Треба се бојати последица Вучићеве “владавине”

Треба се бојати последица Вучићеве “владавине”

Треба се бојати последица Вучићеве “владавине”

У време ИБ-а Тито је из белог света доводио читав чопор познатих имена из политике, науке, уметности… који би, пошто би се гостили широм целе земље, на повратку, изјавили да су се уверили да се у Југославији заиста изграђује социјализам, насупрот оном што се тврдило у Резолуцији ИБ-а. да ће Југославија постати капиталистичка земља.

Проф. Др. Слободан Турлаков, 22.08.2015

***

Данас имамо сличну ситуацију. Нема дана кад у Београд не долети неки функционер из Брисла, или пак из Енглеске, Француске, Немачке , САД, али и из Аустрије, Словачке, Чешке, Финске… који сви од реда изјављују како су задовољни привредним и друштвеним напретком Србије, хвалећи Вучића и његову владу, што овај одмах искористи да позове дежурне новинаре и камермане, да са великим самозадовољством и хвалоспевом обелодани пучанству, да и оно буде, крај празног астала, задовољно, и да честита самом себи што је гласало онако како је гласало 2012 и 2013.

Наравно, сви ови белосветски намерници, међу којима је било и председника држава и влада, уз речене хвале, нису пропустили прилику, да сви од реда, на крају помену и нужност решења Косова, што је предуслов за отварање тзв. поглавља у преговорима за улазак у ЕУ, у ком смеру иду и јачање добросуседских односа у региону, које Вучић и самоиницијативно непрестано форсира, чак тако и толико, да иако инсцениран атенат у Сребреници није успео или није требало да успе, одмах позвао оне који су у тој инсценацији морали учествовати или бар знати за њу, да дођу у Београд, како би учврстили добросуседске односе, потврђене погачом и сољу из руку девојака обучене у народну ношњу, како би се показало и доказало да Вучићева политика добросуседских односа има подршку народа, у ком смислу је одиграна и партија шаха и наложено певање песме: „Сарајево, љубави моја“.

Пошто истрага у Сарајеву споро напредује, мада је речено да је у атентату учествовало око 20-так гневних актера, Вучић који мора непрестано да буде у жижи камера и новинара, не може да чека, па је тако дошло до његове иницијативе о заједничком Дану сећања на жртве (грађанског рата) у бившој Југославији, па је снужденим лицем, провинцијског глумачког дилетанта, позвао све шефове држава бивших република СФРЈ а и непризнатог Косова да се придруже том његовом хуманитарном „искораку“ који би требало да доведе до општег помирења. И не само њих, већ и све евро-атланске представнике у Београду, да се придруже том његовом апелу, што они нису прихватили, (наравно, по налогу својих влада) те тако нису чак ни заставе својих земаља спустили на пола копља, чиме би изразили тугу за толиким жртвама, иако њихове земље толико причају и галаме о добросуседским односима, као последица општег помирења.

Дабоме, Вучић је био колико тужан, толико и разочаран због таквог односа пријатељских западних земаља. А посебно што су његову иницијативу одбили челници Хрватске, БиХ. и непризнатог Косова…

Има ли неког у овој земљи, који би могао јавно да запита Вучића, како може од „државе“ коју никад неће признати, већ и због тога што су протерали 250 хиљада Срба са територије која није историјски њихова, да тражи да се придружи његовој хуманитарној иницијативи у обележавању Дана сећања на невине жртве!? И шта би било да су прихватили Вучићев искорак ка помирењу и успостављању добросуседских односа, да ли би то значило да би Вучић онда, признао Косово?

Онај уштиркани министар унутрашњих дела, који вреба сваку и најмању прилику да се додвори Вучићу, успео је чак да срочи две глупости на ову тему: „Одбијање Вучићевог предлога, значи одбијање прилике за помирење“, и „Противници одбијају велику прилику за помирење“ упркос Вучићеве изјаве, да је из целог региона, „најмање глупих изјава потекло из Србије“.

Уосталом, о каквом помирењу може да се говори – кроз сећање на жртве! Вулин чак обећава да ће се Дан сећања сваке године обележавати, што значи да ће сваке године подсећати на невине жртве и будити код њихове родбине, па и читавог народа –– мржњу, а никако жељу за помирењем.

Како ће у Хрватској тај дан, 5. август, бити званично и општенародно слављен као дан победе над крајинским Србима, уз Томсонове песме у Книну и раздрагане узвике празничне публике: „Убиј. Србина!“, треба се озбиљно питати: Има ли у овој земљи Србији памети и достојанства, има ли оних који ће се питати – куда води и чему тежи ова бесмислена идеја Вучића и његове камариле?

Искрено речено, н е м а!

А најмање код њега лично, јер и после свега што се збило широм Хрватске, он је „убеђен да ће помирити регион, уводећи заједнички Дан сећања на све жртве ратова с простора бивше Југославије.“

Но, ипак, појавило се и код њега зрно памети, па каже: „Земље регије, помириће се пре или после, али никад кад то Србија хоће!“

Али, одмах ускаче његов вазда дежурни трабант, уштиркани министар, тврдећи да је Вучићева иницијатива државничка, и да му је жао што остали државници нису на том нивоу“, те нису могли ни да схвате „да је премијерова иницијатива била најбоља порука у изградњи будућности“. А и како би „кад гледају само своје ситне интересе“.

Не знамо које је и какве интересе исказао патријарх Иринеј, кад је, бивајући на оствру Крку, поводом четири века тамошње православне богословије, позвао све „Прогнане Србе да се врате у Хрватску!“ ваљда да докажу настојања загребачког митрополита, да је међусобни однос Хрвата и Срба – предрасуда!

Кад се томе дода патријархова изјава да се треба „надати да ће Вучић извући Србију из пепела“, пошто је претходно гласао за Тадића, онда се мора признати да је Бећковић био у праву, кад је, у своје време, рекао да је „Црква за све крива!“

И јесте!

Зар би се, после оноликих раздраганих порука „Убиј, Србина“, што је значило побити још оно мало Срба што је преостало у Хрватској, могло помислити да ће се поглавар српске цркве определити за повратак Срба у ту најкатоличкију земљу, како би их покатоличили и похрватили и тако још једном наставили д уништавају српски род?!

Наравно, да се није могло.

Али тај исти патријарх, приликом прошлогодишње посете Тирани, на освећењу обновљење тамошње православне цркве, имао је најтоплије речи за вековни суживот Срба са Арбанасима, закључујући да кад смо онда могли тако лепо живети, зашто не бисмо могли и сада?!

Па зар се онда треба чудити што један историчар, професор београдског универзитета и академик Републике Српске, пише „Историју“, за шести разред основне школе, из које већ неколико година уче наши малишани, како су Срби отели Косово од Шиптарских староседелаца, да су Срби досељеници у ту древну српску земљу, и данас покривену толиким српским историјским здањима, што не само да доказује неистину, већ и скандалозну небригу задужених установа, Завода за унапређење школства, Министарства просвете, Завода за издавање уџбеника. Кад се око ове срамоте тих установа и појединаца (писца, резензената и наставника који су по тим уџбеницима предавали!!), огласила галама, уџбеник је повучен и штампано је ново издање без тог подметања Србима да су отели албанским староседеоцима њихово Косово.

Истраживањем Милана Мајданца дошло се до исте небриге и скандала у „Историји“ за 2. разред гимназије, у ком пише да су „Словени долазећи на ове просторе, затекли староседеоце Грке, Романе, Арбанасе“, од којих су чак неки преузели њихов језик и претопили се у њихово племе“!

Да би скандал био већи и дрскији, директор Завода за унапређење школства Зоран Аврамовић изјављује да „Ти недостаци нису таквог карактера да би се уџбеници повукли из употребе!!!“.

Наравно, ово је у првом реду ствар Владе, која има задатак да школским системом васпитава и образује будуће грађане, међутим она се није дала сметати у својој незаинтересованости.

Министар просвете, који се већ истакао низом иницијатива, од којих су неке проузроковале вишемесечни штрајк просветних радника, ту је и нови закон о уџбеницима, који „укључује ученике у избору уџбеника из ког желе да уче!!“, чиме се, како министар каже „обезбеђује квалитетни скок“ или обећање министра да ће „извршити тржишно усмеравање образовања“, што је вероватно нова опасност за образовање уопште, а ту је и тзв. „инклузија“, која је по министру „императив не само образовања, већ и целокупног друштва. По њој „образовање постаје доступно и праведно за свако дете, тако да на крају школовања буду у позицији да одлучују о својој судбини.“

Фантазија! Крај толике незапослености!

Оваквих „специјалитета“ министар ВербиЧ има сијасет, и он и његова екипа из Петнице, као што су др Белић,. др Шуваков, ког су неки непознати и неоткривени људи намлатили тако да је са озледама морао у болницу, и све се свршило са његовим великим интервјуом, биће у „Политици“, у ком је одкукао како се јавност недовољно интересује за њихов тим око ВербиЧа који марљиво ради на низу иновација, које треба да унапреде цео образовни систем, који је ко зна од када запуштен и упропашћен, упркос чињеници да наши дипломци већ деценијама покривају целу Европу и Америку, на вискостручним пословима.

Сад се припрема масовно отпуштање наставника у основним и средњим школама, ко зна по којим критеријумима, сем ако нису у зависности од непоседовања партијских књижица.

Унија синдиката просветних радника Србије изгледа да се једина носи са тим „иновацијама“, настојећи да спасе што се може спасити од ових младих иноватора, без икаквог радног искуства у просвети, а ни Влада ни Вучић не реагују, а једино решење било би ове људе ослободити посла ком је једини задатак да доврше уништење нашег школства, које је почело плански да се извршава од 5. октобра, на челу са пок. Гашом, као првим транзицијским министром просвете.

Соња Бисерко, која је позната као комунистички и титоисти функцуинер, али и по свом вишедеценијском олајавању свег што је српско, још у њујоршком Институту за мир (2000), дала је у последње време два интервјуа, у „Вијенцу“ Матице хрватске, а ових дана у „Данас“-у, који врве од њене познате патолошке мржње према Србима, за коју је цењена и добро награђена од стране Запада, за који каже да је „површан према Београду, који је последњих месеци показао да је српски национализам још увек жилав, да је главна препрека на путу ка ЕУ“.

Камо среће да је тако!

„Сребреница мора постати део нашег (!) идентитета, јер само тако је могућно превазићи прошлост. Помирење није могуће на негирању геноцида, јер се тиме стварају претпоставке за његово понављање.“ (Мисли ли она тиме и на Хрвате, муслимане, Албанце…)

На жалост Соње Б., она своје упорне приче базира на једној великој лажи, коју, иначе приписује српској историји, а та је: Дејтонски споразум, који су званилчно потписали 14. дец. 1995. Слободан Милошевић Р.Холбрук и Алија Изетбеговић, док је према муслиманским тврдњама Сребреница била 11.јула и још неког дана јула, исте године.

Нека Бисерко одговори: Зар би Изетбеговић потписао речени споразум, којим се гарантује мир и Република Српска, скоро пола године после тог „злочина“ од стране Срба над муслиманима у Сребреници?

„Стиче се утисак да је искоришћен инцидент у Сребреници да би се иницијативом Вучића (о заједничком Дану сећања на жртве), показала великодушност Београда. Србија мора направити свој ратни биланс и поштовати пресуде Хашког Трибунала“.

Ми у „инцидент“ у Сребреници не верујемо, то је једна дозлабога лоша режија, која је, по нама, Вучићу била унапред позната. Иначе би повео Зорану, која се нудила да иде. А тај „ратни биланс“ је направљен у Дејтону, кад је створена Република Српска. Што се, пак, Трибунала тиче, он се толико обрукао својом пристрастношћу, да сте и Ви могли бити његов члан, јер Ви сте, још из својих комунистичких времена, страсни мрзилац Срба, то је Ваша професија, која је позната и листу „Данас“, баш као и часопису „Вијенац“, да би и њихове главне уреднике требало да буде срамота што су нашли места за речи мржње ове некада допадљиве женске, која је са тог становишта заслужила бољу судбину. (Требало би чешће да погледа у слику данашњег лика Олбрајтове, једне такође страсне мрзитељке Срба!)

Да поменемо још једно место из њеног интервјуа листу „Данас“.

„Међународна заједница нема велики избор, сарађује са онима који су тренутно на власти. А то су људи који су били део Милошевићеве ратне политике“.

Што се тиче те „ратне политике“ и она ће једном изаћи на видело, мада је већ одавно видљива за онога који хоће да гледа и види. Још од „разлога“ за увођење санкција!

Али, ако мисли на Вучића и Николића (а зашто не и на Дачића?, комунистичког и титоистичког колеге Соње Б.) ми бисмо били склони да овим типовима признамо део „Сребреничког идентитета“, који су сами себи накачили.. Томи, јер је изјавио да ће клечати пред сребреничким хумкама , као невиним жртвама његових српских сународника, а Вучићу да је јавно изјављивао да је то био стравичан злочин који су, такође, починили његови српски сународници. Тим изјавама стекли су полазни гард у односу на Запад, њиме су се преобратили од и из Срба у Европљане, срљајући и даље у тај непремостиви амбис, јер их Запад једноставно не прихвата.

При том срљању спремни су да учине највеће услуге Западу и највеће несреће Србима и Србији, па се тако ових дана удварају онима који су својим потребама и својим злочинима изазвали такорећи праву сеобу народа, која има тек да се разбукти, али, како сада стоје ствари, највише на рачун Србије.

Мирјана Бобић – Мојсиловић се с правом пита „да ли је наша Влада пристала да наша земља буде логор за азиланте“. Ми бисмо чак рекли, на основу изјава Вучића и његових флигл ађутаната, не само да је пристала, већ и да се нудила да то буде.

Јер, кад је Орбан, који је најпре достојанствени и беспоговорни Мађар решио да дигне ограду на граници према Србији и на тај начин спречи надирање азиланата… док је Европа благо, па чак и благонаклоно реаговала, Вучић је рекао:

„Није нам пријатно, али их разумемо. Мађарска штити своју државу и свој интерес“

Два месеца касније, он се са својим трабантима (Стефановић, Вулин, Мали) спушта у парк крај железничке станице и као брижни вођа обилази мигранте, па се чак, (као раније у Фекетићу или током поплава) дао сликати како грли избегле малишане) изјављујући:

„Добродошли у Србију, без обзира прошли кроз њу или остали у њој!“

Имајући у виду оно што је изјавио поводом дизања зида на граници Мађарске према Србији, морамо да се питамо: да ли Вучић овом добродошлицом мигрантима, прокламује заштиту наше државе и њен интерес????

Слободан Турлаков

ПС:

Да се још једном послужимо Максимом Горким: „Познато је да је Толстој био ниског раста, али кад би се он појавио, сви присутни, били нижи од њега“. Вучић је ретко висок, али чим би се негде појавио, сви би били виши од њега!

Нема сумње, тако ће бити и на његовој четворомесечној турнеји: Брисел, Вашингтон, Москва, Пекинг…

http://www.novinar.de

Schreibe einen Kommentar

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

%d Bloggern gefällt das: