ОТВОРЕНО ПИСМО СРПСКИМ МУШКАРЧИНАМА

komnenić

 

– КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ

Траг у времену из црног шешира
ОТВОРЕНО ПИСМО СРПСКИМ МУШКАРЧИНАМА
Пишем вам поводом текстова Светог Славјанина (Светислава Басаре) у дневном „угледном листу“ (Данас), чији тираж спада у статистичку грешку (наслови текстова: „Српство и прдарство“, „Пријатељица народа“, Бућкало“, „Љиљанина недеља“ и др). Повод је ћ и р и л и ц а.
Не бих знао шта пише, а некмоли да има свакодневну колумну у том таблоидном подлистку, његова екселенција, боље речено изванредни и опуномоћени дипломатски шарлатан (дипломати су професионалци), који се у амбасади – како је јавно говорио – дневно бавио потписивањем налога за тоалет папир, да наведене текстове нисам прочитао у Билтену УНС-а.
Тим будућим академиком (у Србији није тешко доћи до те титуле или добити место у Алеји великана) позабавили сам се први пут када је, након петоктобарске пироманске револуције, најављен за амбасадора, односно молили смо тадашњег председника Коштуницу да му не потпише акредитивна писма, као и за још двадесетак „познатих“ ликова, који ће у ДКП-има иза себе оставити пустош или ће их опозивати након кратког времена (Ст. Протић из Вашингтона). Нико Коштуницу уствари и није питао, јер је свака досистичка партија (Свети Славјанин је био у ДХСС) имала по кључу (и у доба социјализма је био кључ, али само за дипломате), одрђен број амбасадорских и др. дипломатских и недипоматских места, све до нивоа спремачице (сиротињска психологија, глад за девизама).
Затим ме је пре шест година „натерао“ да се у НСПМ осврнем (види текст под насловом: „Жалосно позориште интелектуалних лумпова“) на његов текст о „заведеним и превареним…“, „идеолозима српског бандитизма“…, „ о патриотизму какав замишља Коштуница, а теоријски уобличавају Вукадиновић и Антонић…“, затим „они су лумпенинтелектуалци, неспособњаковићи, лопови“…“Бошко Буха надахнут комунистичком паламудњавом“… (узмимо да су комунисти били највећи зликовци, ова терминологија је срамна, прим. ККС), пријети ОН „прекршајно и кривично“…“кукњава због бомбардовања“ (која дрскост према погинулим и невиним Милицама, прим ККС), итд.
Као што то увек радим, чекао сам месец дана да се јави неко боље перо, бољи познавалац лика и дела Светог Славјанина, да се јави макар неколико хиљада мушкарчина због примитивног, ђилкошког, вулгарног, фашистичког, расистичког, шовинистичког, напада на једну Жену, која је нечија сестра, мајка, жена ( исправно је муж и жена, а не супруг и супруга).
Таквим нападом, понижене су све жене у Србији, чији се иначе положај из дана у дан погоршава (премлаћивања, силовања, убиства, а у домаћим филмовима, серијама, неки писци сценарија и режисери углавном их приказују као кафанске певаљке, нимфоманке, или оне које варају мужеве).
Дакле, господо Маћоси, не пишем вам само због конкретне нападнуте Жене, довољно је паметна да се сама брани. Уосталом, сви који ме читају, присетиће се да сам се, на један културан и цивилизован начин, критички освртао на неке њене ставове и уређивачке „захвате“ (у вези Шарлија, Утиска недеље, одржавања годишње конференције УНС-а, објављивања у Политици текстова разних србомрзаца, предлагао њено смењивање са места председника УНС-а због кумулирања функција).
Елем, да поновим, овде је реч о вама (нама) српским мушкарчинма, који изгледа немате ни мајке, ни жене, ни сестре, ни комшинице, ни колегинице, ни пријатељице. Очито је да уживате у томе када се неко острви (познато је да се, овца острви, зна се због чега, напусти стадо, након чега је поједу вуци), отргне и јавно (подвлачим јавно) у некаквом бунилу (на бензиској пумпи), опхрван депресивним оптимизмом, пише о једној Жени, а тако ми Бога, поручује свим српским женама:
– „српство и прдарство“;
. „Љ.Смајловић. „промотер цизелираног оријенталног покварењаштва“ („Постигао сам висок степен сагласности са Жарковићем, што није мала ствар, ако имамо на уму високе Жаретове критеријуме. Пише, дакле, Жаре у уводнику најновијег броја „Времена“ – видех само најаву на интернету, још не подигох дупе (нисмо знали да да будући академик има дупе, прим. ККС) одем до трафике и купим „папирно“ издање – да никада није био ближи да се сагласи са мојом „бомбастичном“ реченицом о Љиљи Смaјловићки као промотеру „цизелираног оријенталног покварењаштва“);
– „њене полуписмене бљувотине“;
– „ она је босанска прдара“ ;
„нископалмудно паламуђење“;
„И шта? Мислите ли ви – који нисте имали срећу да се просветлите Смајловићкином трогателном паламудњавом…“ (троглодит је онај који живи у пећини, необразован, дивљак, примитивац);
„Не би ли Смајловићка у кретенском случају да јој се презиме набије на нос повикала: ју, ју, ју, политичка некоректност, задирање у је ли интиму и тако то. Би, јашта би, до неба би се чуло… А ето, дама даје себи за право или јој, што је још горе, дају за право да врши истрагу потурица, да некажњено булазни и лупета и да обећава како ће и догодине „излазити на ћирилици“.
Зевс је подарио Грцима стид и срам, да се постиде и посраме, А, ми, да ли се после овакваквог баљузгања „светског писца“, који нас у једном од наведених текстова упозорава да је „српски писац, чије су књиге преведене (и читане) на више језика…“, срамимо и стидимо. Осим ових суманутих и гљивичних речи, Свети Славјанин провлачи и још неке опасне поруке: свеколико срспство је „прдарство“, „босанска прдара“, што по еС еС-у значи да су све жене у Босни прдаре, „оријентално покварењаштво“, е, ово је расизам, итд
Нажалост, примитивни речник Светог Славјанина победио је писца. Сврстао се у групу добро плаћених и острашћених, или како их зову „јахачицама апокалипсе“. Понаша се политички и политикантски, са јасним нарученим погледима. Светог Славјанина подржава интелектуална фукара, која јавно говори о Србима (и патриотизму) најгоре, да су кољачи, геноцидни и др. Такође, Свети Славјанин, осим уредника дневног подлиска који му објављује све што напише, има још неке логистичаре који га подржавају, као нпр. Жаре –„ који каже да никада није био ближи да се сагласи са мојом „бомбастичном“ реченицом о Љиљи Смaјловићки као промотеру „цизелираног оријенталног покварењаштва“, Дража „Смаил за Љиљану“ (сваки Драгољуб нема ту привилегију и право да добије надимак Дража).
У свему овоме изузетно су битне неке од настаријих људских категорија, као што су слобода, достојанство, истина… Да ли је Свети Славјанин најслободнији човек у најкомичнијој земљи на свету. Да ли комичним људима треба слобода. Да ли комични људи имају достојанство, односно да ли могу да одвоје право од достојанства и примете када је оно повређено. Жалим за временима када се за много мање вербалне изгреде, повреде достојанства, ишло на двобој, или су изгредници јавно попљувани и ишамарани. Kада су жене у питању у многим земљама овакви изгредници би били изопштени из друштва или протерани. Уосталом, одпантивека тргови су служили да на њима буду вешала, а не споменици.
Признајем да нисам прочитао ниједну књигу Светог Славјанина, зато о његовом списатељском опусу немам право да пишем. Пријатељовао сам са великим домаћим и светским књижевницима. О некима сам писао када су нас, нажалоост, напуштали (види текстове о Карлосу Фуентесу, Маркесу, В. Јерофејеву и др). Од 1901. године до данас Нобелову награду за књижевност добило је 109 познатих светских пера (једино је Сартр одбио да прими Нобелову награду). Колико се добрих читача може похвалити да је од свих прочитао макар једну књигу. Уз напорани даноноћни посао (новинарство, дипломатија), обавезе према породици, пријатељима, родбини, трудио сам се да читам те великане. Неке, као чудесног Хермана Хесеа, Карлоса Фуентеса, Маркеса, Октавиа Паза, Споту, Куеља, најпознатије руске, француске (посебно сам био као студент опседнут великанима са француске левице, Роже Гароди, Жан Касу, Пјер де Боадефр, Клод Авлин, Ролан Барт, Жорж Делиос, Ален Мерсие, Ежен Јонсеко, Анри Лефевре…), и др. класике имам у породичној библиотеци, на српском, као и на језицима на којима су писали – читам на руском, шпанском, португалском, француском, италијанском. Посебно сам, такорећи од малих ногу, опседнут поезијом (ко није желео бити песник). Сада да кренем од Шоте Руставелија до данс да набрајам које сам читао, које сам учио напамет, нема смисла.
Ово наводим због тога што се писци сматрају боговима и логично је да смо желели и желимо да их читамо и да се нађемо у друштву тих богова (путовао сам из Бразилије, где сам радио, у Чиле о свом трошку да бих се руковао са Паблом Нерудом). И Виктор Иго је говорио да су писци најближи Богу. Е, када је то тако, а јесте онда се не читају књиге Светог Славјанина, који има псовачку колумну у којој бљује све што накупи у себи у току 24 сата по биртијама, све што му неки пајтос, експерт за алкохолна пића, „гурне“ у главу. Било би упутно да разна пискарала (и књига и текстова), међу којима је и Свети Славјанин, имају на уму шта остављају иза себе, како трују младе, које привлаче необузданом слободом да све и свакога могу нагрдити, попљувати. Младости је својствен екстремизам, а шта је са „маторим писцем“ (како је себе назвао), изгледа да је још у пубертету.
На крају, ако је слобода штампе објављивање примитивних текстова Светог Славјанина, и не само његових, онда сам ја за диктатуру над таквом штампом. Такви списатељи, писци, књижевници, уредници, текстописци, колумнисти, лумпаналитичари (у Србији их је и превише, свака шуша се прогласила аналитичаром), допринели су да се сатанизује српски народ и да разни Бајдени истим речима прљају тај народ (овде сам претерао, наљутићу вође због Бајдена). Да је Свети Славјанин тако нешто написао о Мађарици, Русинки, Словакињи, недо Бог о Хрватици, дигле би се на ноге и але и вране у Србији, Европи и шире. То би била и основна тема разговра (и уцена на путу у црну рупу – ЕУ) свих политичких лутајућих циркузаната који нас свакодневно посећују.

Schreibe einen Kommentar

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

%d Bloggern gefällt das: