ТО СЕ МОРА ВИШЕ ЈЕДНОМ РЕЋИ ДА БИ СЕ МОГЛО БИТИ НОРМАНИМ

Ратови се губе или добивају унутар својих граница а не нападом споља. Народ који нема шта да брани нема ни зашта се борити.

У гладној кући је увек неслога и свађа а без слоге нема ни држави обстанка!
 
ПАРТИЗАНИ НИСУ УБИЈАЛИ ЧЕТНИКЕ ЗАТО ШТО СУ БИЛИ СРБИ НИТ СУ ЧЕТНИЦУ УБИЈАЛИ ПАРТИЗАНЕ ЗАТО ШТО НИСУ БИЛИ СРБИ ВЕЋ СУ СЕ УБИЈАЛИ ЗАТО ШТО СУ БИЛИ ВОЂЕНИ ДИЈАМЕТРАЛНО СУПРОТНИМ ИДЕОЛОГИЈАМА

Са Дражом се Тито није зато бијо
што је чича Дража стари србин био
већ што се Дража борио за краља
а Тито да буде цар пролетеријата – ДН
 
Партизани нису убијали четнике зато што су били срби нити су четници убијали партизане зато што нису били срби већ су та злодела, злочине, чинили понеки и једних и других из убеђења да стим служе идеологији, идеалима произишлих из припадности дијамерално супродстављених идеологија вођени индивидуалном мржњом па и жељом за осветом а и погрешно схваћеном идеологијом. И међу једнима и другима било је и других националних и верских припадности и срба и несрба што јасно указује на то да се није радило о националним припадностима већ контрадикторним, контраверзним идеологијама. Оно што их је раздвајало то је била превасходно идеологија за коју су били склони, свако за своју, и једни и други, да погину па и злочин да почине. Са оволиког одстојања морало би бити могуће трезвеним оком увидети разлоге толикој мржњи да је човек у стању да убије човека па и да почини и најогавније злочине над недужним цивилимка па чак и децом. Поставља се питање, шта би томе могао бити разлог да би се човек спусти на тако ниске и бедне гране својих недела и злочина непојмљивих размера? Сама идеологија не оправдава нит може оправдати толику мржњу супротстављених страна. То значи да су настајале и постојале неке суштинске слабости тих идеологија које су се отеле контроли матичних идеологија. Четници су себе сматрали наследницима славне краљевске војске Солунског фронта која је у херојској борби уз огромне жртве извојевала победу и слободу а стим и државу у националним границама за које се вреди борити по сваку цену. Под четничком идеологијом су се подразумевале традиционалне вредности, конзервативна политика са конзервативним идеалима; очување традиције у националним државним границама, монархистичко феудалног уређења, велепоседницима и ситном сељаштву оданог отаџбини и краљу. Привредни систем је функционисао на бази хијерархије од височанства па до послуге, од горе па на доле, од височанства па до ситног сељака, све за Србију и Краља. Међутим и ако су се четници сматрали потомцима славне српске војске Солунског фронта која је дала огромне жртве за отаџбину, краља и државу у својим националним границама нису били у стању да предвиде надолазећу моћ интернационалног пролетеријата под паролом; Пролетери свих земаља уједините се којег је идеологија дијаметрално супротстављена идеологији државних граница, монархији и велепоседништву ма којој то националној припадности припадали. Четничка идеологија је сматрала четнике потомцима славне српске војске Солунског фронта која је изашла као победник из великог рата над неупоредиво надмоћнијим непријатељем, потомци војске којој је требало образ сачувати да би славу стечену огромним жртвама очували. А по тој идеологији били су и легитимни борци за краља и домовину (монархију) у оквиру неповредивих државних граница. Самим тим су подржавали привредно друштвено уређење засновано на хијерархијском подаништву, газде и слуге, господина и паора, сељака без ограниченог радног времена па и права на годишњи одмор, лекарску негу, пензију и да не набрајам сва социјалне достигнућа садашњег времена. Не препознавајући снагу радничке класе, која је са индустријализацијом постајала све бројнијим делом народа а стим и уз организоване побуне и све моћнији део у држави који је својом демократском већином имао и легитимно право на својој страни да тражи све више права на бољи животни стандард и удобнији живит доводи до све веће поларизације две дијаметрално супротстављене идеологије те је неминовно морало доћи до сукоба интереса. На једној страни да све остане тако како је, у националним границама и служби хијерархије подаништва без права на ограничено радно време и на другој страни све јачег пролетеријата који је све више и моћније утицао на власт у свом интересу, што је подразумевало право на ограничено радно време, здравствено осигурање, пензију, школство итд. Мора се имати у виду да у то време није било контролисаног рађања па ни беле куге тако да су слуге код феудалца односно велепоседника добијалале по комадић земље да се сами прехране подигну кућу и одгоје фамилију уместо ноћавања по шталама свог велопоседника али то није могло ићи у недоглед. И ако је то био известан напредак сиромаштво је било унапред програмирано јер и површина земље која се давала у наслеђе својој деци по удаји није се могла у недоглед ширити, делити и наслеђивати. Многи су одлазили са села у градове где су ницале фабричице и фабрике. Ко је могао тај је бежао са села што и данас није много другачије.
Друштво се у држави поларизовало, на имућне велепоседнике и сиромашне сељаке који су уз све то овисили и од неба, сунца, поплава и суша уз неограничено радно време које је трајало и до осамнајест сати дневно да би се на крају остајао празних руку не знајући како децу прехранити. На монархију се гледало као на припаднике господског света који је постајао све омрженији а стим и монархија све мање прихватљива као државно уређење. Празан стомак на једној страни не разумевање на другој уз пратњу похлепне је стварало простор за мржњу и међусобну нетрпељивост класа и маса. У таквој ситуацији су четници били представници идеологије за отаџбину и краља и националне државне границе на једној страни и на другој пролетеријат са идеологијом интернационализма што подразумева друштво без граница и разлика у материјалном погледу под паролом; пролетери свих земаља уједините се за друштво уједињене радничке класе целог света, за бољи живот свих уместо привилегованог појединца припадника некој привилегованој буржоазији, против господе и монархије богатства по наслеђу. Тај набој из социјалне беде и немаштине није имао ништа са српством и мржње срба и убијањем четника зато што су срби односно због српства. То је био, због беде глади и немаштине, интернационални покрет који је захватио Русију, Кину, делове Азије претећи да преузме контролу над већинским делом становништва света. Немаштина и више од тог, беда и глад на једној страни и богатство господства на другој страни којем је припадала и монархија будило је завист и похлепу што је доводило до несношљиве нетрпелјивости па и мржње измедју оних што тако рећи ништа немају и оних што тако рећи све имају. Све то без социјалне мреже за масе, морало је довести до конфликта и крвопролића. То је био судар двеју идеологија, двеју страна супротних интереса и то нема ништа са србством, убијањем четника само зато што су срби већ зато што су били супротне идеологије на страни краља, отаџбине у националним границама док су партизани под вођством комунистичке партије били за уједињење пролетеријата, радника не толико на бази националних граница колико за уређење на бази социјалне равноправности имајући у својој перспективи и уклањање државних граница. У суштини су гинули и на једној и на другој страни највише они који немају ништа својег да бране нит правог разлога због којег требају да гину у рату који замећу они који све имају да би имали још више. Како неко рече, рат замећу они који се знају а гину они који се никад видели нису.
Трагедија четника, четничког покрета, је била у томе што су се као зрно пшенице нашли између огромна два млинска камена. Између обавезе коју им налажу историјске чињенице да сачувају образ славне српске војске и границе на које их крвљу натопљена историја обавезује да их чувају и сачувају и бране до последње капи крви своје и на другој страни интернационални покрет комунистичке идеологије који се све више захуктавао да избрише све неједнакости па и све међусобне државне границе. У таквим светским политичкопривредним условима морало је неминовно доћи до трагедије четничког покрета. Четнички покрет је био заснован на идеолошко историјских вредности док је пролетеријат сматрао границе за превазиђеним. Борити се за образ Србије и краља без конкретног политичкоекономског концепта под директивом окупатора и уз ту чињеницу да се елита налазила ван земље као и краљ у емиграцији била је судбина четничког покрета запечаћена, осуђен на пропаст. Да би се било коректним мора се рећи да су им руке биле везане ригорозном одмаздом окупатора стрељањем за једног погинулог немца 100 а за рањеног 50 цивила. Недић је притиснут окупатором или не ширио крилатицу; Срби, не гините узалуд, доћи ће време и вашег часа. Тако притиснути Дража са једне стране уценама окупатора и политике Недића која му није пружала подршку у оружаној борби против немачког окупатота а са друге стране партизанима сасвим супротне идеологије дочекао је крај рата и улазак црвеноармејаца и партизана у Београд као ослободиоце Београда. Црвена армија предвођена комунистичком идеологијом имала је у партизанима предвођеним комунистичком партијом природне савезнике. Трагедија четничког покрета била је стим запечаћена ствар.
Америка и савезници, који су финанцијски подржали Лењина да ослаби Руског цара грађанским побунама што је прерасло и у револуцију односно погубљење цара и преврат монархије, губи Србија и четници свог природног савезника. Потом по Србију долази још и црње време. Америка, уз помоћ свог капитала подиже у седло Хитлера чак и давањем кредита за наоружавање како би ударио на Русију те на тај начин осуетио комунистички покрет који се ширио по свету и већ захватио велике делове света. Америка је пришла гашењу пожара којег је сама подметнула тек пет минута до 12. кад је већ постојала опасност да комунизам овлада светом. Црвена армија је већ заузела Берлин док су савезници каскали да покрију што већи део Немачке односно Европске површине. При томе им немачка војска скоро и није пружала неки одпор како не би комплетна немачка пала у Стаљинове руке.
Пошто је црвена армија са партизанима ослободила Београд односно комунистичка партија Југославија на челу са Јосипом Брозом Титом, Стаљиновим учеником русија није имала ништа против тога да призна Југославију у УН као самосталном државом. Американцима и савезницима није ништа друго ни преостало до да потврде ту чињеницу. Улазити у конфликт са Стаљином била би велика и неизвесна авантура са неизвесним крајем.
Прије другог светског рата Тито је био у Москви под Стаљиновом руком у хотелу буреваж који је био предвиђен за смештај свих комунистичких лидера света. Ту су били, по изворима немачких медија а и по интервјуа многих саучесника, лидери комунистичких партија који би представлјали и неку врсту светске владе. Ту су се дешавале многе денуцијације, свако је прислушкивао сваког и свако је одкуцавао сваког писменим извештајима Сталјину-наводно је и Тито био чак и похваљен од Стаљина за те извештаје о својим колегама. У Шпанији се водила огорчена борба између комуниста и Франкових фашиста. У исто време су многе вође тог хотела биле одкуцаване после чега би их наводно “појео мрак”. Свако од присутних функционера морао је писати дневни извештај. Каже се да је Тито био веома вредан и Стаљину користан по том питању. У исто време је у том хотелу, под будним Стаљиновим оком, био и Херберт Венер који је од туд побегао за неку нордијску земљу да би у немачкој постао социјал демократ, најближи сарадник Вили Бранда а и најјачи човек социјалдемократске странке Немачке који је из позадине вукао конце и одиграо једну од веома важних улога по Немачку послератну политику а и светску историју до пада Берлинског зида као човек који је био наклонјен левици па и Русији.
Идила између Стаљина и Тита је трајала релативно кратко време, до 1948. односно инфомбироа када је Тито преко ноћи похапсио око 10 хиљада официра на основу питања; шта мислите о русима. На то питање је морао сваки државни службеник па и обичан чувар жељезничке пруге да одговори. Мој очух је као чувар жељезничке пруге одговорио: Руски народ је наш братски народ и могу рећи све најбоље о њему а што се тиче владе то ми није познато. На тај његов одговор је стигао одговор да је исправно одговорио док је његов колега који је хвалио све па и Стаљина био депортован на голи оток.
Разлог том питању владе Југославије је било то што је по Стаљиновом односно Совјетском моделу политичке економије био заснован на централном планском привређивању. У Москви се планирало све, колико ципела треба народу итд а и колико сељак мора дати држави жита по хектару и то без обзира дали је родна или сушна година. У Југославији је те године била суша. Многи сељаци нису имали ни толико да би могли своју малолетну децу прехранити. Али без обзира на то млади комунисти и скојевци су ишли од сељачког тавана до тавана те их чистили и одузимали онолико колико је то у Москви било прописано. Понеки комшија је комшију издао уколико би заклао свинче и маст у теглама затрпао у башти само да би од себе и свог скривеног одвратио те на тај начин приказао себе као режиму КП лојалним држављанином да би прехранио своју породицу. Ко би се ухватио да је нешто од жетве или по свињокољу меса и масти сакрио од власти том није гинуо Голи оток па ма коликогод да имао деце и ма колико била гладна. Ситуација је у држави била несношљива и Тито односно ЦК је донео одлуку да Русија повуче сву своју војску која је остала у Југославији после другог светског рата и то на основу уговора са Саљином којим се договорило да црвена армија само добије пролаз од Бугарске или Румуније преко Србије и да се потом повуче са територије Југославије што је Стаљин и учинио. Тај потез је Југославију уистину много коштао. У борбама за Трст при крају другог светског рата изгинуо је огроман број партизана па је и Трст био попут Берлина подељен град на Италијанску и Југословенску половину. Није било зида али је била бодљикава жица. Чим је Тито Стаљину окренуо леђа одмах је запад тражио у уједињеним нацијама да се Италији припоји цео Трст, зона А за зону Б. И ако сам у то време био „клинац“ од 8 година сећам се добро тог времена. По градовима су се масовно организовали протести како радника из фабрика тако и ученика из школа па и основних. Викали смо крилатицу; Трст прст-зона А зона Б то су наше обадве. Али то све није ништа помогло. Америка је у УН гласала за припајање Трста Италији а Русија се уздржала свог гласа и тако је званично и тај део Трста припао Италији.
Да Југославија не би била незаштићена као и њој сличне земље такозваног трећег света убрзано се почиње са оснивањем блока несврстаних земаља. И ако тај блок није имао атомску бомбу представљао је огромно економско тржиште којим би се могла изазвати криза путем увозног ембарга из држава које би угрозиле било коју од чланица. Међутим до тога није никада дошло вероватно зато што је тај блок несврстаних сведушно подржавала Америка као и Тита повољним или неповратним кредитима. Изгледа да је Америка имала механизме да тај блок држи под својом контролом са могућности да га по својој потреби јача или слаби све са циљем да сиромашне земље не доспеју под уплив совјетског савеза односно комунизма. Под том премисом се говорило о праву на свој собствени тако звани трећи пут ка социјализму. То је било образложено са тим да је свака земља условљена својим посебностима које се морају испоштовати и као посебна полазна тачка прихватити. Али кад је пао Берлински зид растурена је и Југославија и Совјетски савез а блок несврстаних се исто тако мање више растурио уз исту ту свесрдну помоћ Америке и њених сателита односно НАТО чланица. У свим тим земљама, била то Југославија, Ирак, Либија, Сирија па и сад Украјина као и за време Јелцина Русија народ је живео неупоредиво лошије него што је то био случај прије мешања у унутрашње послове тих земаља од стране Америке. До заједничке блокаде несврстаних држава против агресора односно Америке није никад дошло и ако су како Југославија тако и Либија, Ирак и многе друге имали јаких повода да организују такви привредну блокаду против увоза Америчких производа и њених сателита. Та чињеница подгрева уверење да је Америка, од самог почетка оснивања Блока несврстахних, била и организатор и мецен и контролор несврстаних.
 
Баланс односно равнотежа подједнако јаких идеологија је извесна гаранција и суверенитета мањих и слабијих држава. Чим је пукао биполарни свет нестала је и могућност међусобне контроле великих сила. Америка је постала унополарна сила и одмах је кренила у глобализацију, под лажним заставама изазивањем конфликата да би имала квази оправдање за своје војне походе па и бомбардовање уранском муницијом без објаве рата као што је то био случај са бомбардовањем Југославије. Но сад имамо поново две светске силе па вероватно у Кини трећу по војним капацитетима али ко мисли да је свет у мањој опасности тај греши. Свет има мултиполарну војну равнотежу сила а стим и војну контролу једно над другом али и даље постоји само унолатерална идеологија привредних система што је и основни извор свих нестабилности. Идеологија диалектичког материјализма заснована на теоретском моралу и потенцијалној свести и савести показала се неодрживом у капиталистичком свету односно систему заснованом на буђењу незаситивих апетита изазивању зависти, материјалне љубоморе као и похлепе засноване на провоцирању што већих апетита у сврху што веће потражње и конзумирања са циљем остваривања што већих, често само личних, профита. То води на једној страни ка што већем богатству све мањег броја људи и на другој ка све већем сиромаштву и беди све већег броја људи односно становника ове наше планете. То тако неће моћи ићи у недоглед а да једног дана не пукне по свим шавовима. То што забрињава је то што и у Русији влада иста идеологија политичке економије засноване на капиталу који је довео свет на руб пропасти а америку ту где ју је довела социјална неправда, беду и сиромаштво да тражи свој спас у ратовима. И ту се ради о некој врсти социјалне неправде засноване на истим материјалним вредностима где је понуда и потражња безалтернативна величина без довољно јаке социјалне мреже производње, рада и расподеле како би се не би имао само утисак већ била и реална чињеница да је друштво засновано и на људском достојанству социјалној мрежи толико густо плетеној да ни један члан друштва не би могао пропасту кроз њу. Тај степен је Немачка у највећој мери остварила што се огледа и у томе да радници веома ретко штрајкују у односу на неке друге земље ЕУ попут Италије, Шпаније, Грчке итд. Што је израз незадовољства или задовољства привредним системом у којем народи живе. Само ако народ има шта да брани биће спреман то и да чува и брани. Где је незадовољство велико нема ни шта да се брани. Суверенитет једне државе ће увек овисити од густине социјалне мреже система привредне правде која зависи од производње и расподеле као и од конкурентне способности на међународним тржиштима односно, колико је својим властитим производима на тржиштима конкурентан а и доступан сваком свом грађанину односно потрошачу. Такво стање без својих иноватора и проналазача не може се ни постићи нити одржати. У друштву заснованом на конкуренцији, понуди и потражњи морају се такивим генијима створити и услови за рад. Они нису никад прескупи. Прескупо је за сваку државу ако своје геније препушта другима поа потом се задужује да би купила од тих држава те производе које су створили собствени генији. Сваке државе којој је привреда у туђим рукама а производи на бази лиценци је уцењива и неспособна за утрку на светским пијацама понуде и потражње јер производи на бази лиценце нису конкурентно способни јер се лиценце продају тек кад се продавац обезбеди бољим својим производима а стим и на пијацама конкурентнијим од продатих лиценци. Ту има само посредник и продавац лиценци користи.
Да би држава била суверена мора бити прије свега неуцењива како по питању производње конкурентне робе тако и по питанју своје војне одбране у случају агресије а на случаје привредне уцене неосетљива. То се може постићи само уз помоћ собствених иновација конкурентних на светским тржиштима а у случају блокаде мора бити држава способна да обстане уз висок стандард грађана који би произилазио из собственог крвотока без ичије помоћи са стране.
Царинском заштитом заштитити домаће произвођаче би био јалови подухват уколико би нам држава била уцењива због тога што нам је комплетна привреда у туђим рукама а малте не сви производи засновани на бази лиценци што би неиспоручивањем компоненти потребних за производњу на бази туђих лиценци изазвало комплетну незапосленост. А што се тиче војне одбране ту помаже једино јак савез са најјачим пријатељима.
Нека се нико прерано не радује, ни запад ни исток ни север ни југ да се може светска криза пребродити, бити мира, без животног благостања! А њега неће бити све док се не успостави равнотежа привредне конкурентности, све дотле неће бити ни решењa кризе по човечанство. Буђењем материјалних апетита без простирања адекватне социјалне мреже човечанство ће бити увек на рубу своје пропасти.
Ратови се губе или добивају унутар својих граница а не нападом споља. Народ који нема шта да брани нема ни зашта се борити.

У гладној кући је увек неслога и свађа а без слоге нема ни држави обстанка!

Душан Нонковић-Теодоровић