.

Наравно има ту још таквих обичаја који имају више везе са култом свештенства него са Богом као што је то љубљење прстена свом свештенику. То љубљење прстена нема никакве везе чак ни са достојанством човека као Божијег бића али има са понижношћу, оданости и подвржености што омогућава сваку врсту манипулације. Некадашње свештенство је представљало најписменији и најобразованији слој друштва. Данас у доба интернета то више није случај. Свештенство се већ одавно уљуљкано удобностима које носи мантија са собом срозало и већ одавно изгубило корак не само у филозофским, научним доменима већ и да буде авангарда друштва и државе. А сњим се како вера тако и народ у целини срозао. Како су радили тако су и добили, част изузетцима! Комунизам није дошао тек тако што је био јак већ зато што је свештенство било слабо. Нити је дошао што је свештенство било јако а сњим и црква, друштво и народ већ што је било слабо и у својој удобности огрезло. За то није крив комунизам већ слабо свештенство које је толерисало сваку врсту јарма и подјармљивања. Да рекао бих, злоупотребило ауторитет гледајући немо у сиромаштво народа, експлоатацију човека по човеку.

Свештенство је случајем прилика, ненамерној услузи окупатора, добило нову шансу да постане елита друштва и државе. То ће само тада моћи бити уколико се посвете реформама које би довело свештенство и науку у корак. За сада то није случај. Све док се маршира раскораком религије и науке неће се моћи остварити напредак а ни веродостојанство свештенства а стим ни друштва па ни државе на стабилним стубовима вере и праве традиције а не извитоперене. У том случају, и даље као и до сада ће овај процват вере остати само кратка епизода. Ако свештенство намерава спречити препород комунизма онда мора бити образованије, напредније, интелигентније а прије свега хуманитије и праведније од безбожног комунизма. Моје је убеђење да то за сада још увек није случај.

Душан Нонковић-Теодоровић

Schreibe einen Kommentar

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

%d Bloggern gefällt das: