МИ СМО ШАРЛИЈЕВА ПОЛИТИКА

Комнен Коља СЕРАТЛИЋ

Траг у времену из црног шешира
МИ СМО ШАРЛИЈЕВА ПОЛИТИКА
Поводом „јубилеја“ најстријег листа на Балкану (111. година није јубиларна) главни и одговорни уредник гопођа Љиљана Смајловић објавила је текст под насловом „Ми смо Политика“. С обзиром на то да „реч главне уреднице“, као и објављивањем слике на којој генерални секретар УНС-а (главна уредница је председник УНС-а, прим. ККС) држи у рукама последњи седаммилионити број Шарлија и даље шири објављивање голих карикатура пророка Мухамеда, адекватан наслов је „Ми смо Шарлијева Политика“.
На Политикином порталу, текст главне и одговорне углавном је хваљен са „Браво Љиљана“. Имао сам осећај да се та господа, која је слала такве поруке (то нису осврти) налазе на некој ногометној утакмиси. Мој критички десеторедни осврт није објављен, иако сам упозорио уреднике портала на позив главне и одговрне да будемо „строги критичари“. На демократском понашању многи ће позавидети уредницима и новинарима Политике.
Осим по овом тексту, није случајно да ће Политика тога 25. јануара остати запамћена и по контроверзном тексту једног песника и академика („Ако је за Париз није за Београд“) који воли да се ћер, ћер, ћер ћера. Та два текста повезује једна чудесна – заједничка нит.
Основне поруке сваког текста су углавном у наслову и последњем пасусу: „Ми смо „Политика”. „Не финансирамо се из буџета Републике Србије, али јесмо српски лист који у Београду излази ћирилицом. Који се солидарише с колегама из париског „Шарлија” и прештампава им карикатуре. Чак и онда када нам се не свиђају. „Ми смо „Политика” и зато што смо 1999. били РТС и зато што 2015. године нисмо оклевали да будемо „Шарли”. Па макар себе овде Шарлијем називала и  гомила лицемера који свој тобожњи дух толеранције и дијалога веома ретко демонстрира објављивањем текстова с којим се не слажу. Док „Политика” то редовно чини…“ (очито је да Политика нема лектора).
Очекивао сам да ће се велики broj људи у Србији позабавити овим ставовима, као и боља „пискарала“ од моје маленкости. Они су довољан повод да се напише подугачак осврт, а о другим деловима текста још најмање три осврта. Да ли главна и одговорна постаје главна неодговорна како би Србија постала мета терориста.

– насловом „Ми смо Политика“ не могу да одгонетнем, да ли је главна и одговорна само мислила на себе и запослене у Политици, или на све нас у Србији. У кругу људи у коме се крећем, уверавају ме да је мислила на свеколики српски народ, тако да јој ми из тог круга поручујемо да ми нисмо Политика, поготово садашња – Шарлијева Политика;

– главна и одговорна нам затим поручује да се ради о „српском листу који у Београду излази ћирилицом“. Поставља се питање, а где би излазио на ћирилици осим у Београду. Ако је главна и одговорна мислила да су се Београд и свеколика Србија полатиничили, а да се Политика држи ћирилице, дајем јој за право што је апострофирала Београд. Да неким чудесним случајем Политика излази у Загребу онда би било нормално написати: „Ето, Политика излази у Загребу на ћирилици“.

– е, сада наступа оно долоросо (болно), „Који се солидарише с колегама из париског „Шарлија” и прештампава им карикатуре“. Главна и одговорна упорно тврди да је у праву што прештампава Шарлијеве карикатуре, иако су много већа списатељска имена и ауторитети у свету и у Србији (чак и оснивач Шарлија) од моје маленексти, критиковали објављивање карикатура. Поистоветила је Политику са Шарлијем што је у неком смислу у праву, јер је врло тешко одгонетнути каквог је профила садашња Политика. И овај текст је једна врста карикатуре, шале, хумора.

– главна и одговорна додаје: „Чак и онда када нам се не свиђају“ (карикатуре, прим. ККС). Ово је кључна мисао. Она упућује на то да је главну и одговрну натерала нека велика сила да објављује, односно да настави да шири карикатуре, које се њој и запосленим у Политици (нам) не свиђају, а које скрнаве светињу две и по милијарде верника. Зато се неки с правом питају, ко је, шта је и одакле је главна и одговорна. Никада се нисам бавио домаћим појединачним ликовима, иако су ми такорећи до јуче била доступна срого пов., пов. и др документа, али још једном јавно одбијам да прихватим ставове главне и одговорне, без обзира ко је, шта је и одакле је. Све то о Шарлију (као и у случају Утиска), главна и одговорна је могла да говори искључиво у своје име. Сећам се преписке (непримерене) између госпође Пак и главне и одговорне, која је, између осталог, упозорила да јој Пакова пише, односно прети са заглављем Председништва Србије (тада сам главну и одговорну јавно подржао, али су све прилике да се Паковој морам извинити). Управао је главна и одговорна често склона (посебно у случају Утиска и Шарлија) да иза својих јавних наступа има заглаавља Политике, УНС-а, Савет за штампу и др.

– главна и одговорна изједначава, што је недопустиво, погибију радника РТС (и не само радника РТС, већ свих убијених у току зликовачке и разарачке агресије земаља НАТО-а, односно „цивилизованог“ Запда) са убиством у Паризу. Очито је да не размишља узрочно последично. Такође, шта је требало да буде Политика 1999. осим РТС. Сви смо тада били и РТС и мала Милица и мост код Варварина и…и…и…

– главна и одговорна отворено вређа, односно назива све нас који се са њом нисмо сагласили, сврстали, не само у вези Шарлија, „гомилом лицемера“.Сада сам озбиљно забринут, не за „гомилу лицемера“ већ за главну и одговорну. Ако је противници од Сарајева до Београда, уместо културне критике, недопустиво вређају, истичу у први план њено порекло, гложе се око тога које је нације, задиру у интимна лична и породична питања, главна и одговорна би требало да се уздржава од вређања.

Порука: Убиство у Паризу је мобилисало Француску и не само Француску. Свет се уплашио те врсте тероризма, који је као змија која уђе у кућу и не можете да је нађете. У Француској је 10 милиона муслимана. Поставља се једно једино питање: да ли би у овим временима и овакав Председник Француске могао да мобилише милионе Француза да изађу на улице и да предузима неке недопустиве мере, да није било Шарлија. За све оне којима је Запад узор, а ЕУ једини пут, постало је бити или не бити да се у овом моменту солидаришу са тим Западом (Запад, за разлику од Истока, под Европом подразумева сасвим нешто друго, Србију и др. земље Балкана, Запад и Ватикан не сматрају да су у Европи, да су сматрали не би османлије прешле преко Босфора и Дарданела и поробиле само православне земље), који је убио милионе невиних, од Вијетнама до Ирака. Тако се сврстала и наша главна и одговорна. Она је као Јованка Орлеанка у првим редовима, са разапетом заставом прештампава недопустиве карикатуре чак и онда када јој се не свиђају. Главна и одговорана будно прати и следи западну политику оних који су сада на власти у Србији. Зато није случајно да је недавно похваљена (у интервјуу) од најзначајније политичке личности у Србији.

О другим деловима текста, као што сам већ рекао, требало би напистаи још три оволика текста. У једну реч, ти делови текста обилују недопустивим славопојкама и порукама, нетачним подацима, посебно нескромним поређењима, ставовима који нису засновани на истини, однсоно стварном стању у друштву и у листу Политика.

На крају, није све црно, неопходно је похвалити главну и одговорну, која ме је потресла до суза, када се упитала, „Какве су новине потребне Србији у 21. веку“.и прецизно навела: „…снажне националне новине, …борбене патриотске новине, …новине које не избегавају оштрину према великим силама, …новине за ултрамодерну одбрану српства (није јасно шта је то „ултрамодерна одбрана“, прим. ККС)…Србији је потребан високопрофесионалан лист, … лист који подиже културу дијалога“ итд. Трагично је да је главна и одговорна убеђена да је све ово сажето у листу Политика, да је она за све то заслушна, да има титулу највеће аналитичарке наше несрећне стварности. Иако је главна и одговорна, изгледа да не чита неке „водеће“ аналитичаре (МД, БЈ, ЉС, ПС, МЛ) који годинама у Политици пишу текстове пуне мржње о српском народу и не либи се да објављује текстове отворених непријатеља (НК) који на Пашићевом Тргу шамрају несрећнике са Космета. Аутори текстова који се критички осврћу на антисрпске текстове, немају приступ у Политици.

Писање и машта се не искључују, главна и одговорна воли да машта.

ГЕНИЈЕ ПО РОЂЕЊУ НИЈЕ НИТ МОЖЕ БИТИ САВРШЕНА ПА НИ ИДЕАЛНА ОСОБА НИТИ МОЖЕ БИТИ БЕЗ ГЕНИЈА СУВЕРЕНЕ ДРЖАВЕ – Аутор, Душан Нонкови

ГЕНИЈЕ ПО РОЂЕЊУ НИЈЕ НИТ МОЖЕ БИТИ САВРШЕНА ПА НИ ИДЕАЛНА ОСОБА

Геније по рођењу није нити може бити савршена а нити идеална особа. Рођен бити као геније није гаранција нити за то да ће тај геније бити у прилици да спозна и изрази своју генијалност нити је, уколико је спозна и усаврши, нека гаранција да ће бити од користи себи и друштву у којем живи а нити је нека гаранција да ће бити лично срећан. Рођен бити као геније је, за ту дотичну особу, колико срећа толико и несрећа као и за друштво у којем живи и делује. Ако се узме у обзир да је генетика наука о наследним особинама онда је геније онај који по наследству стиче изузетну особину, посебну надареност, која може бити позитивног или негативног карактера а која је у односу на већински део људског рода инфериорнија и по неким особинама надмоћнија и доминанта од свих осталих. Геније бити је бити особа од изузетних(генијалних) способности позитивног или негативног карактера. (Примера ради: Никола Тесла је био генија позитивног карактера док је Хитлер био у негативном смислу нека врста генија. Тесла ће бити упамћен по, у историји човечанства, невиђеној доброти а Хитлер по злочину невиђеном у историји човечанства)

Већ само из ова два примера се види колико је генетика битна као наука по судбину човечанства. Да се оволико баљезга, трабуња о Сребреници као геноциду показије колико је такозвани цивилизовани свет па и такозване елите разноразних академија наука, не упућен и неписмен по питању генетике као науке. Ген је наследна, рођењем или мутацијом настала особина која карактерише један народ а у биљном свету једну сорту, врсту, по некој од фенотипских или некој суштинској особини. Свака сорта се мора уочљиво разликовати иначе није сорта. То значи; да би се извршио геноцид (уништење генетских, наследних особина од посебног карактера) мора прво постојати на том подручју релативно хомогени генетски, научно доказана генетаска разлика тих посебних особина што се не може рећи да те суштински генетске разлике уопште и има на том подручју да би се по било којој наследној, (не васпитној“, могла уочити нека разлика између народа који живи на том заједничком простору! Где нема сигнификантних разлика ту се нема ни шта разликовати па стим ни шта уништити по основи генетске различитости. Друго, под предпоставком да те генетске разлике има, што је научна немогућност, онда би се под геноцидом подразумевало тотално планско уништење свих тих генетских(наследних особина које би се по фенотипу или било којем другом биолошком гену могле уочити, разликовати) што би онда само у том случају могло подразумевати и уништење и малолетне деце а тога свега у Сребреници није било! То мало одступање од теме сам учинио да би се увидило колико је битно и од виталног значаја проучавати генетику.

Да се вратим на првобитну тему о феномену генија и генијалности, њихов значај по индивиду и друштво па и судбину света.

Из биљног а и животињског света је познато и сигнификантно доказано да се једна особина развија на рачун друге. Исто тако је познато и научно доказано да се инцухт (самооплодња код биполарног света) одражава негативно по наследне особине. И у људском роду су познати такви примери где се ради одржавања својег имања и утицаја у друштву и држави и међу сродницима венчавало. И ту се зна да су се рађали потомци са генетским, наследним, недостатцима па често и физички неспособни за живот. Наука је такође спознала, такозвани, хетерозис ефект. То је евидентан резултат по здравље и принос биљака које, супротно инцухру, нису биле у сродству. Тај ефекат се и данас користи у пољопривреди за постизање високих приноса. Прије ту негде 100 година био је принос пшенице око 11 центи по хектату. Данас се може постићи и десетоструко већи принос по хектару захваљујући хетерозис ефекту и одабиру узорака за укрштање где се увек на рачун једног дела биљке развијао други део. Тако се пшеница високог раста укрштала са пшеницом ниског раста да би се на рачун стабљике добио већи клас а стим и више зна пшенице по биљци односно принос по хектару. Тај принцим се примењује и на пример код шећерне репе да би се повећао волумен корена на основу смањивања количине лишћа по репи а стим повећала количина шећера. Ех сад ће се неко питати; какве то везе има са нашим генијима!? Ту постоји утолико веза измедју репе и генија што се и код генија развија једна особина на рачун других генетских особености! Како се то оно у народу изродила мисао; јак ко вол или балван…Нека ме извину јаки али и ту има изузетака а и то бити је некад приоритетније по обстанак и егзистенције од неких других интелектуалних особина. Стим би само да укажем да има каузалних веза између високе надарености на једној страни и евидентних слабости на другој страни исте индивидуе. И ту се једна карактеристика развија мање или више на рачун друге. Сваки суфицит на једној страни има свој дефицит на другој страни. Геније поседују врхунски суфицит по једној или више карактеристичких особина али у истој мери на другој страни држе равнотежу и неке особине које су испод сваког просека. Пример; умна надареност може ићи на рачун физичког здравља или нечега сасвим трећег. Такве особе су у стањју спознавати и решавати најкомпликованије законитости али те особе имају проблема да разумеју једноставне ствари. ( Примера ради; Светски првак у шаху, Боби Фишер је у Љубљани, за време мог студија, играо симултанку против 20 студената. Само је један студент је успео извући реми а тај један је био из круга колега са којима сам се дружио па и понекад ишао у биоскоп. Али сви су избегавали да се договарају који ће филм гледати уколико би био присутан наш колега који је извукао реми против Боби Фишера. Тому је био разлог наш пријатељ који је против Фишера извукао реми не из неке љубоморе већ зато што смо му морали после сваког филма поново препричавати филм јер он није био у стању да разуме обичне ствари-сећам се конкретног примера, то је био филм Клеопатра са Елизабет Тајлор. Већ за време филма приупиткивао је, зашто је ово а зашто оно и тако нервирао све у кину! Потом сам питао, кад смо били без његовог присуства; дали је могуће да овај човек стварно негде студира, да је студент. На моје изненадјење сам добио одговор да је на машинском факултету и да је најбиљи математичар па и неким професорима десна рука!

Шта хоћу да кажем овим примером? Генији су необходни сваком друштву, заједници па и свету уколико су њихове генијалне способности добронамери усмерене. Па пошто су те особе од виталног интереса како за друштво, државу тако и у интересу читавог човечанства мора се водити више рачуна како о генетици као науци тако и о потенцијалним генијима од којих овиси чак и судбина света. Србија се расипнички односила и односи према својим генијима који онда раде за друге па и велесиле остварујући другим државама благостање док наш народ који се овако безбрижно, рекао бих хаљкаво односи према својим генијима, грца у беди и сиромаштву бунцајући о свом суверенитету. Без благостања земље нема ни суверенитета а без генија нема ни благостања. Где би нам крај био да нам је Никола Тесла своја дела остварио у Србији. По броју генија које је Србија изродила не рачунајући природна богатства, морала би нимати највиши животни стандард у свету.

Да то није тако је разлог што нисмо господари кључева своје куће а ако смо и икад били у новијој историји нисмо знали да се опходимо према нашем највећем благу, Богом датим генијима! Дозволили смо да нам најспособније стручњаке и највеће умове покупују државе најбезобзирнијих привредних система заснованих на моћи, пропаганди, себичности, похлепи, сили и бездушној конкуренцији и праву јачега што ће на крају крајева одвести читаво човечанство у суноврат. Србија мора наћи одговор на питања како да одговори на све ове изазове туђих ментора који заступају и пропагирају ову нехуману привредну политику да искрвари Србија како би се и даље комотно служили нашим стручњацима, ганијима и природним богатством. Америка је постала оваква каква је, империја зла и рак рана света захваљујући идеологији заснованој на безобзирној конкуренцији и праву јачега. Ко познаје барем донекле историјат Америке и њене идеологије, којој је беда полазна тачка свих успеха попут оне Роквелерове, схватиће зашто су такозване америчке вредности нехуманог карактера. Та безобзирност се најбоље очитава у историјату Рокфелера, којег је отац као дете препустио беди и сиромаштву да као малолетан дечак помаже мајци како би прехранио фамилију, фамилију од које му је отац без трага побегао. Зверски капитализам је од тог скромног детета учинио безобзирног али и најбогатијег човека Америке, идола за пример надолазећим генерацијама. Зар се онда треба чудити оволикој наклоњености бруталности и фашизму уопште. Није случајно да су и други гиганти Америчке историје сличног историјата засновали своју империју богатства на безобзирности и сили јачега, крви и костима других, слабијих. Прогром почињен над индијанцима је драстичан пример те крволочности из користољубља. Стим није ни случајно да се, малтене, цела америка дивила Адолфу Хитлеру. Тај наклон фашизму је остао у погрбљеном положају све до данашњег дана где су поход Хитлеровог светског поретка заменили променом имена називајићи фашизам глобализмом. Не заборавимо да је председник Америке Буш-млађи на рушевинама кула близнакиња у Њујорку најавио нови светски поредак који ће му се, као и Хитлеров Хитлеру, обити о главу!

Србија је основана и одрасла на другим и другачијим вредностима које су некомпатибилне са Америчко/Англосаксонским фашистичким “врлинама”

Србија може одолити том неморалу јачега само ако успе да задржи своје стручњаке, умове, таленте и прије свега геније у Србији те сви скупа тимски кренемо на сређивање своје куће.

Како ни највећи геније не може сам обстати нити остварити своје генијалне идеје тако ни држава без генија и тимског рада не може обстати нити може свој суверенитет реализовати.

Душан Нонковић – Теодоровић