NAJVEĆA SRPSKA DOBROČINITELJKA: Spasila je 12.000 dece iz pakla Jasenovca! (FOTO)

NAJVEĆA SRPSKA DOBROČINITELJKA: Spasila je 12.000 dece iz pakla Jasenovca! : http://www.telegraf.rs/vesti/1527682-najveca-srpska-dobrociniteljka-spasila-je-12-000-dece-iz-pakla-jasenovca-foto

Za Dianu Budisavljević, rođenu Austrijanku, koja je iz krvavih ustaških logora izbavila oko 12.000 bespomoćne dece – uglavnom srpske, sa Korduna, Kozare, iz hrvatskih i bosanskih sela – do skoro nije znao gotovo niko, sem istoričara

Po Wikipediji je spasila više od 15 000 dece: http://de.wikipedia.org/wiki/Diana_Budisavljevi%C4%87

Diana Budisavljević

Foto: wikipedia.org

Sedamdeset godina navršiće se 22. aprila od proboja zarobljenika i oslobođenja Jasenovca; sedamdeset godina, a da se žrtve nisu ni pobrojale, da se sa njima cenjkalo. Sedamdeset godina bilo je potrebno da saznamo makar deo životopisa možda i najveće srpske dobročiniteljke svih vremena, Diane Budisavljević

Sedamdeset godina, i nešto više, prošlo je od 12. jula, godine prestrašne, 1942, kada jedna žena, u društvu medicinskih sestara ali sa osećajem da je sama na čitavom svetu, stisnutih zuba i s prezirom u vodnjikavim, nekada tako toplim očima kojima posmatra ustaše, retke sede kose pod belom kapom, stoji pred ulaznom kapijom Jasenovca. Priču o Diani Budisavljević pre nekoliko godina otkrio, a danas za Nedeljnik ekskluzivno sabrao Marko Prelević

Bila je to humanitarna akcija od koje bi zastao dah celokupnom čovečanstvu, samo da je čovečanstvo dovoljno znalo za nju. Onda bi znalo i da je veća od Oskara Šindlera, nemačkog industrijalca koji je od smrti sačuvao 1.200 Jevreja tokom Drugog svetskog rata. I od Irene Sendler, spasiteljke 2.500 jevrejskih mališana iz varšavskog geta, koja je dve godine zaredom bila je nominovana za Nobelovu nagradu za mir. Ali, za Dianu Budisavljević, rođenu Austrijanku koja je iz krvavih ustaških logora, pre svega Jasenovca, tokom NDH izbavila oko 12.000 bespomoćne dece – uglavnom srpske, sa Korduna, Kozare, iz hrvatskih i bosanskih sela – doskoro nije znao gotovo niko, sem istoričara, pojedinih preživelih logoraša i tek retkih potomaka.

A SRBIJA NE ZNA ZA NJU: Žena koja je spasila 12.000 srpske dece od ustaškog noža! (FOTO)

Za svako dete vodila je poseban karton, čitava njena kartoteka bila je pedantno sređena, do najsitnijih detalja, kako bi deca posle rata bila vraćena roditeljima.

Foto: Arhivska fotografija

Često je pred Dianu stavljan izbor: svu decu nije mogla da spasi. Jednom je, tako, morala da mališane postavlja na noge – ono koje ne bi moglo da ustane, nije smelo na put. Od ostalih su se majke jedva rastajale… Diana ovako opisuje drugo putovanje u Staru Gradišku, 13. jula 1942:

– Decu koju smo popisali ustaše su odvodile na prvi sprat. Odmah su ih odvajali od majki. Koliko je bilo hrabrosti u tim ženama. Neki mališani nisu hteli da se odvajaju od majki i sada su očajne majke govorile svojim najdražima: ‘Biće ti lepo, nemoj se bojati, uskoro ću doći po tebe’. I uvek tiho pitanje, upućeno nama: hoće li ikada više videti svoju decu. Stalno smo ponavljali da će deca doći u domove, da im nećemo učiniti ništa nažao, da ćemo se za njih brinuti dok se ne vrati iz Nemačke. I posle upisa u listu, poslednji poljubac, poslednji zagrljaj, često samo na brzinu, jer su bezdašne ustaše nasilno razdvajale majke od dece.

POSTHUMNO ODLIKOVANA: Spasla 12.000 srpske dece iz ustaških logora!

Bila sam sama sa 62 dece, koja su ležala na podu, u vagonu za stoku, bez ikakve hrane i pića. Put je bio užasan. Celu noć se čulo stenjanje i kukanje. Put do Zagreba činio se beskonačnim. Deca su tražila hranu. Sve što sam mogla da učinim bilo je da ih tešim da ćemo se za njih brinuti, da će njihove majke doći. Tražili su ih – majke, očeve, bake, deke. Jedno jadno malo detešce stalno je molilo: ‘Dedo, pokrij me, hladno mi je.’

Podrška je stizala od ponekih Nemaca – koji su i sami bili zgroženi zverstvima u Jasenovcu – ali problemi su se gomilali. Posebno pri susretu sa Alojzijem Stepincem, koji je još 3. decembra 1941. odbio da pomogne srpskoj deci, pod izgovorom da nema nikakvog uticaja na vlasti NDH.

Foto: Arhivska fotografija

Pola godine kasnije, Diana će ponovo pokušati da umilostivi Stepinca, znajući da će se njegova reč slušati. “Nadbiskup je vrlo suzdržan. Ne želi da se zainteresuje. Kaže da nema nikakvog upliva na vladu. Ispričao mi je da je zbog stana jedne Jevrejke bio kod nekog ministra. Taj mu je obećao da će žena moći ostati u stanu, a sad je uprkos tome nameravaju iz stana izbaciti. Kažem da sam došla tražiti da spasi jedan narod, a on mi priča o nekom stanu”.

Ozna joj je odmah posle rata konfiskovala kartoteku, a njeno je delo skrajnuto. Jer, ako je ona uspela da iz logora izvuče 12.000 dece, koliko ih je ostalo zauvek u Jasenovcu?

Bio je 10. jul, godine najgore, 1942, svega nekoliko dana posle sloma partizanskih odreda na Kozari, sloma koji će predstavljati startni signal za možda najveći sistematski zločin nad civilnim stanovništvom na Balkanu tokom Drugog svetskog rata. Koncentracioni logor Jasenovac i dotad je radio kao fabrika smrti, gotovo neprestano, ali će tek padom Kozare dostići svoj pun, crni, neljudski kapacitet.

Početkom jula ustaše, domobrani i Nemci su sistematski češljali Potkozarje, neke su žitelje ubijali odmah, većinu su ipak slale u logore. Njih stotine, hiljade, desetine hiljada… Saberi, odvoji, ubij, dovedi još, saberi, odvoji, ubij, dovedi… I tako sve do aprila 1945.

Foto: Arhivska fotografija

Sada je bio 10. jul, godine užasne, 1942, kada se na kapiji logora Stara Gradiška, jednog od pet podlogora Jasenovca, tamo gde su zločinci Nikola Gagro i Ante Vrban nadgledali ubijanje dece Ciklonom B, dece nedužne, krupnooke, kozarske, kada se na toj kapiji pojavila mršava žena, glave pokrivene belom medicinskom kapom sa velikim crvenim krstom na grudima, vodeći pod ruku nekoliko bolničarki.

Na fotografijama nastalim deset, petnaest, dvadeset godina pre toga, žena je nasmejana, ima milo lice i oči koje se raduju životu; ima jedan snimak sa mora na kojem je sa ćerkama i sa suprugom, na Rabu, 1935. godine, široko se osmehuje u letnjoj haljini, njen suprug je u odelu, taj ugledni profesor nije se ni na moru umeo opustiti, i žena mu je često prebacivala, kroz osmeh, ponekad na nemačkom jeziku, njenom maternjem.

Sada, na ulazu u Jasenovac, dok joj ustaše gledaju dokumenta i nervozno prevrću papire na kojima je potpis kapetana nemačke vojske Alberta fon Kocijana i nevoljni potpis Andrije Artukovića, nema smeha u njenim očima. Ono milo okruglo lice iz bezbrižnih godina dobilo je grube crte, kao kad kamenom udarite spomenik na kojem ostane ožiljak, uporan i neizbrisiv, kosa joj je retka, slaba, prošarana sedim vlasima, usne koje su nekada na nemačkom pevale uspavanke deci su stisnute, bez krvi, da izraze prezir koju oseća prema ovim ljudima.

Reprint: Nedeljnik

Ne, nisu to ljudi, u stvari, ni Menschen, ni Leute, ni Personen, ma kakvi, svako od njih je Monstrum, svako od njih zaposlen u tvornici smrti, u toj fabrici Ungeheuerlichkeit-a, svako od njih je tu samo sa jednim zadatkom: da ubije što više muškaraca, žena, dece.

Decu im Diana – jer to je njeno ime, rođena je kao Diana Obekser u Insbruku, u Austriji, tamo će upoznati zagrebačkog Srbina iz ugledne porodice, Julija Budisavljevića, budućeg profesora Medicinskog fakulteta, rodiće se ljubav kao iz romana koje je Diana čitala kao devojčica, pristaće, jer je to baš takva ljubav, da ode 1919. godine u nepoznatu zemlju, u neki Zagreb, u neku Kraljevinu Jugoslaviju – neće oprostiti.

I decu im, koliko god može, neće dati.

Tog 10. jula Diana Budisavljević, najveća nepoznata heroina Drugog svetskog rata, došla je u Jasenovac i Staru Gradišku da spasi što više mališana, da ih otme ispred ustaškog noža, da im podari slobodu, kakvu-takvu, da ubedi njihove majke da deci nema života u logoru.

Foto:Nedeljnik

One snažnije žene biće poslate u Nemačku, u tamošnje logore, na prinudni rad, one slabije biće ubijene u najstrašnijim mukama, baš kao i njihova čeda. A Diana je nudila spas: ispred zakrvavljenih očiju ustaških manijaka trebalo je otrgnuti decu, dovesti ih u Zagreb, oporaviti, pa potom ih udomiti u hrvatske porodice, kako bi mališani preživeli rat…

Bila je to humanitarna akcija od koje bi zastao dah celokupnom čovečanstvu, samo da je čovečanstvo dovoljno znalo za nju. Onda bi znalo i da je veća od Oskara Šindlera, nemačkog industrijalca koji je od smrti sačuvao 1.200 Jevreja tokom Drugog svetskog rata. I od Irene Sendler, spasiteljke 2.500 jevrejskih mališana iz varšavskog geta, koja je dve godine zaredom bila je nominovana za Nobelovu nagradu za mir.

Ali, za Dianu Budisavljević, rođenu Austrijanku koja je iz krvavih ustaških logora, pre svega Jasenovca, tokom NDH izbavila oko 12.000 bespomoćne dece – uglavnom srpske, sa Korduna, Kozare, iz hrvatskih i bosanskih sela – doskoro nije znao gotovo niko, sem istoričara, pojedinih preživelih logoraša i tek retkih potomaka. A akcija koju je organizovala Diana Budisavljević, bila je po svom obimu, broju učesnika i broju spasene dece jedna od najsloženijih i bez sumnje najhumanija akcija takve vrste tokom rata, kako na području NDH, tako i u čitavoj okupiranoj Evropi.

Poduhvat je, u grubim crtama, izgledao ovako: Diana je sa ekipom saradnika, koji su pre svih činili sestra Crvenog krsta Hrvatske Dragica Habazin, arhitekta Marko Vidaković i Kamilo Bresler, od nemačkih vlasti dobijala ausvajz da ide u Jasenovac i druge manje logore raštrkane oko tog kompleksa smrti – Jastrebarsko, Lobor-grad, Mlaku, Gornju Rijeku – i da odatle odvodi decu, uz pristanak majki. Mališane, od odojčadi do već tinejdžera, smeštala bi u nekoliko prihvatnih domova u Zagrebu, a onda bi uz pomoć Karitasa, ali i oglasa u novinama, tražila ugledne porodice koje će im sačuvati živote. Za svako dete vodila je poseban karton, čitava njena kartoteka bila je pedantno sređena, do najsitnijih detalja, kako bi deca posle rata bila vraćena roditeljima.

Foto: wikipedia.org

To je bilo njeno jedino i najveće obećanje uplakanim majkama.

Poduhvat je počeo gotovo slučajno, već početkom rata, o čemu čitamo u “Dnevniku Diane Budisavljević”, koji je pedantno i uredno vodila čitavog rata, na nemačkom jeziku, od 23. oktobra 1941. do 13. avgusta 1945, sve do oslobođenja. Pa čak ni taj dnevnik, koji predstavlja neprocenjiv istorijski izvor, nije priču o ovoj izuzetnoj ženi proširio dalje od uskih stručnih krugova, sve do pre neku godinu.

Ne samo zato što teme Drugog svetskog rata nisu više u žiži interesovanja – pa i Jasenovca, tog najvećeg stratišta našeg naroda, setimo se samo o godišnjicama, i to uglavnom ako su okrugle – već i zato što je štampan u svega sedam stotina primeraka, pre desetak godina. U Beogradu je postojala samo jedna kopija…

Moja šogorica, gđa Mira Kušević saznala je da postoji veliki koncentracijski logor u kojem se osim Židovki nalaze i pravoslavke s decom. Odlučile smo se o tome pobliže informirati u Židovskoj općini… U to vrijeme smo samo namjeravale mjesečno davati novčane priloge. Uvijek se našao netko da pomogne Židovkama i komunistkinjama, dok se za pravoslavne nije nitko brinuo.”

Foto: wikipedia/Muzej Istorije Jugoslavije

Tek kada je spoznala razmere zločina nad srpskim stanovništvom, Diana je shvatila da obična pomoć, poput novca, prikupljanja čarapa i džempera, neće biti dovoljna. Igrala je na oštrici noža tanjeg od žileta: kao Austrijanku, Nemci su je poštovali i uvažavali, ali kao suprugu Srbina, ustaše su želele da joj stanu na kraj. Pa ipak, ni Artuković nije smeo da protivreči Nemcima, i u jednom će razgovoru sa Dianom, na njeno pitanje da li joj je dozvoljeno da pomaže srpskoj deci, samo glasno otćutati. Njoj je to bilo dovoljno.

Svaki odlazak u logor, svaki susret sa Artukovićem, Kvaternikom ili Luburićem, svaki telefonski razgovor u kojem se pričalo o pomoći malim logorašima, predstavljao je opasnost za Austrijanku i njene saradnike. Toliku da je čak 11 učesnika Dianine akcije spasavanja srpske dece, svoju plemenitost platilo – životom.

Radili su mimo ustaških vlasti, na neodobravanje Nemaca, pod stalnim strahom od Gestapoa, domobrana, prekidani pretresima kuća i stanova, oduzimanjem mleka i vitamina stiglih iz inostranstva, pelena i čarapa koje su žene danonoćno šile. Diana Budisavljević nije prezala ni od čega. O tome će napisati:

Foto: wikipedia.org/Muzej Revolucije Narodnosti Jugoslavije

Pozivala sam se na usmeno odobrenje ministra Artukovića i odobrenje dr Kinela, koja, međutim, nisu postojala u pismenom obliku. Od početka sam sama bila odgovorna za akciju, sve se radilo pod mojim imenom i mojim rizikom. Nije mi preostalo ništa drugo nego da sama za sve preuzmem odgovornost. Polazila sam od stanovišta da moj život nije vredniji od života nedužno proganjanih.”

Nepokolebljiva Diana je na svoju ruku ulazila u logore – čak i u one iz kojih se nikada nije izlazilo. Diana će tako tokom 1942. proći kroz logore Mlaka, Jasenovac, kroz Staru Gradišku, Sisak, Gornju Rijeku, Lobor-grad. U svakom je pregovarala sa majkama da joj daju decu, ne bi li makar njih spasli.

I evo nas opet u tom 10. julu 1942, njena prva poseta kompleksu Jasenovca, njeno prvo suočavanje sa ženama, majkama, sa uplakanom decom…

Neka deca već pre su bila predviđena za transport u Gornju Rijeku, a onda su zbog bolesti morala ostati. Umrla su delimično tamo, a delimično od nas preuzeta kasnije, kao i toliko tih malih mučenika, kao nepoznata, bezimena deca. A svako je imalo majku koja je za njim gorko plakala, imalo je svoj dom, svoju odeću, a sad je trpano golo u masovnu grobnicu. Nošeno devet meseci, u bolu rođeno, s oduševljenjem pozdravljeno, s ljubavlju negovano i odgajano, a onda – Hitler treba radnike, dovedite žene, oduzmite im decu, pustite ih da propadnu; kakva neizmerna tuga, kakva bol…

Foto: Arhivska fotografija

Pre podne je došao i Luburić. Bio je besan što mora da preda decu. Kazao je da ima dovoljno katoličke dece koja u Zagrebu rastu u bedi. Neka se za njih brinemo. Onda nam je opet pretio, da samo o njegovoj dobroj volji zavisi hoće li nas pustiti iz logora. Njegova majka je svoju decu takođe morala odgajati u najtežim okolnostima, u najvećoj bedi, itd. Onda nam je opet pretio. Ima mogućnosti sakriti nas tako da nas niko ne može naći. Može nas tražiti i za nas pitati ko god želi. Šta ministri odluče, to se njega uopšte ne tiče.

Pobrinuće se da i ministri dođu u logor. I kad ih bude tamo imao, onda će samo on odlučivati šta će se desiti. U logoru jedino on ima vlast”, pisala je Diana Budisavljević. Tog dana ipak je uspela da izvede nekoliko desetina dece iz logora.

Žene koje već tri dana nisu ni za sebe ni za svoju decu dobile hranu, koje su ono malo što su imale od kuće već potrošile, koje su za hranjenje svojih plačućih najdražih imale samo svoje suze i svoj očaj, sada su gledale te male izgladnele leševe. I još jedan nosač mrtvih, i još jedan; njih sedam jedan za drugim. I sad više nisu mogle izdržati. I ako vlastito srce iskrvari – spasti, spasti najdraže. Došle su do stolova gde su pisane liste, gurale su se i molile: ‘Uzmite, uzmite, ne možemo ih hraniti, ne možemo dozvoliti da umru od gladi’.”

Često je pred Dianu stavljan izbor: svu decu nije mogla da spasi. Jednom je, tako, morala da mališane postavlja na noge – ono koje ne bi moglo da ustane, nije smelo na put. Od ostalih su se majke jedva rastajale… Diana ovako opisuje drugo putovanje u Staru Gradišku, 13. jula 1942:

Foto: Wikipedia/public domain

Decu koju smo popisali ustaše su odvodile na prvi sprat. Odmah su ih odvajali od majki. Koliko je bilo hrabrosti u tim ženama. Neki mališani nisu hteli da se odvajaju od majki i sada su očajne majke govorile svojim najdražima: ‘Biće ti lepo, nemoj se bojati, uskoro ću doći po tebe’. I uvek tiho pitanje, upućeno nama: hoće li ikada više videti svoju decu. Stalno smo ponavljali da će deca doći u domove, da im nećemo učiniti ništa nažao, da ćemo se za njih brinuti dok se ne vrati iz Nemačke. I posle upisa u listu, poslednji poljubac, poslednji zagrljaj, često samo na brzinu, jer su bezdašne ustaše nasilno razdvajale majke od dece.

Poslepodne je bilo snimanje za neki propagandni film. Malim dečacima su obukli ustaške uniforme izrađene od vrlo loše papirnate tkanine. U tim uniformama smo ih i mi poveli, ukoliko nisu imali ništa drugo za obući. Odvedeni su u mali ograđeni park, kojim je inače smeo raspolagati samo komandant.

Deca su postavljena kao da im se deli hrana. Dovedena su i deca s livade koja su već tri dana gladovala, koja su vapila za hranom. Dugo su stajala na žarkom suncu, a onda je bilo samo snimanje; hranu nisu dobili.”

Diana je istrpela i to ponašanje ustaša; bilo je važno samo dokopati se Zagreba, ostaviti za sobom žice, gasne komore, spasiti decu na svaki mogući način. Putovalo se vozom, dugo, predugo…

Foto: Wikipedia/public domain

Bila sam sama sa 62 dece, koja su ležala na podu, u vagonu za stoku, bez ikakve hrane i pića. Put je bio užasan. Celu noć se čulo stenjanje i kukanje. Put do Zagreba činio se beskonačnim. Deca su tražila hranu. Sve što sam mogla da učinim bilo je da ih tešim da ćemo se za njih brinuti, da će njihove majke doći. Tražili su ih – majke, očeve, bake, deke. Jedno jadno malo detešce stalno je molilo: ‘Dedo, pokrij me, hladno mi je.’ Tokom vožnje nisam mogla da se pomerim, kako ne bih nekoga nagazila. Veća su deca stalno sedela na noćnim posudama, mala su se prljala. Pod je bio pun blata i dečjih glista.”

Mesec dana kasnije, 4. avgusta 1942. Diana je ponovo posetila Jasenovac.

Prošla sam kroz čitav logor i govorila ženama da ću preuzeti decu. Bilo je mnogo teško bolesnih žena i dece. Ležali su na zemlji. Žele da mi predaju mnogo dece koja su teško bolesna, čudnovato plava u licu. Kažem da ne smem da dovedem teško bolesnu decu. Znam da u Zagrebu nema mogućnosti za smeštaj. Ne možemo da ih smestimo u ustanove sa zdravom decom, jer će nam sva umreti. Bilo je strašno što nisam majkama, u njihovom očaju, mogla pomoći.

Požurivala sam polazak, znajući da me nestrpljivo očekuju. Napunili smo 15 kola s decom i poslali ih na kolodvor. Kao i prethodnog dana, upozoravam veće dečake da se prilikom vožnje kroz logor sagnu i budu potpuno tihi. Jako se bojim da će mi opet dečake zadržati, ako budu smatrali da su stariji od 14 godina.

Foto: Wikipedia/public domain

Bio je to naporan dan, pun stravičnih utisaka, jada i očaja, utisaka koji su me dugo progonili i te žalosne spoznaje su verovatno bile uzrok mom dugotrajnom pobolevanju. Polazimo oko 23 časa, s 1.200 dece. Imala sam dojenčad koju sam opet pažljivo pokrila belim omotnim papirom, jer noć je bila hladna.”

Transport je trajao čak 36 sati, koliko je trebalo da se prevali put od Okučana do Zagreba. Jana Koh, književnica i aktivistkinja Crvenog krsta i profesor Kamilo Bresler, usprkos zabrani, već su iz ovoga prvog transporta kradomice uzeli po jedno dete, a to su kasnije učinili i mnogi drugi Zagrepčani.

Spasenu decu Diana i saradnici smeštali su na nekoliko lokacija u Zagrebu. Onda su pokušavali da ih udome u porodice, ali da sačuvaju njihov identitet. I da unesu bar malo radosti u male živote:

– Dobila sam za novu 1943. godinu dve trajne kobasice. Odlazim u Staklenik. Najpre sam nameravala da ih dam samo bolesnoj deci. Ostala deca su zbog toga nesrećna, pa me žena koja ih čuva moli da režem male komadiće, ali da svakom detetu nešto dam. Uz dosta muke, uspela sam svakom od preko stotinu dece dati mali komadić. Tamo je bila i jedna majka, s jednomesečnim detetom, druga s bebom od 14 dana. U Stakleniku je bilo hladno i duvala je promaja.”

Foto: Wikipedia / Bundesarchiv

Podrška je stizala od ponekih Nemaca – koji su i sami bili zgroženi zverstvima u Jasenovcu – ali problemi su se gomilali. Posebno pri susretu sa Alojzijem Stepincem, koji je još 3. decembra 1941. odbio da pomogne srpskoj deci, pod izgovorom da nema nikakvog uticaja na vlasti NDH.

– Moj prvi prijem kod nadbiskupa dr. Stepinca I tamo je rezultat razgovora bio potpuno negativan. Nadbiskup mi je rekao da nema nikakvog uticaja na vladu, tamo ništa ne može ishoditi. Spreman je zauzeti se za stvar, ali unapred zna da ne može ništa postići”, piše Diana Budisavljević u svom dnevniku.

Pola godine kasnije, Diana će ponovo pokušati da umilostivi Stepinca, znajući da će se njegova reč slušati.

– Odlazim nadbiskupovom sekretaru. Odmah mi je isposlovao audijenciju. Nadbiskup je vrlo suzdržan. Ne želi da se zainteresuje. Kaže da nema nikakvog upliva na vladu. Ispričao mi je da je zbog stana jedne Jevrejke bio kod nekog ministra. Taj mu je obećao da će žena moći ostati u stanu, a sad je uprkos tome nameravaju iz stana izbaciti. Kažem da sam došla tražiti da spasi jedan narod, a on mi priča o nekom stanu. Onda je počeo kritikovati Nemce, nacizam, Hitlera, da su oni svemu krivi. Kažem mu da se nemački biskupi jako zauzimaju za svoje vernike i suprotstavljaju Hitleru. Mnogi od ovde progonjenih su prešli na katoličku veru i njegova je dužnost zauzeti se za njih. Od velike je važnosti za Crkvu da ljudi znaju kako se u vremenu njihove najveće nevolje za njih brinula. Na kraju obećava da će se zauzeti. Budući da u to mnogo ne verujem, nazivam poslepodne kanonika i molim za prijem. Molim da sa svoje strane utiče na nadbiskupa. Molim da se kanonici sastanu i da se svi zajedno zauzmu za progonjene s Korduna.”

Foto: wikipedia.org/Muzej Istorije Jugoslavije, Inv.br. 9426

Neprospavane noći, gotovo opsesivna briga za srpskom decom u logorima i van njih, uzeli su danak u Dianinom zdravlju. Za svega nekoliko meseci, smršala je 16 kilograma. U septembru 1942, zapisaće ovo:

– Nakon poboljevanja, započetog odlascima u logore, patila sam od stomačnih problema koje nisam mogla da sprečim nikakvim lekovima. Svi pregledi na klinici, sve terapije su bile bezuspešne. Konačno se zaključilo da su moje tegobe izazvane psihičkim problemima. Otpalo mi je više od pola kose.

Diani su još tokom rata stizala pisma, čak i iz inostranstva: ljudi sa prisilnog rada pitali su je šta je sa njihovom decom. Ona je te dopise prosleđivala Ministarstvu udružbe i Crvenom krstu. Upozoravala je ljude da ne dolaze, već da šalju pisma, jer je postojala opasnost da ih odvedu u ustaški logor smrti, umesto u nemački radni logor. Neka od tih pisama – i to ona kada je čak i Diana bila nemoćna – ostala su kod nje.

Tek negde 2010. godine, nakon feljtona u Novostima, o Diani i njenom poduhvatu počelo se više, slobodnije pričati. Tada je makar jedan deo srpske i balkanske javnosti saznao za njen najplemenitiji čin, od tada je dobila ulicu u Beogradu, spomenik i ulicu u Kozarskoj Dubici. Pretprošle godine, njen praunuk Leonardo Rašica, rođen u Brazilu, doputovao je u Beograd i od patrijarha srpskog Irineja dobio Orden carice Milice za svoju prabaku. Sem ordena Srpske pravoslavne crkve, Srbija je Diani Budisavljević odala priznanje i Zlatnom medaljom za hrabrost “Miloš Obilić”, koju je Rašici uručio predsednik Srbije Tomislav Nikolić.

Foto-ilustracija: Wikipedia

Malo? A šta ne bi bilo malo za ženu čije je neverovatno humano delo punih pola veka prekrivala patina zaborava? Ne pominje je nijedan udžbenik istorije. O akciji spasavanja dece iz ustaških logora deca ne uče u školama, ni studenti na fakultetima. Podvig ove hrabre žene – nemerljiv, po hrabrosti, po značaju, po humanosti, sa bilo čim što se desilo tokom Drugog svetskog rata – poznat je samo malobrojnim hroničarima stradanja srpskog, jevrejskog i romskog naroda.
Nije to, zaista, ništa novo ni začuđujuće. Ma dajte, čudno bi bilo da je ikako drugačije – da Srbi, eto, pamte svoje dobročinitelje, da im se odužuju kako treba, da ih se sećaju i da ih slave.

Za nešto od toga kriva je sama: nikada posle rata nije pričala o svojoj akciji, čak i Leonardo Rašica kaže da se o tome vrlo malo u familiji. Negde pedesetih godina, sa suprugom i porodicom vratila se u svoj Insbruk, tamo je i preminula, odnevši tajnu sa sobom u grob, i da nije bilo prašnjavih dnevničkih zapisa koje je prikupila njena unuka Silvija Sabo, a potom i objavila, svet možda i ne bi saznao za ovu heroinu.

Čemu tajnovitost? Sem skromnosti, ona je bila i posledica onoga što se dešavalo neposredno posle rata, kada je došlo oslobođenje. Jednog dana na njena vrata zakucali su ljudi iz Ozne, i naredili joj da im preda sav materijal koji ima. Sve kartoteke, sve o udomljenoj deci, i pet punih albuma sa fotografijama mališana, koje bi roditelji na osnovu toga mogli da prepoznaju. Sve to bio je rezultat delanja novih vlasti: insistiralo se na tome da je Komunistička partija Jugoslavije bila jedini borac za unesrećene i porobljene, a u tu njihovu “šemu” nije se uklapala nezavisna akcija jedne buržujke, Austrijanke, koja je pripadala zagrebačkoj društvenoj eliti i uz to sarađivala čak i sa Nemcima da bi spasavala decu. Sumnjiv je bio i njen muž: kako je, kao Srbin mogao da preživi u Zagrebu?

Foto: Arhivska fotografija

O tom zločinu nad njenom kartotekom, Diana piše ovo:

Predajem kartoteku, beležnice za nalaženje nepoznate dece, registar za fotografije i beležnicu popisom posebnih oznaka za decu. Zovem gđicu Kogoj i predlažem g. Madjeru da im ona u Ministarstvu pomaže tako dugo dok se netko ne uvežba u radu s kartotekom. Osim abecednog rasporeda imali smo još i poseban raspored, kako bismo po mogućnosti pokušali identifikovati što je moguće veći broj nepoznate dece (…) Želeli smo što je moguće više male dece vratiti njihovim roditeljima. I bila je to sada velika bol, moja i gđe Đakule, da nam se tako naglo naš rad na našoj kartoteci oduzeo.  Znali smo da će sada mnoge majke uzalud tražiti svoju decu. Strašno rastajanje u logorima, dugogodišnja čežnja za njima na radu u Nemačkoj, a sada neće naći svoje najdraže.

Diana je posle rata želela da nastavi svoj humanitarni rad, ali joj nije bilo dozvoljeno. Njeno delo je skrajnuto, njen je stan pretresan, prisluškivani su joj razgovori, isključivan telefon. Šikanirali su je i tokom rata i posle oslobođenja, nije valjala ni ustašama ni komunistima.

Uloga Kamila Breslera i nekih drugih ljudi, koja jeste bila značajna, istaknuta je kasnije u prvi plan, jer su bili povezani sa KPJ”, reći će istoričar Milan Koljanin sa Instituta za savremenu istoriju.
Zbog svega ovoga, Ozna joj je odmah posle rata konfiskovala kartoteku, a njeno je delo skrajnuto. Jer, ako je ona uspela da iz logora izvuče 12.000 dece, koliko ih je ostalo zauvek u Jasenovcu? Koliko roditelja, koliko rana, koliko neprebola i unesrećenih porodica?

Foto: Ivo Eterović / Foto-arhiv MC Odbrana

Baš zbog takvog postupanja, mnoga deca Kozare – o čemu je sve napisao Dragoje Lukić – nikada nisu saznala da su u stvari Srbi, usvojeni u hrvatske porodice. Poput velike glumice Božidarke Frajt, recimo. Ako su njihovi roditelji i preživeli zarobljeništvo, nije više postojala kartoteka ni fotografije koje bi posvedočile o tome. Neki, ipak, jesu – svojevremeno je pisac ovih redova razgovarao sa nekoliko preživelih logoraša koji su je se živo sećali, poput Brigite Knežević, predsednice Udruženja logoraša NDH i njihovih potomaka. Ona je i sama bila jedno od “Dianine dece”.

Rođena sam u selu Međuvođe, kod Kozarske Dubice, 1940. godine. Kada je bila ofanziva na Kozaru, svi moji su saterani u logore. Na putu do tamo, ubili su mi dedu: izašao je iz vagona, tražio da nahrane decu, a onda su mu brutalno pucali u glavu. Odvojili su me i od majke i odveli u Staru Gradišku. Iz zloglasnog logora uskoro me spasla Diana Budisavljević. Kada su vagoni puni dece pristigli, sestre Crvenog krsta odvele su me u Zavod za gluvoneme, gde je već tada bilo na desetine mališana – prisećala se Brigita Knežević.

Nije se beba predugo zadržala u Zavodu za gluvoneme. Na sreću, jer uslovi nisu bili previše dobri: po petoro dece ležalo je u jednom krevetu, gola i bosa, vladale su zarazne bolesti, nije bilo hrane, vitamina ni mleka. I to je, ipak, bilo bolje od logora…

Arhivkska fotografija: Politikin zabavnik

Našli su mi familiju na Kozari, moje tri sestre i brata. Tada sam saznala da sam se prezivala Bundalo. Otac i tri strica streljani su na Starom sajmištu. Ni majku Milicu nikada nisam upoznala. Umrla je 1964. Nikada se nije pomirila s tim da nisam živa. Sestre su mi mnogo pričale o tome kako je bilo kada su me odvajali od nje… Ali, eto, sudbina je htela da majka za mene ostane imaginarna ličnost. Znate, ja sam imala sreću da saznam ko sam. Mnogi mališani koje je Diana Budisavljević spasla nikada nisu saznali da su rođeni u srpskim porodicama. Ima ih, sigurno, i u Zagrebu…

Sedamdeset godina navršiće se ovog 22. aprila od proboja zarobljenika i oslobođenja Jasenovca; sedamdeset godina a da se žrtve nisu ni pobrojale, da se sa njima cenjkalo – od Lera, preko Goldštajna, od Dedijera do Jad Vašema – i tako su iznova i iznova ubijane.

Sedamdeset godina bilo je potrebno da saznamo makar deo životopisa možda i najveće srpske dobročiniteljke svih vremena.

Foto: Wikipedia/public domain

Sedamdeset godina, i nešto više, prošlo je od 12. jula, godine prestrašne, 1942, kada jedna žena, u društvu medicinskih sestara ali sa osećajem da je sama na čitavom svetu, stisnutih zuba i s prezirom u vodnjikavim, nekada tako toplim očima kojima posmatra ustaše, retke sede kose pod belom kapom, stoji pred ulaznom kapijom Jasenovca.

Ne, nisu to ljudi, u stvari, ni Menschen, ni Leute, ni Personen, ma kakvi, svako od njih je Monstrum, svako od njih zaposlen u tvornici smrti, u toj fabrici Ungeheuerlichkeit-a, svako od njih je tu samo sa jednim zadatkom: da ubije što više muškaraca, žena, dece.

(Telegraf.rs / Izvor: Nedeljnik)

Tagovi: Deca, Diana Budisavljević, Jasenovac, Jevreji, logor, Rat, Spasavanje, Streljanje, Žrtve
Najnoviji komentari
  • M
    Mališa 18.04.2015 – 00:48

    Kod nas u Pančevu je jedna odbornica podnela prošle godine inicijativu da se Štrosmajerov trg u centru grada preimenuje u Trg Diane Budisavljević. Možda bi i prošlo ali se jednom republičkom poslaniku nije dopala ideja. Takav smo mi narod, dok neko iz Beograda ne javi pančevačkim političarima da moraju na neki način da se oduže ovoj ženi nema ništa. Izgleda da još uvek živimo u komunizmu.

  • I
    Ivy 18.04.2015 – 00:37

    Svaka cast! I njoj i sestrama CK-a, kao i svima koji su barem pokusavali, a danas se za njih ili uopce ne zna ili se zna jako malo…

  • J
    Jovo 17.04.2015 – 22:18

    Gdje da se nadje spisak imena spasene dece jer je mozda medju njima i moj ujak.

  • n
    nema više laži 17.04.2015 – 22:15

    Gde ste sad Hrvati, komentatori sa Srpskih foruma?Javite se,pročitajte ovo i objasnite šta će deca u koncetracionom logoru.Kakvi to ljudi ili bolje reći ne ljudi, imaju logor za decu.Uvek nešto pametujete,a sad ćutite.Ali gotovo je sa lažima istina je izašla na videlo,kad tad ceo svet će čuti šta se desilo u NDH za vreme ww2.

  • S
    S.K. 17.04.2015 – 22:07

    zena andjeoske duse

Pogledajte sve komentare

Schreibe einen Kommentar

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

%d Bloggern gefällt das: