ИМА ЛИ ДОКАЗА О ПОСТОЈАЊУ ГЕНОЦИДНОГ УМИШЉАЈА У ЈУЛУ 1995?

SREBRENICA HISTORICAL PROJECT

Postbus 90471,

2509LL

Den Haag, The Netherlands

+387 65 286 355  (Republika Srpska)

+381 64 403 3612  (Serbia)

E-mail: srebrenica.historical.project@gmail.com

Web site: www.srebrenica-project.org

____________________________________________

ИМА ЛИ ДОКАЗА О ПОСТОЈАЊУ ГЕНОЦИДНОГ УМИШЉАЈА У ЈУЛУ 1995?

 

(Текст реферата Стефана Каргановића, председника „Историјског пројекта Сребреница“ на научном скупу „Сребреница 1995.-2015: чињенице, недоумице,  пропаганда“ одржаном 4. јула 2015. у Београду.)

 

Овај научни скуп о Сребреници у Београду одржава се само две недеље после сличног скупа у Бањалуци. То је асиметрични одговор „Историјског пројекта Сребреница,“ „Фонда стратешке културе“ и „Музеја геноцида“ на раскошно промовисање службеног наратива о Сребреници у овом јубиларном периоду. Водили смо рачуна да будемо у временским оквирима обележавања годишњице Сребренице, у нади – за сада илузорној – да ћемо страну која Сребреницу посматра из другачијег угла приволети на дијалог.

Ухватићемо одмах бика за рогове и поставићемо питање: „Да ли постоје докази геноцидне намере у Сребреници?“

То је суштина контроверзе о Сребреници, и у правном и у политичком смислу. У недостатку утврђене геноцидне намере, dolus specialis, без обзира на цифре и околности, убијање у Сребреници не може се уздићи на ниво геноцида. Геноцид је знатно више од простог убијања или вођења војне операције, ма колико смртоносне или разорне последице. Срж деликта геноцида је намера да се физички уништи једна од категорија заштићених Конвенцијом: етничка, верска или расна. То није спорно и сви стручњаци то знају и прихватају.

Пођемо ли од претпоставке да сазревање и логистичка припрема геноцидног подухвата изискује одређени временски оквир, разумно је поставити питање: у којем тренутку и на којем временском растојању од догађаја је утврђен настанак геноцидне намере у случају Сребренице, ако је постојала?

Сведочење главног истражитеља Хашког трибунала, Жан-Рене Руеза, у новембру 2001, пред Комисијом француског парламента за Сребреницу, баца светло управо на ову околност. На питање Комисије да ли је тачно да пре 9. јула није постојао план за заузимање енклаве, упркос томе да је та територија за босанске Србе била од великог стратегијског значаја, Руез је одговорио:

„Фактички, одлука о заузимању енклаве није била донета пре 9. јула, када је генерал Младић схватио да енклава неће бити брањена. Првобитни циљ је био да се енклава сузи на територију града Сребренице и да се претвори у огроман избеглички логор на отвореном, да би се УН на такав начин принудиле да отпочну са евакуацијом из те зоне.“ [1]

Други део Руезове изјаве је нагађање, али онај први, о непостојању намере на српској страни, пре 9. јула, да се Сребреница заузме темељи се на документима у које је Руез имао увид и предочио Комисији, и зато има снагу доказиве чињенице.

Ако се има у виду тврдња да се геноцид у Сребреници догодио у временском распону између 13. и 17. јула, ово је податак од капиталног значаја, и то из извора блиског Тужилаштву хашког Трибунала. То значи да намера о физичком уништењу становништва Сребренице, или неког његовог дела, није могла постојати пре 9. јула, а  наводни геноцид је почео само четири дана после тога.

Војном вештаку Тужилаштва Хашког трибунала, Ричарду Батлеру, дугујемо друго значајно прецизирање редоследа догађаја, опет против интереса установе за коју ради и утолико веродостојније.

Батлерово сведочење на суђењу Пелемишу и Перићу пред Судом за ратне злочине Босне и Херцеговине 2010. у Сарајеву баца врло корисно  светло на контроверзу у вези не само са следом догађаја, него и кључним питањем: геноцидним умишљајем.  Укратко, Батлер, који је у званичном својству имао доступ најосетљивијим и најрелевантнијим документима, на суђењу је изјавио да није открио никакву назнаку о постојању плана да се Муслимани истребе, бар до 11. јула, када су српске снаге заузеле Сребреницу. То Руезову хронологију помера унапред за још два дана, потврђујући да се  о  геноциду на српској страни није размишљало ни четрдесет осам часова до почетка импутираног злочина. [2]

У свом сведочењу, Батлер је, поред овога, изнео још неколико ставова који постојање геноцидне намере стављају под општу сумњу, да се изразимо најуздржаније.

Прво, он потврђује Руезову тезу да је изворни циљ српске војне операције, за коју је планирање отпочело 30. јуна 1995, било само да заштићену зону УН сведе на градску површину Сребренице. Друго, наређење војсци да уђе у Сребреницу председник Караџић је издао 10. јула, или на само један дан пре него што се то догодило. То значи да је преузимање енклаве представљало импровизовану одлуку, донету у светлу војног успеха операције до тог тренутка, а не смишљен потез са циљем заробљавања бројног муслиманског становништва, да би затим били уништени. Треће, све док неочекивано 10. јула опсег операције није био   проширен,  да од тог тренутка обухвати потпуно заузимање енклаве, операција је била вођена искључиво на нивоу Дринског корпуса, без учешћа Главног штаба или других виших структура. Четврто, Батлер каже да му „није познат“ ниједан пример да је после 11. јула, датума када је енклава већ била заузета и када је операција била приведена крају, ВРС ватрено дејствовала против цивила у  Сребреници. Пето, што се тиче депортације цивила из енклаве, ни у вези са тиме, по Батлеру, „документи не садрже доказе“ претходног планирања од пре 11. јула ујутру, када је донета одлука да се уђе у Сребреницу.  Најзад, шесто, Батлер је сагласан са тиме да у редовима Војске Републике Српске није било очекивања да би заробљеници могли бити погубљени, по Батлеру, „све до 12. па чак и 13. јула.“

Сада се поставља критично питање: у којој мери су овај редослед и анализа догађаја најмеродавнијих сарадника Тужилаштва МКТБЈ ускладиви са тезом да је политичко и војно руководство Републике Српске намеравало физичко уништење Муслимана у Сребреници као таквих, као етничке или верске заједнице? Конвенција о геноциду прописује да је тако морало бити да би се геноцид догодио. А ако се  у Сребреници заиста догодио геноцид, или у најмању  руку убијање масовнијих размера, да ли је то било последица одговарајуће намере, или тек нечија накнадна замисао?

Из овог угла, у потпуности су разумљива питања која је поставио истакнути канадски правник и  стручњак за геноцид, Вилијам Шабас, непосредно после изрицања пресуде у предмету Крстић:

„Нема ли другог убедљивог објашњења за погубљење 7.000 мушкараца и дечака у Сребреници? Постоји ли могућност да су постали мета зато што су били војноспособни, и самим тим фактичка или потенцијална борбена лица? Да ли би неко ко је стварно наумио физичко уништење једне групе, и довољно је свиреп да би убио више од 7.000 незаштићених мушкараца и дечака, уложио потребан напор да организује превоз жена, деца и остарелих – на сигурно?“ [3]

Чињеница  – добро позната свим стручњацима који се овом темом баве – је да ни на једном од седам сребреничких суђења пред МКТБЈ није предочен ниједан доказ, са било којег командног нивоа, који указује на постојање намере и којим се наређује предузимање неопходних логистичких мера са циљем уништења муслиманске заједнице у Сребреници. На који начин Хашки трибунал ипак изводи закључак да се догодио геноцид?

Одговор на ово питање налази се у пар. 4 пресуде генералу Крстићу. Ради се о једној врло иновативној аналитичкој техници и правној доктрини:

„Претресно Веће се ослања на мозаик доказа који у својој свеукупности приказује догађаје током неколико дана у јулу 1995. године.“ [4]

Импликација отворене примене овако непрецизне методологије је да чврстих и непосредних доказа – нема. Веће потенцијалну доказну грађу о геноцидном умишљају третира као коцкице у мозаику и спаја их на начин који би се могао упоредити са цртежом у Роршах Тесту. Сваки посматрач у принципу цртеж може да  тумачи на  различит и субјективан начин, као што Веће тумачи свој мозаик.

Да би тумачење Већа изгледало минимално убедљиво, морају се унапред елиминисати неке основне уврежене претпоставке о природи операције која се сматра – геноцидном. Једна од тих претпоставки је постојање плана. Зато у пар. 225 пресуде генералу Крстићу Веће износи изненађујућу тврдњу  да „постојање плана или политике (policy) не представља саставни део кривичног дела геноцида у правном смислу.“ [5] Ако није било плана или политике, на каквим се претпостављеним узроцима темељи сугестија да је у Сребреници почињен геноцид? Без утврђеног узрока импутираног кривичног дела, тешко је докучити за шта је генерал Крстић одговарао и добио тридесетпетогодишњу затворску казну.

У пар. 26 предострожно Веће драстично преиначава и сам појам намере: „Главни показатељ… да су снаге  ВРС намеравале  да елиминишу све босанске Муслимане из Сребренице био је покољ од  стране ВРС свих војно способних мушкараца из те заједнице.“ Да ли су  масакрирали баш све, то управо јесте једно од отворених питања. Друго питање је да ли је појам „војно способних мушкараца“ довољно широк да би се изједначио са једном од заштићених група које се помињу у Конвенцији? Али, чак да је у врховима политичког и војног руководства Републике Српске и постојала таква геноцидна намера, како се неубијање Муслимана десетак дана касније, током и непосредно након операције  заузимања суседне енклаве Жепа, уклапа у сценарио?

У предмету Крстић, Веће зачетак сребреничког геноцидног плана налази на састанку српског војног и политичког руководства у хотелу „Фонтана,“ у Братунцу, током преподневних часова 12. јула 1995, мада признаје да ни за то нема чврстих доказа. [6] Да ли је „геноцидна намера,“ која је наводно у хотелу тада формулисана, представљала само  пролазно расположење, које није потрајало више од неколико дана? Јер ускоро затим, при поласку на Жепу, изгледа да је dolus specialis нестао, да би био   замењен повратком на  уобичајене обрасце војничког понашања, мање-више у складу са одредбама  међународног ратног права.

Када сте ви једина овлашћена инстанца која  тумачи сопствени Роршахов цртеж, проблеми се решавају лако. Једноставно из слике избацујете оне ликовне елементе који сметају вашој концепцији и тврдите да је нешто што други не примећују – уствари најочигледнији део слике.

На крају, два детаља који уоквирују ову контроверзу.

Први се односи на сведочење Дражена Ердемовића, „крунског сведока“ хашког Тужилаштва и човека коме је непотребно представљање, на суђењу Радовану Караџићу. Караџић Ердемовићу поставља директно питање које се односи на срж ствари што се Сребренице тиче, а то је dolus specialis или геноцидна намера:

„Да ли сте у њих пуцали,“ пита Караџић, „са намером да уништите Муслимане у Босни као етничку  групу, да их истребите као народ?“ Ердемовићев одговор је гласио: „Не, господине Караџићу“. Караџић је затим питао да ли је ико из Ердемовићеве јединице имао намеру да истреби Муслимане.

На то Ердемовић одговара: „Господине  Караџићу, ја се не сећам, али не верујем да смо тога дана расправљали о намерама да се истребе Муслимани. Нисмо о томе разговарали. Не сећам се да сам о томе причао са било киме из моје јединице.“ [7]

Толико о менталном склопу непосредног извршиоца злочина и намери која га је у тренутку извршења мотивисала.

Други детаљ је један запрепашћујући исечак из издвојеног мишљења судије Жан-Клод Антонетија у другостепеној пресуди у предмету Толимир, у априлу ове године. На крају бритке, картезијанске критике мишљења већине, на преко сто страница, Антонети износи свој сумарни закључак, колико објективан толико и шокантан:

„Улога оптуженог јесте дефинисана овом пресудом, међутим одговора нема на оправдано    питање породица жртава, које желе да сазнају ко је наредио масовна погубљења… До данашњег дана, чини ми се, на то суштинско питање породица жртава и очекивање међународне заједнице није могуће одговорити… на питање, ко је наредио погубљење  хиљада жртава, и зашто. Данас, на основу предочених доказа, ја не бих знао какав одговор да им понудим.“ [8]

Нека се свако замисли над овим разарајућим коментаром једног од најугледнијих и најкоректнијих судија хашког Трибунала. Ако за скоро двадесет година истраживања Сребренице Трибунал није успео да утврди ни најосновније чињенице, мора да је свој посао радио сасвим погрешно, користио методологију која засигурно не води стручно одрживим (или макар само информативним) закључцима и руководио се агендом углавном лишеном правног утемељења.

О геноциду у Сребреници – боље и да не говоримо.

https://www.youtube.com/watch?v=Sfo7o7IG4MQ

[1] RAPPORT D’INFORMATION No. 3413, Народна Скупштина Француске, 22. новембар 2001, стр. 43.

[2] Суд БиХ, Одељење за ратне злочине, Тужилац против Пелемиша и осталих,  X-KR-08/602, 22. март 2010.

[3] William A. Schabas, “Was Genocide Committed in Bosnia and Herzegovina?  First Judgments of the International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia,” Fordham Journal of International Law, Vol. 25, No. 23, 2001-2002, стр. 46.

[4] ICTY, Prosecutor v Krstić, првостепена пресуда, пар. 4

[5] ICTY, Prosecutor v Krstić, првостепена пресуда, пар. 225

[6] ICTY, Prosecutor v Krstić, првостепена пресуда, пар. 126-134 и пар. 573; другостепена пресуда, пар. 84-85 и пар. 91

[7] ICTY, Prosecutor v. Karadžić, Транскрипт, стр. 25387 — 25389

[8] ICTY, Prosecutor v. Tolimir, другостепена пресуда, стр. 399, 400

Eine Antwort

  1. Оно што се одиграло у Савету безбедности УН у вези са предлогом резолуције о Сребрници, коју су заједнички поденели САД и В. Британија (7 верзија) у суштини говори да је свет несигуран и подељен. Ни мало није чудно, јер се Алијанса до те мере обрукала, кроз политичка суђења у Хашком суду, па јој је једино остало, као узвратни удар, да се читав српски народ прогласи као геноцидан, како би дали одрешене руке свом суду да оконча суђења Србима, који су више година заточени у казамату њиховог политичког суда. То доказује и изјава амбасадора В.Британије Питера Видсона, који је пре гласања покушао да објасни како резолуција „не оптужује српски народ“ и истакао.да је због поштовања према жртвама важно да се гласа о британској резолуцији, а она управо има супротно значење, где се српски народ проглашава као геноцидан. Било је доста опречних изјава, па се може закључити да је овако оптужујућа резолуција политички памфлет, који није утемељен у ондашњој стварности, јер се доказује да је све то око Сребрнице било монтирано, како би се Срби прогласили кривима. Занемарено је све оно што су у овом конфликту учиниле велике силе Запада, па да би са себе скинуле кривицу, они управо жртву, која овај сукоб и није изазвала, а да би се прикрили бројни злочини оне друге стране (срба муслимана), а и властите у овом сукобу, Западу је потребна оваква резолуција. На крају, са овом резолуцијом се покушало наводно помирење, а у ствари сам тај чин изазвао је буру, продубио сукобе, одгодио помирење у неко друго време паметнијих људи.

Schreibe einen Kommentar

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

%d Bloggern gefällt das: