Историјски пројекат Сребреница: Будућност „обојених револуција“ и пресуде о геноциду

[Препоручујемо читаоцима приказ књиге Срђе Поповића (Отпор, КАНВАС) на тему обојених револуција, Blueprint for Revolution.  У продужетку нудимо интервју са председником Историјског пројекта Сребреница, Стефаном Каргановићем, на ТВ Мост-у из Новог Сада о перспективама „обојене револуције“ и две недавне пресуде Међународног суда правде и Хашког трибунала. Надамо се да ћемо допринети расправи на обе актуелне теме. Биће нам задовољство да чујемо мишљење наших читалаца.]

Стефан Каргановић: Антимајдан у Русији, књига Срђе Поповића „Blueprint for Revolution” у САД

Масовни Антимајдански митинг одржан у Москви 21. фебруара и објављивање у Сједињеним Државама почетком месеца књиге Срђе Поповића „Blueprint for Revolution” (могло би се превести као „Технологија револуције,“ али то је прерогатива која припада аутору) прикладно обележава почетак једне и сумрак друге епохе.

Расположење учесника московског марша одражавало се у паролама као „Годину после Мајдана, не заборављамо и не праштамо,“ „Не Мајдану – не рату“ и „Мајдан је превара.“ На кога год се још ове поруке односиле, оне су упућене и лично Срђи Поповићу.

Епоха „обојених револуција“ у изворном облику – дефинитивно је завршена и никаквим подешавањем и прилагођавањем рецептуре та чињеница се више не може променити. Једина особа која тога није свесна је Срђа Поповић – генерал лажне светске револуције који се грчевито опире забораву и свом главном штабу нуди стратегију из прохујалих ратова, једину коју зна.

Најављено је да се српски превод Поповићеве књиге спрема „на пролеће“ (за надати је се да су власти забележиле ову знаковиту календарску поруку) тако да ће јавност у Србији ускоро имати прилику да се непосредно упозна са њеним садржајем и да је оцени. Концепт књиге могао би се изложити у једној реченици: анегдотални приказ  доктрине америчког идеолога „обојене револуције“ Џина Шарпа кроз перипатетичке авантуре његовог најпознатијег следбеника, Срђе Поповића. Зато се овим делом Срђе Поповића нећемо претерано бавити са становишта садржаја, него у првом реду као политичким феноменом. Без сумње, „Технологија револуције“ то и јесте. Књига је проткана заводљиво приземном и „кул“ реториком (да, cool је реч коју на око 300 страна Поповић користи најмање 278 пута више него што би требало, ризикујући да ће се пре огадити својој малолетничкој циљној групи, којој покушава да подилази). Али мисија овог мемоарског приручника је да рушилаштво рехабилитује као забавно и „кул“ занимање, а  некритичко и несвесно служење непознатим циљевима невидљивих страних диригената – препоручи као врхунски идеал друштвене ангажованости  савременом младом поколењу.

У Поговору, обраћајући се читаоцима, Поповић то за своју књигу у основи и тврди, нудећи је као „приручник за провођење позитивних промена у вашем друштву.“

Поповићев ментор Џин Шарп познат је по томе што црта ружичасту слику светле будућности која ће наступити применом „револуционарне технологије“ коју крчми његов примерни ученик Срђа Поповић: „Нови политички поредак отвориће пут успешној примени бољих решења, што би одговарало потребама друштва и било у складу са одлукама народа (…) отварање пута за изградњу трајног, слободног и демократског система у коме ће сви добити могућност да учествују.“

Међутим ни Шарп у својим радовима, ни Поповић у својој књизи, не наводе као пример ниједну земљу која је била „ослобођена“ применом њихове рецептуре, где се примећују ефекти успешне примене „бољих решења“ о којима говоре, или где се као последица њихове интервенције било шта догађа са ослонцем на одлуке које доноси народ. Србија? Либија? Сирија? Украјина? Треба ли да набрајамо даље? Или је довољно да парафразирамо Тацита: створише пустош, па је слободом зову.

Ако је Џин Шарп Иван Карамазов лажне светске демократске револуције, Срђа Поповић је сигурно његов Смердјаков. Оба су податни инструменти тоталитарних сила, којима је слобода анатема осим као цинична парола за политичко ратовање. Зато и они безобзирно инструментализују све који су спремни да се потчине њиховом деструктивном утицају, наседајући на њихова лажна обећања.

Једна од основних лажи Поповићевог неискреног наратива је стварање утиска да су „ненасилни активисти“ довољни да неки режим оборе. У сценарију који предвиђа технологија „обојене револуције“ они  јесу важан, али нису одлучујући фактор. Политички притисак споља, утицај заврбованих страних и домаћих медија, позамашна материјална средства која одвајају страни центри моћи заинтересовани за „промену режима“ – то су неки од фактора подједнаке или још веће тежине које Поповић пажљиво заобилази. (Да је Поповић имао на располагању само свој непревазиђени хумор,  али без 60 милиона долара које је амбасадор Монтгомери дотурио из Будимпеште, да ли би било Петог октобра?) Поводљиви активисти које Поповић врбује сигурно доприносе крајњем исходу, али они не решавају ништа. Они су само улична пешадија преврата, топовско месо помоћу којег се „ненасилном акцијом“ постиже прави циљ операције. Тај циљ је изазивање физичког сукоба али под брижљиво режираним условима, да би се одговорност за насиље подметнула супротној страни. Поповићев ментор проф. Шарп то зове инсценирање „варнице,“ што је увод у „big push“ (јуриш) на освајање власти. Али не у корист оних који су поверовали Шарповим и Поповићевим бајкама, лаковерно спремни да жртвују своја тела и животе.

Срђа Поповић је тога савршено свестан, али у његовим анегдотама о томе нема ни речи – зато што није „кул“ да се то зна.

Поповићев списак за одстрел је врло индикативан. Поред Милошевића, на њему се налазе (сваки уз одговарајући епитет) садашњи или већ свргнути властодршци Грузије, Украјине, Бурме, Бразила, Венецуеле, Белорусије, Малдива, Ирана, Египта, Сирије… Коинциденција, зар не? Непријатељи империје су диктатори и уједно непријатељи Срђе Поповића. Сви пријатељи империје, без обзира на који су се начин докопали власти или како се на њој држе, по дефиницији су демократе и пријатељи Срђе Поповића. И да не изоставимо Поповићеве ватрене денунцијације „деспота Путина.“ Светски путник Поповић, како сам каже, „више времена проводи у Луфтханзином салону на франкфуртском аеродрому“ него код куће, у току је догађаја и зна ко је дежурни диктатор. Тренутно неангажовани глобални револуционар на империјалном бироу рада има изванредан нос за конјуктуру и непогрешиво процењује чији би скалп данас био најуносније награђен.

Што нас доводи до неколико кључних питања ако аутора, његову књигу и бренд са којим су поистовећени посматрамо са феноменолошког становишта. Пре свега, шта је могло условити помало чудну околност да Поповић није написао своју књигу на српском и издао је у Београду, већ да је писана на енглеском и објављена у САД? „Писана,“ намерно се изражавамо безлично, зато што је у својству коаутора указан Метју Милер, који се, уз књигу за коју се везује име Срђе Поповића, такође води као  коаутор неколико других дела различите тематике.

Неки би с правом приметили да је то небитно, и вероватно јесте, али с обзиром на акутни дефицит искрености у књизи „Технологија револуције“ – није незанимљиво. Милер је по свему судећи Американац, не Београђанин као Срђа Поповић, и претпоставља се да, за разлику од српског коаутора, својим матерњим енглеским језиком течно влада. То потврђују беспрекорно идиоматичан стил којим је књига писана и неке назнаке да је Милер, уз сво дужно поштовање, оно што Американци зову професионални „ghostwriter,“ или писац из сенке, који потенцијалним ауторима „помаже“ да се снађу у лавиринтима стила и синтаксе. То је  часна професија, у то нема сумње, и од пословично речитог Џорџа Буша до Бети Форд и разних естрадних звезда многи са списатељским аспирацијама у Америци користе њене услуге.

Па ипак, ма колико било споредно, ово није сасвим неумесно питање. Шта је Срђа Поповић у односу на књигу објављену под његовим именом? Инспиратор, чије је идеје и анегдоте неко други записивао и преточио у наратив, или писац, или барем коаутор дела које му се приписује? Питање није депласирано још и стога што се у славу лепоте Београда, у првом поглављу, помиње „величанствена архитектура која датира из периода деветнаестог века, када је Аустроугарско царство владало Београдом“ и са истом мером усхићености хвали се „Палић, српска верзија Швајцарске“. Хммм. Ниједан рођени Београђанин архитектонске лепоте свога града из деветнаестог века не би приписивао аустроугарској управи, јер зна да је тада није било. Нити би ико са овог поднебља поредио панонску равницу са швајцарским Алпима, из разлога који су прилично очигледни. Али неко ко се зове Метју Милер –  могуће је да би.

Ако би пошли редом, од извесног интереса је и Поповићев издавач, Spiegel & Grau, у власништву највећег издавачког предузећа у САД, Random House. Фактички власник Рандом Хауса, са већином од 53% акција што му омогућава апсолутну контролу, је немачки издавачки конгломерат Bertelsmann SE & Co. KgaA. Овде ствар постаје још занимљивија, поготово ако је у вези са неким чија је животна мисија – свргавање диктатора. Бертлесман је тридесетих година и за време Другог светског рата био кућни издавач нацистичке партије и један од пропагандних стубова Хитлеровог режима. После рата, ова издавачка кућа је у једном периоду, због колаборације са нацистичким режимом, била затворена.

Срђа Поповић највероватније са овим чињеницама није био упознат када је потписао уговор са оваквим ликовима. Али сада је обавештен и сигурно ће политички коректније поступити ако се укаже потреба за другим издањем.

Идемо даље. „Пројекат за проучавање 21. века“, организација која је била домаћин Срђи Поповићу на промоцији његове књиге у САД, завређује бар летимичну пажњу. Ко су ти људи? Извршни директор Питер Епс има журналистички профил из области „одбране“, а секретар Том Бизли је био официр у британској војсци. У међународном саветодавном одбору налазе се особе разних профила, као генерал сер Грем Ламб, бивши директор британских специјалних снага, Сидни Олиник, бивша помоћница за блискоисточну политику министра одбране САД, Николас Гвоздев, професор националне безбедности на Поморској академији САД, Џон Басет, бивши функционер британске контраобавештајне службе GCHQ, сер Мајкл Ли, бивши директор у канцеларији за проширење Европске уније и тренутно виши саветник у немачком Маршал Фонду, Али Вин, сарадник Ранд Корпорације, Питер Либерт, помоћник у канцеларији за кибернетичку политику у министарству одбране САД, Хајат Алви, професорица блискоисточних студија на Поморској академији САД, Гвен Лејн, бивши француски поморски официр, тренутно филмски режисер, Том Брукснер, официр британске војске у Центру за концепте и доктрину одбране, и Срђа Поповић, како тамо пише „српски активиста и специјалиста за ненасилне револуције,“ између осталих.

Шта је проблем са овим профилима? Апсолутно ништа. Ти и разноврсни профили осталих сарадника не сигнализирају ништа посебно сумњиво или опасно. Они сигнализирају нешто сасвим друго, што је у контексту публицитета који је удељен књизи и „бренду“ Срђе Поповића много знаковитије него да се ради о друштву конспиратора или анархиста. А то је следеће. Њихов заједнички именитељ је – Естаблишмент. Не његов најистакнутији део, јер ту не седи нико из Савета за спољнополитичке односе, Трилатералне комисије или неког сличног, озбиљно утицајног тела. „Пројекат за проучавање 21. века“ је неспорно „друголигаш“,  једна од многих сателитских организација преко којих се популаришу и изводе програмске смернице „великих дечака.“ Те установе нису срце Естаблишмента, али чак и као његов периферни део нису безначајне.

У најмању руку, када „на пролеће“ Срђа Поповић буде  промовисао српско издање своје књиге у Београду, неко би требало да прикупи довољно одважности и радозналости да му постави следеће питање: шта један „cool“ револуционар тражи у друштву оваквих „fuddy-duddy“ (смарачких) Естаблишмент ликова? И зашто би га баш они гурали?

На та питања можемо да пружимо само хипотетички одговор зато што немамо привилегију да се крећемо у истом пробраном кругу као Срђа Поповић и самим тим немамо непосредан увид у размишљање његових припадника.

Ако би се за Срђу Поповића могло ишта објективно рећи, то је да је он неуморни самопромотер. Ово је, наравно, намењено као комплимент јер би га у противном назвали, рецимо, опортунистом. Зато можда он сам индиректно сугерише одговор на горња питања у осмом поглављу своје књиге, где оком професионалца подвргава критици погрешне потезе недавно угушеног покрета „Occupy“ (Окупирај) у САД, што је резултирало његовим неуспехом, и дели савете како би се почињене грешке могле поправити. Са техничког становишта савети јесу квалитетни. Али зашто би се специјалиста за смењивање режима сматраних непријатељима САД бавио исправљањем грешака неког масовног протестног покрета у САД, осим ако није наумио да смени режим у Вашингтону? У том случају, зар би га подржавао и промовисао неки део, макар периферни, америчког Естаблишмента? Ово је врло парадоксална ситуација.

Хипотеза коју ћемо поставити полази од увида да Естаблишмент који, од краја деведесетих, на повоцу држи Срђу Поповића и његову  „револуционарну“ екипу за специјалне операције (а) планира неколико потеза унапред, и (б) увек настоји да контролише, управља (manage) или бар утиче на цео спектар расположивих опција, од пријатељских до отворено противничких. Њихова процена вероватног даљњег развоја на унутрашњем плану настоји да буде реална и вероватно најчешће није далеко од стварности. Џорџ Сорос, господин који сигурно није непознат Срђи Поповићу, увелико већ предвиђа „немире, увођење елемената полицијске државе и класни рат“ у Сједињеним Државама.

„Слом Совјетског система представља ванредан догађај и у  развијеном свету ми сада доживљавамо нешто слично, без да смо потпуно свесни шта је то што нам се дешава,“ упозорава овај врхунски инсајдер. И закључује: „У време кризе, немогуће постаје – могуће.“

Без обзира на суштинску безопасност, и без обзира колико је лако покрет „Окупирај!“ био инфилтриран, дезоријентисан и коначно онеспособљен, Естаблишмент је схватио обим потенцијалне опасности коју би представљао нови сличан покушај спонтаног и неконтролисаног окупљања, и то под друштвено-економским условима који се незадрживо погоршавају. Зато је и активирао свој проверени кадар, помогао му да напише „бестселер,“ пронашао му одговарајућег издавача и промовише његову „револуционарну технологију“ не само у САД на енглеском, него и у преводима на српски и турски који ће се ускоро крчмити на другим таргетираним подручјима (па ако узгред закачи и Ердогана и још неке друге, утолико боље). Из овог угла, наизглед чудно рекламирање  Поповића и његовог бренда у средишту империје више не личи на парадокс, већ напротив на закономерну рокаду поуздане фигуре управо на терен где би тренутно могао бити најкориснији.

Сваки протестни покрет у Сједињеним Државама усмераван под инспирацијом или по формули Срђе Поповића, предвођен активистима које ће он и његова дружина истренирати, за Естаблишмент је потпуно безопасан. Осуђен је унапред на пропаст, бржу и свеобухватнију од претходних покушаја.

Срђа Поповић се мора суочити са моралном одговорношћу за огромна разарања, људске жртве и патње, изневерене наде, сломљене идеале и општу пустош што је оставио за собом као последицa јавне и нечасне петнаестогодишње делатности. Он је опсенар који је завео многе а није испунио ниједно обећање. Свуда где су он и његови „технолози“ прошли, ма колико да је некада било лоше, сада је неупоредиво горе. Сучељавање отрцаних анегдота из којих се састоји Поповићева „Технологија револуције“ са стварношћу која је проистекла из њене примене, тачност ове оцене убедљиво потврђује.

Да ли је Срђа Поповић икада у нешто веровао и био спреман да се жртвује, за разлику од гурања у опасност других? То је питање на које би само Срђа Поповић, у наступу искреног самопознања, могао да одговори. Није искључена теоретска могућност да јесте.

Међутим, несретници који кнезу овога света дозволе да их преведе на другу страну, преко линије која дели добро од зла, ма колико заслуживали сажаљење, по својој суштини и даље представљају неизмерну опасност по друштво у коме се крећу. Corruptio optima pessima.

POST SCRIPTUM

Умешаност Срђе Поповића и КАНВАС-а, његове консултантске фирме за инсценирање „обојених револуција,“ у извођењу преврата на Малдивском архипелагу, у Индијском океану, убедљиво илуструје колико им је стало до демократије и за чију агенду раде. Пошто 2008. године тадашњи председник Малдива, Маумун Абдул Гајум, није показао спремност да своју територију стави на располагање снагама НАТО пакта, сатанизован је по стандардној рецептури као корумпирани тиранин. Поповић и КАНВАС су активирани да обезбеде његово свргавање. Супротно очекивањима, новоинсталирани председник, „демократа“ Мохамед Нашид, није пожурио да отплати политичке дугове нити је оправдао очекивања својих спонзора. Уместо потписивања уговора за отварање базе, нови председник се посветио решавању еколошких питања па је зато 2012. године државним ударом нецеремонијално свргнут. Нова власт је одмах призната од стране „међународне заједнице“ и изјавила је спремност да потпише Уговор о статусу снага, или SOFA, због чега је цела игра и започета. Бивши клијент КАНВАС-а Нашид тада је прешао у опозицију, протестујући идеалистички због укидања демократије на Малдивима. Након дужег периода застрашивања, у недељу 22. фебруара хунта га је ухапсила, стављајући неславну тачку на Поповићеву „демократску револуцију“ на овим острвима. Пошто су на Малдивима прави циљеви „обојене револуције“ сада постигнути, судбина Нашида и његових следбеника више никога не занима. Поповић је ионако претрпан другим обавезама у Америци, а за Малдивљане и заштиту њихових „демократских права“ више га није брига.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Печат, 27. 2. 2015)

Видео снимак интервјуа на ТВ Мост, Нови Сад, четвртак 26. фебруар 2015:

https://www.youtube.com/watch?v=wFLg5MxQ4y4

Seselj Teaches About History (With EN Subs)

https://www.youtube.com/watch?v=DXNECxVF9X0#t=120

„Исцељење“ – филм који мења живот

Сцена из филма Исцељење

„Исцељење“ – филм који мења живот

Вести

08:00 01.03.2015(освежено 08:01 01.03.2015)
Сенка Милош
45870

Филм Ивана Јовића, „Исцељење“, настао у породично-пријатељској мануфактури, у Србију је протеклих дана донео прве награде са светских фестивала. На ФЕСТ-у ће доживети националну премијеру 3. марта у Дому синидиката.

„Исцељење“, и поред чињенице да је снимљен такозваним микробуџетом –  исцељује, на свим меридијанима, јер га води универзална, неки би рекли православна истина: нема правог праштања без љубав

Иако камерне атмосфере, филм тече фантастичном фотографијом Пабла Фера Живановића, води кроз житна поља, преко брда и потока до краја света… где човек остаје сам, свестан своје немоћи. Филм „Исцељење“ говори о помирењу и праштању, теми која оптерећује после рата. Како да праштамо, кад нас још увек боли и болеће до краја, због ужаса које смо преживели?

Овом се темом бавила Моња Јовић, која је написала сценарио, причу о човеку који, након што је изгубио дете и супругу у рату, облачи мантију, одлази у испосницу и покушава да нађе мир. Између монаха и Бога почиње рат, јер монах мора да буде мали Бог, да љубављу прашта.

Дебитантски филм Ивана Јовића је прошао предселекцију Берлинског фестивала, али екипа није имала новац за постпродукцију. Филм је премијерно приказан у новембру прошле године на Фестивалу источноевропског филма у Котбусу, у Немачкој.

Сцена из филма Исцељење
Сцена из филма „Исцељење“

На 13. фестивалу европског филма „Cinedays“ у Скопљу, одржаном у новембру прошле године, „Исцељење“ је освојило „Златно сонце“ за најбољи филм.Пре неколико недеља, са Фестивала филмова Балкана у Шведској – Банеффа, донео је две награде, за најбољи филм и најбољи сценарио. „Исцељење“ на фестивалу у Котбусу није било у такмичарској селекцији. Нажалост, јер публика га је прихватила као део себе.

„То је за све нас био приличан шок. Прво нисмо могли да уђемо у салу, речено нам је да нема места, да су карте распродате пре три недеље. Чекали смо у ходнику. Супруга и ја смо ипак ушли пред крај филма и сели негде напред. Када је кренула шпица, био је потпуни тајац. Страховао сам да се окренем, мислио сам да су људи изашли из сале. Када су се упалила светла, проломио се такав аплауз, троструке овације… Остали смо 40 минута у разговору са публиком. Организатори су, иако то није било планирано, за следећи дан заказали репризу. Селектор је инсистирао да се појавимо и на репризи, били смо фасцинирани када смо видели људе који чекају у реду да купе карте за наш филм“, каже Иван Јовић.

На питање шта је то што је толико потресло публику у Немачкој, редитељ каже да претпоставља да су разумели мотив праштања, а затим и мотив љубави.

„Оно што им је било потребно током њихове историје било је праштање и разумевање, мислим да су се ту највише пронашли. У разговору са њима провлачило се то да су они народ који је био заробљен својом историјом и који је ишао и молио за опроштај“, наглашава Јовић.

Глумцу Јови Максићу ово је прва главна улога на филму. Маестрални Максић верује да је потпуно ушао у лик монаха на великом искушењу захваљујући доброј припреми, дугачким разговорима са сценаристом и редитељем, али и читачким пробама.

Финално поистовећивање са улогом почело ја на локацији снимања, у источној Србији. Све што гледаоци виде аутентично је, путеви којима мало ко пролази, пре више деценија напуштене куће, бунари… Максић је инсистирао да сам покоси траву испред испоснице.

„Користио сам косу коју сам нашао у тој трошној кући, сељани су доносили своје, али нисам хтео. Косио сам неколико дана, по највећој врућини у августу. Није ми било тешко, само овако је могло, да на филму изгледа аутентично, као сцена из документарног филма, успели смо“, каже Јово Максић.

Реализацију овог породично-пријатељског пројекта прате многе анегдоте, које су екипи филма потврда да су урадили нешто велико и да се ништа није догађало случајно.

Филм је сниман 12 километара од села Јабланица на подручју општине Бољевац. Редитељ, који је на снимање повео и своје три ћерке, сматрао је да је то место на коме монах тражи мир, а сниматељ тишину, међутим, испоставило се да је место снимања подно ваздушног коридора.

Поред проблема са авионима, екипа је морала да се бори и са крадљивцима дрва који су кадрове упропаштавали звуком моторне тестере. Уследили су сусрети са дивљим свињама и укопавање бучних агрегата. Уместо у оази мира, филм је снимљен у звучном хаосу за само 12 дана.

„Морали смо дневно да имамо 23 ‚купљена‘ кадра. Четвртог дана смо схватили да није могуће за један дан снимити више од 15 кадрова. Никоме није јасно како смо успели. Радили смо буквално по цео дан, уз неколико сати сна. Много су нам помогли савети колеге Радована Миљанића, који је у екипи био човек са највише искуства. Колико год да је ово ауторски филм, цела екипа је била здушно укључена у све. Филм нам је свима променио живот. То слободно можемо рећи. Свако је врло свесно део себе оставио на обронцима Ртња, улажући у тај филм. Једноставно, понела нас је љубав према филму“, каже задовољни Максић.

Мудро постављена, као контраст суровој природи и животима главних јунака приче, филм прати музика, анђеоски глас гркиње Нектарије Каранци. Светски позната уметница која се бави духовним појањем одрекла се новца од ауторских права

Чекајући да виде како ће београдска публика прихватити филм, Моња и Иван Јовић преговарају о дистрибуцији у неколико земаља окружења. Кажу да су најмање контаката остварили са дистрибутерима из Русије, а то је тржиште које их највише занима, јер су им у стварању „Исцељења“ узор били управо руски аутори.

Овај филм доноси нови поглед на живот. Враћа нас његовој суштини. Критичари „Исцељење“ квалификују као православни филм. Оно је пре свега људска прича, сурова, али и топла. Типик за све који нису опростили непријатељу после великог или неког сасвим малог рата који нас је окренуо од другог човека.

Док траже дистрибутере за „Исцељење“, Јовићи спремају „Завештање“, документарни филм о жртвама Независне Државе Хрватске. Снимили су скоро стотину људи који су преживели Јасеновац и друге логоре у НДХ.

Реч је 450 сати исповести, истине коју историја потискује, као што су је и саговорници, на неки начин потискивали, док се није укључила камера. Материјал ће предати Музеју жртава геноцида. Биће то документарно-историјски споменик људима који знају да је живот после рата могућ само уз праштање.

Izabrana uprava KUD-a

28.02.2015
Iznova izabrana uprava KUD-a

Jugoslovensko-nemački KUD Hilden e.V., upravo je održao redovnu Godišnju skupštinu u restoranu «Teniscentar Hilden Ost» u Hildenu gde je jednoglasno izabrana nova uprava KUD-a.
Dragica Šreder – predsednica, Aleksija Djordjević – potpredsednica, Herbert Šreder – blagajnik, Slavica Ninić – sekretarica, Hamida Buher i Klaudia Pak – kontrolni organ KUD-a.
Izveštaj o radu, kao i plan rada za tekuću godinu, prihvaćen je jednoglasno bez primedbi, a dosadašnja uprava društva je dobila pohvalu za dobar dosadašnji rad.
Članovi ovog KUD-a vide sebe kao most između kultura i naroda, jer je razmena kultura vrlo važan instrumenat integracije, čemu pomažu i dvojezične zbirke za decu i odrasle koje su objavljene kao plod ove saradnje na polju kulture sa Referatom za kulturu grada Hildena.
Za «8. mart – Dan žena» slavićemo 7. marta od 19 časova u restoranu Teniscentra Hilden Ost uz jelo piće i brazilijansku muziku, gde će sve dame koje budu došle na naše slavlje dobiti crvenu ružu.
Na sledećoj manifestaciji „Književno veče- internacionalni literarni salon“ koju KUD organizuje u saradnji sa Referatom za kulturu grada Hildena, će se održati 21. marta 2015. godine od 19 časova u Staroj sali Gradske kuće u Hildenu uz učešće internacionalnih autora sa pretstavljanjem njihovih književnih dela i diskusijom sa publikom od njihovim radovima.
Književno veče «Int. lirska jesen» internacionalnih autora će se održati u saradnji sa Referatom za kulturu grada Hildena i Udruženja književnika Nemačke u SRV-u 10.oktobra od 19 časova u Staroj sali Gradske kuće u Hildenu.
U pripremi je i dvojezična zbirka proze i poezije naših autora koji dobili književnu nagradu «Kočićevo pero» za dijasporu u Hildenu, kao i gosti autori koji su se pretstavljali na našim književnim večerima u Hildenu poslednjih 20 godina.
24. oktobra će naš KUD slaviti 20-godišnjicu od osnivanja sa pozvanim gostima koji su nas do sada podržavali u našem radu, u sali K5 kod stare zelezničke stanice u Hildenu uz piće, jelo i muziku sa naših meridijana.
Uprava KUD-a se zahvaljuje svim ljudima dobre volje za podršku koju smo dobili i koju ćemo dobiti pri radu na organizaciji manifestacija na svim poljima kulture.

Uprava KUD-a
Dragica Schröder

КО ЈЕ У СРБИЈИ СРБИН А КО НИЈЕ! ВРЕМЕ ЈЕ ДА ЦРКВА ИСПРАВИ СВОЈЕ ГРЕШКЕ!

КО ЈЕ У СРБИЈИ СРБИН А КО НИЈЕ!

ВРЕМЕ ЈЕ ДА ЦРКВА ИСПРАВИ СВОЈЕ ГРЕШКЕ!

Мој коментар на : Бесмртни говор Владике Николаја Велимировића на Видовдан 1916. год. у Лондону.

Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је, десет пута мање. Где су?

nikolaj-velimirovic

Господо и пријатељи!

Дошао сaм из Србије, из Европске поноћи. Тамо нигде ни зрачка светлости. Сва је светлост побегла са земље на небо и једино нам одозго светли. Па ипак, ми нејаки у свему, сада овако, јаки смо у нади и вери, у скоро свануће дана. Захвалан сам лорду архиепископу, Конкен Бериском, који ми је омогућио да на свети Видовдан, овог лета господњег 1916. године, у овој прекрасној цркви Светог Павла, пред његовим Височанством, краљем Џорџем петим и нај угледнијим Енглезима могу да вам се обратим.

Господо и пријатељи! Цео дан јуче, провео сам разгледајући овај величанствени храм, који је понос Енглеске и Хришћанства. Ја сам видио, да је он саграђен од најскупоценијег материјала, донешеног из разних крајева империје, у којој сунце не залази. Видео сам, да је саграђен од гранита и мермера, које су испирали таласи стотине мора и океана. И да је украшен, златом и драгим камењем, донетим из нај скупоценијих рудника Европе и Азије. И уверио сам се, да се овај храм, с правом убраја, у једно од архитектонских чуда света.

Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану, у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији, од овог храма. Тај храм, се налази у српском граду Нишу, и зове се ЋЕЛЕ КУЛА. Тај храм, је сазидан од лобања и костију мог народа. Народа који пет векова стоји, као стамена брана Азијатском мору, на јужној капији Европе. А кад би све, лобање и кости, биле узидане, могао би се, подићи храм, триста метара висок, толико широк, и дугачак, и сваки Србин, би данас, могао подићи руку и показати. Ово је глава, мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума. Пет векова, Србија лобањама и костима својим, брани Европу, да би она живела срећно. Ми смо тупили, нашим костима, Турске сабље, и обарали дивље хорде, које су срљале као планински вихор на Европу. И то, не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа, која леже између Рафаела и Ширера. За сва она, бела и црвена столећа, у којима је Европа, вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју. Када је Европа, вршила смело кориговање, и Богова, и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно.

Ми смо, као стрпљиви робови, ми смо се клали са непријатељима њеним, бранећи улаз у то чистилиште. И другом речју. Док је Европа, постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже. На Видовдан, 1389. године, Српски кнез Лазар, са својом храбром војском, стао је на Косову Пољу, на браник Хришћанске Европе, и дао живот, за одбрану Хришћанске културе. У то време, Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је, десет пута мање.

Где су? Изгинули, бранећи Европу.

Сада је време, да Европа Србији врати тај дуг.

Говор Владике Николаја Велимировића на Видовдан 1916. год. у Лондону.

(srpskaistorija.wordpress)

КОМЕНТАР, Dušan Nonković: Хвала Владики што отвори Богу своју душу да Бог њом кроз њега проговори небили европски деспоти своје очи отворили, својег творца послушали и Божије заповести испоштовали, моћ и ум, који су на самоодлучивање од Господа добили, употребили за неговање свег блага Божијега, свих божанстава Богом датих у шта се убраја и човек ма које он то истинске Божије вере био.

Човек је по својој вољи грешно ил негрешно биће јер се само умрети мора а и рађати а да нас нико не пита. Између та два је на нама да одабирамо којим ће мо путевима ићи раскошне баште божанстава, живота од Бога нам на вољу датих. Сваку праву раскрсницу пута, у толиком богатству од Бога нам датог, није увек лако препознати праву па се и мање или више греши што се са искреним саосећањем, исповести душе да исправити. Услов је да се погрешан пут препозна и уз вољу своју, здравог ума, исправи како се не би лутало непроходним мочварама свог душевног живота, било заробљеником непроходних мочвара за живота свога у којима не цвета истинска срећа нити једнога тренутка.

Цркве су људи градили, од народа саграђени храмови па и црква као и човек може погрешити али исто тако као и појединац покајати за своју препознату грешку. Да је Србија по броју становника десет пута мања од Енглеске па и од других европских држава и ако је некад била исте величине па и већа је у првој линији разлог томе то што је Србија тупила сабље својим костима европским душманима, зато што је штитила Европу, била јој жива ограда од османске најезде. Али, то је само део целокупне истине и ако је то онај највећи део. И СПЦ је погрешила. Да СПЦ није погрешила и одлучила да не може бити србин тај ко није православац, данас би нас ипак било далеко више него што нас сад има по СПЦ у овој нашој малој Србији. Али у Србији не живе само православци нити је СПЦ једина догма у Србији да би имала било каквог права и оправдања да малте не половину становника Србије, оних који говоре српским језиком и који су уз то држављани Србије да проглашава несрбима! Ко није православне вере не може бити православац али ко је држањљанин Србије је аутоматски и србин а поготово онај ко носи Србију у срцу и души. Само Бог одређује ко се као ко рађа а човек шта би хтео бити и шта ће прихватити.

Црква тог времена је погрешила као што је некад погрешно тврдила да је земља плоча а не округла као што јесте. Даће Бог да и црква исправи своје почињене грешке. На човеку је да следи Бога и Божје заповести а на цркви је да му буде безусловно одана па ће све доћи на своје место!

Душан Нонковић-Теодоровић