PREKO PERSEKUTIRANJA SIJA ISTINA – Reportaža – Piše: Kaplan BUROVIĆ

PREKO PERSEKUTIRANJA SIJA ISTINA
– Reportaža –

Piše: Kaplan BUROVIĆ

Roman FANOLA konceptirao sam još 1957.godine, duž letnjih odmora, koje sam proveo sa mojom suprugom na plaži Ulcinja. Čim smo se vratili sa plaže, sedoh da ga napišem. Ali mi ne dadoše. Uzeše me da otslužim obavezni vojni rok. Iz Tetova me tresnuše u Bitolj, zatim u Gostivar i, u martu 1958, premestiše me u Skoplje, u kasarni koja se nalazila na obronku Vodna, pored željezničke stanice. Ovo je bio radni odred. Vojnici nisu videli pušku ni očima. Umesto puške dali su nam motiku, lopatu i kramp. Znači, nisam otsluživao zakonom obavezni vojni rok, već sam otsluživao nezakonski robovski ili kmetovski radni danak, koji se maskirao kao vojni rok.
Sa bratom viši oficir JNA, višim obrazovanjem i regrutiran za školu rezervnih oficira, ne dadoše mi ni najobičniju pušku, jer ni za to nisu imali poverenje. Dok me u Bitolj i Gostivar survejirala i persekutirala UDB-a svakako, donoseći mi i život na vrh nosa, u Skoplje se sve promeni. Zahvaljujući majoru Anton Pristov, Slovenac, komesar odreda i drug mog brata, UDB-a nije imala mogućnost da me proganja i persekutira, jer me major Pristov uze pod ličnu svoju odbranu, patronaž, zaštitu, i stvori mi uslove jako-jako dobre, ne samo da bezbrižno otslužim preostali deo vojnog roka, već i da se bavim mojim stvaranjem. Naravno da sam mu se za ovo zahvalio, između ostalog i redaktiranjem njegove reportaže iz partizanskog rata, jako duga reportaža, koju je odmah objavio u glavnom listu Makedonije, zvani NOVA MAKEDONIJA, službeni organ CK Komunističke partije Makedonije. Za tu reportažu dobio je i jedan debeli honorar, 100.000 dinara, skoro moja godišnja plata nastavnika viših razreda osmogodišnje škole.
Major Pristov mi dade ključ njegove kancelarije, gde sam imao na raspoloženje njegov telefon da se povežem i čujem svakodnevno sa mojom suprugom, njegovu pisaću mašinu i papira na pretek. Preko svega, dao mi je i dozvolu da sedim i pišem u toj kancelariji ne samo do ponoći, već i do zore. Ovom sam dozvolom mogao da izađem i u grad, pa i da spavam tamo, što sam često i činio, jer mi je žena iz Tetova došla tu, u Skoplje, kod mog brata.
U toj kancelariji, duž meseci maj-juni, direktno na pisaćoj mašini, bacih na papir prvu verziju romana FANOLA i, bez ikakve obrade i pregleda, odmah sam ga poslao za objavljivanje prvu kopiju časopisu SUSRETI na Cetinje, i – drugu kopiju – književnom časopisu JETA E RE (NOVI ŽIVOT), koji je izlazio u Prištini na albanskom jeziku.
Bila je godina 1958. Još nisam bio napunio 24-tu godinu. Da je UDB-a, još od 1956.godine izdala naređenje svim organima štampe na našem, srpsko-hrvatskom jeziku, da mi ništa ne objave, nisam znao. Tako mi časopis SUSRETI ne objavi roman. Pa ni najmanji fragmenat. Ovako je počela njegova flagrantna persekutacija. Nisu me stavili na znanje ni zašto mi ga ne objavljuju. Jednostavno su ćutali, kao da ga uopšte nisu uzeli. Ova praksa socijal-fašističkih režima postaće mi jasna tek u Albaniji, gde sam se sa njom sreo na svakom koraku.
Časopis JETA E RE, brojevi 3-4, Priština 1958, objavio mi je roman u potpunosti. Kako se desi ovo ?!
Naredba UDB-e da mi ne objave ništa na srpsko-hrvatskom jeziku, nije se proširila i na organe štampe na albanskom jeziku. Naprotiv, blokirajući mi štampu na mom srpsko-hrvatskom jeziku, UDB-a je ciljala da mene odvoji od naših srpsko-hrvatskih intelektualaca i da me približi sa intelektualcima albanske dijaspore, sa nadom da ću se ja istovetiti sa njima i albanizirati. Sa albaniziranjem nadali su se da ću i ja spasti na njihovoj razini ekstremnog nacionalizma, šovinizma i rasizma i tako izaći na metu ovim udbašima da me likvidiraju.
Krajem 1958. godine učinih romanu prvu obradu i poslah ga za objavljivanje kao zasebno delo Izdavačkoj kući “Rilindja” u Prištini. Izdavački odbor ga odmah prihvati za objavljivanje i, negde krajem januara 1959. godine, ovu vest mi done u Tetovo, gde sam živeo i radio kao nastavnik, književnik Murat Isaku.
Ova odluka Izdavačkog odbora IK “Rilindja” sigurno da me obradova, ali – znajući da je M.Isaku agent UDB-e – zahvalih mu formalno, ravnodušno, i ne produžih razgovor sa njim ni o čemu, kamo li i da ga pozoven na kavu, što su sigurno planirali i očekivali oni iz UDB-e, da bi ga ovako povezali samnom.
Nema sumnje da je u isto vreme, neko iz tog odbora stavio na znanje UDB-u za tu odluku IK “Rilindja”. I eto, pre početka štampanja romana FANOLA, mene su uhapsili sasvim nevinog i kaznili me sa 18 meseci strogog zatvora, koliko i Milovana Ðilasa. Tobože sam pravio agitaciju i propagtandu protiv narodne vlasti, socijalizma i bratstva i jedinstva naroda Jugoslavije.
Ovako FANOLA ostade neobjavljena kao zasebno delo, ali je cirkulisala od ruke do ruke preko časopisa JETA E RE.
Kad sam izašao iz zatvora, emigrirao sam za Albaniju, gde sam opet pokušao da objavim FANOLU. Odoh u Nacionalnoj biblioteci Albanije u Tirani, gde su imali kolekcije časopisa JETA E RE, i potražih im ona dva broja, gde su bili objavili moj roman. Ne dadoše mi ih ne da prepišem moje delo, već ni da ga vidim očima. U početku su mi tražili ovlašćenje od Saveza književnika Albanije. Zahvaljujući činjenici što su me, posle objavljivanja u Tirani mog novog romana IZDAJA, kooptirali za člana u taj Savez, dadoše mi ovlašćenje i odneh im ga odmah. Kad ga videše, rekoše mi da Savez nije kompetentan za to. Trebalo je da im ovlašćenje donesem od Ministarstva Prosvete i Kulture. Kad im i to odneh, rekoše mi da ovlašćenje treba da potpiše lično ministr. Tako se opet vratih u Ministarstvo, ali sada tamo ne nađoh ministra. Zato tu stvar ostavih za sutradan i odoh u hotel da odahnem o te trke pešece po Tirani.
Sutradan sam im odneo ovlašćenje sa ličnim potpisom zamenika ministra Pipi Mitrojorđi, pošto ministar opet ne beše tu. Ali opet uzalud, jer mi opet ne dadoše časopis. Sada mi rekoše da ga aktuelno neko ima na čitanje. Meni mi ga nisu dali ni tu, u sali biblioteke, ni da ga vidim, dok nekome drugo su ga dali da ga čita kod kuće! Pošto se ovako ubedih da me vrte gore-dole, digoh ruke od štampanja tog romana kao zasebno delo.
Godine 1967. sreo sam se u Tirani sa kosovskim albanskim književnikom Ramiz Kelmendi, koga sam poznavao lično još iz Jugoslavije, a koji beše došao otuda u pratnji fudbalske ekipe, koja je igrala sa albanskom ekipom. On mi reče da su ga imenovali na dužnost direktora IK “Rilindja” i obeća mi da će mi poslati rukopis romana FANOLA, za koji mi je garantirao da ga još uvek čuvaju u njihovoj aršivi. I posla mi ga.
Tako se još jednom zauzeh obradom tog teksta. Godine 1969. predao sam rukopis za objavljivanje IK “Naim Frasheri” u Tirani. Umesto da mi objave roman FANOLA, i u Albaniji me uhapsiše, isto tako potpuno nevinog, i kazniše me sa 43 godina najmonstruoznijeg zatvora, opet tobože za neprijateljsku agitaciju i propagandu protin narodne vlasti i socijalizma.
U Jugoslaviji, pre hapšenja, govorili su preko štampe za roman FANOLA, ceneći ga jako visoko. Koliko za primer spominjem akademika prof. dr Hasana Mekuli (časopis PËRPARIMI Br. 2, Priština 1959.). U Albaniji ovaj su roman prešli u ćutnji, kao i svo moje književno stvaranje u Jugoslaviji, kao da nije ni postojalo. Tako su se poneli i prema mojoj društveno-političkoj delatnosti, pa prema zatvoru, kazni za neprijateljsku propagandu, nastojeći da me u oči stanovništva Albanije prikažu kao najobičnijeg emigranta, bez ikakve vrednosti i značaja, a u okviru priprema za moje hapšenje. Što nisu mogli da pokriju ćutnjom, minimizirali su na sve moguće načine. I da sam bio glavni i odgovorni urednik beogradskog lista ISKRA su pokrili ćutnjom, kamoli druge moje aktivnosti. Borbu, koju sam učinio za odbranu škola na albanskom jeziku u Crnoj Gori, nisu ni spominjali. I kad sam ja to spominjao, kiselilo im se lice. Posebno im se kiselilo lice kad sam im kazao da Adem Demači, kad je prvi put pao u zatvor, sem mene nije povukao za sobom nikoga drugo. Dok, kad sam im govorio kako me pozdravio pred sudom u Tetovo Adem, kad je ono izašao kao svedok udbine optužnice protiv mene, tada samo što nisu pobesneli kako Enverovci, tako i svi nacionalsti. Ii nije ovako, o Daut Gumeni?/ Tretman koji mi je učinjen u Albaniji pre hapšenja sve više i jasnije je iznosio na videlo ksenofobiju vlasti, njihov šovinizam i rasizam, što su prividno ambalažirali parulama proleterskog internacionalizma i socijalizma. Ovaj tendenciozan i najmonstruozan tretman, najantinacionalan i antisocijalistički, sasvim neljudski, brzo pade u oči i drugima. Na Plenumu Aprila Saveza književnika Albanije (godina 1964 !), mladi albanski književnik Ramiz Lika protestirao je javno, sa tribine tog Plenuma, iako me lično nije poznavao. Tu, na tom Plenumu i posle njegove diskusije, upoznali smo se.
Ali ni albanska dijaspora nije imala bolji stav prema meni. Ona nije ni zinula za moje tamnovanje u Jugoslaviji i niti za moje interniranje u Albaniji. Pa ni za moje drugo tamnovanje, koje se u Albaniji oduži dekadama. I Kosovac Idriz Zećiri, koji je hteo da objavi na Zapad moj roman IZDAJA, prekidoše mu inicijativu i ne dozvoliše mu. Ili nije ovako “shoku” – “druže” Džafer Šatri ?!
U Albaniji i u dijaspori nastaviše sa persekutiranjem mog stvaranja. Ne samo mojih dela, već i mog imena! Nije se ni naslov romana IZDAJA spominjao, kamoli i naslov romana FANOLA. Ovime se nastavilo dekadama, pa se nastavlja i dan-danas. Šta više, iz dijaspore se aktuelno vrši i pritisak nad albaskom vladom u Tirani, da se moje ime izbriše i iz svesti albanskog naroda, dok su enverističke vlasti učinile sve od vremena da mi ime izbrišu i iz svesti moje dece.
Koliko za primer, vidite moju biografiju u antologiji LIBËR LEXIMI (ČITANKA) za VIII razred osmogodišnje škole (Tirana 1993), ili LEXIKON albanskog književnika Odhise Grillo (Tirana 1997), gde se ni naslov romana FANOLE ne spominje. U izdanju 1994. godine i u sledećim izdanjima čitanke LIBËR LEXIMI neće se više spomenuti ni moje ime. Niti u drugim antologijama! Uzaludan će biti i javan protest književnika Ćazim Šehu (vidite list ALTERNATIVA, Tirana, 22.XII.1994.). Uzaludan će biti i protest Mino Balše (List REPUBLIKA, Tirana 16.XII.1997). Albanija Sali Beriše, a u produžetku i ova Redžepa Mejdani, radila je i radi angažirano i najkriminalnijom bezobraznošću da izbrišu moje ime iz svesti albanskoh naroda, huškajući i bagru albanskog naroda da bi me satinizirali i činili mobing, da me persekutiraju kako budu znali i gde god budu mogli, i kod mojih najbližih, kod moje braće i moje dece.
Posle hapšenja i mog emigriranja u Albaniju, razumljivo je zašto se u dijaspori persekutiralo i moje ime, kamoli i naslov mog romana FANOLA. Ali kad je počeo da se led topi i posebno kad u Jugoslaviji neki smeli i pošteni Albanci opet počeše da govore i pišu o meni pozitivno, pa i za roman FANOLA (A.Ll.: časopis JETA E RE, Br. 5, Priština 1991; Dr. R.U.: ULCINJ U TRAGOVIMA VEKOVA, Ulcinj 1991), ne razumem kako i zašto moji tamošnji biografi nastaviše da prelaze u ćutnji i naslov ovog romana. Koliko za primer vidite izdanje Ulcinjske biblioteke “Mirko Srzentić” EKSPOZITË E KRIJUESVE TË VENDLINDJES (Ulcinj 1997), izdavačem – moj rođak Sari Resulbegović.
Persekutiranje od tamošnjih Albanaca provocira pitanje kako je moguće da Spkinja Milena Milovanović, u jugoslovenskoj enciklopediji WHO IS WHO, objavljenoj na srpsko-hrvatskom i engleskom jeziku u Beograd i u Los Angeles (SAD) godine 1999, u tekstu moje biografije spominje i FANOLU. Da se možda Albanci mog rodnog mesta nisu složili sa dvostrukim agentom (jugoslovenske UDB-e i albanskog SIGURIMI-a !) Bahri Brisku, koji preko enverističkog lista JEHONA (maj 1993) kleveće da to delo nije moje, već neimenovanog ruskog autora?! Pa ovaj B.Brisku, pred sudom u Ulcinju 1997. priznao je da je lagao! I ne samo u njegovom kilometarskom dopisu-paskvili protiv mene, već i pred sudom u Tetovo, koji mi je insceniran 1959. godine od UDB-e. Da, da, pred sudom u Ulcinj, godine 1997., priznao je da je pred sudom u Tetovo 1959. godina lagao protiv mene onako kako su ga to naučili oficiri UDB-e Zapisničarka suda u Ulcinju nije to uvela u zapisnik, jer je tako instruirana od “demokratiziranih” Titoista, pa je zato B.Brisku, tu izjavu protiv UDB-e, uneo i u svojoj knjizi POLEMIKË…, Skadar 2011.
Pošto sam izašao iz albanskog zatvora saznade se da sam kažnjen od Envera Hodže potpuno nevin. Tada izdavač Abdula Zeneli, vlasnik IK „Gjon Buzuku“ iz Prištine, posla mi u Ženevi književnika Shefqet Dubrani, da mi potraži dozvolu za preštampavanje mojih dela koja sam objavio u mojoj prvoj periodi života i stvaranja, u Jugoslaviji. Među tim delima beše i roman FANOLA. Potpisao sam ugovor, odričući se honorara. Ovo se desilo godine 1992.
Posle godinu dana A.Zeneli me pozva u Prištini (o mom trošku !) za promociju romana FANOLA i ostalih dela. I ja odoh, ali…Na ovoj promociji A.Zeneli beše pozvao i Ismaila Kadare, tražeći mu da tu, u Prištini, prilikom promocije romana FANOLA, da damo ruku jedan drugome i da se tako pomirimo. Ja za ovo nisam znao ništa. Na ovaj poziv I.Kadare je odgovorio: „Ako objavite bilo što Kaplanu, zavrnuću vam šiju !“ Ovako roman FANOLA, koji beše štampan i čekala se samo korica iz Skoplja da se pusti u prodaju (Jednu kopiju, bez korice, čuvam u mojoj aršivi !), ostade neodeven u magazinu IK „Gjon Buzuku“. Šta je uradio sa njim izdavač, izvolite ga pitati.
Godine 1998. javi se iz Tirane izdavač Enver Bytyçi, koji mi predloži ne samo objavljivanje romana FANOLA (i neka druga dela !), već i honorar. Ja i ovome odbih honorar u znak zahvalnosti što će mi objaviti delo, što će me osloboditi troškova da ga privatno objavim i muka da ga distribuiram. U njegovoj reviji KOHA, God. I, Br. 8, Tirana 18.VIII.1998. E.Bytyçi objavio je i vest o ugovoru koji je sklopio samnom za objavljivanje jedne serije mojih dela, među kojima, u prvom redu, trebao je da objavi roman FANOLA. Baziraju
i se na taj ugovor, roman je trebao da objavi u toku 1998. godine.
Ovako, duž avgusta sam se zauzeo obradom tog romana i registriranjem na kompjuter. U septembru sam poslao disket E.Bytarçi postom. Od poste Tirane, posle mesec dana (!), vratiše mi disket sa beleškom: adresa nije jasna. Zajedno sa člankom Kol.Dž.Pera-sa objavio sam faksimil koverta u reviji YLBERI God. VI, Br. 8, Ženeva 1998, str. 20, tako da svako može jasno videti da nemamo posla sa nikakvom nejasnom adesom, već sa flagrantnom sabotacijom albanske poste, odnosno albanskih vlasti. I pored ove o
ite sabotacije, disket stiže u ruke E.Bytyçi-a. Odneo sam mu ga svojeru
no i sporazumesmo se da prvih dana 1999. godine roman izađe iz štampe, dok u aprilu da ga donese na Međunarodnom sajmu knjiga u Ženevi.
Enver dođe u Ženevi, ali ne sa FANOLOM. Iako je doneo dosta knjiga, štampanih od njega, reče mi da za štampanje moje knjige nije imao para. Interesantno! Nije znao ovo ovaj Enver kad smo sklopili ugovor za štampanje FANOLE?! Nije mogao da me izvesti telefonom iz Tirane?! Iako po
eh da sumnjam u njega, ponašao sam se sa njim kao sa svojim bratom: uzeh ga i kod ku
e, da jede, pije i da spava. I rekoh mu da, čim se bude vratio u Tirani, da ubaci FANOLU u proces štampanja, jer ću mu i pare dati ja.
I pored ovoga, on mi ne objavi FANOLU. Nit mi je objavi i niti mi je javio da je neće objaviti. Enver Bytyçi mi je sabotirao objavljivanje FANOLE godinama, kao i ostalih dela, koja su predviđena ugovorom i imao ih je gotova za štampu u njegovom kompjuteru, prelomljena i redaktirana. Za neka od njih dao sam mu i pare, koje mi dan-danas nisu vraćene.
Nema sumnje da su i kod njega intervenirali oni iz albanske mafije, pa i lično Ismail Kadare, kao što je to intervenirao i u Prištini. Ovo nam dokazuje ne samo FANOLA, već i roman IZDAJA i novela ZMIJA, dela ova koja ostaše u kompjuteru IK KOHA mesecima i godinama. Isto tako ovo nam dokazuju i brojevi 8-9 revije YLBERI, i posebno moja knjiga LETRA NGA BURRELI (PISMA IZ ZATVORA BURELJI), dela ova kojima je ovaj Enver učinio očito najneoprostivije tehničko sabotiranje, flagrantno i bezobrazno, monstruozno, kriminalno. Vidite te brojeve revije YLBERI! Vidite prvo izdanje knjige LETRA NGA BURRELI !
U januaru godine 2000., pošto vide da se iskompromitovao ovom sabotacijom, E.Bytyçi bi primoran da mi kaže da mogu tražiti kojeg drugog izdavača za moja dela i reviju YLBERI.
I ja ga potražih. Kucnuo sam na sva vrata izdavačkih kuća u Tirani, Korči, Leža, Skadar. Apsolutno niko ne pristade da uzme na sebe štampanje nijedne moje knjige. Ni roman IZDAJA, koji je probio samo vrata IK „Mësonjtorja e Parë“. Moje se ime sataniziralo u Albaniji i na svaki korak su me dočekali mobingom. U albanskoj dijaspori još gore. Ni ime Josipa Broza Tita, pa ni ono Slobodana Miloševića, nije se proganjalo kao moje ime. Albanska štampa Albanije i njene dijaspore po svetu ne samo što je pisala i piše svakakve absurdnosti protiv mene, ne samo što me kleveće i intrigira najkriminalnom bezobraznošću, već se preko te štampe i tih medija poziva i SHIK (Albanska kontra-obaveštajna služba) da mi zabrani i ulazak u Albaniji, meni i mojim delima. Jedna druga grupa ovih ljudi čine sve da odvoje od mene i moje najbliže, rođake, braću i sestre, decu, ženu, i da ih huškaju protiv mene, da mi i oni zatvore vrata. Angažovali su protiv mene i Francusku, njen glavni „socijalistički“ organ – L’HUMANITE. Ni fašistički književnik Ðerđ Fišta (Gjergj Fishta) se ovako nije persekutirao u Albaniji Envera Hodže! Služi im na čast ovo Albancima, ili ne, neka sami kažu. Ja im kažem da nijedan od ovih, koji danas laju protiv mene, ni protiv Tita i Miloševića, pa ni protiv Envera Hodže, nisu lajali ovoliko i ovako. U isto vreme, ako nisu bili i na suprotnoj strani barikade, nijedan od njih nije doprineo i nije žrtvovao koliko i kao ja za stvar slobode i demokratije na obe strane albano-jugoslovenskih piramida.
Roman FANOLA IK „Onufri“ ne samo što ne prihvati da mi ga objavi, ni uz moje troškove, već ni njenja štamparija ne prihvati mi ga za štampanje, ni uz moje plaćanje. Rekoše mi otvoreno da oni štampaju samo dela Ismaila Kadare i onih koji hvale Kadarea, koji ljube i ruke i noge Kadareu. Ne razumem zašto su tu izdavačku kuću nazvali „Onufri“! Trebali su da je nazovu IK “Kadare” ! Sam Onufri, kad bi mogao da se digne iz groba, siguran sam da ne bi bio ni sa Kadareom, niti sa onima koji podržavaju Kadarea u tim njegovim kriminalnim postupcima. Sami oni, kolege Kadarea, sada verujem da su shvatili da ja, koji nisam ljubio ni noge i ni ruke, ni Josipu Brozu i ni Enveru Hodži, nikad i do veka neću poljuboti ni Ismailu Kadare. Objaviću moja dela i na papiruse iz vremena robovlasnika, ali nikada i do veka da postanem rob teroriste i kriminalca Ismaila Kadare !
U stvorenoj situaciji nisam imao što da radim, do da krenem za Podgoricu, za Crnu Goru, kod Ðorđa Radulovića, direktora Narodne biblioteke „Radomir Ljumović“. Poklonih toj biblioteci roman FANOLA, angažujući se da ću im dati i pare, onoliko koliko će koštati štampanje 1.000 primeraka. U dogovoru naglasih da će se roman prodati od same biblioteke i sve u njenu korist. Ni prebijenu paru neće dati meni, niti mi vratiti ono što budem platio ja za objavljivanje.
Uzeše mi roman i ubaciše u kompjuter.
Nedelje i meseci su prolazili, a FANOLA se nije videla nigde. Krajem oktobra, od jednog prijatelja u Podgorici, saznah da gospodin Radulović, i pored svih materijalnih dobiti koje bi imala biblioteka od prodaje tog romana, niti je preduzeo bilo što da ga objavi. Prijaletlj mi reče da kriminalcima UDB-e sada su se prisajedinili i kriminalci pravoslavnog fundamentalizma. Zajedno oni nastavljaju da čine svoja prljava posla u Crnoj Gori. A svesrdno ih pomažu i kriminalci muslimanskog fundamentalizma, jer me i ovi, kao otpadnika, imaju u svojen crne liste
Kratko rečeno: i u Podgorici mi se sabotiralo štampanje romana.
Koliko da se zna: ovde, u Podgorici, našli su i značenje mog imena Kaplan – od španske reči kaplan – „đavo“. E pa recite da nisu imali pravo što su me proganjali?! Pa ko se ujedinio sa đavolom za bilo koji posao?!
Mora da su ih za ovo posavetovali i oni iz UDB-e, ili kako su se preimenovali sada ovi moji stari znanci i prijatelji. Moguće je kod g. Radulovića intervenisao i sâm Ismail Kadare, njihov nesumnjivi prijatelj i saradnik u svemu. Još 1993. godine sam saznao da je u Crnoj Gori intervenisao protiv mene i droga-dolar mafije iz Prištine. Ili ne, gospodine Nikčeviću ?!
Krenuh odmah za Tiranu i sklopih ugovor sa štamparijom „Marin Barleti“. U centru Tirane, u autobusu, na putu za štampariju, gde sam išao da unapred platim štampanje romana, ukraše mi novčanik sa oko 4.000.000 leka. Kad sam pretstavio ovo polcajcima predsednika Albanije Redžep Mejdani, rekoše mi:
-Recite šućur što vas nisu ubili !
Taj dan mi pesnikinja Mimoza Ahmeti, vlasnica štamparije, dade 200 leka da popijem kavu i da platim autobus za povratak u hotel, gde sam spavao.
Kad sam se primakao autobusu da se popnem, dođe mi da ga napadnem pesnicama i klocama. Ni očima ga nisam mogao pogledati, kamoli i da se popnem na njega. Krenuh pešice prema hotelu i pare za kartu autobusa poklonih prvom prosjaku koji mi pruži ruku.
Sabotacija za sabotacijom! Nisu me ostavili na miru ni lopovi! Ne idu da kradu one koji grade vile, palate i oblakodere, parama ukrađenin i ugrabljenim od naroda, već dolaze i kradu mene, pare koje sam kidao od mojih usta i od usta moje dece, da narodu poklonim jedno delo umetnosti i kulture, da doprinesem daljem razvoju umetnosti i kulture, razvoju savremene svesti, progresivne, da čitaocima dam i estetsko zadovoljstvo, uporedo sa njima – bezdrugo – i lopovima, koji sada, žvakajući pare koje su mi ukrali, sada sigurno drže u ruke i moj roman, čije su mi štampanje sabotirali.
Uzajmih i platij štampanje romana FANOLA.
Dana 06.novembra 2000.godine, izađoše iz procesa štampanja prvih 10 primeraka. Obradovan, kao roditelj koji je čekao to rađanje deteta ništa manje već 42 godine, uzeh FANOLU u ruke i – šta da vidim?!
Na pislednjoj korici, kolege mog prijatelja Ismaila Kadare, stavili su svoj pečat sabotiranja.
Dva primerka od pomenutih 10 imate ih u Biblioteci akademije nauka i umetnosti Crne Gore. Izvolite ih uporediti sa primercima koji su razdati na sve strane sveta. Videćete da su iz moje biografije i iz beleške za FANOLU, na poslednjoj korici, skinuti čitavi redovi.
Književnik Mehmet Myftiu, koji se taj dan nađe u štampariji neveste svog sina, a u mojoj pratnji, reče indinjiran:
-Ne ide ovako! Treba romanu da se napravi nova korica !
Uzeh tih 10 primeraka i krenuh za Ulcinj, na sahrani mog brata Ljatifa. Kad sam se vratio posle koji dan, iz štamparije su izlazili novi primerci romana Fanola, sada sa novom koricom. Opet uzeh delo u ruke i opet – šta da vidim?! Na zadnjoj korici, pored moje fotografie i mog mena, napisano crnim kapitalnim slovima, dodali su: Jugosllavi, serbi !!!
Svi se naljutiše. I najobičniji radnik te štamparije! A kad su se naljutili oni, možete zamisliti šta se desilo samnom. I pored ove svinjarije bez presedana, uzdržah sebe. Ili ne, o Mehmete Myftiu?! Više od mene se naljuti sama Mimoza Ahmeti. I brat da sam joj bio, ne bi se više naljutila. Ali ovo nije prvi put što se Mimoza ljuti za bezobrazluke mojih neprijatelja.
Da bi otkrili ko je dodao te dve reči, odmah su kontrolisali kompjuter, zatim i disket korice, koji je poslat laboratoru AGFA repro prepress center da bi napravili film korice. Apsolutno nigde nisu našli te dve reči. Onda kako su izašle u film ?!
Mimoza uze na telefon laborator i poče govoriti sa nakakvim Tosi-Fatosi. Sasvim jasno primetih da je jedva uzdržavala sebe. Posle razgovora sa Tosi-Fatosi-em reče mi:
-Bezobraznici! Sada, profesore Kaplane, nemam više ni najmanju sumnju za najprljaviju sabotažu, koja se čini vašem stvaranju !
Njen suprug Enon Myftiu, flegmatičan kao uvek, ali okrvavljenih očiju, ovaj put ne od napornog neprekidnog rada, već sigurno od indinjiranja, uze kičicu i boju da izbriše reči jugoslavi, serbi. Bio sam siguran da je u sebi govorio:
“Ako nastave ovako, Profesor Kaplan će sigurno dobiti opkladu, jer jednog dana će sigurno ponuditi i meni njihove droga-dolare da odbijem štampanje njegovih dela !”
U međuvremenu, svi mi drugi, ja sa Mehmetom Myftiu i Mimozom, radnici štamparije i sakupljeni radoznalci, pratili smo nastojanje Enona da briše tragove tog kulturocida. Pogledi radnika su bili tužni. Ono što su mljeli u mislima – to samo oni znaju. Neočekivano, iz očiju jednog radnika primetih kako počeše da teču suze. Teško ovim bezobraznicima, ako jednog dana dopadnu u ruke ovih radnika! Ne suze, već krv će kapljati kroz oči i nos njihov !
Sabotiranja koja su učinjena ovom romanu nisu ni prva niti poslednja. Ona su bezdrugo jedno veliko zlo kako za mene, moju porodicu, tako i za društvo, za narod. Ali, kao i svako drugo zlo, ova sabotiranja su imala i jednu dobru stranu. Pre svega, preko njih, ja sem se kalio za sebe pa sam kalio i roman FANOLA, koji sam obradio nekoliko puta. Zatim, zahvaljujući ovim sabotiranjima, ljudi su postali svesni ko su oni koji me sabotiraju, koji su se borili protiv mene, zašto i kako su me sabotirali, kako su se borili, s kakvim pravom i kakvim sredstvima, poštenim ili nepoštenim, zakonskim ili nezakonskim?! Preko svega, preko ovih sabotacija, zar se ne manifestira i moj negirani identitet i afirmirana ličnost. Dok sa jedne strane urliču da nisam ni Jugosloven, niti Srbin, sa druge strane vidite šta dodaju na korice mojih knjiga!!! Pa zar se ovime ne manifestira identitet i ličnost mojih neprijatelja, nedostatak i najelementanije njihove časti i dostojanstva ?!
Da se zdravo vidimo, o Ismaile Kadare, i vi – o Titovci, i vi – o Enverovci, na novim budućim bojištima !

Schreibe einen Kommentar

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

%d Bloggern gefällt das: