ШТА САД, ПОСЛЕ КОМУНИЗМА ОПЕТ КОМУНИЗАМ?

ШТА САД, ПОСЛЕ КОМУНИЗМА ОПЕТ КОМУНИЗАМ?

НЕОЛИБЕРАЛНИ СИСТЕМ ЈЕ ДЕЦЕНИЈАМА У КРИЗИ И ШТА САД, ПОСЛЕ КОМУНИЗМА ОПЕТ КОМУНИЗАМ?

Није никаква тајна да се неолиберални привредни систем већ деценијама налази у кризи. У кризи се наћи није ништа неприродно нити судбоносно. Кризе су зато ту да се решавају и преброде. Међутим, криза постаје судбоносна, по човечанство, тек кад постане лавиринтом слепи улица разноразних криза из којег нема излаза. У којем стадијуму се налази ова светских размера криза требало би да даду одговор независни, објективни аналитичари. Да је уопште и дошло до кризе оволиких размера показује само да су аналитичари затајили и да их од Маркса па на овамо и није било или их је било али од заговорника капиталистичког система под шеширом држани. Ова светска криза се може образложити непостојањем објективних и стручних аналитичара или немањем слуха моћника за њихове анализе што је довело до овог лавиринта из којег ће се човек тешко извући читаве главе. Погрешно је окривљивати Маркса за настанак и експанзију комунизма, исто толко колико је то погрешно одрубити главу поштару зато што вам је донео писмо са лошим вестима. Маркс није учествовао нити у једној оружаној револуцији. Он је само извршио анализу центрипеталних и центрафугалнјих снага које произилазе из кинербетика друштва, привредних система као основе за обстанак друштва у целини. Није њега капиталиста Енгелс подржавао чак и материјално, зато што је био Јавреј или због неких других небулоза којима се и данас замагљује оштар вид стварности, прикрива истина што може само да води у још погубније кризе. Маркс је био довољно паметан да је знао да се само “голом” истином могу проблеми решавати и решити. У то време није могао нико па ни полуписмен, превидети тадашњу стварност, чињенице да је неодрживо то да човек ради за послодавца као роб 16 па и више сати дневно па по потреби да упрегне и своју фамилију, жену и децу а да и поред тога буде више гладан него сит! Та чињеница није ни Марксу промакла са том разликом да док су о њој други ћутали он је имао храброст да да о тим чињеницама говори односно пише и именује ствари својим правим именом. Није он створио те животне услове из којег је васкрсао комунизам. Те услове из којих је васкрсао комунизам стволио је необуздани капитализам који се сад враћа на велика врата у виду неолибрералног капитализма заснованог на праву јачега на обстанак, где већа риба гута мању док као највећа не прогута и последњу рибу да би без хране на крају и сама угинула. Суверенитет слабијих држава се уништава, мање фирме и слабије фабрике се преузимају од већих и снажнијих да би се уништиле како не би биле већим на путу властитог профита, великих “риба” и на крају највеће “рибе” у Европи која ће на крају кад уништи све мање државе и привреде и сама себе уништити својом промашеном политичком економијом јер више неће бити тих слабијих држава, на којима би могла та највећа “риба” профитирати. Тог профита неће моћи бити због изгубљене куповне моћи тамошљег становништва, тих малих држава, уколико их још уопште буде били. Јаче државе користе своју суперијорност, своју надмоћ да од слабијих покупује све што вреди за ситне паре; иноваторе, научнике и проналазаче са једне стране како им не би слабије могле конкурисати на међународним тезгама а са друге стране да би биле те велике што конкурентније у међусобној конкуренцији користе и као јефтину радну снагу народ тих слабијих држава што води у неку врсту робовласничке овисности. Али и у слабљења куповне моћи држављана слабијих држава што ће се на крају обити свима о главу па на крају и најјачој привредној империји ЕУ а и глобалног света. Тај неолиберални систем има у себи црва којег нико од моћника неће да види све док га то неће морати видети, док не одпадне ко црвена али трула јабука са гране. Неолиберални систем није ништа друго до модерније име старог неконтролисаног и необузданог капиталистичког система који се враћа на велика врата после своје мутације са социјалним ограничењима која су настала услед притиска и претње уништењем од комунистичког система који је аналитичке резултате Маркса применио и прихватио за своје. Необуздани капиталистички систем је под притиском “поштара”(Замаља Марксистичко комунистичких уређења), Марксове аналитике, мутирао у неолиберални систем уграђивањем у себе социјалних компонената као што је то осмочасовно радно време, право на год.одмор, пензију, дечији додатак којег је Бизмарк (Немачки Канцелар) као и неке друге социјалне повластице, увео како би смирио немире у земљи. Необуздани капитализам је, после спознавања своје тоталне пропасти, самообуздавањем себе социјалним компонентама из анализе Маркса, постао за народ прихватљивији и од самих комунистичких система који су себи социјалну правду и Маркса на чело написали. Неолиберални аналитичари су темељитије извршили анализу човека и његових људских потреба па су тим потребама и ефикасније удовољили при чему је тежња човека ка индивидуалним истицањем као и похлепа искоришћени у сврху интензивније производње уз индивидуално награђивање по радној способности што је водило и до вишег стандарда у то прије, што су функционери комунистичког система себи удељивали привилегије док су од радника очекивали максимално залагање и самопожртвовање на основи собствене свести! Функционери са својим привилегијама су били узор и идеали којим се вредило најспособнијим појединцима штребити. Али то није водило у ништа продуктивно чиме би се свеукупни Животни стандард практично повећао, увећао квалитетнијим и савременијим па и модернијим производима . Функционери су остајали у земљи док су специјалисти, научници, проналазачи одлазили у земље где су били по профитабилности награђивани, плаћени, а не по реторици. Човека гледаног као индивидуу у коју је на првом месту уграђена генетска потреба за обстанак, нормално је да је и тежња за поседовањем у довољној количини основних потреба, намирница на првом месту а по испуњењу основних животних потреба се јавља жудња за луксузом као основном потребом. Таквог човека хтети идеологијом преиначити преваспитавањем је у напред на пропаст осуђен покушај. Тако долази до малте не трагигомичне ситуације једне политичке идеологије где јој функционери, захваљујући својим привилегијама преповедају, народу, скромност као посебну вредност и да возе трабанте док су ти функционери гледали да се докопају неких западних лимузина попут мерцедеса. Функционери су преповедали народу квалитетну бистру воду а сами су пили вино па и поправљали зубе на западу односно земљама неолибералног привредног уређења које је насупрот идеологије комунистичке идеологије, уместо скромности будило и подстицало потребу за луксузом па манипулишући и са људском похлепом подизало потражњу а стим и већу продукцију што је имало за последицу и већу запосленост а за послодавца већи профит а услед недостатка радне снаге већу потражнју за радном снагом а стим и већу плату радницима што је у целини резуртирало у виши животни стандард народа. Надмоћност тог неолибералног привредног система је кулминирала падом Берлинссог зида који без воље народа не би никад био срушен. Али тај биполарни свет је био и у некој врсти међусобне конкуренције, утакмице за бољи живот свог народа са тежњом да се докаже ка инфериорнијим, прихватљивијим за народ. Из те консталације произилазио је и известан притисак једно на друго са познатим исходом. Тако сад имамо абсурдну ситуацију да неолиберални систем привређивања поседује многе компоненте Марксовог капитала а комунистичка Кина компоненте неолибераленог привредног система са комунистичком владом на челу. Привредни систем заснован на законима понуде и потрошње које диктира тржиште и центално планиране привреде под будним оком комунистичке партије доказао се ефикаснијим. Тај систем је довео Кину у сам врх најмоћнијих привреда света те се тиме доказао успешнијим и инфериорнијим у односу на неолиберални привредни систем заснованог само на законитостима тржишта односно понуде и потражње. Да би запад учинио своју робу конкурентнијом принудјен је да радницима стеже каиш што води на полазну тачку у време необузданог необузданог капитализма. Што ће довести до распада Америчке хегемоније као што је то довело и до распада Совјетског савеза. Овај пут ће бити дуг а и крвав. Србија би морала у оваквој ситуацији да одвага шта јој је за чинити како не би била колатерална штета али овог пута у правом смислу те речи! За Србију излаза има али само под условом да усредсреди своју привреду тако да што пре стане на собствене ноге. Ко буде каснио тај ће сам себе казнити.

Душан Нонковић

Eine Antwort

  1. Док читам претходни текст у мени идеја да овде објавим успутно своје размишљање. Волео бих да ми неко каже да сам у заблуди. После његовог писања следили су догађаји, који ме нагоне да о томе наставим. Ево овог текста:

    ОБЕЛЕЖЈА РАТОВА И КРИЗА У ПРОШЛОСТИ И САДА

    Историја забалежи стање у време ратова и великих криза. Све се то догађа и у садашњем времену. Освајачки походи Александра македонског, Монгола са далеког Истока ка Европи, Римских и Грчких за престиж, довело је до поделе хришћанске цркве, на источну (православну) и западну (католичку), бројни Крсташких ратова европских хришћана (католика) на просторе Арапа (муслимана) да „ослободе света места“, Стогодишњи амерички грађански рат (Севера и Југа), имају заједничка обележја: освајачки (поробљивачки), економски, промене граница, успостављање односа јачег над слабијим, хомогенизација насилника, вазалски однос на освојеним просторима – сила изнад свих – покретачи свега тога је шачица богатих породица. „Током ратова и кризе, које дуго трају, па један осто становништва наставио је да повећава профит, а осталих 99 одсто било је на губитку“. То је обележило и прошло време.
    У ранијем времену, а и сада, наводи се да један осто људи поседује 45 осто светског бигатства, а 86 осто укупног богатсва је у рукама 10 осто становништва. Неједнакост је огромна и не само у богатству, већ и у моћи.“Политика богатих земаља своди се на одбрану личних повластица“. У овим односима се не бирају средства.

    У време ратова и криза људски живот је мало вредан. Убијају су се међусобно, убија освајач – сила, жртва се проглашава кривом за своју смрт. Освајач – сила: примењује крајње нехумана средства, да очува стечено. Изнад силе не постоји ни Бог, коме се лажно клања.

    Крај 20. и почетак 21. века, капитализам обележи једно ужасно стање ратова, криза и безнађа људи на планети, као патологију властитог изрођавања. Све је подређено носиоцима лихварског капитала, који финасира институције, произвођаче криза и ратова, свет држи у заблуди о својој моћи и неуништивости.

    Полуге су многе, које капитализму служе да се одржи, и оне су моћне јер разполажу правом на туђи живот, имовину и слободу. Открића умног чивека су до те мере злоупотребљена у корист освајача и силе, да је и сам умни човек угрожен, збуњен и постао жртва властитог изума. Зато се ово време често назива и време људског безумља.
    Најактивније и најбоље плаћене НВО су јереси новог времена, намењени да маси обесправљених „тумаче“ како да се понаша и поштује силу. Дипломатски представници силе су веома активни и „нуде помоћ спаса“, иза којег је интерес силе. Поремећени су међудржавни односи. Уцене, претње и санкције „силе“ постају моћно оруђе специјалног рата. Националне слободе за државе нижег реда су угрожене, али не и за носиоце силе. Носиоци садашњег стања постају национални великани, али нације која се издигла у силу. Она поставља услове и правила понашања осталих и намењена је да их и вазал мора слушати, јер су му одговорни. Ако не слуша, познати су методи још из прошлог времена – нестаће са сцене. Такви односи су ужас овог времена.
    Рекла – казала, полуистине и лажи су у игри специјалног рата. Зато су сва средства јавне комуникације под нечијом контром и служе ужем кругу моћника, од локала до светске силе. Све је подређено владавини силе и, иза „гвоздене завесе“, коју је сила, давно створила између себе и свог противника Она се претвара у поље ни рата ни мира, а криза усложава те односе. Поремећени су крупни економски интереси. великих сила.
    У време посете Турској, Џафер Бајден, подпредседник САД, поручио је Европи „да смањи зависност од увоза нафте и гаса из Русије и пронађе друге изворе“. Негде крајем лета појавила се и вест, да ће САД градити нафтовод од северне Африке до Европе морем, и кроз две-три године, европско тржиште они би обезбедити овим недостајућим енергентима. Тако НАТО алијанса од ратних похода прелази на „рат за тржиште“, а војна сила остаје у игри претњи, али не само претњи, ако се нешто не може остварити милом, биће примењена сила. Зато Лавров, министар спољних послова РФ опомиње: Запад жели да смени власт у Москви. Санкције имају за циљ да уруше привреду и изазову народне протесте.

    Одједно, а пожар у САД, гору градови, неко каже на десетине, други тврде преко сто, па и стоседамдест, али се пожар шири. Американци примењују прекомерну силу да угуше расни сукоб, иза којег се скрива социјална неједнакост, настала на том простору као општа криза, која неће мењати односе Исток Запад, већ предсваља општу кризу капитализма. Очекивати је да ће се овај процес ширити и на њихово чедо Европу, због тога Ангела Меркел у њиховом парламенту говори оно како је Хитлер говорио у време ондашње кризе. Она говори оно што немачки народ жели да чује и спреман је и на жртве да се очува стечено. Немачка, и сви Германи су спремни да се, не само очува стечено, већ су веома активни на просторима које су без рата окупирали, да прошире свој економски утицај. Овај процес, за Србију званоично траје од насилних промена 2000. када она скоро нестаје са позорнице као држава, постаје обична вазална, где се сада сукобљавају интереси великих сила и преко ње (Србије) међусобно води се хладни рат. На време је разбијена СФРЈ. Хрватска и Словенија су биле коловође тог раздора, јер у време стварања Југославије и, касније њеног обнављања, били су крање неискрени. У грађанском рату били су веома сурови. Сада су те две државице постале чланице ЕУ и главни савезник Немачке у дисциплиновању Срба, ма где живели. Оживе дуго тињајући сукоб, посебно њихових цркава. Вратили смо се у време средњег века, и сви постали жртве вековне човекове заблуде. Мањина, оличена у власницима капитала и моћи, да би очувала посрнули систем либералног капитализма, служи се овом старом поделом, која је прерасла у шовинизам и мржњу..

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: