TRI REPORTAŽE Piše: Kaplan BUROVIĆ

TRI REPORTAŽE
Piše: Kaplan BUROVIĆ

SAŠA

Godine 1953. bio sam na maturi, u Beogradu, maturant XV Beogradske gimnazije, na Lekino Brdo. Aleksandra, koju smo kratko zvali Saša, bila mi je najbliža drugarica. Profesorica našeg jezika i književnosti, srpskog, zadužila nas je da pročitamo po jedno delo i da o tome referišemo pred razredom. Posle referata obično smo diskutirali o delu i o referatu, slobodno, ko je hteo.
Kćerka jednog višeg oficira JNA, koja je sedela u prvoj klupi, sa Sašom, dve klupe ispred mene, pročitala je tu, u razredu, svoj referat o poeziji Milana Rakića i o Arbanasima, koji vade oči freskama po srpskim crkvama i manastirima Kosmeta. Posle referata počela je diskusija. Diskutirao sam i ja.1)
U mojoj diskusiji, pošto sam prethodno istakao neke pozitivne strane tog referata, oštro sam joj ga iskritikovao sa svih strana, pa i sa jezičnog gledišta. Kažu da sam ovom usmenom kritikom i započeo moju karijeru književnog kritičara, za što će me, posle nekoliko decenija, američki istoričar Nöel Malcolm nazvati preko štampe ferroz critik.
Još dok sam ja diskutirao, ova me maturantkinja, naavno u pola-glasa, nazva „Arbanaško kopile !“
Nisam to očekivao ni od nje, niti od ma koje druge dugarice, ili od drugova. Posebno ne od nje, jedne ženske, pa i kćerke višeg oficira JNA, koji je sigurno bio i član Partije, komunista. Zato mi se učini i da je nisam razumeo kako treba, da mi se to samo pričinilo. Ne, ne, nisam mogao verovati svojim ušima! Izgledalo mi je nemogiće da jedna naša maturantkinja kaže nešto tako. Pa i kćerka jednog višeg oficira JNA !
Ali Saša, u njenoj diskusiji o referatu, sasvim ozbiljno, neočekivano i zabrinuto reče:
-Sa sažaljenjem kažem da naša drugarica nema pravo što malo pre nazva druga Kaplana „Arbanaško kopile !“. Pre svega, drug Kaplan nije Arbanas. On je kao i svi mi Jugosloven, po poreklu Crnogorac, a ne Albanac. Sa druge strane, i da je Arbanas, on je naš drug i suborac u borbi za izgradnju socijalizma, a ne neko – neko kopile, kako se to izrazila ona. Kao i svi mi ostali, i on ima pravo da iznese svoje mišljenje. Eto, i meni se neke stvari njenog referata ne sviđaju. Da možda nisam i ja arbanaško kopile ?!
Sav razred poprati Sašine reči burnim pljeskanjem, pa i sin jednog pukovnika JNA. Profesorica, pljeskajući i ona, pogleda prekorno tu našu koleginicu, zatim pređe pogledom na mene, osmehnu mi se lako, kao da je htela da me pomiluje i da mi kaže:
“Šta možemo, druže Kaplane, imamo i takvih, ali će ih veme izlečiti! Treba da budemo strpljivi i ustrajni u našoj borbi za izgradnju novoga čoveka.”
Očekivao sam, posle ove kritike od strane Saše, da mi i ova Srpkinja, kao prošle godine ona Hrvatica u Dubrovniku, koja me nazva “Tursko kopile”, izjavi izvinjenje. Ako ne javno i baš onako, kao Hrvatica, a ono bar u četiri oka.
Ali ne, ne! Ova Srpkinja je oholo postojala na svome. Ona je možda koješta sujetno mislila, da me time ponizila, uvredila, dok sam joj ja za to bio zahvalan, jako zahvalan, jer – da vam pravo kažem – bojao sam se da me i ova ne pozove kod kuće, kao Hrvatica. Jer, ova je Srpkinja bila lepša od Hrvatice i – ne baš na odmet. Nema tog muškarca koji je ne bi poželjeo. Ali, ja sam tada imao moju devojku, moju Ružu, koju nisam ni pomišljao da je izneverim – verovali ili ne – ni sa Avom Gardner.
Taj dan Saša me povela kod svoje kuće. Njena majka, stalno odevena u crno za ubijenog sina i supruga od albanskih balista pre deset godina, iako nije znala za ovu moju posetu, nije me očekivala, pozva me za stolom da ručam zajedno sa Sašom. Ona mi i postavi da jedem kao njoj, svojoj kćerki, sigurno svoj deo ručka, svinjsku kolenicu. Ova dobra majka, ma da sam više puta bio kod nje, još nije znala da sam…„musliman“. Možda nije znali ni da muslimani ne jedu svinjsko meso i da im je to, pa i dodir svinje, jedan od najvećih grehova. Ona me znala kao Kaplana, bez prezimena. A kakvo je to ime Kaplan, nije ni pomišljala.
A nije imala ni kako da pomisli na ma kakvu razliku, kad sam i ja, kao i ona i njena kćerka, jeo sa istim apetitom i svinjetinu i teletinu.

_______________
1) Koliko da se zna, godine 2014, u Beogradu, akademik, prof. dr Kaplan Burović objavio je djelo OČI SIMONIDE OPTUŽUJU, gdje tretira problem u vezi pjesme Milana Rakića “Simonida” i sa njegovom optužbom da su oči na freski manastira “Gračanica” iskopali Albanci Kosmeta.
PRETNJA MILOVANA ÐILASA

Poemu BOJANA sam objavio u Dubrovnik 1952. godine. Iste godine, 29. Novembra, povodom Dana republike, u jednoj sali Kneževog dvora, recitirao sam je. Duž recitiranja nisam ništa primetio, ali posle toga, neki od onih koji su imali u ruke objavljeni tekst poeme, primati da se nešto sašaptavati, pa su i pokazivati jedni-drugima stihove na nekim stranicama. I moji drugovi, Dugeč Božo i Ante Šimunović me staviše na znanje za ovo, ali nejasno. Ni oni ne behu shvatili šta su bila ta sašaptavanja tih odabranih ličnosti grada Dubrovnika, partijskih i državnih rukovodioca, pozvanih na toj svečanoj proslavi Dana republike.
Odmah po objavljivanju novog broja lista ISKRA, gde je preštampana i ova moja poema, sekretarica škole pozva me iz razreda i, sledeći je u njenu kancelariju, prišapnu mi kao sa strahom:
-Pozivaju vas na telefon. Izgleda, nisam sigurna, ali izgleda da je lično drug Milovan Ðilas…
Ja uzeh receptor sa stola i javih se :
-Izvolite…
-Vi ste Kaplan Resulbegović ?!- upita me meni poznati ljubazni glas Ðida, koga sam i lično poznavao, jer sam ulicama Beograda više puta išao pokraj njega sa ostalim studentima i omladincima, kličući: „Ði-do ! Ði-do ! Ði-do !“
-Jeste!- rekoh mu u o
ekivanju šta će mi re
i.
-Što vam je Dževdet Resulbegović ?
-Brat…
-Mislim na majora JNA Dževdeta Resulbegovića !
-Da, on !
-Rođeni brat ?!
-Da, od jednog oca i od jedne majke !
-Ne bih rekao to !- izmeni se nešto ljubaznost njegovog glasa.
-Zašto ?!- iznenadih se ja, pošto sam simpatizirao Ðilasa i, kao i mnogi drugi, zvao ga hipokoristično Ðido.
Moguće je da sam i predosećao da nas nešto značajno veže, ujedinjuje, da ćemo se ubrzo i naći na istoj barikadi, Ðido i ja, njegov učenik i – i prethodnik.
Kad se uveri Ðilas da sam stvarno brat majora JNA Dževdeta, potpuno promeni glas i poče recitirati stihove moje poeme BOJANA :

Obale joj s obe strane
Pritisnule ljute rane.

Kuka, stenje, šumi, bruji,
Dotle vazduh nad njom struji.

Miluje joj lice bledo
I šapuće : – Ne plač, čedo !…

-Teci dalje, teci, teci !
-K moru hitaj, jade reci !

-Kaži što si vid’la tamo,
-Na Golgoti, oj Bojano !

Posle ovih stihova, Ðilas ostavi po strani njegovu prividnu ljubaznost i, očito preteći, s visine, skoro kao Zeus sa neba, gromoglasno mi reče :
-Ja poznajem lično Dževdeta i željeo bih da idete njegovim stopama, pa da tako budete njegov dostojan brat. U suprotnom, čujte me Resulbegoviću, ako i dalje budete ovako pevali, tako ćemo vam pritisnuti glavu, da ćete zaboraviti pevanje i započeti lelek !
Osetih se ošamućen. Ni da me išamarao. I to – pošteno, po zakonu našeg crnogorskog Danila.
Da me još jednom pitao da li sam ja Kaplan Resulbegović, ne bih bio siguran da mu odmah odgovorim, kako mu to odgovorih. Moguće bih se razmislio i pitao da li sam ja upravo onaj Kaplan, onaj koji je potpisao tu poemu.
Do tog dana ja sam se ponosio tom poemom. Ali izgleda da nisam bio baš svestrano svestan onoga što sam tom poemom i rekao. U najmanju ruku, iako sam bio prethodno prošao kroz zatvor, još nisam bio svestan šta je to zatvor. Znao sam da Jugoslavija ima milicionere, ali ne i udbaše. Znao sam da je u Jugoslaviji proklamovana sloboda reči i izražavanja, pa i sloboda štampe, ali nisam ni pomislio da je sve to hipokrizija, da se iza proklamovanih sloboda kriju lisice milicionera i pendreci udbaša.
Pretnja Milovana Ðilasa me do srži potresla. Samo sam posle nje shvatio tu moju disidentnu poemu do dna. Samo sam posle pretnje mog Ðida shvatio šta su se to sašaptavali u Kneževom dvoru u Dubrovniku pretstavnici partije i vlasti. Tek sam posle ove pretnje shvatio da u Jugoslaviji, pored pohvala za moje pesme, ima i kritika, pa i pretnji; da sem profesora ima i milicionera, pa i udbaša, sem škola, gimnazija, da ima i zatvora.
Mojom srećom, odmah posle ovoga, moja profesorica književnosti i jezika srpskog pozva me jedan dan posle podna kod kuće i…tamo se sretoh sa jednim nepoznatim čovekom, koji mi pohvali poemu BOJANA.
Sutradan sam u školi upitao profesoricu ko je bio taj čovek. Ona mi šapatom reče:
– Vlado Dapčević !
Ja sam od vremena čuo za generala Vlada Dapčevića i Goli Otok, ali mi nije bilo ni na kraj pameti bilo da će mi upravo on pohvaliti poemu BOJANA.
Ni na kraj pameti mi nije bilo ni da će se i Milovan Ðilas, nekoliko dana nakon te njegove pretnje, izjaviti za disidenta i svojim delom ANATOMIJA JEDNOG MORALA ilustrovati moju poemu BOJANA.
Sve, sve, ali da sam kao neprijatelj Josipa Broza Tita opasniji od Ðilasa, nisam nikada ni pomislio.
Kažnjeni smo oboje po istom članu KZ 118 za neprijateljsku propagandu: On 18 meseci i ja – 18 meseci. Ali njemu se to odmah preokrenulo na 3 godine USLOVNO, a meni – na STROGI ZATVOR.
On u 43-ćoj godini života, ja u 23-ćoj.
On visoko obrazovan, ja sa višim obazovanjem.
On oformljeni književnik sa više objavljenih dela, sa ANATOMIJOM JEDNOG MORALA, ja mladi književnik, sa nijednim objavljenim delom, izuzev 100 primeraka poeme BOJANA, objavljena ciklostilom Doma kulture u Dubrovniku, ali i nespomenuta ni u optužnici, ni usmeno, pod istragama.
On general, ja najobičan vojnik, kome nisu poverili ni pušku. Umesto puške dali su mi lopatu.
On neprovociran nikako ni za što, ja na svaki korak provociran najprljavije, persekutiran kriminalno, ponižen i uvređen svakako, ostavljen i bez nasušnog hleba.
On sa partijskim obrazovanjem i dugim stažom, ja bez partijskog obrazovanja i bez ijednog dana partijskog staža ni u kojoj partiji.
On član Politbiroa Saveza komunista Jugoslavije, ja ni najobičniji član nijedne partije.
On sa protestnim istupanjem iz SKJ, ja sa molbom da se učlanim.
Preko svega: Njemu nisu dirali u porodici, nisu mu prostituirali ženu, dok su meni, umesto supruge, ubacili u krevet – kao ženu – svoju agentkinju, koja me do poslednjeg časa i minuta provocirala po instrukcijama UDB-e, pa je i pred sudom, kad mi je izrečena kazna, bezobrazno uskliknula:
-U-u-u, kako malo !
Nisam znao ne – da sam za Josipa Broza Tita i njegovu socijal-fašističku kliku na vlasti bio opasniji neprijatelj od Milovana Ðilasa !
A moguće su Ðilasu uzeli za olakšanje što sam mu prethodio u disidenciji i što mi je on, kad sam ja objavio poemu BOJANA, pripretio da će mi pritisnuti glavu tako, da ću zaboraviti pevanje i započeti lelek !
Preko svega, iako u Srbiji dan-danas nisam kažnjen, ni krivično niti administrativno, mene (koji nisam ni državljanin Srbije!), uveli su me u crne liste. I dok su Milovana Ðilasa rehabilitirali, pa i Dražu Mihajlovića (!), mene dan-danas ne rehabilitiraju, ne vade me iz crnih lista, iako su me neprijatelji srpskog naroda 10 puta na živo odrali, tažeći mi da poreknem srpsku nacionalnost i jugoslovensko državljanstvo. Mora da sam se srpskim “komunistima” zamerio mnogo-mnogo teže i od Ðilasa, i od Draže Mihajlovića ! Ili ne ?!
Kaži što si vid’la tamo,
Na Golgoti, oj Bojano !!!
S KIM I PROTIV KOGA ?

Iz Švajcarske, gde živim od pre deset godina, krenuh na put za moj rodni kraj, za Crnu Goru, za Ulcinj. Pređoh Italiju od Severa do Juga. Pređoh i Jadransko more, Albaniju od Duresa do Skadra (Shkodër), pretstavih se na pograni
nom prelazu za Jugoslaviju u Božaj, pošto me albanski grani
ari u Han i Hotit pustiše da pređem granicu, udarajući propisno svoj pečat u moj jugoslovenski pasoš.
Jugoslovenski dežurni oficir poznavao me lično. Ne samo zato što to ne beše prvi put što sam prelazio tu granicu, već i zato što je pročitao neka moja dela, pa je video i dugometražni dokumentarni film-reportažu o meni i mom stvaranju, koji je snimila Vesna Jugović i prikazala Televizija Beograda, zatim i druge televizijske stanice, pa – kažu – i Podgorička. On je pročitao i u crnogorskoj centralnoj štampi moj intervju i više dopisa od mene i o meni. Pa smo tu, u kafani, pre godinu dana, i sedeli zajedno, pili po flašu nikšićkog piva. Nisam ga ja pozvao. Kad sam se prijavio na carinarnici da pređem iz Crne Goe u Albaniju, čim je saznao ko sam, vraćajući mi pasoš, reče mi:
-Akademiče, idemo prvo da popijemo po flašu piva !
I pored svega ovoga, kad mu se ove godine pretstavih na policijskoj stanici pograničnog prelaza da uđem u Jugoslaviju, pošto mi vide jugoslovenski pasoš, gde je bio i njegov potpis, sa pečatom te njegove pogranične stanice, reče mi:
-Pasošu je prešao rok !
-Da,- odgovorih mu.
-Zašto ga niste produžili ?
-Treba da vadim novi pasoš, jer hoću da izvršim neke izmene. Između ostalog i za ovo idem za Ulcinj.
-E-eh !- učini i uze na telefon nekog, sigurno kojeg od svojih pretpostavljenih.
Meni reče da izađem iz kancelarije.
Za sreću, dan je bio lep, sa suncem, iako januar u ovoj zoni je hladan, često i sa snegom i smrzavicama. Čekao sam na suncu dva puna sata, od 11.00 do 13.00.
U međuvremenu, iz Albanije za Jugoslaviju su prolazili putnici odvojeno jedan od drugog i u grupe, i bez ikakve kontrole. Pokoji od njih nije ni okrenuo oči prema milicioneru, sačuvaj bože i da ga pozdravi na bilo koji način. Ali behu i takvih koji su se grlili sa milicionerima i njihovim komandantom. Nema sumnje da je njihov najveći broj bio od onih koji su se bavili kontabandom. Sitnom ili krupnom, to oni znaju. Ja sam čuo da se glasno govori da se tu, preko te pošte, prenosila ne samo droga, već i oružje. Pa i za OVK, za albanske kosmetske teroriste.
Posle dva sata pozva me komandant u njegovu kancelariju, vrati mi pasoš i reče:
-Ne možete da uđete u Jugoslaviju, jer je vašem pasošu istekao rok !
Prije koje godine, da ste se na bilo kojoj granci koje bilo države pretstavili sa jugoslovenskim pasošom, nijedna vam ga država ne bi kontrolisala: odmah bi vam ga vratili s najvećim poštovanjem i rekli: “Prođite !”
Sada, izgleda samo mene, ne dozvoljavaju ni same jugo-vlasti da uđem u moju domovinu, da se vatim mojoj kući, rođenom ognjištu.
Dok su meni vraćali pasoš sa naređenjem da se vratim tamo – u inostranstvo, u Albaniju, iz Albanije su neprekidno dolazili novi putnici, poznati i nepoznati za jugo-graničare, koji su prelazili ganicu bez ikakve kontrole.
Šta ovo znači? Nije mi mirisalo na ništa dobro.
Zatim ta dva sata čekanja, za taj odgovor.
Ovo znači da je naređenje za moje vraćanje u Albaniju došlo odozgo, od viših organa vlasti. Da se tamo nešto kuvalo i da je za to njima trebalo ništa manje već dva sata, nije mi ni na kraj pameti bilo.
Jugoslovenske vlasti znaju sasvim dobro da sam u Albaniji nepoželjan, da su permanentno pokušavali da me u zatvoskoj ćeliji likvidiraju fizički.
Što je istina, kad sam izašao iz albanskog zatvora, i Jugoslovenska ambasada u Tirani je uplela svoje prste u pokušajima albanskih vlasti da me fizički likvidiraju. Pošto sam više puta ulazio i izlazio u Jugoslaviju, izgleda da sam za ovo potpuno zaboravio, za što su mnogo uticali na mene i jugo-emigranti u Švajcarskoj, koji su me ubeđivali da je u Jugoslaviji uspostavljena demokratija i da se više ne treba bojati ničega. Tako sam pre deset godina i potražio jugo-pasoš.
-Izvinite,- rekoh mu strpljivo, kao što sam strpljivo pio sa njim i pivo pre godine dana,- ovom pasošu je istekao rok da izađem iz Jugoslavije, ne i da uđem.
-Jednako je, kako da se izađe, tako i da se uđe !
-Ne, gospodine, nije jednako !- rekoh mu nastojeći da sačuvam hladnokrvnost.- Sa ovim pasošom ja dokazujem da sam jugoslovenski građanin i vi nemate pravo da mi branite da odavde, ova zemlja pod mojim nogama je Jugoslavija, ili ne (?!), da odavde odem kod moje kuće u Ulcinj, koji je Jugoslavija. Ja ne tražim da izađem iz Jugoslavije. Da tražim sada da izađem iz Jugoslavije, vi biste imali pravo da mi ne dozvolite, jer je pasošu istekao rok. Ali da idem kod moje kuće, koja je u ovoj zemlji, gde se nalazim aktuelno, vi nemate pravo da mi to branite. Iako me dobro poznajete, ako vam ovaj pasoš nije dovoljan da se ubedite da mi je ovo domovina, da sam građanin Ulcinja, za proveravanje mog identiteta, izvolite pitati kompetentne organe u Ulcinju, pitajte Sreta Glendžu, sekretara Unutrašnjih poslova, ili presednika Ulcinja, mog rođaka Selima…
-Žao mi je, ali ne mogu vam dozvoliti da uđete !- uznastoja on na svome, bacajući pogled na one koji su tu, na njegove oči, ulazili bez ikakve kontrole.- Vašem pasošu je istekao rok !
Htedoh mu reći: “A ovima što ulaze, jeste li im pogledali dokumenta, da i njihovim pasošima nije istekao rok ?!”
Pošto nisam došao tu da se svađam sa njima, uzdržah sebe, nastojeći da se sa njim sporazumem, ma da mi je jedan unutrašnji glas šaputao: “Ostavi se njega, jer su mu tako naredili oni odozgo, inače bi te on opet pozvao na pivo !”.
-Dobro, gospodine! Za vas mom je pasošu istekao rok i zato mi ne dozvoljavate da uđem u moju domovinu, da se vratim mojoj kući…A za one tamo, preko rampe i preko granice, za albanske pogranične vlasti, zar nije istekao rok ovom pasošu da ja, kao strani državljanin uđem u njihovu zemlju, gde nemam ni kuće niti kućišta?! Ako vi imate pravo jednom da mi zabranite ulazak, oni tamo imaju pravo 101 puta da mi ne dozvole ulazak u njihovu zemlju, jer je mom pasošu istekao rok/ Ili ne ?!
Oficir me pogleda začuđeno.
-Konkretno,- nastavih,- ja sam na teritoriji Jugoslavije. Ako je ovom pasošu istekao rok da odavde odem za moj Ulcinj, jer da uđem ja sam već ušao u Jugoslaviju, utoliko više je ovom pasošu istekao rok da izađem iz Jugoslavije. Hoćete li mi vi sada dozvoliti da sa neispravnim pasošom izađem iz Jugoslavije?! Kako ćete mi dozvoliti, kad mi je pasoš neispravan ?!
Izgleda da ovo nije očekivao ovaj oficir, niti su ga za ovo instruirali oni, koji su mu naredili da me vrati.
-Preko svega, gospodine,- nastavih ja,- recite mi, kad me vi, moj narod, moja domovina i moja država, moje vlasti, ne primate, ne dozvoljavate da odem mojoj kući u Ulcinju, kako će me primiti jedan tuđi narod, tuđa zemlja, tuđe vlasti, s kojima sam ja i u neprijateljskim odnosima, pa su mnogi zvaničnici Albanije i preko medija tražili da mi se zabrani ulazak u njihovu zemlju?! Neće me i oni vratiti sa potpuno ispravnim obrazloženjem da je mom pasošu istekao rok?! Kako da sa neispravnim pasošom idem u Albaniju?! Ako me i oni vrate, gde da odem?! Da poletim na Mesec ?! Ne vidite absurdnost vašeg zahteva?!,- nehotice počeh da se nerviram.
-Žalim, ali su mi tako naredili,- promrmlja on.
Ne samo u glasu, već i u njegovim očima primatih nešto kao sažaljenje. Tada se bacih u napad:
-Gospodine, i bez pasoša da sam došao do ovde, vi treba da me prihvatite, jer sam jugoslovenski građanin. I ne samo ovde! Gde bilo da sam prešao granicu, vi me ne smete vratiti! Naprotiv, treba da me odmah ispostavite nadležnim organima, a ne da me vratite preko granice! Jugoslavija je moja domovina, moja kuća! Niko nema pravo da me spreči da se vratim domovini, kući mojoj! Ne ovako, u sred bela dana, već i u sred noći! Ne samom ovde, na zvaničnom prelazu granice, već i na bilo kojoj tački granice! I tamo, na vh planine/ Zabrana, koju mi vi činite, je protivzakonska. Ako su vam i naredili da me vratite, vi – u službi naroda i domovine – kao što dozvoljavate onima, kojima ne tražite ni da im pogledate pasoše, možete to dozvoliti i meni.
Pošto komandant pograničnog prelaza uznastoja na svome, stavih jugoslovenski pasoš u džep i izvadih švajcarski.
On iskolači oči. Uze ga, prelista ga i reče mi:
-Pričekajte napolje.
Ja opet izađoh na sunce. Kroz prozor videh da on uze nekoga na telefon i pomislih da ću možda opet morati da čekam jedno dva druga sata. Ali ne, ovaj put njegov telefonski razgovor nije potrajao tako dugo.
-Žalim,- opet promrmla on,- ali vaš švajcarski pasoš nema vizu. Treba da se vratite u Švajcarsku, da odete do naše ambasade i da tražite vizu. Bez vize vas ne možemo pustiti da uđete.
Sad sam iskolačio ja oči, jer sam tim švajcaskim pasošom prošetao celu Evropu, Zapadnu i Istočnu, pa i u Jugoslaviju sam više puta ušao i izlazio, sve dok nisam uzeo jugoslovenski pasoš. Nigde me niko nije zaustavio. Naprotiv, čim su videli koricu pasoša, crvenu boju i beli krst Švajcarske, ne samo što mi pasoš nisu kontrolisali i udarili pečat, već mi ga nisu ni uzeli u ruke. Odmah su me s posebnim poštovanjem pozdravljali i rukom mi pokazali da mogu preći granicu.
Bi mi jasno da ovde nešto nije u redu, ali što – nisam mogao ni pretpostaviti, ni zamisliti. A ko bi to i zamislio ?!
Zato nisam više odužio nikakav razgovor sa njim. Uzeh kofer i krenuh prema rampi i albanskoj pograničnoj pošti, koja nije bila mnogo udaljena, samo nekoliko koraka, tako da su me albanski graničari ne samo videli sasvim jasno kako stojim i čekam pred vrata jugoslovenske pogranične zgrade, već – dobri sluhom – mogli bi čuti i razgovore.
Graničari albanske pogranične stanice, starešine, koji su me poznavali, pa moguće i pročitali koju moju knjigu, od vremena su bili izašli iz svojih kancelarija i tu, pred zgradom, čim im se primakoh na 5-10 koraka, rekoše mi:
-Vratiše vas Jugosloveni, gospodine akademiče ?!
I ne tražeći mi dokumenta, pokazaše mi jedan taksi.
-Evo gde je taksi koje će vas vratiti u Skadar !
Za ona dva-tri sata, koja sam proveo pred jugoslovenskom pograničnom stanicom, na drugoj strani, albanskoj, pred pograničnom stanicom behu učinili nekakvu izmenu: Udalili su narod, one koji su čekali pred stanicom, pa i sva vozila. Pred albanskom pograničnom stanicom ne beše nikoga, ni ljudi niti kola, do tih kola koja mi pokazaše da će me odvesti za Skadar. Nije mi ni na kraj pameti bilo da pitam zašto su ta kola tu?! Koga su dovezla i koga su čekala?! Mene ?!?!?!
U kola je sedeo šofer, taksista, dok jedan snažan mladić, koji je stajao pored tih kola, čim mi ih starešine pokazaše, priđe mi i uze kofer, bez da mi traži dozvolu za to. Ja se smestih pored šofera. Tada iz mase ljudi otcepi se jedan slabašan mladić i uskoči u kola. Onaj koji mi uze kofer, hitno zatvori gepek, piđe slabašnom mladiću i izdra se na njega:
-Izađi iz kola !
-Samo do prvog sela !- zamoli ga ovaj.
-Izađi, izađi iz kola !- izdra se ovaj opet na njega i uhvati ga za jaknu da ga nasilno izbaci.
Tada upadoh ja, koji sam – kako sam to od vremena naglasio usmeno i u mojim spisima – imao nad glavom jednog anđela spasioca:
-Ostavite ga, ostavite ga! Kola plaćam ja !
Snažni mladić pogleda šofera i pošto primi od njega nekakav znak, ostavi ga, pređe na drugu stranu kola i sede u sedište iza mene.
Svugde po svetu taksisti su sami. Nemaju pomoćnika. Svugde po svetu taksisti želje što više putnika, da bi što više zaradili. Nije mi bilo ni na kraj pameti da se bar u sebe pitam šta je ovaj pomoćnik ovog šofera, niti zašto ovaj šofer neće, sem mene, drugog putnika.
Posred skupljenog naroda taksi krenu za Skadar.
Čim izađosmo iz zone pogranične stanice, otvorih tašnu i izvadih moju knjigu PRAVO LICE ISMAILA KADARE, koju sam pre koju godinu objavio. Pošto upitah šofera je li čuo za Ismaila Kadare, na što mi odgovori potvrdno, upitah ga:
-A za ovoga, jeste li čuli?!- pokazah mu ime autora te knjige.
-D-da, čuo sam,- reče mi, gledajući me krajičkom desnog oka i nešto kao ustrašeno.
-E pa da znate, da vozite za Skadar upravo autora ove knjige !
Iako mi ne traži knjigu, ja mu je poklonih, kao što sam to poklanjao i sva moja druga izdanja. Tada se javi onaj mladić što htedoše da ga izbace iz kola:
-Možete li i meni dati jedan primerak ?!
-Kako ne, izvolite !- izvadih još jedan primerak iz tašne.
Mladić mi zahvali i poče odmah da je prelistava.
-Čim stignem kući, pročitaću je, gospodine Akademiče. Ja sam pročitao i vaš roman IZDAJA. Čuo sam i za vaše patnje i stradanja u zatvor Burelja,- zahvali mi on ponovo.
-Na dnu knjige imate moju adresu, pa mi možete poslati vaše utiske,- rekoh mu.
-Sugurno, sigurno, javiću vam se !
U tome stigosmo do njegovog sela i on siđe, pošto mi dade ruku i zahvali mi.
Šofer nastavi put za Skadar, obliven nekom misterioznom ćutnjom.
I dok je on bio obliven ćutnjom, sigurno zauzet koje-kakvim mislima, njegov kolega iza mene, meškolio se, vrteo se, iz časa u čas je postajao sve uznemireniji. Iako nisam video šta to on radi iza mojih leđa, osećao sam da se uspravljao nadamnom, nad mojom glavom, i da je znacima komunicirao nešto sa šoferom. Moguće mu je i ovaj odgovarao na isti način, kad sam ja okretao glavu da vidim sela, kroz koja smo prolazili.
Tako prođosmo i gradić Koplik. Približavali smo se Skadru. Šofer me upita:
-Idete odmah za Tiranu ?
-Ne,- rekoh mu ja.- Imam nešto posla u Skadar.
-Onda možete spavati kod mene, imam gde da vas stavim da spavate…
-Hvala vam !- odgovorih mu ne sumnjajući ni u šta.- Ovde, u Skadar imam sestru. Otići ću kod nje da spavam…Zaustavite kola kod zgrade Radio-Televizije.
Pred zgradon Radio-Televizije Skadra on zaustavi kola i ja ga platih. Iako sam im dao nešto više negoli što to košta taj prevoz, obojica su mi izgledali jako-jako razočarani. Videlo im se to jasno na liću i u izrazu njihovih očiju, ali ja nikako ni da zamislim zašto su tako razočarani, jer sam uvek sve objašnjavao ljudski, a ne kriminalno.
Uzeh kofer i uđoh u zgradu Radio-Televizije Skadra, gde mi se odmah stavi na raspoloženje jedna mlada lepa žena sa aparatom za snimanje. Izađosmo pred zgradu i, imitirajući moj odlazak za pograničnu stanicu u Božaj i povratak, sa mojim koferom pun knjiga, najnovija moja izdanja, ona mi napravi mali intervju zašto su me jugoslovenski pogranični organi vratili, zašto mi nisu dozvolili da odem mom rodmo mestu i mojoj rodnoj kući. Ona snimi i oba moja pasoša, jugoslovenski i švajcarski.
Kad završi sa time, reče mi:
-Gospodine Akademiče, za vas se širom Albanije govori i piše da vas je Enver Hodža kaznio kao agenta UDB-e. Sa druge strane UDB-a vas ne prima, ne dozvoljava vam ni da se vratite svojoj kući. Kako da razumemo ovo?/
-Hvala vam što bar vi ovo vidite i razumete,- rekoh joj, uzimajući kofer.
Tačno u 15.00 sati Radio-Televizija Skadra je dala vest o mom povratku sa jugoslovenskog poganičnog prelaza u Božaj, prikazujući me kako iden prema jugoslovenskoj pograničnoj stanici i kako se vraćam sa koferom u ruci.
Pokušavajući da zatvorim oči i da zaspam kod sestre, stalno su mi se vrteli doživljaji tog dana i, tek sada, počeo sam da se pitam, šta je to bilo tako dugo zadržavanje u Božaj od strane jugoslovenskih vlasti?! Zašto mi albanski pogranični organi, pri povratku, izraziše sažaljenje i ne udariše svoj pečat na nijedan od mojih pasoša?! Šta su tražila ta izdvojena kola tu i zašto me oni upraviše baš na ta kola, kad je malo dalje, u narodu, bilo dosta i drugih kola, koja su čekala putnike?! Šta je bio taj snažni mladić, pomoćnik šofera?! Zašto je hteo da izbaci iz kola onog slabašnog mladića, koji je izgleda bio moj anđeo spasilac od sigurne smrti, koju su mi opet, kao i u Tirani 1991. godine, inscenirale jugoslovenske titoističke vlasti, u saradnji sa albanskim enverističkim vlastima ?!
Šofer sa svojim pomoćnikom je sigurno imao naređenje od albanskih vlasti da me putem od pogranične stanice do Koplika, kojom gvozdenom polugom u glavu, likvidira fizički i da me izbaci iz kola ko zna gde. U tom njihovom kriminalnom planu ih omeo slabašni mladić, koji sa mojom knjigom u ruci, sigurno bi denoncirao narodu ko me ubio. On je moguće i lično poznavao, ako ne obojicu, bar šofera; inače ne bi mu tako uskočio u kola. Sigurni za ovo, oni se nisu usudili da izvrše naređenje svojh vlasti.
Tako sam se i ovaj put spasio smrti.
Posle nekoliko dana, u zatvorenom kovertu, preporučeno, lično presedniku SR Jugoslavije, vratio sam jugoslovenski pasoš sa ovim rečima: “Ako moj pasoš nije u redu za vlasti moje domovine, utoliko više nije u redu za vlasti drugih zemalja. Zato, ovim vam ga pismom vraćam, jer – ako me vi nećete, ni ja vas ne molim za to !”
Nisu prošla već nekoliko sati od predaje tog pisma u pošti, Međunarodni džandar sa svojim najamnicima – krenu u napad na SR Jugoslaviju.
Aktuelno, narodi sveta ne znaju s kim i protiv koga da se opredelje.

Schreibe einen Kommentar

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

%d Bloggern gefällt das: