Траг у времену из црног шешира ДИКТАТУРА

КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ

Траг у времену из црног шешира

ДИКТАТУРА

Мене стално нешто вуче ка диктатури. Сањам да будем Ататурк, Стаљин, Пиноче, Видела (неке још јаче диктаторе нећу да спомињем). Једноставно речено, понашам се као зависник од алкохола, дроге, дувана. Једна мексичка изрека гласи: „No fumo no bebo no caminho para mujeres, vivo como serdo“. Дакле, не пушим, не пијем, не трчим за женама, живим као свиња, али сањам диктатуру више од 20 година. Сањам, јер сам се „прејео“ демократије. Узимам лекове за варење. Одговарајући лек још није пронађен, тако да често повраћам демократију.

Ово што следи морам да напишем, уз велико извињење, jер последњих година многи моји текстови изазвали су хистеричне нападе. Шта ме чека након овог текста, то сами Бог зна. Неки критичари су ме називали комуњаром иако нисм одлучивао када и где ће ме родити и у каквом систему ћу живети. Интересантно је да су управо ти критичари, такође, живели и радили у том истом комунизму. Живе и раде у овом ништа бољем систему. Где су, што се не супроставе, боре. Ја макар режим као стари олињали пас.

Дакле, овај мој дуги век стално сам у опозицији. У доба социјализма су ме три пута истривали из СК, четврти пут, десетак годин пре последњег распадајућег четрнаестог конгреса СК, истерао сам самог себе. Интерсеантно је напоменути да су ме у СК, примили када сам имао само седамнаест и по година, а да ја нисам ни знао када је и где донесена та одлука, нису ме питали, само су ми саопштили. Уплашио сам се да ћу морати да се понашам као неки моји нешто старији гимназијалци или рођаци, који су уласком СК престали да се друже са нама ванпартијцима, постали су конспиративни, надмени и доушниоци. Пред њима су дрхтали предратни угледни професори који нису били чланови СК. Разредном старешини сам рекао да ја то нисам заслужио, да то мишљење пренесе за мене невидљивим наредбодавцима. Унио ми се у лице, стиснутих зуба (тресао се као врба над водом), процедио је: „Избацићемо те из гимназије, други плачу што их не примамо, ја сам те предложио, а ти ми тако враћаш“. Истерали су ме на факултету, јер сам јавно говорио и писао против самоурављања (глас портирке Штефице је одлучио колико ћемо семестара слушати предавања о Хегелеу).

Услов да се запослим на РТВ Загреб био је да сам члан СК. Након уласка у дипломатску службу, истерали су ме из СК у Амбасади у Бразилији. За време рада у Москви, четири године и два месеца, нисам плаћао чланарину у износу од 75 долара месечно, тако да сам уштедео неколике хиљаде долара. Партијски руководиоци живели су као лордови од чланарине, зато су их и звали црвена буржоазија.

Како се финансира ововременска демократска црвена буржоазија, и врапци на грани знају. Уосталом, страни и домаћи финансијери су о томе јавно износили податке (новчане износе) након бурних свађа и разилажења са вођама партија које су финансирали. Никада нисам волио поређења (то ми је увек личило на оно да ја једем месо, а мој комшија кромпир, заједно једемо мусаку), али аргументовано тврдим да је морал садашњих партијаца на нижем нивоу од оних злочестих чланова СК.

Амбасадор у једној скандинавској земљи (ожењен глумицом, која у Србији снима серије и вероватно прима додатак у девизама на плату тог амбасадора), док је био нижи дипломатски чиновник, показивао је ПЕТ легитимација – пет партија (таквих, посбено прелетача из партије у партију, у Србији има хиљаде и хиљаде). Сад упоредите тај морал и морал оних злих комуниста. Критичари би требало да размисле, да ли је опаснији ИЗАМ – досИЗАМ или комунИЗАМ. Вође, тако ми Бога и милиони младих, још нису почели да читају Смиљу Аврамов, Косту Чавошког, Жарка Видовића и друге живе великане српског народа. Читаће, мораће их читати, а и нас мале списатеље.

Неоспорно је да је комунизам био несрећа српског народа, боље речено искључиво српског, док су сви други, Хрвати, Словенци, Црногорци, Македонци, Срби исламске вероисповести, националне мањине – профитирали. Посебно се то односи на Хрвате и Словенце. Хрватсака је, гледано историјски и реално, онолика колико се види са Сљемена, а онда је, захваљујући краљу Александру, потом Брозу (комунизму) постала велика Хрватска у недопустивим границама. Словенци не би имали државу, да нису били у креаљевини и комунизму, остали би за сва времена аустријски коњушари. Али авај, нема више ни краља Александра ни Броза да им по трећи пут подаре државу. Уласком у ЕУ нестале су као државе, де факто и де јуре.

Управо, због подужег боравка у ЛА, схватио сам да се сва нагомилана зла у земљи не могу искоренити тзв. демократијом, а поготово партитиократијском борбом, која је опсанија од фашизма. У време, након и сада, људи су се борили и боре против фашизма – антифашизмом, а против партија не постоји начин борбе. Било какву борбу против партија, дежурни „демократи“ сматрају диктатуром. Када су фашисти умарширали у Париз, француски интелектуалци су питали Сартра шта да се ради, одговорио је: „Слобода је рећи НЕ оваквом поретку“. Сартр је уствари упозорио Французе да је слобода лична одговорност. За разлику, Французи су ту поруку, са Де Голом на челу, разумели.

Спас Србије и српског народа је да чланови Триумвирата (у које имамамо поверење, да немамо поверење не би смо их држали на влкасти) и сви ми кажемо – неолиберализму, лутајућим спољним циркузантима, неофашистима из ЕУ и Империје – НЕ (није искључено да ме због овог става позову у полицију на салушање, као што су недавно позвали на саслушање уредника Сремско-митровичког портала који је написао: „Што се мене тиче, за ову годину бих најпре пожелео једну добру стару револуцију. По могућству неконтролисану. Дуплу, молим!“).

Све ово што се догађа је једно велико лудило. Толико је разног лапрдања, да нормалан људски мозак то више не може да поднесе.

Српски народ је у тору око кога су разјарени вукови, хијене, лавови. Све земље које се граниче са Србијом (осим Српске) су доказани непријатељи. Довољна је само једна чињеница: све су признале фантомску државу Косово, односно учествовале су у отимању 15 посто српске територеије, што значи да су у ратном стању са Србијом. Такође, уз подршку ЕУ и Империје зла имају прецизне задатке шта, након Космета, да раде Србији и српском народу.

Дајем реч Колинди, Викторији, Ненаду, Сабахудину, Недиму, Јулијану, Радивоју, Живану, Ђорђу, Ратомиру, Мирославу, Јанку, Душку, Драгомиру, Слободану, Владиславу, Браниславу – НЕКА СЕ ПРИПРЕМИ ВОЈВОДИНА (радите нешто, пробудите се драги другови, господо, поштена и непоштена интелигенцијо, сами пронађите ко су ови доказани српски непријатељи, који ће отети Војводину, као што је отет Космет).

Свака шуша може да изјави шта год хоће, да од Србије тражи шта год им дође у болесну главу (нико не може или не сме да заустави разне Колинде, Кривокапиће, Бакире лумпамбасадора Империје зла Кирбија, који свакодневно прљају српски народ). Јенога дана ће је опасати Кинским зидом. Мађари званично саопштише српском Вођи да започињу изградњу, а Вођа, уз кукумачење, изјави да односи Мађарске и Србије никда у историји нису били тако добри као сада. И најмања вулгарност ми је старана, али се свако ко је близу памети, након те изјаве сетио приче о лудом и збуњеном.

Председнику Србије је турски вазал Бакир забранио да дође у Сарајево. Посета Председника унесрећене Србије најављивана је данима, зато се морамо упитати, а гдје је и шта ради амбасадор Србије у Сарајеву Станимир Вукићевић (тај геније, бивши извлакач на шапилографу у подруму МСП-а, амбасадорује, односно иде из амбасаде у амбасду – Сарајево, Москва, Загреб, Сарајево, већ 20 година) који је морао, што је један од најважнијих послова дипломта, раније сазнати како ће се понашати и шта ће урадити турски вазал.

Међутим, Председник Србије, уместо да одмах најури таквог амбасадора и све друге амбасадоре којима је потписао акредитиве, а онда да поднесе оставку, он с поносом, након тог понижења, говори како је Србија (дакако и он) лидер региона. Себе назива миротворцем. И он ће ићи у Сребреницу, као и његов претходник, да се извињава, а извињава се онај ко је крив. Какве везе има Србија са догађајаем у другој држави, и да ли је потребно да се следећих 200 година, сваке године извињавају председници Србије. Уосталом, доказано је да је све што је везано за Сребреницу лаж, да се зна ко је све то режирао, наместио, да се не ради о геноциду. А када се већ у то наш вољени Председник (и председник Владе) упетљва и уваљује, требало би онда да га занима погром Срба око Братунца, Сребренице, Добровољачке улице, финансирање Саудиске Арабије и наоружавање муслиманских фундаменталиста. Када се неки муслимански вођа извинио или положио цвеће на хумке српских мученика, које су побили и вадили им очи чарне као у време Вујадина и његова три сина.

Још тежи дипломатски случај је понашање антисрпског амбасадора – огњеног Огњена Прибићевића у Лондону. Енглеска је припремала резолуцију о Сребреници и нож у леђа Србима најмање годину дана. Шта ради тај лумпамбасадор са екипом дипломата (троше хиљаде и хиљаде евра нас пореских обвезника). Тај неспособни амбасадор (такав је био док је амбасадоровао у Берлину), требало је на време да обавести о тој непријатељској накани вековног и провјереног српског непријатеља – Енглеске.

Да и овом прилком поновим: у кући дипломатије и даље владају кадрови Монтгломерија, Горана Свилановића, Вука Драшковића, Вука Јеремића, Ивана Мркића и сада Ивице Дачића. Очекивало се да ће доласком СНС на власт, кућа дипломатије бити очишћена. Међутим, не само да није очишћена, Мркић је унио новину која је ушла у Гинисову књигу, између осталог, запошљавао је и голуждраве девојчице. Дачић је довео своје саборце, који никда, као усталом ни он, нису били у дипломатији. Председник Србије, односно Влада Србије није смела одобрити Дачићу да на најважније место у МСП-у постави почетника. Он је схватио да је место генералног секретара његов лични секретар. На то место се поставља дипломату са најмање 30 година дипломатског стажа у земљи и иностранству и са знањем три светска језика. Генсек је за унутрашња питања МСП-а изнад министра.

Гледано са становишта овога унесрећеног српског народа, наведени министри су неспоразум времена. Нажалост, они као ни вође, не могу да схвате шта значи да су неспоразум времена.

Није само дипломатија (дипломатски састав, дипломатски апарат) у лошем стању. Још у тежем стању је судство, тужилаштво, просвета, здравство, морал. Нема комуникације међу људима. Србија је и даље располућена на четнике и партизане, на прву, другу, трећу, четврту, седму, осму Србију, на еврослинавце и евроскептике. Србија је окупирана Натовцима, страним шпијунским службама, разним лутајућим циркузантима, економским убицама, међу којима је водећи ММФ. Србију ће преплавити азиланти, помоћу којих ће је исцрпљивати економски. Зар више од два милиона Срба нису унутрашњи азиланти којима је потребан смештај и храна. Владарима из сенке азиланти ће послужити да у Србију унесу најопсније болести. Завладаће епидемије.

Свеколику популацију, посебно пензионере и милионски слој незапослених (човечанству прети највећа опсаност – незапосленост), властодршци пљачкају фризираним месечним рачунима, разним играма на срећу, преварантским играма, као што су Лото, Бинго, апарати, рулет и др. (све те игре задржи сваки нови режим, јер им служе за богаћење и за прање новаца). Психологоија сиромаха је опасна. Даје последњу пару за те преварантске игре, сањајући да ће се обогатити.

Интелектуалци (част изузецима) су постали конформисти. Девиза је: „Нећу да се супростављам, хоћу да школујем децу, да храним породицу“. Та „философија“ је посебно завладала у масмедијима и довела их у катастрофално стање. Цела Србија је Домановићево „Мртво море“.

Наведени проблеми и стотине ненаведених се могу једино решити владавином десет просвећених цивила, пет година, без Парламента и партија. То је довољан период да се (нема боље речи) ОЧИСТИ свака пошаст у друштву, да Србија изњедри неке друге и другачије људе, уз стриктну примену лустрације од највиших функционера до последњег општинског функционера, као и искључење иностраног фактора. То су примењивале многе земље у свету и спашавале се. Након пет година вратити Парламент, партије, али са темељито измењеним парламентарним системом (смањење броја посланика, избор посланика у општинама, који ће за рад одговарати општини, које ће општине плаћати, за нерад смењивати, и низ других измена). У том времену Србија би увела нову економску политику и оријентацију, не према црној рупи ЕУ, већ према БРИК-у, уз помоћ српске, а не садашње антисрпске, спољне политике и дипломатије.

Ако је то ДИКТАТУРА, ја сам за ДИКТАТУРУ, а ВИ?

Eine Antwort

  1. Веома лепо одскикано стање европског и српског либералног муља, које се убајатило!

Schreibe einen Kommentar

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

%d Bloggern gefällt das: