Moj komentar na tekst iz knjige Nauka i religija i izabrani eseji; Zašto nisam hrišćanin?

Ovaj po godinama poprilično stari a po sadržaju od večnosti aktuelan tekst probudio je u meni neodoljivu potrebu za ličnim komentarem:

Sam naslov; Zašto nisam hrišćanin navodi na zaključak da se radi o ateisti ali po svemu ovde navedenom može se reći da se radi o teisti ili selektivnom ateisti koji ne može više da veruje crkvama, dogmama posle svih tih kobnih naučno istorijskih dokazanih grešaka pa i počinjenih stravičnih zločina istrebljenjem čitavih naroda u interesu dogme koja nema baš nikakve veze sa Hristom a još manje sa Bogom Tvorcem. Seti mo se samo skakvom se brutalnošću širila dogma krstaškim ratovima, mačom širila vlast crkve nad autotonim narodima Latinske Amerike, Indijancima pa na spaljivanja „veštica“ a o kupovini svojih grehova i mesta u raju da i ne pričam. Pri pomisli na Papu ne može se a ne setiti se pedofilije, krstaških ratova, škropljenja oružja svetom vodom da bolje ubija Božijom voljom vaskrsnute. Pa se prosto i običnom umu nameće pitanje, kako može neko biti zastupnik Boga na zemlji a da ga nije nikad ni sreo ni video niti lično od Boga za svog namesnika izabran bio.

Autor ovoga članka na kojeg se osvrćem pisanog davne 1927. Zašto nisam hrišćanin, dao je u svojim argumentima opravdano obrazloženje zašto sumnja u ispravnost dogmi i ako bi po mojem mišljenju daleko ispravnije bilo da je postavio naslov; Zašto ne mogu da budem hršćaninom. Razloga je za to naveo i više nego dovoljno. To ipak ne znači, sudeći po svojim ličnom načinu prilaženja suštinskim problemima hristćanstva da nije hrišćanin a još manje da se radi o jednom ateisti. Sama činjenica da veruje u to što misli i govori dokazuje ga kao teistu. Interesantno je da u celom tekstu nije osporio postojanje Tvorca Boga. Dokaze da Tvorca Boga ima nije potrebno čak ni tražiti. Samim tim da postojimo i da postoji sve ono u nama isvan nas i sve ono što sačinjava kosmos, univerzum je dovoljni dokaz da Tvorca Boga ima pa makar to neko zvao i priroda jer i priroda je delo Tvorca.

To što ovde autor osporava je po mom mišljenju zloupotreba dogmi u ime Boga od strane uzurpatora moći takozvane svetske elite srebroljubaca u svrhe ličnoga bogaćenja komfora i moći nad drugima što nije ni po Hristovoj a još manje po Božijoj volji. Hramovi se sve više zloupotrebljavaju postajući isturene filijale onih najpohlepnijih srebroljubaca, leglo i vrvilo raznoraznih tajnih službi u interesu najmoćnijih uzurpatora moći umesto da služe posrnulom ustati u ime oca i sina i svetoga duha ili drugim rečima; Misao je Otac, Sin je Um a sveti Duh je umeće misli u dela pretvarati koja su u harmoniji sa Tvorčevim delima od kojih je čovek samo jedan od u beskonačno mnogih.

Ko se na ovakav način pridržava hrišćanstva tom ne predstavlja nikakav problem biti hrišćaninom:

OTAC   i   SIN   i   SVETI DUH
Otac je PAMET, Pamet su misli-Sin je UM, Um je umeće pretvaranja misli u dela – Sveti Duh je SAVEST a Savest je upravljanje mislima i umom u skladu sa sobom i Bogom, božanstvima nam Bogom datih.

Dušan Nonković-Teodorović

Predavanje održano marta 1927. u Gradskoj kući u Betersiju

Zašto nisam hrišćanin?

Veličina slova: Decrease font Enlarge font

Photo: Cristina Garcia Rodero

Strah je osnova cele te stvari – strah od nepoznatog, strah od poraza, strah od smrti. Strah je poroditelj okrutnosti, i stoga nije čudno što okrutnost i religija idu ruku pod ruku. To je zato što je strah osnova i jednog i drugog. Mi smo počeli pomalo da shvatamo stvari i da pomalo ovladavamo našim svetom uz pomoć nauke, koja je silom išla korak po korak protiv hrišćanske religije, protiv organizovanih crkava i njihovih zastarelih pravila. Nauka nam pomaže da prevaziđemo bedni strah u kojem je ljudski rod živeo generacijama. Nauka nas uči, a ja mislim da to čine i naša vlastita srca, da više ne tražimo neku zamišljenu potporu, da više ne izmišljamo saveznike na nebu, nego da ovde dole uložimo napor da od ovoga sveta napravimo mesto dostojno života, umesto užasnog sveta koji su vekovima stvarale crkve

Možda bi bilo dobro da pre svega pokušam da utvrdim šta se podrazumeva pod rečju hrišćanin. U naše vreme mnogi je koriste veoma slobodno. Neki pod tim podrazumevaju samo osobu koja pokušava da vodi dobar život. U tom smislu pripadnici svih sekta i vera bi bili hrišćani; ali ja ne mislim da je to pravi smisao te reči, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što ona implicira da se oni koji nisu hrišćani – svi budisti, konfučijevci, muslimani i tako dalje – ne trude da vode dobar život.

Možda bi bilo dobro da pre svega pokušam da utvrdim šta se podrazumeva pod rečjuhrišćanin. U naše vreme mnogi je koriste veoma slobodno. Neki pod tim podrazumevaju samo osobu koja pokušava da vodi dobar život. U tom smislu pripadnici svih sekta i vera bi bili hrišćani; ali ja ne mislim da je to pravi smisao te reči, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što ona implicira da se oni koji nisu hrišćani – svi budisti, konfučijevci, muslimani i tako dalje – ne trude da vode dobar život.
Pod hrišćaninom ne podrazumevam nekoga ko se trudi da živi pošteno. Čovek mora verovati u određene stvari da bismo ga nazvali hrišćaninom. Ta reč više nema punokrvno značenje kakvo je imala u doba svetog Augustina i svetog Tome Akvinskog. Ako bi neko tada rekao da je hrišćanin, to je podrazumevalo čitav niz opštepoznatih čvrstih uverenja.
Šta je hrišćanin?
Današnji hrišćanin je drugačiji. I sam pojam hrišćanstva je postao neodređeniji. Međutim, dve stvari su ostale bitne za svakoga ko sebe naziva hrišćaninom. Prva je dogmatska – morate verovati u boga i u besmrtnost. Ako u to ne verujete, ne možete se nazvati hrišćaninom. Zatim morate imati neku vrstu uverenja koja se tiču samoga Hrista. Muslimani, na primer, takođe veruju u boga i besmrtnost, a ipak nisu hrišćani.
U najmanju ruku morate verovati da je Hrist bio, ako ne božanstvo, a ono bar najbolji i najmudriji od svih ljudi. Sve ispod toga vam oduzima pravo da se nazovete hrišćaninom. Naravno, hrišćanstvo ima i drugi smisao, koji nalazite u Vitekerovom Almanahu i u geografskim knjigama, gde se kaže da se svetsko stanovništvo deli na hrišćane, muslimane, budiste, obožavaoce fetiša itd, i u tom smislu smo svi mi hrišćani. Ali ovde ću zanemariti geografski smisao hrišćanstva. Kada vam objašnjavam zašto nisam hrišćanin, moram objasniti dve stvari: prvo, zašto ne verujem u boga i besmrtnost; i drugo, zašto smatram da Hrist nije bio najbolji i najmudriji od svih ljudi, mada mu priznajem visoki stepen moralne dobrote.
Krećem se u okviru vrlo striktne definicije hrišćanstva. Nekada je ono uključivalo i veru u pakao. Vera u večnu vatru pakla do skoro je bila bitna osnova hrišćanstva. U ovoj zemlji, kao što znate, to je prestalo da bude bitno posle jedne odluke sa kojom se nisu složili kanterberijski arhiepiskop i arhiepiskop od Jorka. U ovoj zemlji je zvanična religija regulisana zakonom koji je doneo engleski parlament. Tajno veće koje je o tome odlučivalo zaobišlo je mišljenje naših arhiepiskopa o tome i pakao je proglašen nevažnim. Zato ne insistiram na tome da hrišćanin mora da veruje i u pakao.
Postojanje boga
Došli smo do pitanja postojanja boga: to je jedno široko i ozbiljno pitanje, i kada bih se pozabavio njime na adekvatan način, zadržao bih vas ovde do kraja sveta, pa ćete mi oprostiti ako budem nešto sažetiji od toga. Poznata vam je dogma katoličke crkve po kojoj se postojanje boga može dokazati razumom. Ovo je neobična dogma, ali je morala biti uvedena zato što su slobodni mislioci dosta rano počeli da tvrde da postoje razumni dokazi protiv postojanja boga, mada nam vera kaže da on postoji. Argumenti i razlozi protiv postojanja boga su se opširno iznosili,tako da je katolička crkva osetila da se tome mora stati na put. Zato su postavili tezu da se postojanje boga može dokazati razumom i ustanovili su neke argumente koji dokazuju njegovo postojanje. Tih dokaza ima više, ali ja ću se zadržati na svega nekoliko.
Dokaz prvog uzroka
Možda je najjednostavnije i najlakše shvatiti takozvani dokaz prvog uzroka, kojim se tvrdi da sve na ovom svetu ima uzrok; kada se vraćamo unazad moramo doći do prvog uzroka, kojem se daje ime boga. Danas taj dokaz nema preteranu težinu, zato što ni prauzrok svega više nema onu vitalnost koju je nekada imao. Filozofi su došli do zaključka da pitanje prvog uzroka nema smisla. Kada sam bio mlad vrlo ozbiljno sam razmatrao ova pitanja i prihvatao dokaz prvog uzroka, sve dok sa osamnaest godina nisam pročitao Autobiografiju Džona Stjuarta Mila i tamo našao ovu rečenicu: “Moj otac me je učio da se na pitanje:”Ко me je stvorio?”, ne može dati odgovor, jer ono istog trena navodi na pitanje:”Ко je stvorio boga?” Ova prosta rečenica mi je pokazala lažnost dokaza o prvom uzroku.
Ako sve ima uzrok, onda ga i bog mora imati. Ako išta može postojati bez uzroka, onda to važi i za čitav svet, tako da ta tvrdnja nije valjana. Ona je iste vrste kao i hindu gledište da svet počiva na leđima slona, a slon na leđima kornjače. I kada se pita:”А šta je sa kornjačom?”, Indus kaže:”Hajde da promenimo temu.” Svet može da postoji bez uzroka. Podjednako je moguće da on postoji oduvek. Nema nikakvog razloga da se pretpostavi da je svet uopšte imao početak. Shvatanje da stvari moraju imati početak je rezultat siromaštva naše mašte. Zato prestajem da traćim vreme na dokaz o prvom uzroku.
Dokaz prirodne zakonitosti
Postoji, zatim, veoma uobičajen dokaz prirodne zakonitosti. To je bio omiljeni dokaz tokom celog osamnaestog veka, naročito pod uticajem ser Isaka Njutna i njegove kosmogonije. Ljudi su posmatrali kako se planete okreću oko sunca prema zakonu gravitacije i smatrali su da je bog dao zapovest tim planetama da se kreću na određen način. Bilo je to, naravno, zgodno i jednostavno objašnjenje koje im je uštedelo trud traženja objašnjenja zakona gravitacije. Danas zakon gravitacije razumemo na prilično komplikovan način koji je uveo Ajnštajn. Nemam nameru da vam držim predavanje o zakonu gravitacije, jer bi nam to oduzelo puno vremena. U svakom slučaju, zakon prirode koji je postojao u Njutnovom sistemu, podrazumeva da se priroda iz neobjašnjivih razloga ponaša jednolično. Sada znamo da su mnoge stvari koje smo smatrali prirodnim zakonima zapravo ljudske konvencije. Znamo da čak i u najudaljenijim delovima zvezdanog prostora tri stope čine jedan jard. Ovo je bez sumnje značajna činjenica, ali jedva da bi se mogla nazvati zakonom prirode. Kada steknete znanje o stvarnom ponašanju atoma, otkrićete da je njihovo kretanje mnogo manje podložno bilo kakvoj zakonitosti nego što se smatra, i da je pre u pitanju statistički prosek. Ako bacite kockice, dobićete duple šestice samo jednom u trideset i šest bacanja, ali to se ne smatra dokazom bilo čega; naprotiv, ako bi duple šestice izlazile pri svakom bacanju, mogli bismo da pomislimo da se radi o nečem unapred planiranom. Svi zakoni prirode su u tom smislu slične vrste. To su statistički proseci izvedeni iz zakona slučajnosti. Time čitava stvar u vezi sa prirodnim zakonom postaje manje impresivna.
Ideja da prirodni zakoni impliciraju zakonodavca potiče iz zbrke koja je nastala između prirodnih i ljudskih zakona. Ljudski zakoni su naredbe koje vam zapovedaju da se ponašate na određeni način i vi možete odlučiti da li ćete se tako ponašati ili ne. Ali prirodni zakoni su opis onoga kako se stvari uistinu ponašaju. Ne može se tvrditi da postoji neko ko im je rekao da tako čine, jer ako pretpostavimo da taj neko postoji, suočeni smo sa pitanjem:”Zašto je bog doneo baš te prirodne zakone, a ne neke druge?” Ako kažete da je to učinio iz svog vlastitog zadovoljstva i bez ikakvog razloga, shvatite da postoji nešto što nije podložno zakonu. Ako kažete, kao što kažu ortodoksniji teolozi, da je bog imao razlog da stvori baš te zakone, a ne neke druge – vi u stvari kažete da je taj razlog stvaranje boljeg svemira. Ali kada malo bolje pogledate svemir, to vam nikada ne bi palo na pamet.
Kada bi postojao razlog za ustanovljavanje zakona koje je bog stvorio, onda bi im i on sam bio podložan, pa prema tome nema nikakve prednosti u tome da uvodite boga kao posrednika. Imate zapravo zakon izvan i pre svih božanskih zakona i tako bog prestaje da služi vašoj svrsi, jer više nije krajnji zakonodavac. Ukratko, cela rasprava o prirodnom zakonu nema više ni izdaleka onu snagu koju je nekada imala.
U razmatranju ovih argumenata, ja se krećem kroz vreme. Argumenti za dokazivanje postojanja boga menjaju se kroz vreme. To su u početku bili čvrsti intelektualni dokazi, koji su otelovljavali sasvim definisane zablude. Kako se bližimo savremenom dobu, one postaju sve manje intelektualno ugledne, a sve više maglovito moralisanje.
Dokaz svrhovitosti
Sledeći korak u ovom procesu dovodi nas do dokaza svrhovitosti. Sve na svetu je uređeno upravo tako kako je potrebno da bismo mi mogli da živimo na ovome svetu. Ako bi svet i za mrvu bio drugačiji mi ne bismo mogli da živimo u njemu. To je dokaz svrhovitosti. On ponekad poprima čudne oblike; tvrdi se, na primer, da zečevi imaju bele repove da bi ih čovek mogao lakše nanišaniti. Pitam se šta bi zečevi rekli na ovo. Nije teško napraviti parodiju od ovog dokaza. Svi znamo čuvenu Volterovu opasku da je nos očigledno napravljen takvim kakav jeste da bi se na njega mogle staviti naočare. Ta vrsta parodije, pokazalo se, pogađa cilj direktnije nego u osamnaestom veku, jer od Darvinovog doba mnogo nam je jasnije zašto se živa bića prilagođavaju svojoj okolini. Ne radi se o tome da je okolina stvorena da bi odgovarala njima, nego o tome da se oni prilagođavaju njoj. U tome nema nikakvoga plana.
Kada se malo zamislimo nad dokazom svrhovitosti, zapanjuje kako su ljudi mogli poverovati da ovaj svet, sa svim svojim nedostacima, predstavlja najbolje što je svemogući i sveznajući mogao proizvesti tokom miliona godina. Ja u to stvarno ne mogu da poverujem. Zamislite da vam je data svemoć i sveznanje i milioni godina da usavršite svoj svet. Pa da li biste proizveli nešto bolje od Kju-Kluks-Klana ili fašista?
Ako prihvatite zakone nauke, morate pretpostaviti da će ljudski život i život uopšte na ovoj planeti vremenom nestati. On je samo faza u raspadanju sunčevog sistema. U izvesnoj fazi tog raspadanja došlo je do temperaturnih uslova pogodnih za razvoj protoplazme i pojavu života u jednom kratkom periodu postojanja sunčevog sistema. Na Mesecu se vidi ono ka čemu Zemlja ide – to je nešto mrtvo, hladno i beživotno.
Kažu mi da je ovakav pogled na stvari porazan i da ljudi, kada bi u to poverovali, ne bi mogli da žive. To je besmislica. Nikome nije stalo do toga šta će se desiti sa ljudima kroz milion godina. Čak i ako neki ljudi misle da brinu o tome, oni se samozavaravaju. Ljudi su uvek zabrinuti zbog nečega konkretnog, kao što je loša probava. Niko nije ozbiljno nesrećan zbog pomisli na nešto šta će se dogoditi milionima godina posle njega.
Slažem se da je sumorna pomisao da će život izumreti. Mada kada vidim šta sve ljudi rade, to da ćemo izumreti mi se čini gotovo kao uteha, a ne nešto što mi zagorčava život.
Moralni argument
Sada dolazimo do kasnije faze argumentacije o postojanju boga, koju ću nazvati dobom intelektualnog opadanja. U pitanju je dokaz koji postavljaju teisti a zove se moralni argument za postojanje boga. U stara vremena postojala su tri intelektualna dokaza postojanje boga i sve ih je odbacio Imanuel Kant u svojoj Kritici čistoga uma. Ali čim se oslobodio ovih dokaza, on je izmislio novi, moralni dokaz. On je bio poput mnogih drugih ljudi: skeptičan u intelektualnim pitanjima, ali spreman da u moralnima doslovno veruje u maksime koje je posisao sa majčinim mlekom. To ilustruje ono o čemu govore psihoanalitičari – da na nas najjače deluju najraniji uticaji, a ne oni kasniji.
Kant je tako izmislio novi, moralni dokaz o postojanju boga i on je u raznim vidovima bio popularan tokom devetnaestog veka. Jedna njegova verzija kaže da ne bi bilo onoga što je ispravno ni onoga što je pogrešno kada ne bi postojao bog. U ovom trenutku me ne zanima da li ima razlike između onoga što je ispravno i onoga što je pogrešno. Ono što me zanima je sledeće: ako ste sasvim sigurni da postoji razlika između onoga što je ispravno i onoga što je pogrešno, vi se nalazite pred pitanjem – da li je ta razlika plod božije odluke ili ne?
Ako razlika između dobra i zla postoji po božijoj odluci, onda za samoga boga ne postoji razlika između onoga što je ispravno i onoga što to nije. Onda tvrdnja da je bog dobar prestaje da bude tačna. Ako hoćete da kažete, kao što tvrde teolozi, da je bog dobar, morate reći da ispravno i pogrešno imaju neko značenje koje je nezavisno od božije odluke, zato što su božije odluke dobre, a ne loše, nezavisno od same činjenice da ih je on stvorio. Ako to kažete, moraćete zatim reći da je ispravno i pogrešno nastalo ne samo božijim posredstvom, nego da su oni po svojoj biti, logički prethodili bogu. Mogli biste, ako biste hteli, reći da je postojalo više božanstvo koje je naređivalo bogu koji je stvorio ovaj svet, ili zastupati mišljenje koje zastupaju neki gnostici, koje sam često smatrao prihvatljivim, da je zapravo ovaj svet kakvog mi poznajemo stvorio đavo u trenutku kada bog nije gledao.
Argument ispravljanja nepravde
Postoji jedna neobična verzija moralnog argumenta, u kojoj se kaže: postojanje boga je potrebno da bi postojala pravda na svetu.
Delom svemira koji mi poznajemo vlada velika nepravda, i često dobri pate, a zli napreduju, i teško je reći koje od to dvoje više smeta čoveku; ali ako kosmos kao celinu zamislimo kao pravedno ustrojen, moramo pretpostaviti da postoji budući život koji će doneti ravnotežu životu i ovde, na zemlji. Zato se kaže da mora postojati bog i raj i pakao, da bi na kraju mogla postojati pravda. To je veoma neobičan argument.
Ako pogledamo na to sa naučnog stanovišta, reći ćemo:”Ja poznajem samo ovaj svet. Ne znam kako je u ostalim delovima svemira ali, ukoliko se o tome uopšte može raspravljati, moglo bi se reći da je ovaj svet prilično dobar uzorak svemira, pa ako na njemu ima nepravde, za verovati je da će je biti i drugde”. Pretpostavimo da ste otvorili sanduk pun narandži i videli da je gornji sloj truo. Ne biste rekli:”Mora da su donji slojevi dobri, jer se tako uspostavlja ravnoteža.” Rekli biste:”Verovatno je cela pošiljka loša”, a tako i naučnik zaključuje o prirodi kosmosa. On bi rekao:”Na ovom svetu ima mnogo nepravde, i stoga postoji razlog da se pretpostavi da svetom ne vlada pravda, pa onda ima osnove za moralni argument protiv boga a ne njemu u prilog.”
Intelektualni argumenti ove vrste nisu podsticajni za vernike. Ono što ljude podstiče da veruju u boga nije nikakav intelektualni dokaz. Većina ljudi veruje u boga jer su ih tome učili od ranog djetinjstva i to je glavni razlog. Jak razlog je, mislim, i želja za sigurnošću, za jednom vrstom osećanja da postoji stariji brat koji će se brinuti o vama. To značajno podstiče želju ljudi da veruju u boga.
Hristov karakter
Ovo je tema kojom se racionalisti nisu bavili dovoljno, a to je pitanje da li je Hrist bio najbolji i najmudriji od svih ljudi. To se obično uzima zdravo za gotovo, i očekuje se da se svi složimo da je to istina. Ja se ne slažem, pričemu se u mnogim stvarima slažem sa Hristom više od onih koji kažu da su hrišćani.
Sećate se da je on rekao:”Ne odupri se zlu: ko te udari po jednom obrazu okreni mu i drugi.” Ovo nije novo načelo ili nov princip. Njime su se služili Lao Ce i Buda nekih petsto ili šesto godina pre Hrista. To takođe nije princip koji hrišćani shvataju doslovno.
Ne sumnjam u to da je sadašnji predsednik vlade (Stanley Baldwin), na primer, veoma iskren hrišćanin, ali ne bih nikome savetovao da ga ošamari. Mislim da bi taj neko otkrio da on smatra da je ovaj deo biblijskog teksta napisan samo u prenosnom smislu.
Postoji još jedna sjajna pojedinost. Sećate se da je Hrist rekao:”Ne sudite o drugima, da se ne bi sudilo o vama”. Ovaj princip nije omiljen u sudnicama hrišćanskih zemalja. Poznavao sam priličan broj sudija koji su ozbiljni hrišćani i nijedan od njih nije smatrao da postupa suprotno hrišćanskim principima radeći svoj posao. Zatim Hrist kaže:”Daj onome koji traži od tebe i ne odbij onoga koji traži da posudi od tebe.” To je veoma dobar princip. Nismo se ovde sastali da raspravljamo o politici ali ne mogu a da ne zapazim da se na poslednjim opštim izborima vodila rasprava o upravo tome, tako da se mora pretpostaviti da se liberali i konzervativci u ovoj zemlji sastoje od ljudi koji se ne slažu s Hristovim učenjem.
Postoji još jedna Hristova maksima koja nije omiljena među našim hrišćanskim prijateljima. Ona kaže:”Ako hoćete da budete savršeni, idite i prodajte ono što imate, i dajte siromasima.” To je izuzetna maksima, ali kao što rekoh, ne primenjuje se mnogo. Sve su ovo dobre izreke, ali je prilično teško postupati u skladu sa njima. Ne tvrdim da ih se ja pridržavam, ali ja nisam hrišćanin.
Mane Hristovog učenja
Pošto smo se složili da neke Hristove izreke imaju veliku vrednost, dolazim do onih kojima se ne može pripisati ni vrhunska mudrost niti vrhunska dobrota.
Istorijski je prilično sumnjivo da li je Hrist uopšte postojao, a ako jeste, mi o njemu ništa ne znamo, pa se prema tome ja ne bavim istorijskim Hristom. Bavim se Hristom onakvim kakav se javlja u jevanđeljima, a tamo se mogu naći stvari koje ne izgledaju previše mudro. On je, na primer, zaista verovao da će se njegov drugi dolazak na svet desiti za života njegovih savremenika.
On kaže:”Nećete otići u gradove Izraela dok se sin čoveka ne vrati.” Zatim kaže:”Ima nekih koji ovde stoje a koji neće okusiti smrt dok se sin čoveka ne vrati u svoje kraljevstvo”. Ima mnogo mesta u jevanđeljima po kojima je sasvim jasno da on veruje da će se njegov drugi dolazak desiti za života ljudi koji su tada živeli. U to su verovali njegovi rani sledbenici i to je bila osnova njegovog moralnog učenja.
Kada je govorio:”Ne mislite na sutra” i tome slično, to je govorio uglavnom misleći na svoj drugi povratak, u smislu da obične, svetovne stvari nisu važne. Poznavao sam neke hrišćane, koji su zaista verovali da je njegov drugi dolazak vrlo blizu. Poznavao sam paroha koji je strašno plašio svoju pastvu pričama da je Hristov drugi dolazak neminovan, pa ih je veoma utešilo kada su ga videli da sadi drveće u svom vrtu. Rani hrišćani su stvarno u to verovali i ustezali su se od sađenja drveća u svojim baštama, jer su poverovali Hristu da je njegov drugi dolazak blizu. U tom smislu, on očito nije bio mudar kao što su to bili neki drugi ljudi, a sigurno nije bio najmudriji od svih.
Moralni problem
Dolazimo zatim do pitanja morala. Postoji jedan vrlo ozbiljan nedostatak u Hristovom moralnom liku, po mom mišljenju, a to je da je on verovao u pakao. Lično ne verujem da bilo ko, ko je zaista duboko human, može verovati u večnu kaznu. Ali Hrist je očito, kako je rečeno u jevanđeljima, verovao u večnu kaznu. I stalno se iznova nailazi na scene njegovog osvetničkog besa prema onima koji odbijaju da slušaju njegove propovedi. To je stav uobičajen za propovednike, ali u ovom slučaju narušava vrhunsko savršenstvo Hristovog lika.
Kod Sokrata, na primer, nećete naići na takav stav. On je sasvim blag i uljudan prema ljudima koji ne žele da ga slušaju. Takav odnos je po mom mišljenju dostojniji jednog mudraca, nego da nastupi sa ogorčenjem.
U jevanđelju postoji mesto na kojem Hrist kaže:”Vi zmije, vi otrovnice, nećete izbeći prokletstvo pakla.” Tako je govorio ljudima kojima se nije dopalo njegovo učenje. Po meni, to baš nije najbolji način ophođenja. Ovakvih pretnji paklom ima mnogo. Postoji, naravno, i onaj poznati odeljak o grehu protiv Svetog Duha:”Ko god govori protiv Svetog Duha, neće mu biti oprošteno ni na ovom ni na onom svetu.” Ovaj tekst je prouzrokovao neopisivo mnogo jada na svetu, jer su mnogi smatrali da su se ogrešili o Svetoga Duha i da im to neće biti oprošteno, ni na ovom ni na onom svetu. Zaista ne verujem da bi osoba sa odgovarajućim stepenom dobrote u svojoj naravi, usadila takav strah i užas u ljude.
Zatim Hrist kaže:”Čovekov sin će poslati svoje anđele i oni će sakupiti u njegovom kraljevstvu sve ono što je grešno, i one koji čine nepravdu, i baciće ih u vatreno ždrelo; i tamo će se čuti zapomaganje i škrgut zuba”. To nastavlja da se ređa iz jednog stiha u drugi i čitalac počinje da oseća izvesno zadovoljstvo onoga koji to izgovara. Zašto bi inače to toliko ponavljao.
Zatim, svi se sigurno sećate ovaca i koza; i kako će on, kada se vrati po drugi put, odvojiti ovce od koza, i reći će kozama: ”Dalje od mene, vi prokleti, u plamen večni.” Zatim nastavlja: ”I one će otići u večni plamen”, pa kaže: ”Ako ti ruka zgreši, odseci je; bolje da se vratiš u život sakat, nego da sa dve ruke odeš u pakao, u plamen koji se nikada ne gasi. Gde crv ne umire i gde se vatra ne gasi.” On i to ponavlja više puta. Moram reći da je cela doktrina paklene vatre kao kazne za greh, doktrina okrutnosti. To je doktrina koja unosi okrutnost u svet. Generacije su stradale pod najstrašnijim mukama inkvizicije zbog ove doktrine i Hrist iz jevanđelja bi svakako trebalo da se smatra delimično odgovornim za to.
Tu je i primer gadarenskih svinja. Zaista nije bilo ljubazno prema svinjama učiniti da se u njih uvuku duhovi koji ih nateraju da se sjure niz breg u more. Hrist je bio svemoćan i mogao je jednostavno naterati đavole da odu; ali on je odlučio da ih pošalje da uđu u svinje. Zatim tu je i čudna priča o smokvinom stablu, koja me je uvek zbunjivala. Sećate se šta je bilo sa tim smokvinim stablom:”Bio je gladan; i videvši smokvino stablo nedaleko, on je prišao ne bi li na njemu šta slučajno našao; i kad je došao do nje, nije našao ništa osim listova, jer još nije bilo vreme smokava. I Isus je rekao:”Da više nikada niko ne okusi s tebe ploda”, i Petar mu reče:”Gospodaru, pogledaj smokvu koju si prokleo, osušila se.”
Ako nije bilo pravo vreme u godini za smokve, zaista ne bismo mogli da za to krivimo stablo. Zaista ne osećam da bilo u mudrosti, bilo u vrlini, Hrist zauzima tako visoko mesto kao neki drugi ljudi koje istorija poznaje. U tom pogledu bih iznad njega stavio Budu i Sokrata.
Emocionalni faktor
Kao što sam ranije rekao, ne smatram da pravi razlog iz kojeg ljudi prihvataju religiju ima ikakve veze sa dokazivanjem. Oni prihvataju religiju na emocionalnoj osnovi. Često nam kažu da je veoma pogrešno napadati religiju, jer religija čini ljude čestitima. Tako kažu, ali ja to nisam primetio.
Poznata vam je, naravno, parodija tog dokaza u knjizi Samuela Batlera Ponovno u Jerihonu. Sećate se da u Jerihonu postoji neki Higs koji stiže u daleku zemlju, i pošto tamo provede izvesno vreme, on beži u balonu. Vraća se posle dvadeset godina i nalazi novu religiju po kojoj njega obožavaju pod imenom Dete sunca, i tvrde da je on uskrsnuo na nebo. On otkriva da upravo treba da se proslavi Praznik uznesenja, i čuje kako profesori Henki i Penki govore jedan drugome da nikada nisu videli tog čoveka Higsa i da se nadaju da ga nikada neće ni videti; ali oni su visoki sveštenici religije Deteta sunca. On je vrlo ogorčen, prilazi im i kaže:”Ja ću raskrinkati ovu celu prevaru i reći ljudima Jerihona da sam to samo ja, čovek Higs, i da sam otišao u nebo balonom.” Oni mu odgovaraju:”Ne smeš to učiniti, jer je moral u ovoj zemlji povezan sa tim mitom, i ako jednom saznaju da nisi otišao u nebo, postaće zli”; i tako ga ubede i on mirno odlazi.
U tome i jeste stvar – u uverenju da bismo svi mi bili zli, kada se ne bismo pridržavali hrišćanske vere. Čini mi se da su ljudi koji su je se pridržavali većinom bili veoma zli. Što je religija bila intenzivnija u nekom periodu i što je dublja bila dogma, tim je veća bila okrutnost i stanje je tim bilo gore. U takozvanim epohama vere, kada su ljudi zaista verovali u hrišćanstvo potpuno i bez rezerve, postojala je inkvizicija sa svojim mučenjima; u ime religije su spaljeni milioni nesrećnih žena i primenjivana je svaka druga vrsta surovosti.
Posmatrajući svet vidimo da je svaki i najmanji napredak u ljudskim osećanjima, svako poboljšanje u krivičnom zakoniku, svaki korak ka suzbijanju ratova, ka boljem postupanju prema obojenim rasama, svako ublažavanje ropstva, svaki moralni napredak bio uporno suzbijan od strane organizovanih crkava. Tvrdim sasvim određeno da je hrišćanska religija, onakva kakva je organizovana u crkvama, još uvek glavni neprijatelj moralnog napretka u svetu.
Kako crkve usporavaju napredak
Možda ćete pomisliti da idem predaleko kada kažem da je to još uvek tako. Ne mislim da preterujem. Uzmimo jednu činjenicu. Podnećete je zajedno sa mnom. Ne radi se o prijatnoj činjenici, ali crkve teraju čoveka da spominje neprijatne stvari. Pretpostavimo da se u ovo današnje doba jedna neiskusna devojka uda za sifilističara; u tom slučaju katolička crkva kaže:”То je jedan neraskidivi sakrament. Morate izdržati celibat ili ostati skupa. Ako ostanete skupa, ne smete preduzeti korake da sprečite rađanje sifilistične dece.” Niko čije prirodno saosećanje nije izopačeno dogmom, ili čija moralna priroda nije sasvim bezosećajna prema svakoj vrsti patnje, ne bi mogao tvrditi da je to ispravno i kako takvo stanje stvari treba da se nastavi.
Ovo je samo primer. Ima mnogo načina na koje u ovom trenutku crkva nameće mnogim ljudima nezaslužene i nepotrebne patnje, svojim insistiranjem na onome što ona odluči da naziva moralom. I naravno, kao što znamo, ona je protivnik napretka i poboljšanja svega što ublažava patnju na svetu, jer shvata moral kao ograničeni niz pravila ponašanja koja nemaju nikakve veze sa ljudskom srećom; i kada kažete da ovo ili ono treba da se učini, jer bi to doprinelo ljudskoj sreći, ona smatra da to sa moralom nema nikakve veze: ”Kakve veze ima ljudska sreća sa moralom? Cilj morala nije da usreći ljude.”
Strah, osnova religije
Religija se zasniva, ja mislim, uglavnom i na prvom mestu, na strahu. Tu se radi delimično o užasu pred nepoznatim, a delimično, kao što sam rekao, o želji da imate neku vrstu starijeg brata, koji će biti pored vas u svim nevoljama i nesuglasicama.
Strah je osnova cele te stvari – strah od nepoznatog, strah od poraza, strah od smrti. Strah je poroditelj okrutnosti, i stoga nije čudno što okrutnost i religija idu ruku pod ruku. To je zato što je strah osnova i jednog i drugog. Mi smo počeli pomalo da shvatamo stvari i da pomalo ovladavamo našim svetom uz pomoć nauke, koja je silom išla korak po korak protiv hrišćanske religije, protiv organizovanih crkava i njihovih zastarelih pravila. Nauka nam pomaže da prevaziđemo bedni strah u kojem je ljudski rod živeo generacijama. Nauka nas uči, a ja mislim da to čine i naša vlastita srca, da više ne tražimo neku zamišljenu potporu, da više ne izmišljamo saveznike na nebu, nego da ovde dole uložimo napor da od ovoga sveta napravimo mesto dostojno života, umesto užasnog sveta koji su vekovima stvarale crkve.
Šta moramo učiniti
Treba da stanemo na svoje noge i pogledamo svetu u lice – u njegove dobre i loše strane, njegovu lepotu, njegovu ružnoću; da vidimo svet kakvim on jeste i da ga se ne bojimo. Svet treba osvojiti inteligencijom a ne samo sedeti u njemu u ropskoj pokornosti pred svojim strahom. Čitava zamisao o bogu je proizašla iz drevnih istočnjačkih despotija. To je zamisao koja nije vredna slobodnog čoveka.
Kada čujete kako se ljudi u crkvi ponižavaju i govore za sebe da su bedni grešnici i ostalo, to je vredno prezira i nedostojno ljudskih bića koja imaju samopoštovanje. Treba da se dignemo i svetu otvoreno pogledamo u lice. Treba da uradimo sve što možemo, i to će uvek biti bolje od onoga što su ovi drugi napravili kroz sve ove vekove.
Za dobar svet su potrebni znanje, dobrota i hrabrost; nije potrebno da sa žaljenjem čeznemo za prošlošću i sputavamo svoju inteligenciju rečima koje su davno izrekli neupućeni ljudi. Potreban je neustrašiv pogled na svet i slobodna inteligencija. Potrebna je nada u budućnost, a ne osvrtanje na prošlost koja je mrtva i koja će biti daleko prevaziđena budućnošću koju će stvoriti naš um.
 
Nauka i religija i izabrani eseji; Svjetlost, Sarajevo 1976.
Prevod: Zulejha Riđanović

Pod hrišćaninom ne podrazumevam nekoga ko se trudi da živi pošteno. Čovek mora verovati u određene stvari da bismo ga nazvali hrišćaninom. Ta reč više nema punokrvno značenje kakvo je imala u doba svetog Augustina i svetog Tome Akvinskog. Ako bi neko tada rekao da je hrišćanin, to je podrazumevalo čitav niz opštepoznatih čvrstih uverenja.

Šta je hrišćanin?

Današnji hrišćanin je drugačiji. I sam pojam hrišćanstva je postao neodređeniji. Međutim, dve stvari su ostale bitne za svakoga ko sebe naziva hrišćaninom. Prva je dogmatska – morate verovati u boga i u besmrtnost. Ako u to ne verujete, ne možete se nazvati hrišćaninom. Zatim morate imati neku vrstu uverenja koja se tiču samoga Hrista. Muslimani, na primer, takođe veruju u boga i besmrtnost, a ipak nisu hrišćani.

Photo: Desiree Dolron

U najmanju ruku morate verovati da je Hrist bio, ako ne božanstvo, a ono bar najbolji i najmudriji od svih ljudi. Sve ispod toga vam oduzima pravo da se nazovete hrišćaninom. Naravno, hrišćanstvo ima i drugi smisao, koji nalazite u Vitekerovom Almanahu i u geografskim knjigama, gde se kaže da se svetsko stanovništvo deli na hrišćane, muslimane, budiste, obožavaoce fetiša itd, i u tom smislu smo svi mi hrišćani. Ali ovde ću zanemariti geografski smisao hrišćanstva. Kada vam objašnjavam zašto nisam hrišćanin, moram objasniti dve stvari: prvo, zašto ne verujem u boga i besmrtnost; i drugo, zašto smatram da Hrist nije bio najbolji i najmudriji od svih ljudi, mada mu priznajem visoki stepen moralne dobrote.

Krećem se u okviru vrlo striktne definicije hrišćanstva. Nekada je ono uključivalo i veru u pakao. Vera u večnu vatru pakla do skoro je bila bitna osnova hrišćanstva. U ovoj zemlji, kao što znate, to je prestalo da bude bitno posle jedne odluke sa kojom se nisu složili kanterberijski arhiepiskop i arhiepiskop od Jorka. U ovoj zemlji je zvanična religija regulisana zakonom koji je doneo engleski parlament. Tajno veće koje je o tome odlučivalo zaobišlo je mišljenje naših arhiepiskopa o tome i pakao je proglašen nevažnim. Zato ne insistiram na tome da hrišćanin mora da veruje i u pakao.

Postojanje boga

Došli smo do pitanja postojanja boga: to je jedno široko i ozbiljno pitanje, i kada bih se pozabavio njime na adekvatan način, zadržao bih vas ovde do kraja sveta, pa ćete mi oprostiti ako budem nešto sažetiji od toga. Poznata vam je dogma katoličke crkve po kojoj se postojanje boga može dokazati razumom. Ovo je neobična dogma, ali je morala biti uvedena zato što su slobodni mislioci dosta rano počeli da tvrde da postoje razumni dokazi protiv postojanja boga, mada nam vera kaže da on postoji. Argumenti i razlozi protiv postojanja boga su se opširno iznosili,tako da je katolička crkva osetila da se tome mora stati na put. Zato su postavili tezu da se postojanje boga može dokazati razumom i ustanovili su neke argumente koji dokazuju njegovo postojanje. Tih dokaza ima više, ali ja ću se zadržati na svega nekoliko.

Dokaz prvog uzroka

Možda je najjednostavnije i najlakše shvatiti takozvani dokaz prvog uzroka, kojim se tvrdi da sve na ovom svetu ima uzrok; kada se vraćamo unazad moramo doći do prvog uzroka, kojem se daje ime boga. Danas taj dokaz nema preteranu težinu, zato što ni prauzrok svega više nema onu vitalnost koju je nekada imao. Filozofi su došli do zaključka da pitanje prvog uzroka nema smisla. Kada sam bio mlad vrlo ozbiljno sam razmatrao ova pitanja i prihvatao dokaz prvog uzroka, sve dok sa osamnaest godina nisam pročitao Autobiografiju Džona Stjuarta Mila i tamo našao ovu rečenicu: “Moj otac me je učio da se na pitanje:”Ко me je stvorio?”, ne može dati odgovor, jer ono istog trena navodi na pitanje:”Ко je stvorio boga?” Ova prosta rečenica mi je pokazala lažnost dokaza o prvom uzroku.

Ako sve ima uzrok, onda ga i bog mora imati. Ako išta može postojati bez uzroka, onda to važi i za čitav svet, tako da ta tvrdnja nije valjana. Ona je iste vrste kao i hindu gledište da svet počiva na leđima slona, a slon na leđima kornjače. I kada se pita:”А šta je sa kornjačom?”, Indus kaže: ”Hajde da promenimo temu.” Svet može da postoji bez uzroka. Podjednako je moguće da on postoji oduvek. Nema nikakvog razloga da se pretpostavi da je svet uopšte imao početak. Shvatanje da stvari moraju imati početak je rezultat siromaštva naše mašte. Zato prestajem da traćim vreme na dokaz o prvom uzroku.

Photo: photobucket.com

Dokaz prirodne zakonitosti

Postoji, zatim, veoma uobičajen dokaz prirodne zakonitosti. To je bio omiljeni dokaz tokom celog osamnaestog veka, naročito pod uticajem ser Isaka Njutna i njegove kosmogonije. Ljudi su posmatrali kako se planete okreću oko sunca prema zakonu gravitacije i smatrali su da je bog dao zapovest tim planetama da se kreću na određen način. Bilo je to, naravno, zgodno i jednostavno objašnjenje koje im je uštedelo trud traženja objašnjenja zakona gravitacije. Danas zakon gravitacije razumemo na prilično komplikovan način koji je uveo Ajnštajn. Nemam nameru da vam držim predavanje o zakonu gravitacije, jer bi nam to oduzelo puno vremena. U svakom slučaju, zakon prirode koji je postojao u Njutnovom sistemu, podrazumeva da se priroda iz neobjašnjivih razloga ponaša jednolično. Sada znamo da su mnoge stvari koje smo smatrali prirodnim zakonima zapravo ljudske konvencije. Znamo da čak i u najudaljenijim delovima zvezdanog prostora tri stope čine jedan jard. Ovo je bez sumnje značajna činjenica, ali jedva da bi se mogla nazvati zakonom prirode. Kada steknete znanje o stvarnom ponašanju atoma, otkrićete da je njihovo kretanje mnogo manje podložno bilo kakvoj zakonitosti nego što se smatra, i da je pre u pitanju statistički prosek. Ako bacite kockice, dobićete duple šestice samo jednom u trideset i šest bacanja, ali to se ne smatra dokazom bilo čega; naprotiv, ako bi duple šestice izlazile pri svakom bacanju, mogli bismo da pomislimo da se radi o nečem unapred planiranom. Svi zakoni prirode su u tom smislu slične vrste. To su statistički proseci izvedeni iz zakona slučajnosti. Time čitava stvar u vezi sa prirodnim zakonom postaje manje impresivna.

Ideja da prirodni zakoni impliciraju zakonodavca potiče iz zbrke koja je nastala između prirodnih i ljudskih zakona. Ljudski zakoni su naredbe koje vam zapovedaju da se ponašate na određeni način i vi možete odlučiti da li ćete se tako ponašati ili ne. Ali prirodni zakoni su opis onoga kako se stvari uistinu ponašaju. Ne može se tvrditi da postoji neko ko im je rekao da tako čine, jer ako pretpostavimo da taj neko postoji, suočeni smo sa pitanjem:”Zašto je bog doneo baš te prirodne zakone, a ne neke druge?” Ako kažete da je to učinio iz svog vlastitog zadovoljstva i bez ikakvog razloga, shvatite da postoji nešto što nije podložno zakonu. Ako kažete, kao što kažu ortodoksniji teolozi, da je bog imao razlog da stvori baš te zakone, a ne neke druge – vi u stvari kažete da je taj razlog stvaranje boljeg svemira. Ali kada malo bolje pogledate svemir, to vam nikada ne bi palo na pamet.

Kada bi postojao razlog za ustanovljavanje zakona koje je bog stvorio, onda bi im i on sam bio podložan, pa prema tome nema nikakve prednosti u tome da uvodite boga kao posrednika. Imate zapravo zakon izvan i pre svih božanskih zakona i tako bog prestaje da služi vašoj svrsi, jer više nije krajnji zakonodavac. Ukratko, cela rasprava o prirodnom zakonu nema više ni izdaleka onu snagu koju je nekada imala.

U razmatranju ovih argumenata, ja se krećem kroz vreme. Argumenti za dokazivanje postojanja boga menjaju se kroz vreme. To su u početku bili čvrsti intelektualni dokazi, koji su otelovljavali sasvim definisane zablude. Kako se bližimo savremenom dobu, one postaju sve manje intelektualno ugledne, a sve više maglovito moralisanje.

Bertand Russell

Photo: Stock

Dokaz svrhovitosti

Sledeći korak u ovom procesu dovodi nas do dokaza svrhovitosti. Sve na svetu je uređeno upravo tako kako je potrebno da bismo mi mogli da živimo na ovome svetu. Ako bi svet i za mrvu bio drugačiji mi ne bismo mogli da živimo u njemu. To je dokaz svrhovitosti. On ponekad poprima čudne oblike; tvrdi se, na primer, da zečevi imaju bele repove da bi ih čovek mogao lakše nanišaniti. Pitam se šta bi zečevi rekli na ovo. Nije teško napraviti parodiju od ovog dokaza. Svi znamo čuvenu Volterovu opasku da je nos očigledno napravljen takvim kakav jeste da bi se na njega mogle staviti naočare. Ta vrsta parodije, pokazalo se, pogađa cilj direktnije nego u osamnaestom veku, jer od Darvinovog doba mnogo nam je jasnije zašto se živa bića prilagođavaju svojoj okolini. Ne radi se o tome da je okolina stvorena da bi odgovarala njima, nego o tome da se oni prilagođavaju njoj. U tome nema nikakvoga plana.

Kada se malo zamislimo nad dokazom svrhovitosti, zapanjuje kako su ljudi mogli poverovati da ovaj svet, sa svim svojim nedostacima, predstavlja najbolje što je svemogući i sveznajući mogao proizvesti tokom miliona godina. Ja u to stvarno ne mogu da poverujem. Zamislite da vam je data svemoć i sveznanje i milioni godina da usavršite svoj svet. Pa da li biste proizveli nešto bolje od Kju-Kluks-Klana ili fašista?

Ako prihvatite zakone nauke, morate pretpostaviti da će ljudski život i život uopšte na ovoj planeti vremenom nestati. On je samo faza u raspadanju sunčevog sistema. U izvesnoj fazi tog raspadanja došlo je do temperaturnih uslova pogodnih za razvoj protoplazme i pojavu života u jednom kratkom periodu postojanja sunčevog sistema. Na Mesecu se vidi ono ka čemu Zemlja ide – to je nešto mrtvo, hladno i beživotno.

Kažu mi da je ovakav pogled na stvari porazan i da ljudi, kada bi u to poverovali, ne bi mogli da žive. To je besmislica. Nikome nije stalo do toga šta će se desiti sa ljudima kroz milion godina. Čak i ako neki ljudi misle da brinu o tome, oni se samozavaravaju. Ljudi su uvek zabrinuti zbog nečega konkretnog, kao što je loša probava. Niko nije ozbiljno nesrećan zbog pomisli na nešto šta će se dogoditi milionima godina posle njega.

Slažem se da je sumorna pomisao da će život izumreti. Mada kada vidim šta sve ljudi rade, to da ćemo izumreti mi se čini gotovo kao uteha, a ne nešto što mi zagorčava život.

Moralni argument

Sada dolazimo do kasnije faze argumentacije o postojanju boga, koju ću nazvati dobom intelektualnog opadanja. U pitanju je dokaz koji postavljaju teisti a zove se moralni argument za postojanje boga. U stara vremena postojala su tri intelektualna dokaza postojanje boga i sve ih je odbacio Imanuel Kant u svojoj Kritici čistoga uma. Ali čim se oslobodio ovih dokaza, on je izmislio novi, moralni dokaz. On je bio poput mnogih drugih ljudi: skeptičan u intelektualnim pitanjima, ali spreman da u moralnima doslovno veruje u maksime koje je posisao sa majčinim mlekom. To ilustruje ono o čemu govore psihoanalitičari – da na nas najjače deluju najraniji uticaji, a ne oni kasniji.

Kant je tako izmislio novi, moralni dokaz o postojanju boga i on je u raznim vidovima bio popularan tokom devetnaestog veka. Jedna njegova verzija kaže da ne bi bilo onoga što je ispravno ni onoga što je pogrešno kada ne bi postojao bog. U ovom trenutku me ne zanima da li ima razlike između onoga što je ispravno i onoga što je pogrešno. Ono što me zanima je sledeće: ako ste sasvim sigurni da postoji razlika između onoga što je ispravno i onoga što je pogrešno, vi se nalazite pred pitanjem – da li je ta razlika plod božije odluke ili ne?

Ako razlika između dobra i zla postoji po božijoj odluci, onda za samoga boga ne postoji razlika između onoga što je ispravno i onoga što to nije. Onda tvrdnja da je bog dobar prestaje da bude tačna. Ako hoćete da kažete, kao što tvrde teolozi, da je bog dobar, morate reći da ispravno i pogrešno imaju neko značenje koje je nezavisno od božije odluke, zato što su božije odluke dobre, a ne loše, nezavisno od same činjenice da ih je on stvorio. Ako to kažete, moraćete zatim reći da je ispravno i pogrešno nastalo ne samo božijim posredstvom, nego da su oni po svojoj biti, logički prethodili bogu. Mogli biste, ako biste hteli, reći da je postojalo više božanstvo koje je naređivalo bogu koji je stvorio ovaj svet, ili zastupati mišljenje koje zastupaju neki gnostici, koje sam često smatrao prihvatljivim, da je zapravo ovaj svet kakvog mi poznajemo stvorio đavo u trenutku kada bog nije gledao.

Photo: Christian Cravo

Argument ispravljanja nepravde

Postoji jedna neobična verzija moralnog argumenta, u kojoj se kaže: postojanje boga je potrebno da bi postojala pravda na svetu.

Delom svemira koji mi poznajemo vlada velika nepravda, i često dobri pate, a zli napreduju, i teško je reći koje od to dvoje više smeta čoveku; ali ako kosmos kao celinu zamislimo kao pravedno ustrojen, moramo pretpostaviti da postoji budući život koji će doneti ravnotežu životu i ovde, na zemlji. Zato se kaže da mora postojati bog i raj i pakao, da bi na kraju mogla postojati pravda. To je veoma neobičan argument.

Ako pogledamo na to sa naučnog stanovišta, reći ćemo:”Ja poznajem samo ovaj svet. Ne znam kako je u ostalim delovima svemira ali, ukoliko se o tome uopšte može raspravljati, moglo bi se reći da je ovaj svet prilično dobar uzorak svemira, pa ako na njemu ima nepravde, za verovati je da će je biti i drugde”. Pretpostavimo da ste otvorili sanduk pun narandži i videli da je gornji sloj truo. Ne biste rekli:”Mora da su donji slojevi dobri, jer se tako uspostavlja ravnoteža.” Rekli biste:”Verovatno je cela pošiljka loša”, a tako i naučnik zaključuje o prirodi kosmosa. On bi rekao:”Na ovom svetu ima mnogo nepravde, i stoga postoji razlog da se pretpostavi da svetom ne vlada pravda, pa onda ima osnove za moralni argument protiv boga a ne njemu u prilog.”

Intelektualni argumenti ove vrste nisu podsticajni za vernike. Ono što ljude podstiče da veruju u boga nije nikakav intelektualni dokaz. Većina ljudi veruje u boga jer su ih tome učili od ranog djetinjstva i to je glavni razlog. Jak razlog je, mislim, i želja za sigurnošću, za jednom vrstom osećanja da postoji stariji brat koji će se brinuti o vama. To značajno podstiče želju ljudi da veruju u boga.

Hristov karakter

Ovo je tema kojom se racionalisti nisu bavili dovoljno, a to je pitanje da li je Hrist bio najbolji i najmudriji od svih ljudi. To se obično uzima zdravo za gotovo, i očekuje se da se svi složimo da je to istina. Ja se ne slažem, pričemu se u mnogim stvarima slažem sa Hristom više od onih koji kažu da su hrišćani.

Sećate se da je on rekao:”Ne odupri se zlu: ko te udari po jednom obrazu okreni mu i drugi.” Ovo nije novo načelo ili nov princip. Njime su se služili Lao Ce i Buda nekih petsto ili šesto godina pre Hrista. To takođe nije princip koji hrišćani shvataju doslovno.

Ne sumnjam u to da je sadašnji predsednik vlade (Stanley Baldwin), na primer, veoma iskren hrišćanin, ali ne bih nikome savetovao da ga ošamari. Mislim da bi taj neko otkrio da on smatra da je ovaj deo biblijskog teksta napisan samo u prenosnom smislu.

Postoji još jedna sjajna pojedinost. Sećate se da je Hrist rekao:”Ne sudite o drugima, da se ne bi sudilo o vama”. Ovaj princip nije omiljen u sudnicama hrišćanskih zemalja. Poznavao sam priličan broj sudija koji su ozbiljni hrišćani i nijedan od njih nije smatrao da postupa suprotno hrišćanskim principima radeći svoj posao. Zatim Hrist kaže:”Daj onome koji traži od tebe i ne odbij onoga koji traži da posudi od tebe.” To je veoma dobar princip. Nismo se ovde sastali da raspravljamo o politici ali ne mogu a da ne zapazim da se na poslednjim opštim izborima vodila rasprava o upravo tome, tako da se mora pretpostaviti da se liberali i konzervativci u ovoj zemlji sastoje od ljudi koji se ne slažu s Hristovim učenjem.

Photo: Cristina Garcia Rodero

Postoji još jedna Hristova maksima koja nije omiljena među našim hrišćanskim prijateljima. Ona kaže:”Ako hoćete da budete savršeni, idite i prodajte ono što imate, i dajte siromasima.” To je izuzetna maksima, ali kao što rekoh, ne primenjuje se mnogo. Sve su ovo dobre izreke, ali je prilično teško postupati u skladu sa njima. Ne tvrdim da ih se ja pridržavam, ali ja nisam hrišćanin.

Mane Hristovog učenja

Pošto smo se složili da neke Hristove izreke imaju veliku vrednost, dolazim do onih kojima se ne može pripisati ni vrhunska mudrost niti vrhunska dobrota.

Istorijski je prilično sumnjivo da li je Hrist uopšte postojao, a ako jeste, mi o njemu ništa ne znamo, pa se prema tome ja ne bavim istorijskim Hristom. Bavim se Hristom onakvim kakav se javlja u jevanđeljima, a tamo se mogu naći stvari koje ne izgledaju previše mudro. On je, na primer, zaista verovao da će se njegov drugi dolazak na svet desiti za života njegovih savremenika.

On kaže:”Nećete otići u gradove Izraela dok se sin čoveka ne vrati.” Zatim kaže:”Ima nekih koji ovde stoje a koji neće okusiti smrt dok se sin čoveka ne vrati u svoje kraljevstvo”. Ima mnogo mesta u jevanđeljima po kojima je sasvim jasno da on veruje da će se njegov drugi dolazak desiti za života ljudi koji su tada živeli. U to su verovali njegovi rani sledbenici i to je bila osnova njegovog moralnog učenja.

Kada je govorio:”Ne mislite na sutra” i tome slično, to je govorio uglavnom misleći na svoj drugi povratak, u smislu da obične, svetovne stvari nisu važne. Poznavao sam neke hrišćane, koji su zaista verovali da je njegov drugi dolazak vrlo blizu. Poznavao sam paroha koji je strašno plašio svoju pastvu pričama da je Hristov drugi dolazak neminovan, pa ih je veoma utešilo kada su ga videli da sadi drveće u svom vrtu. Rani hrišćani su stvarno u to verovali i ustezali su se od sađenja drveća u svojim baštama, jer su poverovali Hristu da je njegov drugi dolazak blizu. U tom smislu, on očito nije bio mudar kao što su to bili neki drugi ljudi, a sigurno nije bio najmudriji od svih.

Moralni problem

Dolazimo zatim do pitanja morala. Postoji jedan vrlo ozbiljan nedostatak u Hristovom moralnom liku, po mom mišljenju, a to je da je on verovao u pakao. Lično ne verujem da bilo ko, ko je zaista duboko human, može verovati u večnu kaznu. Ali Hrist je očito, kako je rečeno u jevanđeljima, verovao u večnu kaznu. I stalno se iznova nailazi na scene njegovog osvetničkog besa prema onima koji odbijaju da slušaju njegove propovedi. To je stav uobičajen za propovednike, ali u ovom slučaju narušava vrhunsko savršenstvo Hristovog lika.

Kod Sokrata, na primer, nećete naići na takav stav. On je sasvim blag i uljudan prema ljudima koji ne žele da ga slušaju. Takav odnos je po mom mišljenju dostojniji jednog mudraca, nego da nastupi sa ogorčenjem.

U jevanđelju postoji mesto na kojem Hrist kaže:”Vi zmije, vi otrovnice, nećete izbeći prokletstvo pakla.” Tako je govorio ljudima kojima se nije dopalo njegovo učenje. Po meni, to baš nije najbolji način ophođenja. Ovakvih pretnji paklom ima mnogo. Postoji, naravno, i onaj poznati odeljak o grehu protiv Svetog Duha:”Ko god govori protiv Svetog Duha, neće mu biti oprošteno ni na ovom ni na onom svetu.” Ovaj tekst je prouzrokovao neopisivo mnogo jada na svetu, jer su mnogi smatrali da su se ogrešili o Svetoga Duha i da im to neće biti oprošteno, ni na ovom ni na onom svetu. Zaista ne verujem da bi osoba sa odgovarajućim stepenom dobrote u svojoj naravi, usadila takav strah i užas u ljude.

Zatim Hrist kaže:”Čovekov sin će poslati svoje anđele i oni će sakupiti u njegovom kraljevstvu sve ono što je grešno, i one koji čine nepravdu, i baciće ih u vatreno ždrelo; i tamo će se čuti zapomaganje i škrgut zuba”. To nastavlja da se ređa iz jednog stiha u drugi i čitalac počinje da oseća izvesno zadovoljstvo onoga koji to izgovara. Zašto bi inače to toliko ponavljao.

Photo: Stock

Zatim, svi se sigurno sećate ovaca i koza; i kako će on, kada se vrati po drugi put, odvojiti ovce od koza, i reći će kozama: ”Dalje od mene, vi prokleti, u plamen večni.” Zatim nastavlja: ”I one će otići u večni plamen”, pa kaže: ”Ako ti ruka zgreši, odseci je; bolje da se vratiš u život sakat, nego da sa dve ruke odeš u pakao, u plamen koji se nikada ne gasi. Gde crv ne umire i gde se vatra ne gasi.” On i to ponavlja više puta. Moram reći da je cela doktrina paklene vatre kao kazne za greh, doktrina okrutnosti. To je doktrina koja unosi okrutnost u svet. Generacije su stradale pod najstrašnijim mukama inkvizicije zbog ove doktrine i Hrist iz jevanđelja bi svakako trebalo da se smatra delimično odgovornim za to.

Tu je i primer gadarenskih svinja. Zaista nije bilo ljubazno prema svinjama učiniti da se u njih uvuku duhovi koji ih nateraju da se sjure niz breg u more. Hrist je bio svemoćan i mogao je jednostavno naterati đavole da odu; ali on je odlučio da ih pošalje da uđu u svinje. Zatim tu je i čudna priča o smokvinom stablu, koja me je uvek zbunjivala. Sećate se šta je bilo sa tim smokvinim stablom:”Bio je gladan; i videvši smokvino stablo nedaleko, on je prišao ne bi li na njemu šta slučajno našao; i kad je došao do nje, nije našao ništa osim listova, jer još nije bilo vreme smokava. I Isus je rekao:”Da više nikada niko ne okusi s tebe ploda”, i Petar mu reče:”Gospodaru, pogledaj smokvu koju si prokleo, osušila se.”

Ako nije bilo pravo vreme u godini za smokve, zaista ne bismo mogli da za to krivimo stablo. Zaista ne osećam da bilo u mudrosti, bilo u vrlini, Hrist zauzima tako visoko mesto kao neki drugi ljudi koje istorija poznaje. U tom pogledu bih iznad njega stavio Budu i Sokrata.

Emocionalni faktor

Kao što sam ranije rekao, ne smatram da pravi razlog iz kojeg ljudi prihvataju religiju ima ikakve veze sa dokazivanjem. Oni prihvataju religiju na emocionalnoj osnovi. Često nam kažu da je veoma pogrešno napadati religiju, jer religija čini ljude čestitima. Tako kažu, ali ja to nisam primetio.

Poznata vam je, naravno, parodija tog dokaza u knjizi Samuela Batlera Ponovno u Jerihonu. Sećate se da u Jerihonu postoji neki Higs koji stiže u daleku zemlju, i pošto tamo provede izvesno vreme, on beži u balonu. Vraća se posle dvadeset godina i nalazi novu religiju po kojoj njega obožavaju pod imenom Dete sunca, i tvrde da je on uskrsnuo na nebo. On otkriva da upravo treba da se proslavi Praznik uznesenja, i čuje kako profesori Henki i Penki govore jedan drugome da nikada nisu videli tog čoveka Higsa i da se nadaju da ga nikada neće ni videti; ali oni su visoki sveštenici religije Deteta sunca. On je vrlo ogorčen, prilazi im i kaže:”Ja ću raskrinkati ovu celu prevaru i reći ljudima Jerihona da sam to samo ja, čovek Higs, i da sam otišao u nebo balonom.” Oni mu odgovaraju:”Ne smeš to učiniti, jer je moral u ovoj zemlji povezan sa tim mitom, i ako jednom saznaju da nisi otišao u nebo, postaće zli”; i tako ga ubede i on mirno odlazi.

U tome i jeste stvar – u uverenju da bismo svi mi bili zli, kada se ne bismo pridržavali hrišćanske vere. Čini mi se da su ljudi koji su je se pridržavali većinom bili veoma zli. Što je religija bila intenzivnija u nekom periodu i što je dublja bila dogma, tim je veća bila okrutnost i stanje je tim bilo gore. U takozvanim epohama vere, kada su ljudi zaista verovali u hrišćanstvo potpuno i bez rezerve, postojala je inkvizicija sa svojim mučenjima; u ime religije su spaljeni milioni nesrećnih žena i primenjivana je svaka druga vrsta surovosti.

PHOTO/EPA:MICHAEL REYNOLDS

Posmatrajući svet vidimo da je svaki i najmanji napredak u ljudskim osećanjima, svako poboljšanje u krivičnom zakoniku, svaki korak ka suzbijanju ratova, ka boljem postupanju prema obojenim rasama, svako ublažavanje ropstva, svaki moralni napredak bio uporno suzbijan od strane organizovanih crkava. Tvrdim sasvim određeno da je hrišćanska religija, onakva kakva je organizovana u crkvama, još uvek glavni neprijatelj moralnog napretka u svetu.

Kako crkve usporavaju napredak

Možda ćete pomisliti da idem predaleko kada kažem da je to još uvek tako. Ne mislim da preterujem. Uzmimo jednu činjenicu. Podnećete je zajedno sa mnom. Ne radi se o prijatnoj činjenici, ali crkve teraju čoveka da spominje neprijatne stvari. Pretpostavimo da se u ovo današnje doba jedna neiskusna devojka uda za sifilističara; u tom slučaju katolička crkva kaže:”То je jedan neraskidivi sakrament. Morate izdržati celibat ili ostati skupa. Ako ostanete skupa, ne smete preduzeti korake da sprečite rađanje sifilistične dece.” Niko čije prirodno saosećanje nije izopačeno dogmom, ili čija moralna priroda nije sasvim bezosećajna prema svakoj vrsti patnje, ne bi mogao tvrditi da je to ispravno i kako takvo stanje stvari treba da se nastavi.

Ovo je samo primer. Ima mnogo načina na koje u ovom trenutku crkva nameće mnogim ljudima nezaslužene i nepotrebne patnje, svojim insistiranjem na onome što ona odluči da naziva moralom. I naravno, kao što znamo, ona je protivnik napretka i poboljšanja svega što ublažava patnju na svetu, jer shvata moral kao ograničeni niz pravila ponašanja koja nemaju nikakve veze sa ljudskom srećom; i kada kažete da ovo ili ono treba da se učini, jer bi to doprinelo ljudskoj sreći, ona smatra da to sa moralom nema nikakve veze: ”Kakve veze ima ljudska sreća sa moralom? Cilj morala nije da usreći ljude.”

Strah, osnova religije

Religija se zasniva, ja mislim, uglavnom i na prvom mestu, na strahu. Tu se radi delimično o užasu pred nepoznatim, a delimično, kao što sam rekao, o želji da imate neku vrstu starijeg brata, koji će biti pored vas u svim nevoljama i nesuglasicama.

Strah je osnova cele te stvari – strah od nepoznatog, strah od poraza, strah od smrti. Strah je poroditelj okrutnosti, i stoga nije čudno što okrutnost i religija idu ruku pod ruku. To je zato što je strah osnova i jednog i drugog. Mi smo počeli pomalo da shvatamo stvari i da pomalo ovladavamo našim svetom uz pomoć nauke, koja je silom išla korak po korak protiv hrišćanske religije, protiv organizovanih crkava i njihovih zastarelih pravila. Nauka nam pomaže da prevaziđemo bedni strah u kojem je ljudski rod živeo generacijama. Nauka nas uči, a ja mislim da to čine i naša vlastita srca, da više ne tražimo neku zamišljenu potporu, da više ne izmišljamo saveznike na nebu, nego da ovde dole uložimo napor da od ovoga sveta napravimo mesto dostojno života, umesto užasnog sveta koji su vekovima stvarale crkve.

Šta moramo učiniti

Treba da stanemo na svoje noge i pogledamo svetu u lice – u njegove dobre i loše strane, njegovu lepotu, njegovu ružnoću; da vidimo svet kakvim on jeste i da ga se ne bojimo. Svet treba osvojiti inteligencijom a ne samo sedeti u njemu u ropskoj pokornosti pred svojim strahom. Čitava zamisao o bogu je proizašla iz drevnih istočnjačkih despotija. To je zamisao koja nije vredna slobodnog čoveka.

PHOTO/EPA:LECH MUSZYNSKI

Kada čujete kako se ljudi u crkvi ponižavaju i govore za sebe da su bedni grešnici i ostalo, to je vredno prezira i nedostojno ljudskih bića koja imaju samopoštovanje. Treba da se dignemo i svetu otvoreno pogledamo u lice. Treba da uradimo sve što možemo, i to će uvek biti bolje od onoga što su ovi drugi napravili kroz sve ove vekove.

Za dobar svet su potrebni znanje, dobrota i hrabrost; nije potrebno da sa žaljenjem čeznemo za prošlošću i sputavamo svoju inteligenciju rečima koje su davno izrekli neupućeni ljudi. Potreban je neustrašiv pogled na svet i slobodna inteligencija. Potrebna je nada u budućnost, a ne osvrtanje na prošlost koja je mrtva i koja će biti daleko prevaziđena budućnošću koju će stvoriti naš um.

*Tekst iz knjige Nauka i religija i izabrani eseji (Svjetlost, Sarajevo 1976.) prenosimo sa portala akuzativ.com; prevela Zulejha Riđanović

10 Antworten

  1. OD VEČNOSTI PEČAT

    Sazrelo seme odkosa zadnjeg

    Nema tereta težeg od svoje misli teške
    niti ima leka trajnijeg od misli poštene

    Suma svih misli i dela biće žetva tvoja
    sazrelo seme pred odkos zrelog života
    ugnjila voćka svojeg odkosa zadnjega
    iz koje seme klija sumom misli života

    U sećanjima zadnjim, večitim se biva
    sumom svojih misli i svih svojih dela

    Sazrelo seme svojeg odkosa zadnjeg
    biće ti misli zadnje od večnosti pečat

    Dušan Nonković-Teodorović

  2. У православном богословљу (теологији) а вероватно и католичкој и протестантској, не сматра се Бог Отац мишљу а Бог Син (Господ Исус Христос) умом, већ обрнуто, Бог Отац је ум (пре свега) а Бог Син се може назвати мишљу, јер као што Отац рађа Сина „пре свих векова“ тј. у предвечности, тако и ум рађа мисао, а не обрнуто, јер би било да је Син родио Бога Оца, а није. Бог Син се у Новом завету назива Логосом што у грчком језику има много значења као што су мисао, смисао, реч, итд. Бог Отац наравно није телесни ум, већ је Дух.

  3. Vladimir Jankovic

    прочитао сам твој текст о приказу оног текста Зашто нисам хришћанин

    није лоше, могао си дуже да напишеш, а имам једну примедбу, ти написа да је Бог Отац мисао а Божији Син је ум

    у православној теологији а вероватно и осталим хришћанским је обрнуто, Отац је ум а Син је мисао, тј. логос како га Нови завет назива

    Логос је грчка реч са много значења а нека од њих су мисао, смисао, реч, итд.

    а Логосом се назива Божији син

    Син

    јер Отац је родио Сина као што ум рађа мисао, а не обрнуто

    с тим да је Бог Отац не телесни ум, већ Дух
    Vladimir Jankovic
    16:11
    Vladimir Jankovic

    написао сам ти и то у коментару испод текста
    Heute
    Dušan Nonković
    19:54
    Dušan Nonković

    Um dolazi od umeti da bi se moglo umeti mora nešto biti starije od uma a to je misao. Misao ili zamišljeno mora se umeti pretvoriti u delo a ne obratno. Bez obzira na to koja je teologija drugačije od te stvarnost podučavala, podučavala je pogrešno kao što je to pogrešno tvrdila da je zemlja ploča a ne kugla. Vreme je da se ne preuzimaju greške iz prošlosti i da se vera uskladi sa naučnim zakonodavstvima na osnovi najnovijih saznanja. Svaka vera mora biti verodostojna da bi bila i prihvaćena. Još jednom to što se do sada učilo od toga je mhnogo roga pogrešno. Bog nam je dao misao kod životinja u začetku ali umećem se ta misao pretvarala u dela i razvijala i usavršavala do te mere da je čovek u stanju i najkomplikovanije misli da edukuje, usavršava i pretvara u genijalna dela. Ovde se ne može po principu voditi analiza pitanjem šta je starije koka ili jaje! Misao ma koliko mala i sekundarna je bila prva da bi umom umno bila usavršena. Ne usavršava misao kao misao da je nešto mek već umno razmišljanjem doći do posledica takvog stanja. Hvala na prijateljskom upozorenju kao i na informaciji ali ja lično sam suprotnog ubedjenja.
    Vladimir Jankovic
    11.06.2015 20:47
    Vladimir Jankovic

    nauka je tvrdila да је земља плоча као и да је округла, то је био двобој науке, а Црква је знала да у Библији старом завету пише „Господе све си лепо створио и Земљу која виси ни о чем“ значи лебди, и као и у науци у Цркви је било спорова којој тези се приклонити, а онај што је био спаљен на ломачи није спаљен због научних ствари већ јер је вређао папу, а то је као кад би сада у САД јавно вређао Обаму најстрашније или Баптисте или масоне или јевреје ционисте, следила би ти и данас смртна казна али на електричној столици а не ломачи јер нису криви што тада није измишљена струја, све у свему и сад постоји смртна казна
    Vladimir Jankovic
    11.06.2015 20:49
    Vladimir Jankovic

    мада је инквизиција и ломаче била употребљавана не само против окултиста и вештица већ и свакога кога неко пријави ни кривог ни дужног па и против православних

    крсташки ратови неки су пљачкали православне земље, Византију, итд.

    много је написано протг Цркве на Западу али имај у виду да они под Црквом сматрају Ватикан и критикују их за многе ствари које Православље нема

    и онда кад наш човек из православних држава чита те критике католицизма он их примењује на православље иако православље нема те мане које има католицизам

    јер ти западни писци, атеисти и други критикују хришћанство, Цркву, христа али све то они мисле на католчицизам, они немајју појма да православна Црква тих мана нема

    има неке друге мане, али много мање него католицизам

    што се тиче шта је старије ум или мисао, ваљда је логично да ум ствара мисли а не мисли да стварају ум

    али ти си ту нашироко почео филозофију а ја сад да тражим о томе од теолога који су и о томе писали мислим да не вреди, јер и да је сам Свети Сава тако написао или Библија као што јесте, ти неби веровао

    теби је ауторитет твој ум, тј ти, твоје схватање, ти си сам себи бог, као што је усталом и целом западном свету, ставили су човека на место бога и ум рацио обожавају
    Dušan Nonković
    21:05
    Dušan Nonković

    Reč um znači umeti a ne samo misliti bez konkretnih reziltata. Vi možete nešto zamisliti poput usijanog gvoždja ali tek kovanjem, umećem možete izgraditi kovanu kapiju! Ako munja sevne sevne može izbiti vatra izgoriti ili ispeći i to se može prilikom sledeće grmljavine zamisliti da će se moći ispeći ali umeti od te vatre napraviti nešto koristo već je um potreban Odnosno kombinovati doživćlreno ili zamišljeno pa nešto stvoriti Nikola Tesla je prvo zamislio da bi mačka mogla biti izvor struje pa je i mogao zamisliti da bi jedan vodopad mogao pretvoriti u struju. Prvo je bila misao pa potom umna sposobnost tu misao usavršiti. Vidite da je logično da je misao izvor a um dogradnja ili edukcija misli-Misao je u svakom slučaju starija od uma.
    Dušan Nonković
    21:07
    Dušan Nonković

    Što se tiče ploče ili kugle pa mene su 1946 u veronauci uliki da je ploča bila ploča nošena od 4 golijata a po nekim religijama od 4 slona ili kornjače.

    I ono, Papu je vredjao ne odgovara istini jer su Galileja hteli spaliti zato što je rekao da se zemlja okreće pa je morao opovrći kako bi spasio život da bi na umoru rekao; ona se ipak okreće.
    Dušan Nonković
    21:20
    Dušan Nonković

    Biblije su pisane od veoma mudrih takozvanih svetaca pa i najmudrijih svoga vremena ali sve je u večitom napredovanju i edukaciji pa se došlo i do saznanje do kojih tadašnji svetci nisu mogli doći pa bi bilo vema nazadno ako se ne bi išlo u korak svremenom. Najkomotnije je pridržavati se ustaljenih svatanja nego ići u korak sa najnovijim saznanjima pa i genijima svog vremena. Evo ja već ne mogu držati korak sa mojo decom a sa unućima pogotovo a crkve se pridržavaju mnogih umova koji su bili sigurno daleko ispred svog vremena al i danas se radjaju umovi koji su daleko ispred svog vremena. Taj problem mora crkva rešiti ukoliko namerava biti prihvaćena od nadolazećih generacija.

    Wähle einen Sticker oder ein Emoticon aus

  4. Владимир Јанковић Влада
    http://sr.wikipedia.org/sr/Никола_Коперник

    Никола Коперник — Википедија, слободна енциклопедија
    Никола Коперник (лат. Nicolaus Copernicus, пољ. Mikołaj Kopernik, нем. Nikolaus Kopernikus, у младости нем. Niklas Koppernigk; Торуњ, 19. фебруар 1473 — Фромборк, 24. мај 1543) је био пољски астроном, математичар, правник, лекар и економиста, први научник који је формулисао хелиоцентрични модел свем…
    sr.wikipedia.org
    Владимир Јанковић Влада
    21:13
    Владимир Јанковић Влада
    Биће да смо обојица, као што рекох, мислили на Коперника а не Галијеја (давно сам о томе учио па их мешам). Дакле, спор и проблем је био што је Коперник изнео откриће које се косило са дотадашњим открићима у науци, а и он и ти други научници су се бавили науком под окриљем Цркве и подстицајем Цркве и финасирањем, итд.
    Владимир Јанковић Влада
    21:14
    Владимир Јанковић Влада
    То није био проблем Цркве према науци, него дотадашњег научног тврђења са Коперниковим сасвим супротним, дакле сукоб научника против научника, као што тога има и до данас и биће. Сукоб делатника исте професије.
    Владимир Јанковић Влада
    21:17
    Владимир Јанковић Влада
    И тада су превагнули и победили они против Коперника и њему је забрањена та тврдња, а читао сам да је осуђен на смрт јер је вређао папу тадашњег врховног моралног лика целог Запада, дакле вређао је јавни морал, а можда и није рекао на смрти „Ипак се окреће“, можда су то касније убацили ови просветитељи који свађају религију и науку с циљем да их заваде.
    Владимир Јанковић Влада
    21:17
    Владимир Јанковић Влада
    Можда је рекао „Смрт папи! Ипак се окреће“. Па је осуђен због прве а не друге реченице.
    Или је можда рекао „Да је проклет папа! Ипак се окреће“ итд.
    све у свему није тако како нас уче просветитељи из француске револуције и касније нас на истоку комунистички атеисти.
    Одговорите ми овде на Фејсбуку јер можда нећу видети на вашем сајту.
    Заборавићу вероватно, а на Фејсу ћу видети истог дана.

    • Kakva je to nauka koje je vodila do spaljivanja veštica koje su u stvari bile obična posluga kod svojih gospodara pa pošto bi koja ostala sa gospodarem u drugom stanju morala je kao veštica završiti na lomači da ne bi gospodaru obraz uprljala. Grad u kojem ja živim na severu Nemačke poseduje pozamašnu dokumentaciju tog vremena. Pa zar nije jedan od papa imao decu sa svojom ćerkom-Zar je to ta nauka koja vodi takvim rezultatima i krstaškim ratovima škropljenju fašističkih topova i da se sad ne ponavljam. To je ta nauka koja je rezultirala u Jasenovcu!

  5. Владимир Јанковић Влада
    Сад се сетих један је тврдио да је Земља округла а други да се окреће, Галилео и Коперник, а детаље сам заборавио, међутим оно што вам овде изложих је суштина без можда тачних детаља.
    Дакле, био је то сукоб исте професије, астрономије, научника исте професије, а не Цркве и науке како атеисти и комунисти приказују.
    Наравно, грека је што су осуђени на смрт, али и данас колико је људи САД (та „врхунска цивилизација на планети“) осудила људи на смрт и побила у својим агресијама по свету у разним државама, бацивши нуклеарне бомбе на Јапан и током агресија САД током 20. и 21. века?
    Владимир Јанковић Влада
    21:30
    Владимир Јанковић Влада
    Ништа нам не вреди научно и умно напредовање ако нема духовног и моралног који ће умове усмеравати ка добрим делима и корисним за човечанство а не за деструкцију као например научници Хителровог Трећег Рајха, који после рата добише уточиште у Јужној Америци и САД где су наставили са својим експериментима уз покровитељство тих држава.

    • Misao ne može nikako biti posledica umeća već to može biti samo baš tome obratno jer bez postojanja misli nema potrebe ni za umećem odnosno umom. Gde nema nikakvih misli nema ni potrebe za umom odnosno razumom. To znači da je um ili razum posledica misli a ne obratno! Potrebna je prvo misao da bi bio potreban i razum.

    • Pa nije bitno ime već je bitna reč u ime naukeNemože se ničim osporiti nakaradnost takve nauke koja vodi spaljivanju veštica, inkviziciji i krstaškim ratovima! Ma koliko pričali, dela il ne dela ostaju takva kakva su bila. Naravno je i toga bilo, ne poričem da je bilo i nauke po manastirima i da je bilo i takvih izuzetaka koji su zaslužili oreol svetca i to treba priznati kao realnost ali svako vreme ima svoje heroje i svetce. Činjenica je da su teolozi zbog svoje pismenosti nekad bili i vodeći istraživači svojih i tudjih misli ali danas su oni zanemarujuća brojka medju Nobelovcima! Samo ta činjenica ukazuje da nešto tu nije u redu što se tiče religije i nauke!

  6. О злочинима атеистичке науке коју ви обожавате, у 20.веку например: научни атеизам комунизма, научна еугеника и расизам нацизма који је такође атеистички а не хришћански, научни експеримменти и расизам САД и производња данас ГМО хране и лекова, итд. треба ли да вам пишем??? Јасеновац је пре свих био злочин према православним Србима који нису хтели да пређу у католичку веру, и помало и према Јеврејима и Ромима. О злочинима усташа и крсташких ратова према православнима најбоље и нај детаљније архиве и податке и књиге ћете управо наћи написане од нас православних. Дакле, било је итекако злочина науке атеистичке према људима и има је и данас. Колико има научника верника а колико атеиста, ко је бројнији, немам статистику о томе, али и данас постоји велики број научника који су хришћани или друге религије, има их сад већина у Русији у којој се обновило православље а опет наука је врхунска на свету, затим на нашој планети велика већина људи је религиозна, а мали проценат је атеиста. Ви ако мислите да ћете бити паметнији ако одбаците Христа који има Божји Ум, грешите. И није циљ човека и хришћанства бити интелигентнији јер интелигентни су и ђаво и демони, и зли људи, него је циљ бити добар човек, здраве душе и тела, чинити добро другима, духовно напредовати, ширити љубав и радост и позитивне мисли и позитивну енергију. Хришћанству су на првом месту врлине (добре особине) а тек затим вештине (научна знања) а научницима атеистима обрнуто. А с већином религија које имају морална начала је свет бољи, нарочито Православљем јер оно задржава зло и развија добро. А научник суперинтелигентан који се бори против Бога и зао је у души он може уништити планету, изазвати светски рат, геноциде, тероризам, криминал, итд. Рекох опет, сами ђаво и демони су суперинтелигентни али зли. Желите ли такво човечанство, где је врховни циљ бити интелигентан а можете мрзети и чинити зло, одбацити добру духовност и морал? Па видимо од кад је Европа одбацила Хришћанство са ренесансом и просветитељством атеистичким и масонским десило се више масовних ратова и убијања људи него икад. Сад ЕУ и даље напушта хришћанске вредности и то видимо да води у трећи светски рат, не дао Бог да га буде, за мир се моле сви нормални људи и православни нарочито по свим православним црквама на заједничким молитвама (богослужењима) и код куће.

    • Не разумем зашто Вам је то тако тешко разумети мој чланак-Мислим да је у нјему све логично образложено. Требало би да гледате на целовитост тога што сам написао-Погрешно је гледати само на појединачне реченице јер су онда извадјене из целокупног контекса текста. Ви кажете да је грех критиковати нашу цркву али видите и сами да вам се пред очима цепа на унијате па одлазак Папи па шта нам се ради са Артемијем а да не говорим како по страни стоји кад је у питању да ЕУ нема алтернативе. Питам ја Вас шта имају да траже наши свештеници у Ватикану. Што се тиче редоследа мисли и ума и Николе Тесле и космоса- Ако кажем из космоса да су му долазиле мисли па побогу и космос је створио Бог то значи од Бога. Па зар вам се не деси да се пробудите са неком мисли па размислите о нјој или сану па онда умно, умећем разрадите и обрадите те мисли и на крају претворите у конкретно дело. То се ето дешавало Тесли кад је говорио да је он само посредник а не проналазач, јер су те ствари прије нјега постојале. Што се тиче науке упоредите колико има Нобеловаца из црквених редова а колико из науке. Да је црква испустила науку из својих руку је грешка која се није требала десити јер је стим изгубила и државотворносну снагу а изгубила је науку јер није ишла укорак са науком.

Schreibe einen Kommentar

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

%d Bloggern gefällt das: