ВИДОВДАНСКА БЕСЕДА: Црква Св.Николе.Ла Валета о Видовдану 2015. Беседио Бобан Јовановић

ВИДОВДАНСКА БЕСЕДА:
Високопречасни Оче,Ваше Екселенције,Драга Браћо и Сестре,

Видовдан је опет окупио добре људе из Србије,Црне Горе,Републике Српске и Македоније да се сви заједно сетимо наших предака,али и да сви заједно видимо где смо сад.
Видовдан 1389.Косовска битка,Славна и тужна битка за нас,Витезови српски су својом крвљу заувек обележили овај свети дан.
Видовдан 1914.Атентат на Надвовјводу Франца Фердинанда у Сарајеву,догађај који је покренуо Први Светски Рат.
Видовдан 1919.Версајски споразум,којим је завршен Први Светски рат.
Видовдан 1921.Српски Витешки Краљ Александар Први Карађорђевић донео ВИДОВДАНСКИ УСТАВ Краљевине Словенаца,Хрвата и Срба.
Било је и других догађаја у другој половини двадесетог века о којима сада не желим да говорим а који су,такође, утицали на историју српског народа.
Пример косовских мученика је она звезда водиља која је наш Народ водила кроз три ипо века ропства под отоманском влашћу и више пута се потврдило да њихова жртва није била узалудна.
Од Цара Јована Ненада Црнојевића преко Црнога Ђорђа Србија се ипак уздигла из пепела.
Тако и ми данас требамо да се запитамо у којој смо мери спремни да следимо пример наших предака и да се замислимо да ли су Они можда тада погрешили?
Чини нам се можда да је се од тада много тога променило и да је сада,на почетку дватесетпрвог века ситуација у Свету другачија,али ако се заиста удубимо и погледамо широм отворених очију све оне немиле догађаје који висе над главом српског народа у овим тешким временима,схватићемо да је и сада све исто као и пре шест векова.
Разлика је у томе што су они тада имали мото:НИЈЕ ВАЖНО КОЛИКА ЈЕ СИЛА НА НАС УДАРИЛА,ВАЖНО ЈЕ КОЛИКУ СВЕТИЊУ БРАНИМО !
Много је,на жалост,у данашње време Срба који су на то заборавили и изгубили свест о величини те Светиње.Иако смо од ње далеко не смемо је заборавити.
Ако су наши преци за веру гинули наша је дужност да,пре свега, ту веру чврсто држимо и да веру вером бранимо,када су нам већ мачеви отупели и немамо Вођу помазаника Божијег,јер вера у Христа је оштрија од сваког мача,драга Браћо и сестре.
Нека нас овај свети дан опомене да смо дужни Светоме Кнезу Лазару и косовским витезовима.
Без обзира да ли смо на Малти,Аустрији,Италији,Швајцарској или где другде по белом Свету,обавезни смо према својим прецима и потомцима да се на овај свети дан саберемо и помолимо Христу да нам осветли пут како би видели куда требамо ићи у овим смутним временима и којим путем наше потомке да водимо.
ДА НЕ ОБРУКАМО ПРЕТКЕ И ДА НЕ РАЗОЧАРАМО ПОТОМКЕ.
ЖИВИ БИЛИ И СРЕЋАН ВАМ ПРАЗНИК.
Црква Св.Николе.Ла Валета о Видовдану 2015.
Беседио Бобан Јовановић Амбасадор за дија

Војислав Шешељ у јутарњем програму на ТВ Пинк – 28.06.2015.

https://www.youtube.com/watch?t=468&v=EuMBCbGdfV0

OVO JE MLADI SRPSKI GENIJE! Stvorio napravu koja će spašavati milione života! (FOTO)

SRBIJA

OVO JE MLADI SRPSKI GENIJE! Stvorio napravu koja će spašavati milione života! (FOTO)

http://www.facebook.com/plugins/likebox.php?href=https://www.facebook.com/pages/Dnevners/285026438313323?fref=ts;width=292&height=62&colorscheme=light&show_faces=false&border_color&stream=false&header=true&appId=573390072709785

Podelite sa prijateljima:Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone

genije

Stefan Velja, mladi pronalazač iz Novog Sada, uspeo je sa samo 18 godina da osmisli izum koji otklanja tromb iz ljudskog organizma i osvoji prvo mesto, zlatnu medalju i orden na festivalu pronalazaka „Eureka“ u Briselu

Mladi pronalazač, Stefan Velja, oduševio je svet i Srbiju svojim dostignućem sa samo 18 godina.Naprava koju je patentirao za razbijanje tromba u organizmu osvojila je prvo mesto i zlatnu medalju i orden na festivalu pronalazaka “Eureka” u Briselu.

On je pobedio je u žestokoj konkurenciji više od 40 inovatora u oblasti zaštite zdravlja. Stefanov pronalazak je veličine stenta, ima električni čip, a sama osnova je od plastike, dok je mreža od legure nitanola.

Ovaj mladi Novosađanin i maturant gimnazije “Jovan Jovanović Zmaj”, skromno govori o svojim dostignućima, ali i planovima za budućnost. On je učestvovao na mnogim takmičenjima do sad i osvajao vredne nagrade, a kako kaže prirodne nauke, naročito fizika je ono što ga je oduvek zanimalo.

Pored nauke, bavi se i muzikom , svira klavir i gitaru, igra tenis i bridž i kako kaže za sve ima vremena. Kada su u pitanju njegove lične ambicije, motivacija i disciplina u radu, kaže da je spreman sam da se gura kroz život i da se trudi.

Foto: Telegraf.rs

Kako si došao na ideju za ovaj pronalazak?

– Sama ideja za uređaj mi je sinula kada sam se prijavljivao za jedan naučni kamp u Finskoj. Tada je trebalo nešto da prijavimo kao ideju. Imao sam period kada nisam mogao ništa pametno da smislim, ali kroz jedan razgovor sa roditeljima spomenuli smo tromb koji je otac tada imao u nozi.Ubrzo mi se sklopila ideja u glavi i znao sam šta želim da uradim.

Na koji način bi taj uređaj funkcionisao i kako bi izgledao?

– Što se tiče samih detalja u to ne bih smeo da zalazim, ali ovako okvirno to je jedna mala naprava koja bi se na isti način kao stent ubacivala u organizam i dok je tamo ona se fiksira u neki krvini sud.Cilj joj je da zaštiti vitalne organe od štete koju tromb može da napravi tako što uđe i zapuši krvni sud.

Kada tromb naleti na napravu ona ga fizičkim putem zaustavi, nakon toga se pokrene mehanizam koji će hemijski i lokalno da ga razradi. Korisnik sve vreme ima podatak o tome šta se dešava u napravi .Da li treba da se poseti lekara, da li ima neke opasnosti ili ne i najbitnije ne remeti ni na koji način korisnikov svakodnevni život.

Da li su ti se javljali možda neki klijanti za otkup tvog patenta posle pobede i svega?

– Za otkup mi se još uvek niko nije javljao. Međutim zvali su me da popričamo i razgovaramo o izumu i o svemu što sam zamislio. Nadam se da će od tih razgovora nešto da se realizuje i da će biti nešto od toga.

Foto: Telegraf.rs

U Briselu si dobio prvu nagradu, da li je postojao način da odeš lično po nju?

 – Nisam, nažalost išao. Nisam imao finansije da otputujem tamo jer je sama kotizacija veoma skupa 7600 evra. Putni troškovi bi bili previsoki jer je Brisel sam po sebi izuzetno skup grad. Te tako, let, smeštaj, hrana i sve ostalo što bi morao da platim bi bilo previše.

Kakvu ulogu je imala tvoja porodica u svemu?

– Veoma veliku uglogu je moja porodica imala, već od samog početka kada su me podržavali u toj ideji. Od malih nogu kada su me podržavali u mom interesovanju za prirodne nauke, pa i za ovu ideju. Maksimalno su se zalagali za mene, počev od finansija pa do podrške i same pomoći oko nalaženja ljudi sa kojima bih mogao da se kosultujem sa ljudima iz polja medicine, jer mi to nije bila bliska oblast. Majka je dizajnirala veći deo plakata i postera. Ja sam joj samo objasnio šta treba da bude na njemu , na čemu je akcenat, ona je sve ostalo uradila.

Foto: Printscreen/Facebook/Stefan Velja

Zašto ne planiraš da nastaviš studije u Srbiji?

– Ako bih mogao mislim da bih izabrao da studiram u insotranstvu, jer su uslovi dosta bolji. Mislim da bi mi samo studiranje u inostranstvu, pored znanja više pomoglo da dalje nastavim neke studije ili da nađem zaposlenje ili slično. Mlad sam još uvek i znam da će mi nedostajati stvari koje imam ovde prijatelji, porodica i lagodan način života kada ne moram da brinem da li će mi nešto biti skuvano, opravno i slično. Ali, snaći ću se i što se toga tiče i u inostranstvu, moraću pre ili kasnije a i znanje koje ću dobiti je mnogo veće.

Koji fakultet bi upisao?

Konkurisao sam za Kembridž i sada zavise da li će me primiti ili ne. Takođe, imam opciju da studiram u Helsinkiju , tamo su me pozvali nakon što sam učestvovao na njihovom kampu. Ako ništa od toga se ne realizuje, ostao bih ovde na PMF-u u Novom Sadu.

Koliko je teško po tvom mišljenju uspeti u Srbiji kao mlad čovek?

– Meni je najvažnije da na pošten način ispunim sebi ciljeve koja sam zacrtao. To bi značilo da i doktoriram. Voleo bih da živim život kakav želim, da se bavim prirodnim naukama, konkretno fizikom najverovatnije, da imam vremena za svoje hobije kao što su muzika, sport ,da osnujem porodicu. Možda sam ja to sve prerano zamislio, ali nađem vrmena i da maštam. I naravno, kada su finansije u pitanju voleo bih da priuštim svojoj porodici život kakav mislim da zaslužuju. To je za mene uspeh. Nažalost, mislim da je u Srbiji to danas teško izvodljivo i da što se toga tiče, mislim da bi bilo bolje da se za početak školujem u inostranstvu. A kasnije, ja se iskreno nadam da će uslovi biti takvi da ću ja moći da se vratim u Srbiju i da tu živim kasnije.

Foto: Printscreen/Facebook/Stefan Velja

Da li imaš neku poruku za svoje vršnjake i za sve mlade ljude u Srbiji?

 – Pre svega, mislim da svako treba dobro da razmisli koji fakultet želi da upiše. Bitno je pronaći kompromis između toga što vole i onoga što će im u životu biti korisno, od čega će moći da žive. Ne bojte se da razmišljate kreativno i otvoreno, jer mislim da svako ko je nešto više u životu postigao je u suštini radio nešto konvencionalno i nešto što sem njega niko ranije nije i za to prvenstven treba imati hrabrosti i ne plašiti se upuštanja u tako neka razmišljanja.

(M. Č. /Telegraf.rs)

Podelite sa prijateljima

HVATAO SAM NAJVEĆEG KRVNIKA SRBA, A DRAŽINI ČETNICI SU MI UBILI OCA: Ispovest najstarijeg živog narodnog heroja

HVATAO SAM NAJVEĆEG KRVNIKA SRBA, A DRAŽINI ČETNICI SU MI UBILI OCA: Ispovest najstarijeg živog narodnog heroja (FOTO)

– Mog oca ubili su četnici, kada se vraćao kući posle Kolašinske skupštine 1943. godine. Tako da mi je neshvatljivo da je rehabilitovan četnički komandant – kaže sa tugom Velimir Radičević

Velimir Veco Radičević, narodni heroj, star 102. godine

Foto: Milena Đorđević

Posle Sutjeske, bitke koja mu je bila najteža, nije ni sanjao da će dostići tako duboku starost, kaže Velimir Radičević Veco, najstariji živi narodni heroj koji je pre samo dve nedelje napunio 101 godinu!

pročitaj još

  • NAJVEĆA TAJNA DRAŽE MIHAILOVIĆA: Đeneralov najbliži saradnik bio je STALJINOV ŠPIJUN!

    27. Jun 2015.
  • CRNOGORCI UVELI KAZNU OD 300 EVRA ZA SRPSKE TURISTE: Ko nema pare da plati, NEĆE MOĆI DA SE VRATI U SRBIJU!

    27. Jun 2015.
  • SMRT TERORISTE iz Tunisa uhvaćena na video snimku! (VIDEO)

    27. Jun 2015.

Posle njegove male dremke ugostio nas je u svom domu na Vračaru gde su bili i njegov sin Vladimir i njegova ćerka Olga koji veoma pažljivo vode brigu o njemu.

Eh, ko bi se nadao da ću doživeti stotu, a kamoli da ću zagaziti i u 102. godinu života, ali eto… – sa osmehom na licu rekao je Velimir.

Udobno smo se smestili u dnevnoj sobi njegovog doma i počeli priču sa drugom Vecom koji je sada pukovnik u penziji.

Rođen je 14. juna 1914. godine u u Goričanima kod Podgorice, u seljačkoj porodici. Osnovnu školu završio je u svom selu, a pet razreda gimnazije u Podgorici, posle čega se vratio u selo i do Drugog svetskog rata se uglavnom bavio zemljoradnjom.

Foto: Milena Đorđević

Posle odsluženja vojnog roka, sredinom 1936. godine bio je primljen za člana Komunističke partije Jugoslavije. Nekoliko meseci kasnije, postao je sekretar ćelije KPJ u svom selu i član opštinskog partijskog biroa.

Krajem 1937. godine, postao je član komisije za rad s omladinom pri Pokrajinskom komitetu KPJ za Crnu Goru i Boku. Sledeće godine, postao je član Pokrajinskog komiteta SKOJ-a. Istovremeno je bio i član Sreskog komiteta SKOJ-a Podgorica, a posebno je rukovodio organizacijom SKOJ-a u Zeti.

Aprila 1937. godine, pokušao je da se sa grupom drugova prebaci u Španiju, ali ga je policija u Sutomoru uhvatila. Nekoliko je puta bio hapšen, a jednom je zbog svoje komunističke delatnosti bio izveden pred Vojni sud.

Pred rat, tačnije na leto 27. marta 1941. godine bio je zatvoren u logoru u Smederevskoj Palanci.

Poslat sam u logor na prisilni rad. Komanda logora tada bila je žandarmerija. Šta da vam kažem, bili su to teški trenuci u mom životu – kaže Velimir.

NA SLICI: Velimir Radičević u koncetracionom logoru u Smederevskoj Palanci 1941. godine

Foto: Privatna arhiva

Posle okupacije Jugoslavije 1941. godine, učestvovao je u pripremama KPJ za oružani ustanak, prikupljavši oružje i municiju, učestvovao je i u formiranju oružanih grupa po selima. U Pljevaljskoj bici, 1. decembra 1941, učestvovao je kao bombaš.

Tokom prve polovine 1943. godine, učestvovao je u mnogim borbama Pete proleterske brigade, poput borbi na Treskavici, oko Gornjeg Vakufa, na Torlakovcu, u Novom Šeheru, Tešnju, Prozoru, Konjicu, Nevesinju, Javorku i Bioču.

Bitka na Sutjesci bila je najteža. Odvijala se u kanjonu reke Sutjeske i bilo je stvarno strašno. Iz te bitke izašli smo kao pobednici, ali je na žalost ljudski gubitak bio veoma veliki – priča Veco.

NA SLICI: Velimir Radičević i Milan Krdžić. Bili su veliki prijatelji. Fotografija je nastala 1945. godine.

Foto: Privatna arhiva

Jedan od najtežih stvari u životu koja mu je pala jeste smrt njegovog brata.

– Rođeni brat Dušan mi je poginuo posle bombardovanja Konjica. poslednji put sam ga video u bolnici u Donjem Vakufu. Šteta, bio je tako mlad – sa tugom priča Velimir.

Velimir je učestvovao i u hvatanju odbeglih ustaških zločinaca Ljubo Miloša, Ante Vrbana i Božidara Kavrana. Ukratko nam je opisao kako se to desilo.

Presreli smo ustašama kurira i naterali ga da nam kaže podatke. Zatim smo Ljubi Milošu zakazali sastanak na teritoriji Jugoslavije. Zahvaljujući hapšenju Ljube Miloša i Ante Vrbana uhapsili smo i Božidara Kavrana – kaže Radičević.

U razmaku od 1947. do 1948. godine sva trojica su pogubljeni.

NA SLICI: Poleđina jedne njegove slike iz 1945. godine

Foto: Privatna arhiva

Pitali smo ga i šta misli o Draži Mihailoviću i njegovoj nedavnoj rehabilitaciji.

Ma kakvi! Uopšte se ne slažem sa tim. Mog oca Vasilija ubili su četnici. Kada su se vraćali posle Kolašinske skupštine 1943. godine, njih nekoliko među kojima je bio i moj otac presreli su ih četnici i prebili ih, a zatim su ih streljali. To je bilo veoma bolno za mene i ceo život nosim ogromnu ranu na duši zbog svega toga. Zbog toga mi je neshvatljivo da je rehabilitovan četnički komandant – priča sa tugom Velimir.

U njihovu čast u mestu Maslina, u Crnoj Gori, postoji spomen ploča sa imenima stradalih, gde je upisano i ime njegovog oca Vasilija.

Velimir je nosilac Partizanske spomenice iz 1941. godine, a odlikovan je i Ordenom Narodnog heroja 10. jula 1953. godine.

Foto: Milena Đorđević

Ambasador Rusije Aleksandar Čepurin uručio mu je jubilarnu medalju “Sedamdeset godina pobede u Velikom otadžbinskom ratu 1941–1945″, u sećanje na doprinos u borbi protiv fašizma, a naročito učešće u bitkama na Sutjesci, Neretvi i operaciji oslobađanja Knina.

Bio je prvi predsednik Planinarskog društva “Kopaonik” , najvećeg planinarskog društva u Srbiji.  Njegova unuka, Maja Nikolić nasledila je ljubav prema planinarenju i postala uspešan osvajač mnogih vrhova po svetu.  Između ostlih osvajala je vrhove Akonkagva u Južnoj Americi, Monblan, Kilimandžaro, Mekinli.

Velimir svoje penzionerske dane provodi u svom domu u Beogradu. Voli da šeta po kraju, najviše do Crvenog Krsta, do muzeja “Nikole Tesle”, Miročkom ulicom.

Do pre par godina okupljao se sa svojih troje prijatelja u hotelu “Slavija”. To su bili sve generali u penziji. Međutim, u međuvremenu svi su preminuli. Društvo mu je mnogo značilo i sada mu to baš nedostaje. Naročito mu fali supruga Kristina koja je preminula pre šest godina – kaže njegov sin Vladimir.

Foto: Milena Đorđević

Posle završenog razgovora pitali smo Velimira da li se umorio rekao je da jeste malo ali da uvek koliko god je u njegovoj moći izađe svima u susret.

Iz njegovog doma nismo mogli da odemo a da ne nazdravimo uz jednu “lozu”. To je omiljena rakija Radičevićevih uz koju proslavljaju mnoge važne događaje u njihovoj porodici, ali i toplo dočekuju goste. U ovom slučaju to je bila ekipa Telegrafa.

Uz neobavezno ćaskanje i rakiju gledali smo Velimirove slike i prepričavali najvažnije detalje iz života njegove porodice. Slike koje vise na zidu i ocrtavaju prebogat život ovog narodnog, ali i porodičnog heroja služe mu da kad god baci pogled na njih shvati da je i posle dobrih, loših i teških stvari u životu uspeo da izvede svoju porodicu na pravi put. Sada ima tu sreću i uživa u ljubavi svoje troje praunuka.

NA SLICI: Proslava Velimirovog stotog rođendana sa praunucima

Foto: Privatna arhiva

Pozdravom i dragim osmehom ispratio nas je, a zatim legao u svoj krevet i nastavio dremku koju smo mi na kratko prekinuli.

(Saša Kostić)

Video-Intervju – Sanda Rašković Ivić, Boško Obradović

https://www.youtube.com/watch?t=25&v=zildvMFuOTs

ЉИЉАНА БУЛАТОВИЋ МЕДИЋ: ОТВОРЕНО ПИСМО ПРЕДСЕДНИКУ ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Љиљана Булатовић-Медић

ЉИЉАНА БУЛАТОВИЋ МЕДИЋ: ОТВОРЕНО ПИСМО ПРЕДСЕДНИКУ ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

http://facebookreporter.org/2015/06/26/%D1%99%D0%B8%D1%99%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%B1%D1%83%D0%BB%D0%B0%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%BC%D0%B5%D0%B4%D0%B8%D1%9B-%D0%BE%D1%82%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%BE-%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BC/

srebrenica-ljiljana-bulatovic-camil-durakovic-

ЉИЉАНА БУЛАТОВИЋ МЕДИЋ

ОТВОРЕНО ПИСМО ПРЕДСЕДНИКУ ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

(Уочи заједничке седнице влада Републике Српске и Републике Србије)

Поводом халабуке око пригодног хапшења ратног злочинца Насера Орића, рођеног у Поточарима, крај Сребренице, и његовог очекиваног изручења Босни и Херцеговини (наводно на непознату локацију), а све уочи планетарно припремљеног “обележавања“ 20-годишњице пораза Армије БиХ и поданика ратног председника геноцидне творевине државе БиХ Алије Изетбеговића, сепаратистички настале издвајањем из бивше Југославије, а после мноштва изјава и излагања премијера Републике Србије на тему – ићи или не ићи на „џеназу“ 10. јула ове године у Поточаре, одлучих да се овим путем обратим премијеру и јавности.

Прво и пре свега: зар су се тако пореметили односи власти Републике Србије са властима Републике Српске, да је премијер Србије принуђен да комуницира са чиновником најнижег ранга и да се предаје његовој манипулацији, када му овај поставља увредљиве ултиматуме и претње,да би дошао у Сребреницу 11. јула ове године!?
Питам: зар није природно да се премијери договарају о узајамним посетама? Или Сребреница више није у Републици Српској?! Што произилази из понашања начелника општине Сребренице. И шта ће премијер Србије тамо, ако не долазе ни председник ни премијер Републике Српске!?

Погледајте званични сајт општине Сребреница. Тамо пише да овом општином управља начелник. Има име и презиме и адекватну месту биографију. Он је муслиман. Председник општине нема своју страницу. Он је Србин. И нема га у Одбору за обележавање геноцида 1995. у Сребреници. Он је председник одбора за обележавање Петровданских дана.

Питам премијера: ако би дошао у Поточаре на џеназу, би ли могао претходног дана доћи у Сребреницу на Округли сто о страдању Срба у Сребреници (и Подрињу) од 1992 – 95. године? Не мора на гробље у Братунац, на Залазје, у Скелане… Дошли би к њему Срби, који су преживели “јунаштва“ Насера Орића и његових црнокошуљаша, да му посведоче о стотинама њихових злочина, којима је чинио геноцид над српским народом! Није само несрећни, недужни судија Илић жртва Насерова и његових ордијаша! На жалост!

Геноцид над Србима се заиста десио пре 1995.године. Од почетка 1992. све до ослобођења 11. јула 1995! И готово све су жртве пописане и злочинци документовано записани.
Зато, уместо Резолуције за Савет безбедности УН, коју су правили они који су и хашке оптужнице-пресуде писали, боље би било да сарадници премијеру предоче књиге докумената Миливоја Иванишевића и његових сарадника у Институту за истраживање ратних злочина над Србима, књигу Александра Дорина и покојног Зорана Јовановића, књиге Момира Крсмановића, а ја се поносим својом трилогијом истине о судбини српског народа у Сребреници у време злочиначке владавине “хероја“ Насера Орића! Толико од нас из Београда.
Има тога још, али нас последњих година којекакви хашко-амерички добро плаћени “истинољупци“ из Хага затрпавају својим творевинама, округлим столовима и промоцијама, па је истина умотана у шарене лаже “формиране у Америци“ и само значи испирање мозга и релативизацију докумената….

Сматрам да једном премијеру, нарочито Србије, не припада да клања у спомен гробљу у Поточарима пред уклесаном заклетвом, коју је писао реис ул-улема Церић. То је онај који је Његоша прогласио геноцидним, па је стога и школа у Сребреници остала без свога имена! Колико ја знам, иако нисам баш вична верским обредима, православни Срби не клањају и не учествују у муслиманским верским обредима! Што би то онда данашњи премијер преступио?

А што се тиче претњи и забрана Ћамила Дураковића да Срби долазе у Сребреницу на Петровданске дане, то није ништа ново! То се муслиманска власт у српској општини вежба већ годинама. Најпре су бранили и заустављали на граници и враћали их, здружени са српском влашћу, све оне који су носили мајице и заставе са националним (или националистичким) обележјима. Сигурно се премијер сећа тога, јер су тада нарочито биле популарне мајице са ликом Шешељевим и заставама Српске радикалне странке. Наравно, нарочито нису биле пожељне ни слике или беџеви генерала Младића и председника Караџића.
А онда су постали строжији: искусила сам лично забрану да дођем за Петровдан на промоцију књиге Дорина и Јовановића и покушај да реконструишемо истину о уласку Војске Републике Српске у Сребреницу. Са нама је требало да буде и пуковник који је рапортирао генералу тог 11.јула да је Сребреница слободна. Нису нам дозволили. Мени је чак директор полиције Федерације поручио да ће ме ухапсити ако пређем границу, а Ћамил – да неће моћи да обузда пет хиљада огрочених муслимана да ме линчују… Није ни мене било страх, али су ми они Срби који су искусили “јунаштво“ Орићево, саветовали да их не изазивамо…

Ја сам сигурна да би муслимани били задовољни да заједно са премијером државе Србије клањају и не би га линчовали. Јер ће са њима бити њихов слободни вођа (мада, пре ће се десити да Орића вређају његови сународници, којима је много зла нанео у време рата!).
Не би премијера линчовали, нити пљували и вређали ни Срби. Они су то клањање већ преживели од једног председника Србије, па што не би издржали и једног премијера матице Србије. Али – то би био крај за Србе у општини Сребреница. То би био завршетак геноцида над Србима у Сребреници. За шта се педантно врши припрема.
Ових дана режирају се скандали разне врсте. У Скеланима полиција приводи малолетну децу на испитивање под тортуром – оптужујући их да су писали паролу “Смрт Орићу“! И то баш у Скеланима. Командир полиције је муслиман. Деца су Срби… Срби гарантују да то нису деца писала и пишу петицију и протест… Али – коме?!

Најзад, није тајна да је Ћамил само ађутант Орићев. За ову улогу школовао се у Америци, где је побегао јула 1995. Није тајна да је Сребреница под Орићевом окупацијом. Само се још чека да се врати на белом коњу. Или већ на чему. Можда је то сценарио за 12. јули 2015?

Програм 12-јулског политичког потврђивања геноцида Срба над муслиманима најављује међу бројним гостима и гостовање председника хашког трибунала Мерона Поточарима (који је на званичном сајту ставио поглавље: МКСЈ ‘’ПАМТИ ГЕНОЦИД У СРЕБРЕНИЦИ 1995 – 2015.’’- И, како то протумачити: да се у Сребреници дешава геноцид од 1995 до 2015!!!! Ко су жртве?) .
Ако премијер већ мора да обезбеди присуство власти Србије на овој годишњици, а држи до мишљења свог народа, нека пошаље своју заменицу, министарку Михајловић. Можда се и њој то уклопи у личне обавезе према својим другим међународним улогама и функцијама… а за Србе не би имало неког значаја.

Међутим, с обзиром на поштовање које показује премијер према тзв. невладиним организацијама, можда би ипак било најбоље да Жене у црном, или Фонд за хуманитарно право, или Соњу Бисерко овласти да га одмене. Оне су већ у пракси.

*

Толико, за сада од мене. Премијер сигурно памти колико знам Сребреницу и зато верује да сам у праву што му пишем и то отворено! Као премијеру. Не на личност. А ја, сасвим лично и одговорно потписујем ово писмо, у нади да ће бар неке новине, којима сам такође послала имати храбрости да га објаве.

Љиљана Булатовић Медић, публициста, новинар и негдашњи политичар

Максимално почаствована: Љиљана Булатовић међу врховним козачким атаманима у Москви Заседање Округлог стола козачких војних старешина Русије, Белорусије, Казахстана, Украјине и иностранства март 2014. године

———

* кратки линк за дељење текста – http://wp.me/p1Fuk8-IJB

26. 06. 2015. аутор и члан редакције СРБског ФБРепортера Љиљана Булатовић Медић, приредила Биљана Диковић

ПЕСМОДАРИ МИРА НА ВИДОВДАН 28. 06. 2015 ГОДИНЕ У БЕОГРАДУ ДОДЕЛА НАГРАДА И ПРОМОЦИЈА ЗБОРНИКА У ЗНАК СЕЋАЊА НА ШАХИСТКИЊУ СЛАЂАНУ ЈОВАНОВИЋ

Славица Јовановић

ПЕСМОДАРИ МИРА НА ВИДОВДАН 28. 06. 2015 ГОДИНЕ У БЕОГРАДУ ДОДЕЛА НАГРАДА И ПРОМОЦИЈА ЗБОРНИКА У ЗНАК СЕЋАЊА НА ШАХИСТКИЊУ СЛАЂАНУ ЈОВАНОВИЋ ИЗ МАЧВАНСКОГ ПРЊАВОРА

Славица Јовановић | Славица Јовановић   | 26.06.2015.
ПЕСМОДАРИ МИРА НА ВИДОВДАН 28. 06. 2015 ГОДИНЕ У БЕОГРАДУ  ДОДЕЛА НАГРАДА И ПРОМОЦИЈА ЗБОРНИКА У ЗНАК СЕЋАЊА НА ШАХИСТКИЊУ СЛАЂАНУ ЈОВАНОВИЋ ИЗ МАЧВАНСКОГ ПРЊАВОРА

ПЕСМОДАРИ МИРА НА ВИДОВДАН 28. 06. 2015 ГОДИНЕ У БЕОГРАДУ

ДОДЕЛА НАГРАДА И ПРОМОЦИЈА ЗБОРНИКА У ЗНАК СЕЋАЊА НА ШАХИСТКИЊУ СЛАЂАНУ ЈОВАНОВИЋ ИЗ МАЧВАНСКОГ ПРЊАВОРА

Промоција књиге “ ПЕСМОДАРИ МИРА“  и додела награда најуспешнијим учесницима Првог Међународног књижевног конкурса посвећеног  сећању на шахисткињу Слађану Јовановић из Мачванског Прњавора биће одржана на ВИДОВДАН 28. 06. 2015 .год  у Београду у Књижари “ ПЛАТО “ у Кнез Михајловој 48 у 1 сат  . ДОБРО ДОШЛИ !
ПОБЕДНИК ПРВОГ МЕЂУНАРОДНОГ КЊИЖЕВНОГ КОНКУРСА „ПЕСМОДАРИ MIRA“ ЈЕ  ЈОВАН Н. БУНДАЛО КЊИЖЕВНИК  ЗА ПЕСМУ  “ БИТКА У ХЛАДУ “

На Први књижевни међународни  конкурс Песмодари мира“ је стигло више од двеста песама из свих крајева
света  и то из : Ирака, Јапана, Бугарске, Македоније, Словеније, Црне
Горе, Хрватске , Босне и Херцеговине, Канаде , Флориде  и Србије од
скоро стотину аутора .  Победник Првог  Међународног књижевног конкурса “ Песмодари мира“ је Јован Н. Бундало књижевник из Београда . Честитамо

Прво место
Битка у хладу – Јован Н. Бундало
Друго место
Краљице моја – Љубисав Грујић
Сат за шах – Дајана Петровић
Треће место
Порука једног дечака – Милана Давидовић
Зашто се људи свађају – Лука Максимовић
Крвави потоп – Сабах ал Зубеиди
Похвале
Генерал Плавојко – Никола Јовановић
Бели голуб – Јован Бајц
Пут метка- Небојша Јанковић
Срце од дрвета – Наташа Јанковић
Да рата не буде – Јован Н. Бундало
Има ли реда на планети – Ђура Шефер Сремац
Песма вечног мира – Адријана Стојановић
Тамо где звезде проше и сунце плаче – Сара Мудринић
Мир – Драгица Охасхи Јапан
У дворцу богиње Каисе – Миладин Берић
специјална похвала за песму
Жртвени (коњски ) шахопев – Милану Младеновићу
шахисти, књижевнику и песнику мира

Жири :

Хранимир Хране Милојковић књижевник
Драган Косановић шахиста и песник
Славица Јовановић новинар и песник

-Прво место –

БИТКА У ХЛАДУ

Зараћене стране љуту битку бију,

две армије јуришају преко поља

спремили су нову ратну стратегију.

За победу треба тактика и воља.

Ратници мудро ћуте, око њих граја

док потезе смишљају две мудре главе,

битку надгледа знано друштво из краја.

Како год се заврши, сви ће да славе.

Једном кибицеру увек ради машта

коментарима разбија мир и чаму:

„Тебе је бато, шаху учила ташта,

она ја за коња дала праву даму.“

Као у сваком рату и овде зна се,

потребно је што пре заробити краља

тада обезглављене остану масе,

а без вође је тамна судбина даља.

Ратове  изазивају главе луде,

будућност овог света постаће боља,

када битка мисаона игра буде,

кад се рат пресели на шаховска поља.

Код каквога спора за таблу би сели

и водили рат без барута и крви

над њима би кружили голубови бели.

Победник је онај ко матира први.

Јован Н. Бундало

ПЕСМОДАРИ МИРА

Књижевни конкурс „Песмодари мира“   једини је конкурс у Србији (а можда и шире) који обједињује три врло битне теме : МИР, ЉУБАВ , ШАХ . У савременом свету ,  где је опасност од рата свакодневна , јер зависно од воље “ господара рата и мира“ оружје може да проговори било где и било кад , ретко се чује глас разума. У свету где су праве вредности  скрајнуте, где се чак и Нобелова награда за мир , додељује главним планерима и актерима ратова , мора да се коначно чује глас мира, слободе и љубави . Песници су увек предњачили у томе . Били су претеча и иницијатори . Њихови кратки извештаји из прошлости али и будућности зову се песме . Песмама се не могу платити рачуни , купити хлеб … Али се може утицати на расположење маса . Изазвати револт , гнев , отпор…Полако , али сигурно долази време када ће човечанство схватити да рат, агресија , наметање своје воље слабијима, није више продуктивно . Тада ће песници мира ликовати .То ће бити њихова победа од којих ће имати користи сви . И црни , и бели , и жути и црнупурасти , и плавооки и зеленооки … У том ширем контексту треба посматрати Књижевни конкурс „Песмодари мира“ . Без обзира што се ове године одржава по први пут , већ сада је јасно да је неопходан .Све честитке главном организатору Славици Јовановић али и песницима који су се одазвали у тако великом броју . Све најбоље до следећег „Песмодара мира“:

Сокобања 21. 12. 2014. године

Хранимир Хране Милојковић
књижевник

Др . Милан Младеновић  од Лужице  ПЕСНИЧКО – ШАХОВСКИ ХРАМ  ПОВОДОМ ПРВОГ МЕЂУНАРОДНОГ КЊИЖЕВНОГ КОНКУРСА  “ ПЕСМОДАРИ МИРА“

др Милан Младеновић од Лужице

ПЕСНИЧКО-ШАХОВСКИ ХРАМ

Из потресне приче израстају „Песмодари мира“, један од најплеменитијих и најлепше именованих књижевних конкурса за које знам. Сестра је изгубила сестру. Једна, Славица, посвећена књижевности, остала је без друге, Слађане, посвећене шаху, обе сасвим младе. Коју је племенитију утеху могла да изнађе неутешна књижевница, какву надокнаду за ненадокнадиво, него да позивом на певање о Шаху Љубави и Миру подигне храм злехудим удесом изгубљеној сестри?

И једна и друга биле су изабрале, свака за себе, по један свеопшти језик. Када је прерано занемео шаховски, прискочио је, у надокнаду, онај књижевни.

Није ми познато да се било која дисциплина духа, не дакле само спортска, дичи лепшим геслом од шаховског: GENS UNA SUMMUS! Онај ко је тим ЈЕДАН СМО РОД обележио смисао бављења шахом, погодио је у само срце ствари. Ни један други језик не повезује, не спаја, не обједињује људе колико шаховски.

Иако намењен истој сврси, језик књижевности је на тежем задатку. Неопходан је превод да би се порука и дух једног језика пренели у други. А често ни он не бива довољан, посебно у поезији. Постоје бројне непреводивости. Оно најлепше остаје заточено у посебности појединих језика.

Помишљам да би неке најлепше песме могле да се препевају на шаховски језик. Како би то било да се, на пример, Дисова песма „Можда спава“ чита као шаховска партија! Обрнут поступак је, наравно, примеренији и каткад се упражњава, ток партије може се опевати стиховима. Мој лични пример за то су „Шахопеви“, међу којима се издваја „Коњски шахопев“, партија коју сам „препевао“ и онда у песничкој збирци Дноврх објавио у обе верзије. На оба језика се слави „црни ат“ који је сам „угушио“ противничког краља окруженог целокупном својом солдатеском.

Са још две неупоредиве предности располаже шаховски језик. Прво, он се размењује у радости непосредног сучељавања и напетости супарништва, док књижевни израња из често мучног и исрцрпљујућег осамљивања. И друго, бољи се одмах зна. Па и кад је равнотежа, привремена једнакост снага, на крају се ипак, овако или онако, нпр. положајем на табели, добија победник. Ту нема ,,неправди за живота“ и накнадних распознавања, чега је крцата историја књижевности. Пружаш руку противнику у знак честитања. Или ти се пружа. Знаш где си на табели, на рејтинг листи, у времену!

Али ту где је добитак, расте и надокнада. Где предност, ту и мана. Чиме се у тим одмеравањима са шаховским надокнађује књижевни језик? Његово дело не пати од ограничења времена, као у шаховској партији. Шаховски уметник се бори са сатом, а књижевно стваралаштво укида време. Да је великим писцима претио пад заставице на сату, многа ремек -дела никада не би била написана.

И зато су ,,Песмодари мира“ истинска књижевна накнада за несрећно занемели језик младе шахисткиње Слађане Јовановић. Сви који буду учествовали на конкурсу стиховима ће надокнађивати неодживљене њене године. И то ће бити фреске, мозаици, витражи на храму-задужбини који јој је подигла племенита сестра.

28 12. 2014. Београд

ЖРТВЕНИ (КОЊСКИ!) ШАХОПЕВ
друга верзија

Хеј, народе! Догодило се чудо!
Још нисте чули за такву гротеску!
Један црн коњ џилитнуо се лудо
И сам скршио белу солдатеску!

У јеку битке падале су жртве.
Упомоћ Упомоћ! вапио је краљ.
Непријатељ језди и не броји мртве
Као да му командује Михаил Таљ!

Стража се узбуни па на краљев ропац
Призва делије од свакога рода
По један пешак, топ, скакач и ловац
Сташе да творе обруч непрохода.

У противнапад! нареди краљица
Па сама поведе оштар узвраћај.
С првим официрем моћна осветница
Црном краљу сплете матни загрљај.

Али спрам свих њих борио се Песник
Већ са својом дамом у Вечном Животу
На црно-белој табли урнебесник
Ратник за Смисао, Љубав и Лепоту.

Његова краљица смотри претњу краха
Па ускликнувши: Без краља не ваља!
Призва јунаке без мане и страха
И даде живот за вољеног краља.

И кад белом краљу ат већ дође главе
Да левим копитом докаже педигре
Први артиљерац ношен жаром славе
Залуд се жртвова за лепоту Игре.

Црни ат остаде сам на сред бојишта
Спрам њега бедем око олигарха
И тад се пропе, џилитну, зањишта
И десним копитом докрајчи монарха.

Хеј људи! Памтите ту чудесну слику
Подвиг о каквом сваки јунак снева!
У спомен поети дорат-бојовнику
Ширите славу коњског шахопева!

1967, Предео Жеге – 2011, Вретено

Припремила : Славица  Јовановић

Радио Легенд медијски покровитељ Првог Међународног књижевног конкурса “ Песмодари мира“

http://www.legend-radio.com/