Званична интернет презентација са благословом Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Г.Г. Др АРТЕМИЈА

ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА И

КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКА У ЕГЗИЛУ

Званична интернет презентација са благословом Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског  Г.Г. Др АРТЕМИЈА

www.eparhija-prizren.org

Скретање српских архипастира и пастира у паклене воде екуменизма је пракса која траје више од пола века. Авај, више од пола века траје урушавање Цркве Божије, Стуба и Тврђаве Истине (1Тим. 3, 15), од стране оних који су постављени за градитеље и чуваре Њене. Један од пионира практичног екуменизма, тј. делатних цркворушитеља, је и Епископ Лаврентије. Још у својим младим годинама, као Епископ западноевропски, Владика Лаврентије је својим екуменисањем, „у име љубави према ближњем“, чинио озбиљне канонске преступе којима је значајно подрио Цркву Божију. Љубав према светости и чистоти свете Вере Православне и Цркве и права хришћанска љубав према ближњем, у том случају, морају проговорити  из сваке христољубиве душе. Христољубац, црквоградитељ и братољубац у таквом случају не може да ћути, јер се, по речима светог  Григорија Богослова, ћутањем издаје Бог. Због тога је узбуђена православна савест јеромонаха Артемија, тих седамдесетих година, на екуменисање Епископа Лаврентија, проговорила. На који начин је проговорила сазнаћете из наредног прилога, тј. писма које смо недавно пронашли у архиви Епископа Артемија.

Уредништво

НЕДЕЉА СВИХ СВЕТИХ
27. V/9. VI -1974.
АТИНА

ОТВОРЕНО ПИСМО
ЕПИСКОПУ ЗАПАДНОЕВРОПСКОМ ГОСПОДИНУ, ГОСПОДИНУ ЛАВРЕНТИЈУ

ДИЗЕЛДОРФ – НЕМАЧКА

Quo vadis Laurentie?

ВАШЕ ПРЕОСВЕШТЕНСТВО, СВЕТИ ВЛАДИКО
благословите!

Дуго сам мучио себе борећи се са мишљу да ли да Вам напишем ово писмо или не. Није било лако одлучити. Од ранијег писменог обраћања к Вама задржавао ме је осећај личне недостојности и неспособности да изразим мирно и у поретку сву дубину мојих осећања изазваних извесним Вашим поступцима с једне стране, и очекивање да то уради ко позванији с друге стране. Али, како рече некада пророк о огњу у костима његовим: „Уморих се задржавајући и не могох више“, то и ја не могох више издржати ћутећи. Јер разлози који ми диктирају да Вам пишем јачи су и многобројнији. То је пре свега и изнад свега љубав, и то љубав двострука. Прво љубав према светости и чистоти наше свете Православне вере и Цркве у којој и кроз коју се спасавамо, а друго љубав братска према Вама, свети Владико, Вама давнашњем познанику и брату у Христу према којем осећам и извесну обавезу и дуг. Додао бих и трећу врсту љубави која ми не да мира, љубав према нашој заблуделој Европској браћи, љубав која се меша са тугом што им Ви, тешко је рећи, ускраћујете истинску еванђелску љубав, љубав која уводи у истину и спасава, у име људске љубазности и углађености.

Нисам могао више издржати, свети Владико, да при помену Вашега имена замишљам истовремено две личности. Једну са Купрешких Висова, из кршне Далмације или бучног Београда (време викарства), а другу – из свејеретичке Европе. Прва слика показује једног младог јеромонаха који сав гори од силне љубави према Богу и ближњему, спремнога да у светој ревности жртвује не само све своје него и себе самога за добро, за вечно добро свога ближњега. Примера за то је много, и будући да су многима (па и мени и Вама) познати, то их нећу наводити. Друга пак слика показује, можда ништа мање ревносног, младог епископа-екуменисту, који у убеђењу да чини свето дело, да све чини из љубави према ближњему, уствари практикује ништа мање него „ЧОВЕКОМРЖЊУ“ по речима светога Максима Исповедника. Тешка реч, али истинита. Јер он каже: „Ја не називам љубављу него ЧОВЕКОМРЖЊОМ и отпадањем од Божанске љубави кад неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде“ (В.С. Т 91, 465CD). А то пак што Свети Отац назива човекомржњом чине данас многи највиши представници Православља и то, о ужаса, у име саме љубави. То исто, авај, чините и Ви, свети Владико, кроз многобројне своје поступке, не будући често ни свесни шта управо чините. Но, шта ја то кажем? Православни епископ Цркве Бога Живога да је несвестан својих поступака! Зар је то дозвољено, зар је то уопште могуће? Та он је и постављен  да буде орган Духа Светога у чувању и надгледању најпре чистоте исповедања вере, а затим и остварењу исте од стране његове пастве. Уз то, 19. канон Пето-шестог Васељенског Сабора, изричито наређује епископу (сваком епископу) да неизоставно поучава клир и народ Светом Писму, но на основу учења Светих Отаца. Отуда је епископ у Цркви увек био (авај не увек) неусипаемоје око и савест вере и благочешћа. Само онај који исповеда веру епископа дотичне цркве и стоји са њим у евхаристијској заједници, сматран је чланом Цркве. А шта се то данас дешава? Зар је то око Цркве, које се зове епископ (и сама реч говори о његовој улози), толико помрачено да се показује прека потреба одбране Цркве и вере од самих епископа? Да, нажалост, наша модерна епоха указала је и на ту чудну потребу.

Комплетан прилог можете прегледати на адреси:

http://www.eparhija-prizren.org/index.php?option=com_content&view=article&id=1435:otvoreno-pismo-jeromonaha-artemija-episkopu-zapadnoevropskom-gg-lavrentiju&catid=48:podsecanja&Itemid=53

Поштовани, уколико не желите надаље да примате вести Епархије рашко-призренске у егзилу путем електронске поште, молимо вас да пошаљетe поруку на odjava@eparhija-prizren.org

Schreibe einen Kommentar

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

%d Bloggern gefällt das: