ИНТЕРВЈУ са Миланом Зарићем: Вријеме је да почнемо да се боримо за, а не против нечега

ИНТЕРВЈУ: Вријеме је да почнемо да се боримо за, а не против нечега

Милан Зарић, продуцент филма – Старац Вукашин

Срби се често жале да их странци не разумију и да их због непознавања српске историје медијски сатанизују. Ипак, чини се да ни српска страна није довољно учинила по том питању те да српске културне институције, друштво и држава нису урадили довољно да се њихова верзија протеклих догађаја чује у свијету. Тако уљуљкани, учаурени и хибернирани чекају да правда побиједи и да се ствари поставе на своје мјесто саме по себи- што се никада неће десити.

Да би јавност у свијету знала за српска страдања неопходна је краткорочна и дугорочна стратегија дјеловања у коју треба да се укључи, како матица, тако и Срби у расејању. Једино међусобна сарадња Срба у земљи и иностранству може дати праве резултате, без партијашког петљања и клановско-земљачких подјела.

Милан Зарић је примјер Србина који је провео дуго времена у Швајцарској, чији су родитељи такође живјели и радили у тој земљи. Умјесто да финансира естрадна дешавања и наступе полусвијета који пуни тамошње фолкотеке, уложио је свој капитал у играни филм који се бави темом српског страдања у јасеновачком логору смрти.

Са њим смо разговарали о управо завршеном филму Старац Вукашин, Жилу Фригановићу, Вукашину из Клепаца, српском страдању и потреби да се ове теме детаљније обраде него што је до сада био случај. Титова Југославија је престала да постоји прије више од 24 године тако да нема оправдања да некакве идеолошке комисије спречавају сценаристе, режисере и продуценте да снимају игране и документарне серије и филмове о овој тематици.

Разговарао за Принцип: Стефан Бранисављевић
  • Шта бисте рекли о филму Старац Вукашин, обзиром да није било довољно филмова у нашој кинематографији који су се бавили темом српског страдања у НДХ?

О филму и целокупној теми усташког геноцида могло би дуго да се прича. Та тема је неисцрпна. По мени би старац Вукашин требао да служи као узор, поготово када је у питању овај прећутани геноцид чије помињање може да пробуди мржњу. Ми једноставно морамо да прођемо кроз ту фазу, где неће бити лако, ни нама , али ни Хрватима. Желим да напоменем да овај филм нема сврху да поништи српске злочине, јер и ми смо као народ чинили злодела, већ да укаже на геноцид усташа, који је јединствен пример зверства у читавој историји човечанства.

  • Како сте дошли на идеју да снимите филм о Вукашину из Клепаца?

Та идеја се рађала полако, годинама. Први пут сам био у Јасеновцу 2010.године. Од тада сам видео и чуо много тога о том геноциду. Био сам запањен колико је та тема скрајнута и колико људи мало знају о томе, а што је најгоре, људи имају велики отпор према тој теми. Доживео сам да неки моји пријатељи Срби иду толико далеко да негирају та зверства. Касније сам се сусрео и са причом о старцу Вукашину, која ме је фасцинирала.Тако се родила идеја да урадим филм. У томе ми је помогао и Бојан Бабин, који је и продуцент овог филма. Желим овом приликом да му се захвалим као и сценографу и костимографу Георгу Помани и директору фотографије Игору Лапедату. Сви они су својом жртвом и стручним радом допринели да до овог филмског остварења дође.

  • Какав је, по Вама , лик Жилета Фригановића који је на неки начин трагичан лик сам по себи, као што је несрећа сама по себи и тај покрет кога је представљао?

По мени је тај лик жртва система. Не заборавимо да је у то време НДХ била држава која је имала законодавну и извршну власт. Жиле је био војник те државе. Војник који се својом суровошћу истицао и био бољи од осталих. Такви су се у то време награђивали. Колико год то нама сурово звучало, то је у то време била њихова реалност.Требало је истребити нас Србе, наводно инфериорну расу која је била сметња напретку њихове.Тако су они тада то видели. Нешто слично се дешавало и у Немачкој у то време. Овај феномен је настао захваљујући песудонауци еугеници. предлажем да се детаљно позабавите овом темом како би разумели праве изроке свих тих зверстава. Разумели да је и у данашње време на снази еугеника. Све је остало исто само су се методе мало измениле.

  • Да ли је мир Св. Вукашина из Клепаца примjер пасивног или активног отпора злу кога је персонофиковао систем логора смрти Јесеновац-Стара Градишка?

Наизглед пасиван али у суштини то је једини начин да ипак активно пружимо отпор према злу. Зло не жели да нас види смиреним то је чињеница. Љут човек жели да вас наљути. Зашто бисмо му учинили услугу?Реаговати као Св. Вукашин није лако, али ако разумемо психолошке механизме, онда нам то неће представљати велики проблем. Позивам Вас да се опробате. Када Вас следећи пут неко буде увредио, немојте му узвраћати. Ето Вам прилике да разумете лик Св. Вукашина и Жилета.

  • Да ли сте имали помоћ званичних српских културних иституција прилико снимања овог играног филма?

Не. Нисам их ни контактирао. Нисам желео да се неко умеша и покуша да на неки начин спречи или успори читав пројекат. Читав пројекат сам финансирао из сопствених средстава. Ево, овом прилико позивам све заинтересоване који желе да на неки начин допринесу, да ми се јаве. Адресу ћете наћи на сајту anti-censura.com. Што се тиче институција, њих ћу накнадно контактирати. Да ли ће подржати или не, на њима је да одлуче. Почео сам без њих, без њих могу и да завршим.

  • Какви су Вам планови у наредном периоду и да ли планирате сличне пројекте?

О плановима бих другом приликом. За сада ми је циљ да филм одгледа што већи број људи. Како наше, тако и иностране публике. Планирамо да филм преведемо на више светских језика. Јасеновац, Јадовно и на десетине јама и стратишта где су Срби страдали мора да постане део колективног глобалног памћења. Као што је данас и Аушвиц.

  • Како гледате на ватиканску иницијативу да се Степинац прогласи свецем?

Као ново омаловажавање српских али и жртава свих осталих народа који су страдали од усташког ножа. Нисам за варијанту да их критикујемо, јер их сигурно нећемо у томе на тај начин спречити. Зло се побеђује сведочењем истине и показивањем, личним примером шта је добро. Време је да почнемо да се боримо за, а не против нечега.

  • Шта би српска кинематографија требала да уради у наредном периоду и да ли је могуће са ограниченим финансијским средствима финансирати игране и документарне филмове и серије које ће се бавити националном тематиком?

Српска кинематографија би требала да обради мноштво прећутаних тема наше историје. Ако могу ја, онда може и она. Држава Србија би могла за годину дана да обради читаву нашу историју. Такође би могла и да је пласира у свет. То би било од изузетног значаја за нас демонизоване Србе. Зашто то не чине? Мислим да свако ко има мало здравог разума може да закључи разлоге зашто је то тако. Верујем да ћемо у наредном периоду да осетимо неке промене по том питању.

Принцип

Schreibe einen Kommentar

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

%d Bloggern gefällt das: