Habjanović Đurović je najčitaniji i najtiražniji pisac koji stvara na srpskom jeziku

“Sva snaga je u umu. Snaga za sve. Muka tera iz čoveka i ono što bi on da zadrži u sebi. Zato čovek mora da ćuti i kad mu je najteže i kad je najsrećniji. Da mu reči i osećanja ne pobegnu. Da ne stignu do nekoga ko će ih sačuvati i pustiti da jednom progovore protiv njega.“

Književnica Ljiljana Habjanović Đurović rođena je na današnji dan 1953. godine u Kruševcu, gde je završila osmogodišnju školu i gimnaziju. Diplomirala je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Radila je kao bankarska službenica i kao komercijalistkinja inostranog turizma, a zatim kao novinarka i urednica u magazinu „Duga”. Za to vreme napisala je i objavila četiri romana. Od 1996. godine posvetila se samo književnom radu. Godine 2003. osnovala je izdavačku kuću „Globosino Aleksandrija”. Autorka je jedanaest romana. Otkad je, maja 1996. godine, objavljen roman Ženski rodoslov, Ljiljana Habjanović Đurović je najčitaniji i najtiražniji pisac koji stvara na srpskom jeziku. Svoje romane prodala je u tiražu od milion primeraka. Jedini je književnik (od 1973. godine, od kada se prave liste čitanosti) čije su knjige bile pet puta najčitanije u bibliotekama Srbije. Dobitnica je najznačajnijeg društvenog priznanja u Srbiji, Vukove nagrade za 2009. godinu za „izuzetan doprinos razvoju kulture u Republici Srbiji i srpskom kulturnom prostoru”, kao i Zlatnog beočuga, nagrade Kulturno-prosvetne zajednice Beograda 2008. godine „za trajni doprinos kulturi Beograda”.Osim ovih, nagrađena je sa još dvadeset tri književne nagrade i priznanja. Ljiljana Habjanović Đurović je najuspešnija srpska spisateljka u inostranstvu posle 2000. godine. Objavila je trideset knjiga na trinaest jezika (češki, italijanski, grčki, hrvatski, makedonski, francuski, mađarski, bugarski, ukrajinski, ruski, rumunski, beloruski, gruzijski), u četrdeset pet izdanja. Njen rad je predstavljen u uglednim književnim časopisima, a više studenata slavistike ima za temu svojih diplomskih i magistarskih radova njena dela.

Gradska biblioteka Subotica (zvanična prezentacija)s Foto.

KAD POLITIČARI, UMESTO NAUČNIKA, DEFINIŠU ŠTA JE GENOCID ONDA ISPADNE „SREBRENICA“, UMESTO NAUČNOG DOKAZA OBIČNA BANALNA LAŽ! (Video)

KAD POLITIČARI, UMESTO NAUČNIKA, DEFINIŠU ŠTA JE GENOCID ONDA ISPADNE „SREBRENICA“, UMESTO NAUČNOG DOKAZA OBIČNA BANALNA LAŽ!

Bez poznavanja genetike, nauke o naslednim osobinama, ne može se verodostojno govoriti o genocidu pogotovo ne tamo gde te genetske razkike nema da bi jedna genetska linija mogla uništavati drugu, dokazano naučnom analizom gena naroda sa tih područja. Geni se prenose polnim putem dok religija vaspitnim. Čovek može paradajs ili krompir staviti u četvrtasti kalup i plod će biti četvrtast ali kad to seme poseješ radjaju se ponovo okrugli plodovi po genetskom kodu. Razlika u religiji nije genetskog, naslednog, već vaspitnog karaktera što sa genetikom i genocidom nema nikakve veze. Gde genetske razlike nema ne može biti ni genocida na osnovi genetskih razlika. Čovek može prelaziti iz religije u religuju a da se njegov genetski karakter i forma, tipiönost ni za dlaku ne menja Nauka je precizno definisala šta je gen šta je genetika a stim i šta je genocid. Genetika je nauka o genetskim odnosno naslednim karakteristikama koje se nasledjuju polnim putem ili kod nekih vrsta biljnog sveta i kloniranjem da bi se održale nasledne razlike, karakteristike odabrane sorte, rase, vrste, familije ili podvrste. Na osnovu tih prepoznatljivih ali konstantnih, naslednih, karakteristika koje se selekcijom održavaju, formulišu se i prijavljuju za patente biljne ili životinjske sorte koje moraju imati tipične i stabilne karakteristike na osnovu kojih se razlikuju od ostalih sličnih karakteristika, drugih rasa kao i sorti u biljnom svetu kao tipično obeležje samo te rase odnosno sorte obeleženo nasledjeno genetskim kodom. Izmedju naroda tog područja, ma kojoj veri, religiji, pripadali te genetske razlike nema pa kako onda može biti genocida gde tih genetskih razlika nema, što je preduslov, da bi na osnovi genetskih razlika moglo biti genocida!
Istorijski dokazana je činjenica da su Japanci smatrali žene malih stopala posebno lepim pa su već bebama navlačili male cipele kako bi noga ostala mala po kalupu ali čim bi se rodilo sledeće dete i prestalo sa navlačenjem premalih cipela, stopalo bi se razvilo u uobičajenu genetski predodredjenu formu odnosno veličinu. To znači da se genetske osobine ne mogu ostvarivati mehaničkim odnosmo nasilnim putem kao što se ne može promeniti genetski nasledjena osobina fizičkim putem kao ni prelaženjem iz jedne u drugu religiju. Smedje oči će ostati uvek smedje bez obzira na prihvataćenu religiju. Zato ne možemo govoriti o Srebreničkom genocidu, uništenju po genetskim, biološko naslednim, osobinama već o zločinu raznoraznih kategorija, stepena i formi ili o masakru ali nikako o genocidu.
Ako se uzme činjenica da bi Engleska i Amerika htele da zločin u Srebrenici, na selektivan način, proglase genocidnim bez naučnog pokriće i još da upakuju to u rezoluciju „Srebreničkog genocida bez da podnesu prvo zahtev za rezoluciju za svoje počinjene genocide daleko većih razmera od zločina u Srebrenici, bacanjem fosfornih bombi na Vjetnam atomskih bombi na Hirošimu i Nagazaki ili engleskih genocida za vreme širenja svoje imperije. To toliko da samo napomenem neke na koje su i slepi i gluvi da se vidi sva tragedija političke nekorektnosti i duplih aršina.

VIDEO 1: https://www.youtube.com/watch?t=51&v=fYbI6kPk4qc

VIDEO 2: http://breakingvijesti1.blogspot.co.at/2015/07/bosna-se-trese-pojavio-se-video-koji.html

Dušan Nonković-Teodorović

ОТВОРЕНО ПИСМО СРПСКИМ МУШКАРЧИНАМА

komnenić

 

– КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ

Траг у времену из црног шешира
ОТВОРЕНО ПИСМО СРПСКИМ МУШКАРЧИНАМА
Пишем вам поводом текстова Светог Славјанина (Светислава Басаре) у дневном „угледном листу“ (Данас), чији тираж спада у статистичку грешку (наслови текстова: „Српство и прдарство“, „Пријатељица народа“, Бућкало“, „Љиљанина недеља“ и др). Повод је ћ и р и л и ц а.
Не бих знао шта пише, а некмоли да има свакодневну колумну у том таблоидном подлистку, његова екселенција, боље речено изванредни и опуномоћени дипломатски шарлатан (дипломати су професионалци), који се у амбасади – како је јавно говорио – дневно бавио потписивањем налога за тоалет папир, да наведене текстове нисам прочитао у Билтену УНС-а.
Тим будућим академиком (у Србији није тешко доћи до те титуле или добити место у Алеји великана) позабавили сам се први пут када је, након петоктобарске пироманске револуције, најављен за амбасадора, односно молили смо тадашњег председника Коштуницу да му не потпише акредитивна писма, као и за још двадесетак „познатих“ ликова, који ће у ДКП-има иза себе оставити пустош или ће их опозивати након кратког времена (Ст. Протић из Вашингтона). Нико Коштуницу уствари и није питао, јер је свака досистичка партија (Свети Славјанин је био у ДХСС) имала по кључу (и у доба социјализма је био кључ, али само за дипломате), одрђен број амбасадорских и др. дипломатских и недипоматских места, све до нивоа спремачице (сиротињска психологија, глад за девизама).
Затим ме је пре шест година „натерао“ да се у НСПМ осврнем (види текст под насловом: „Жалосно позориште интелектуалних лумпова“) на његов текст о „заведеним и превареним…“, „идеолозима српског бандитизма“…, „ о патриотизму какав замишља Коштуница, а теоријски уобличавају Вукадиновић и Антонић…“, затим „они су лумпенинтелектуалци, неспособњаковићи, лопови“…“Бошко Буха надахнут комунистичком паламудњавом“… (узмимо да су комунисти били највећи зликовци, ова терминологија је срамна, прим. ККС), пријети ОН „прекршајно и кривично“…“кукњава због бомбардовања“ (која дрскост према погинулим и невиним Милицама, прим ККС), итд.
Као што то увек радим, чекао сам месец дана да се јави неко боље перо, бољи познавалац лика и дела Светог Славјанина, да се јави макар неколико хиљада мушкарчина због примитивног, ђилкошког, вулгарног, фашистичког, расистичког, шовинистичког, напада на једну Жену, која је нечија сестра, мајка, жена ( исправно је муж и жена, а не супруг и супруга).
Таквим нападом, понижене су све жене у Србији, чији се иначе положај из дана у дан погоршава (премлаћивања, силовања, убиства, а у домаћим филмовима, серијама, неки писци сценарија и режисери углавном их приказују као кафанске певаљке, нимфоманке, или оне које варају мужеве).
Дакле, господо Маћоси, не пишем вам само због конкретне нападнуте Жене, довољно је паметна да се сама брани. Уосталом, сви који ме читају, присетиће се да сам се, на један културан и цивилизован начин, критички освртао на неке њене ставове и уређивачке „захвате“ (у вези Шарлија, Утиска недеље, одржавања годишње конференције УНС-а, објављивања у Политици текстова разних србомрзаца, предлагао њено смењивање са места председника УНС-а због кумулирања функција).
Елем, да поновим, овде је реч о вама (нама) српским мушкарчинма, који изгледа немате ни мајке, ни жене, ни сестре, ни комшинице, ни колегинице, ни пријатељице. Очито је да уживате у томе када се неко острви (познато је да се, овца острви, зна се због чега, напусти стадо, након чега је поједу вуци), отргне и јавно (подвлачим јавно) у некаквом бунилу (на бензиској пумпи), опхрван депресивним оптимизмом, пише о једној Жени, а тако ми Бога, поручује свим српским женама:
– „српство и прдарство“;
. „Љ.Смајловић. „промотер цизелираног оријенталног покварењаштва“ („Постигао сам висок степен сагласности са Жарковићем, што није мала ствар, ако имамо на уму високе Жаретове критеријуме. Пише, дакле, Жаре у уводнику најновијег броја „Времена“ – видех само најаву на интернету, још не подигох дупе (нисмо знали да да будући академик има дупе, прим. ККС) одем до трафике и купим „папирно“ издање – да никада није био ближи да се сагласи са мојом „бомбастичном“ реченицом о Љиљи Смaјловићки као промотеру „цизелираног оријенталног покварењаштва“);
– „њене полуписмене бљувотине“;
– „ она је босанска прдара“ ;
„нископалмудно паламуђење“;
„И шта? Мислите ли ви – који нисте имали срећу да се просветлите Смајловићкином трогателном паламудњавом…“ (троглодит је онај који живи у пећини, необразован, дивљак, примитивац);
„Не би ли Смајловићка у кретенском случају да јој се презиме набије на нос повикала: ју, ју, ју, политичка некоректност, задирање у је ли интиму и тако то. Би, јашта би, до неба би се чуло… А ето, дама даје себи за право или јој, што је још горе, дају за право да врши истрагу потурица, да некажњено булазни и лупета и да обећава како ће и догодине „излазити на ћирилици“.
Зевс је подарио Грцима стид и срам, да се постиде и посраме, А, ми, да ли се после овакваквог баљузгања „светског писца“, који нас у једном од наведених текстова упозорава да је „српски писац, чије су књиге преведене (и читане) на више језика…“, срамимо и стидимо. Осим ових суманутих и гљивичних речи, Свети Славјанин провлачи и још неке опасне поруке: свеколико срспство је „прдарство“, „босанска прдара“, што по еС еС-у значи да су све жене у Босни прдаре, „оријентално покварењаштво“, е, ово је расизам, итд
Нажалост, примитивни речник Светог Славјанина победио је писца. Сврстао се у групу добро плаћених и острашћених, или како их зову „јахачицама апокалипсе“. Понаша се политички и политикантски, са јасним нарученим погледима. Светог Славјанина подржава интелектуална фукара, која јавно говори о Србима (и патриотизму) најгоре, да су кољачи, геноцидни и др. Такође, Свети Славјанин, осим уредника дневног подлиска који му објављује све што напише, има још неке логистичаре који га подржавају, као нпр. Жаре –„ који каже да никада није био ближи да се сагласи са мојом „бомбастичном“ реченицом о Љиљи Смaјловићки као промотеру „цизелираног оријенталног покварењаштва“, Дража „Смаил за Љиљану“ (сваки Драгољуб нема ту привилегију и право да добије надимак Дража).
У свему овоме изузетно су битне неке од настаријих људских категорија, као што су слобода, достојанство, истина… Да ли је Свети Славјанин најслободнији човек у најкомичнијој земљи на свету. Да ли комичним људима треба слобода. Да ли комични људи имају достојанство, односно да ли могу да одвоје право од достојанства и примете када је оно повређено. Жалим за временима када се за много мање вербалне изгреде, повреде достојанства, ишло на двобој, или су изгредници јавно попљувани и ишамарани. Kада су жене у питању у многим земљама овакви изгредници би били изопштени из друштва или протерани. Уосталом, одпантивека тргови су служили да на њима буду вешала, а не споменици.
Признајем да нисам прочитао ниједну књигу Светог Славјанина, зато о његовом списатељском опусу немам право да пишем. Пријатељовао сам са великим домаћим и светским књижевницима. О некима сам писао када су нас, нажалоост, напуштали (види текстове о Карлосу Фуентесу, Маркесу, В. Јерофејеву и др). Од 1901. године до данас Нобелову награду за књижевност добило је 109 познатих светских пера (једино је Сартр одбио да прими Нобелову награду). Колико се добрих читача може похвалити да је од свих прочитао макар једну књигу. Уз напорани даноноћни посао (новинарство, дипломатија), обавезе према породици, пријатељима, родбини, трудио сам се да читам те великане. Неке, као чудесног Хермана Хесеа, Карлоса Фуентеса, Маркеса, Октавиа Паза, Споту, Куеља, најпознатије руске, француске (посебно сам био као студент опседнут великанима са француске левице, Роже Гароди, Жан Касу, Пјер де Боадефр, Клод Авлин, Ролан Барт, Жорж Делиос, Ален Мерсие, Ежен Јонсеко, Анри Лефевре…), и др. класике имам у породичној библиотеци, на српском, као и на језицима на којима су писали – читам на руском, шпанском, португалском, француском, италијанском. Посебно сам, такорећи од малих ногу, опседнут поезијом (ко није желео бити песник). Сада да кренем од Шоте Руставелија до данс да набрајам које сам читао, које сам учио напамет, нема смисла.
Ово наводим због тога што се писци сматрају боговима и логично је да смо желели и желимо да их читамо и да се нађемо у друштву тих богова (путовао сам из Бразилије, где сам радио, у Чиле о свом трошку да бих се руковао са Паблом Нерудом). И Виктор Иго је говорио да су писци најближи Богу. Е, када је то тако, а јесте онда се не читају књиге Светог Славјанина, који има псовачку колумну у којој бљује све што накупи у себи у току 24 сата по биртијама, све што му неки пајтос, експерт за алкохолна пића, „гурне“ у главу. Било би упутно да разна пискарала (и књига и текстова), међу којима је и Свети Славјанин, имају на уму шта остављају иза себе, како трују младе, које привлаче необузданом слободом да све и свакога могу нагрдити, попљувати. Младости је својствен екстремизам, а шта је са „маторим писцем“ (како је себе назвао), изгледа да је још у пубертету.
На крају, ако је слобода штампе објављивање примитивних текстова Светог Славјанина, и не само његових, онда сам ја за диктатуру над таквом штампом. Такви списатељи, писци, књижевници, уредници, текстописци, колумнисти, лумпаналитичари (у Србији их је и превише, свака шуша се прогласила аналитичаром), допринели су да се сатанизује српски народ и да разни Бајдени истим речима прљају тај народ (овде сам претерао, наљутићу вође због Бајдена). Да је Свети Славјанин тако нешто написао о Мађарици, Русинки, Словакињи, недо Бог о Хрватици, дигле би се на ноге и але и вране у Србији, Европи и шире. То би била и основна тема разговра (и уцена на путу у црну рупу – ЕУ) свих политичких лутајућих циркузаната који нас свакодневно посећују.

Dodik: Referendum – jedna od najvažnijih istorijskih odluka

https://www.youtube.com/watch?t=816&v=HRCp2oHUUWw

Поштоване колеге: Хоћемо назив улице у знак сећања на жандарма Стевана Синђелића!

http://www.sedmasila.rs/reagovanje-povodom-zloupotrebe-knjizevnosti-u-ratno-huskacke-svrhe/ 

Хоћемо назив улице у знак сећања на жандарма Стевана Синђелића!
http://www.peticije24.com/stevansindjelic 

НА ОВОМ МЕСТУ  ЋЕ СЕ  УВЕК ЗАСТАТИ

( Пред спомеником изгинулим полицајцима у Прешеву,

припадницима Жандармерије, који је подигнут залагањем генерала
полиције др. Братислава Дикића )

На овом месту ће се увек  застати,
урлик до неба, чује се сад,
изнад ће летети, соколи, косови,
супростављајући се маглуштинама.

Овде су шиптарски терористи,
покушали да заведу терор и страх,
мучили  и зверски убили,
двадесет полицајаца.

Њихова бесмртност ће надвисити,
надолазеће векове,
а овај спомен  на непомен,
оснажиће сећање на њих сад.

Њих су мучили и зверски убили,
очи им вадили орловским канџама,
тај змијарник што се довлачи,
иза Проклетијских ланаца.

Овде не салутирају само богаљи,
док јављају се јасновиења,
рушили су нам светилишта,
непоражена истина је остала.

Остаће  овде да стражаре,
рано откинути пупољци
и мртви, бесмртни непогажени,
чувари Србије ко кондори.

Залуд се труде тамничари,
залуд носе маске лик им се зна,
Жандармерија још је снажнија,
овде на светом месту застала,

Да се поклони сенима умрлих,
што лете небеским пространствима ,
што засијаће и биће путоказ
звездарница Православља, вековна.

Слава им !

Славица Јовановић новинар и књижевник

из књиге “ Златовез муња „

http://www.koreni.rs/zlatovez-munja/

13. јул 2015. 06.30, КМ Новине <kmnovine@gmail.com> је написао/ла:

Препоручујемо вам текст поводом… Победе над фашизмом.

Ноле и британска империја зла

http://www.kmnovine.com/2015/07/nole-britancima.html

„Случајни“ пожар који је уништио доказе о злочинима над Србима

Случајни“ пожар који је уништио доказе о злочинима над Србима

Posted: 3. октобар 2014. in Православље, Срби Босне и Херцеговине, Срби Хрватске
Ознаке:, , , , , ,

3 Votes

Преварили су се хроничари који су пре 10 година о изузетно вредној документационој грађи, коју је предано сакупљала и на научно објективан начин обрадила историчар уметности Бојана Исаковић из Београда, написали да је заувек од заборава отргнуто више од 1.000 докумената о геноциду над српским народом у периодима од 1941. до 1945. и од 1991. до 1992. године.

kravicaКравица, место где су Орићве банде починиле стравичне злочине над Србима

Оно што нису успели да ураде време и брисачи трагова геноцида над Србима цивилима, учинила је непозната плаћеничка рука. И то усред Србије, у Врању, запаливши конак манастира Свети Никола, у коме су били склоњени сви експонати који су, кроз хиљаде докумената, говорили о геноциду над Србима у поменутим периодима, као и у време Првог светског рата и свим ратовима вођеним у прошлој деценији у Српским крајинама.

Стравичну причу о томе како је у ватреној стихији нестало 1.600 документата из те непроцењиве историјске и документационе грађе, за НТ прича њен аутор, историчар уметности Бојана Исаковић, која је више од 30 година радила на сакупљању, обради и документовању. Госпођа Исаковић први прут прича и невољама које су је пратиле док је радила на прикупљању грађе, а посебно кад се осмелила да је прикаже на изложбама, не само у Србији 1991. и 1992. године, него и у Европи, која је нашу земљу тада држала под санкцијама.

Прича о злочину

Исповест госпође Бојане Исаковић забележили смо у њеном београдском стану, где је била окружена фотографијама онога што је остало после пожара у конаку. Иако је прошло непуних 20-так дана од те кобне ноћи, када је део историје отишао у дим и пепео, госпођа Исаковић је и даље видно потресена, али за НТ прича :

– Злочин над материјалом који показује геноцид над Српским народом, што је најгоре, починио је СРБИН. Налогодавци су увек исти, у то нећу да улазим. Нико не може да ме убеди да је то урадио неки дечак због овога или онога. То је урађено прецизно. Задатак је урађен перфектно. Од тог професионалца, који је тако добро обавио задатак, преко посредника до врховног налогодавца један је пут. Са тим врховним налогодавцем емотивно се борим. Али, зато знам да извршилац сигурно то не би урадио да је знао шта ради. Не би био тако лако купљен да је знао да је Србе убијене у Хрватској и Босни-поново убио.

ko-istrazuje-zlocine-nad-Srbima (1)

Како сам почела

– Одувек сам се бавила историјом цивилизације. Поштовала сам документ сваког народа. Када ми се учинило да могу да послужим и мом народу сакупљају“и документе са одређеном темом, несебично сам се предала том послу. Крајем 80-тих прекодринским Србима пружила се прилика да и они коначно заврше недовршен посао, као што је откопавање јама и сахрањивање својих убијених у Другом светском рату. Знала сам да тај тренутак откопавања јама и идентификација, колико је била могућа, представљају само један секунд у историји и да ће, ако се то не документује и истражи, заувек бити завршена прича, па сам решила да то не дозволим. Поднела сам елаборат Српској академији наука и добила једногласну подршку на Одељењу за изучавање геноцида над Српским и осталим народима. Елаборат сам завршила и отишла на терен. Обишла сам велики број јама, покупила материјал и предложила нашим институцијама-Академији наука, полицији, медијима- да се сви на свој начин укључе у тај посао. Сматрала сам да тако велики и важан подухват превазилази могућности једне личности. Мало ко је помогао. То је почетак мога рада. тада још није било рата…

jadovno_2222Јама Јадовно, стратиште хиљаде Срба

Сусрет са ратом

– Међутим, догађаји су ускоро кренули невероватном брзином и рат је почео да тутњи. Било је природно да у том тренутку екипу коју сам окупила усмерим према новим догађАјима. Тако је дошло до спонтаног окретања камере и фотоапарата према догађАјима који су се тако стравично ваљали према нама. Када се ствар веома заоштрила, када је рат протутњао Словенијом, кренуо Хрватском и претио Босни, било је нормално да све то пратим онолико колике ссу моје физичке и материјалне могућности дозвољавале. Почела сам да бележим, позвала неколико пријатеља фоторепортера. Мало их је било који су одлазили на ратиште. Почетак је био застрашујући за све, па је било устезања. Али, било је пар њих који су од почетка то бележили. Замолила сам их да, када фотографишу, одмах пишу ко је жртва, како бих касније, када одлазим на терен, о свакој личности сазнавала све појединости. Тако је у овом стану настало 800 фотографија и још толико докумената о геноциду над Србима цивилима у уништеним црквама. Документи су, осим жртава, показали њихове убице и тродимензионалне предмете жртава. Све је било ту, али нисам знала ко ће пристати да изложи, да ли ће уопште иког интересовати да гледа те страхоте.

jasenovacЈасеновац, логор смрти, а не радни логор

Коначно изложба

– Признајем, имала сам у то време извесну подршку у Академији наука, али када је све било готово, показало се да изложба тражи простор и време. Не можете људима објаснити зашто ти документи уопште постоје, зашто се то догодило показујући им само фотографије лешева. Било је неопходно да се на известан начин обради Други светски рат. Буквално сам даноноћно припремала те документе и фотографије. Почели смо да радимо и Други светски рат, да обрадимо стварање фашистичке НДХ и логор Јасеновац. У међувремену, рат у Хрватској, већ је тутњао. Онда сам у Музеју примењених уметности у Београду уговорила изложбу. Отварање је било 28. септембра 1991. године. Изложба је трајала девет месеци, иако је било предвиђено да траје само месец дана. Продужавао ју је народ, као и интересовања страних новинара. Они су допринели да се интересовање за изложбу прошири. Добили смо број наслова у страној штампи, који ниједан други посао такве врсте није добио у свету. И то у време оних блокада.

jastrebarskoЈастребарско, усташки логор смрти за српску децу

Продор у Лондон

– Док је изложба трајала, код мене је дошла једна британска новинарка. Нисам знала за који часопис ради, али ме је обрадовало што неко показује интересовање. Молила ме је да јој дам неколико негатива. У претходном покушају са Балканолошким институтом у Лондону, који је био вољан да пренесе моју изложбу, нисмо успели. Чак су га затворили. А Балканолошки институт у Лондону окупљао је и балканологе Србе и Британце. Забранили су један научни институт само да не би објавио документа о геноциду над Србима.

Онда сам британској новинарки дала 24 негатива које је она однела. Направили су изложбу у Лондону. Она и њен главни и одговорни уредник имали су храбрости да цео часопис посвете тој теми, и кажу: слушајте, то је грађански рат у којем ми нисмо ни на чијој страни, али молим вас, гину и Срби. Тај део изложбе, направљен од негатива који су тајно пренесени, изазвао је буру и часопис је забрањен. Он никад није имао већи тираж и продавао се испод тезге. Изложба је прошла целу Британију. Оксфордски студенти су демонстрацијама приморали владу да изложбу дозволи и на Универзитету. Касније је иста изложба пренета у Немачку.

Казна је стигла

– Док је излозба у Београду још трајала, радила сам од јутра до вечери. Једне вечери, излазим из Музеја примењене уметности, уморна. Било је 22,30. Хоћу да пређем онај прелаз између ћошка паркића, где су све-три липе великих стабала, новинарница и “ Пролеће „. Иако нема аутомобила ни људи, дисциплиновано, и вероватно од умора, чекам да се упали зелено светло. Стојим на ивици тротоара. Одједном, неко ме отпозади ударио у потиљак. чиме – не знам. Пала сам и онесвестила се. Пренета сам у болницу са повраћањима, симптомима потреса мозга. То је било време када нисмо имали ни рендгенске филмове, а ако их је и било, били су бајати. Нисмо имали ни магнетну резонанцу. Једноставно – ништа. На своју одговорност и захтев, зато што сам имала обавезе око изложбе, пуштена сам сутрадан.

Радила сам иако сам непрекидно повраћала и имала страховите главобоље. Нисам могла да стојим. Лева рука ми се одузимала. Приликом поставке изложбе у Крагујевцу, срушила сам се. Пренета сам у болницу. Тек они тамо ништа нису имали. Јавила сам се свом лекару у Београду. Рекао је да треба да ме прегледа неуролог. Објаснила сам му да ми је за два дана отварање изложбе, да долазе сви из Републике Српске, Републике Српске Крајине. Дали су ми једног лекара који се вратио са ратишта. Да бих све то издржала, давао ми је ињекције између пршљенова. Рекао ми је да се то даје ратницима када им секу ногу или руку.

Одмах по отварању изложбе пренета сам на неурологију. Тамо су установили да је огроман број нерава у мојој кичменој мождини одумро. Породица је скупила паре и одвели су ме на магнетну резонанцу у иностранство. Тамо је утврђено да ми је сломљен пети пршљен, и дан данас један део стоји у меснатом делу у врату, а дијагонално је прсао и шести пршљен. Кичмена мождина је повређена тако што су одумрли нерви. Дуго сам била непокретна. Нисам могла прсте да померам, нисам могла да ходам, била сам дезоријентисана. Дакле, повређена је кичмена мождина, што доводи до потпуне параплегичности. Само упорношћу и захваљљујући генетици, поново сам стала на ноге.

Ето, то ми се догодило у Београду. Не могу да окривим никог конкретно. Да ли је неко послат да то уради, или је неко био незадовољан што ја то показујем, у то се нисам упуштала.

mudzahedinМуџахедини у Босни муче заробљеног Србина

Напао ме и муџахедин

– То није био једини пут да сам нападнута. Пре тога, негде близу Прозора, сакупљали смо документе о Србима који су настрадали у глини. Стално сам имала чуваре. У једном тренутку, угледала сам једног војника и он је гледао мене. Одједном је извукао пиштољ, уперио га у мене и репетирао. Свако нормалан потрчао би назад или покушао да се склони. Уопште се не хвалим оним шта сам урадила у том тренутку. Уместо да бежим, кренула сам према њему и викнула: “ Шта то радиш ? Шта то радиш? “ Ови који су то гледали звали су полицију, која га је ухапсила. После седам дана јавили су ми да је то био муџахедин.

Да ли су у те нападе на мене, као што сада многи тврде, биле умешане стране обавештајне службе, не знам. Колико сам им била интересантнаа, просудите сами. Ако се министарство једне стране државе дописује око тога хоћу ли моћи да излажем или не, ако се укида Балканолошки институт, ако не добијем визу да присуствујем отварању изложбе у Немачкој, ако ми у разговору са директором Културног центра Немачке тај господин каже : “ Знамо ми ко сте ви “ , онда су било какви коментари излишни. Дакле, праћен је мој рад, али нисам имала времена да се бавим тиме ! Сада нећу тиме да се оптерећујем, иако знам да ово што се догодило у Врању није нимало случајно.
О тим нападима на мене ћутала сам до сада, јер никада нисам желела да личну трагедију стављам испред онога што радим. Али, сада су уништили и мој рад.

Конак – институт за геноцид

– Када ме је болест оборила, покушала сам на разна места да склоним грађу о геноциду над Србима, запаковану у више од 20 сандука. Одлазила сам у разне институције да бих видела где би то могло да се склони. Најлогичније је било да постоји простор, где би било стално изложено. Али, није га било.

Имала сам срећу да сретнем владику Пахомија. Он ми је омогућио место на којем ћу моћи да сместим грађу и наставим да радим. Прво је то било наслагано у епархији, а онда је, морам да кажем, владика Пахомије у конаку манастира Свети Никола на неки начин направио Институт за изучавање геноцида над Србима. И то не само за мене. Ту су долазили људи и на миру радили. Имала сам собу, поређане сандуке, и из сваког сам могла да вадим експонате и проверавам њихову очуваност. То је сад све у праху и пепелу.

Хајка на Владику

– Неко је све то пратио и напослетку запалио конак. Ватра је букнула баш изнад моје собе. Уништено је више од 800 фотографија и исто толико документата. Целокупна документација о геноциду у Госпићу, Глини, Купресу, Вуковару, Сребреници…

Све се то десило у јеку хајке на владику Пахомија, часног и смерног пастира Српске Православне Цркве, који никоме нажао није учинио. Напротив, само је помагао и помаже људима. Мислим да није случајно то што се догодило у Врању. Неко је синхронизовао нападе на владику и паљење конака и документације о геноциду над Србима. Ко је то, надам се, откриће истрага.

Владика Пахомије је желео да моју изложбу поново прикажемо у Србији, а да крене баш из Врања. Имао је ту жељу и ја му не бих одбила, пробала бих то са, на пример, једном уском темом, можда баш Другим светским ратом. Јер, у атмосфери када је крајње непопуларно причати о геноциду над Србима, нисам уверена да би моја изложба била добродошла. Данас је најпопуларније говорити кога су Срби убили.

Извор – (magacin.org

O OVOM GENOCIDU NAD SRBIMA SVI ĆUTE: Evo koliko srpskih civila su BOŠNJACI BRUTALNO UBILI u Sarajevu!

O OVOM GENOCIDU NAD SRBIMA SVI ĆUTE: Evo koliko srpskih civila su BOŠNJACI BRUTALNO UBILI u Sarajevu!

O OVOM GENOCIDU NAD SRBIMA SVI ĆUTE:

Evo koliko srpskih civila su BOŠNJACI BRUTALNO UBILI u Sarajevu!

U Sarajevu je najmanje ubijeno 8.255 Srba u periodu od 1992. do 1995. godine, a mogućnost greške je tri odsto

NE MODIFIKUJ SLIKU - Rat u Bosni i Hercegovini

Foto: Profimedia/Corbis
 
Najmanje 8.255 Srba ubijeno je u Sarajevu od 1992. do 1995. godine, popisao je Institut za istraživanje srpskih stradanja u 20. veku iz Beograda. Još 860 osoba vodi se kao nestalo, a iz Instituta navode da je mogućnost greške u popisu tri odsto i da se spisak još proverava.


Saradnici Instituta podatke su prikupljali uz pomoć svedoka koji su bili po logorima, ljudi koji su živeli u Sarajevu za vreme rata i članova porodice koji su preživeli zločine, a tamo gde su pobijene čitave porodice, svedočili su njihove komšije i prijatelji.
Jedan od saradnika Instituta, Strahinja Živak, rekao je da se spisak još proverava i da će za svaku žrtvu sadržati ime i prezime, godinu rođenja i smrti.
– U tako velikom spisku može biti oko tri odsto greške, zato što su neki ljudi posle razmenjeni ili pobegli iz logora, a mi te kasnije podatke nismo našli. Moguće su greške, ali 97 odsto podaci su provereni i tačni –  rekao je Živak za “Novi reporter”.
 
On je najavio da će uskoro biti objavljena knjiga “Srpska stratišta Sarajeva”.

Паклени план Запада да потече Дрином опет крв ?!

Dragan Djogovic foto 15.04.2015 web

Драган Ђоговић
О аутору:
Драган Ђоговић је бизнисмен, уметник, публициста, хуманитарац и активиста.
Рођен у Сарајеву, српски држављанин. Живи од своје ране младости у дијаспори.
Паклени план Запада да потече Дрином опет крв ?!

За империјалистичке западне глобалисте ратно жариште у Украјини није довољно, – потребно им је неко ново… додатно, ужасније, крвавије, а гдје друго погодније него поново на Балкану. Многи политички фактори и збивања протеклих мјесеци указују да је барут за пламен увелико спреман, фали само још окидач за паљење фитиља, неке нове „Маркале“, неки нови „Рачак“ .
Очигледне су намјере англо-америчких моћних ратних хушкача, којима је спона трајног мира између народа као брњица на чељустима неке прождрљиве немани, да жестоко распламсавају тензије националне и вјерске мржње између народа на овим нестрећним просторима Балкана.
Њихова медијска политичка реторика под плаштом „хуманости“ о очувању мира и стабилности у региону устаљени су облик лицемјера и лажи, док се у стварности иза свих замагљених кулиса силно дува у рог на изазивање ексцеса који би резултирали војном конфликту.
Један такав је и овај најновији инцидент у Сребреници.
Александар Вучић, премијер Србије, присуствовао је по својој вољи и на изричит налoг Меркелове и Кирбија комеморацији сребреничким жртвама у Поточарима.
Унапред подмукло изрежирана клопка западних и бошњачких елемената да предсједник Владе Србије постане буквално жртва јавног линча замало није уродила жељеним плодом.
Захваљујући само вјештим заштитним маневром припадника МУП-а Репубилике Српске, који су се дискретно у цивилним одијелима умјешали у разуларену масу, јер им је претходно строго постало забрањено од стране бошњачких власти да брину о безбједности премијера Вучића унутар Меморијалног центра, није дошло на сву срећу до тога да се његови посмртни остаци ковчегом врате у Београд.
Можемо само замислити какве би стравично погубне последице биле за цјелокупну регују, (што је и имало за главни циљ), да се покушај куриозног атентата каменицама и другим расположивим тврдим предметима на премијера трагично окончао.
Све претходне запаљиве изјаве лидера Бошњака Бакира Изетбеговића, у вези потенцијалног присуства премијера Вучића комеморацији у Поточарима, изречене неколико дана пред њено одржавање, одраз су духовног нетрпељивог стања значајног дијела бошњачке популације, политичара и вјерских вођа према српском народу.
Ивер не пада далеко од кладе, какав отац Алија такав и син. Не гријешим са овом тезом, она је истинска, свидјело се то некоме или не. Рођен сам, одрастао и живио у Сарајеву до своје двадесте године. Знао сам и осјећао врло добро шта неко о неком мисли у том предратном некадашњем Мулти-Култи граду, кад се у сусрету прође један поред другог, рука у поздраву стисне, поглед у очи упери или преко рамена забаци.
Бројне послератне pуке помирења, под знаком мира и пријатељства, које су раније Тадић, а сада Вучић перманентно исказивали лидерима земаља у окружењу, нису биле прихваћене, нити ће задуго још бити.
Поред стравичног геноцида над српским народом током протекла два свјетска рата у двадесетом вијеку, брутално се игноришу и све српске жртве и страдања из 90-их година, јер анти-српска хистерија у болесним умовима мора да живи, све додле док се не дође до зацртаног циља, а то је укидање Републике Српске и разградња суверене државе Србије.
Постоје само двије варијанте да се избјегне тај евентуални црни сценарио.
Прва варијанта је смјена ове некомпонентне актуелне српске власти демократским законским средствима. Друга варијанта је да се Влада Србије коначно дозове памети и изврши преокрет у својој спољној политици, и започне процес спровођења одлучнe и мудрe политикe у складу државних и националних интереса, што до сада никада није био случај.
Другим ријечима изражено, да се одустане од константног повиновања западним уцјенама и условима, – изразито штетнe и понижавајућe праксe свих ових минулих година.
Лако речено, али неизводљиво, јер по оној народној вук длаку мјења, а ћуд никако вјероватноћа да се Влада Србије ипак уразуми равна је нули.
Дакле, политичка ситуација на просторима еx Југославије нажалост није ни мало ружичаста, напротив, веома је критична. Живи се у великој зебњи и страху од избијања поновног рата.
Све се ради по сигналу западних сила, а такви сигнали пристижу све чешће
Доношење Резолуције у Европском парламенту и покушај усвајања британске Резолуције о Сребреници у Савјету безбједности УН, није истинска брига Европе и САД за људска права, мир и стабилност на Балкану, већ цинична, лукава и опасна геополитичка игра Запада усмјерена против Русије.
The dirty game continues – прљава игра Запада се наставља…

western hegemony

PRAVAC: Atentat na Vučića – Miroslav Lazanski, Dževad Galijašević i Momčilo Pantelić (13.07.2015)

https://www.youtube.com/watch?t=1967&v=pQVOYND0-Yk

НОВА КЊИГА Светозара Радуишића ИЗЛАЗИ ИЗ ШТАМПЕ

M-pink

За неколико дана излази из штампе моја двадесета књига (у тај низ нису рачунати  магистарски и докторски рад, као ни књиге из области белетристике). Реч је о књизи „Мислим“. То је друго, допуњено издање књиге „Како мислити – исцељивање информацијама“.
 
Зашто би требало књигу да прочитају и љубитељи књиге који имају прво издање? Прво, нова књига је проширена садржајем из 36 нових, вредних, у последњих неколики година објављених научних и научно-популарних књига и за најмање толико страница је обимнија. Друго, ово је прва књига у којој постоји поглавље о кодовима душе. Наспрам постојећих теозовских и религијских ставова из постојеће, школама недоступне, теорије о души, новом нијансом научне светлости осветљени су другачији теоријски ставови, који значајно мењају постојећу теорију. Тај нови поглед на људску душу, омогућава лакше сналажење у стварности, стварање извесније будућности и, у крајњем, визују планетарног спасења. Треће, књига ће украшавати регале љубитеља књиге, јер је графичко решење корица, које подсећа на културу Винче и Лепенског вира, надахнуто креирала новосадска сликарка, графички дизајнер Бранкица Божић.
 
Мада је прво издање најављено као последње о моћи мисли и последње у мом стваралачком опусу, друго, допуњено издање је проширило тај опус толико да заслужује статус приметне драгоцености у сфери људског самосхватања.