ШТА САД, ПОСЛЕ КОМУНИЗМА ОПЕТ КОМУНИЗАМ?

ШТА САД, ПОСЛЕ КОМУНИЗМА ОПЕТ КОМУНИЗАМ?

НЕОЛИБЕРАЛНИ СИСТЕМ ЈЕ ДЕЦЕНИЈАМА У КРИЗИ И ШТА САД, ПОСЛЕ КОМУНИЗМА ОПЕТ КОМУНИЗАМ?

Није никаква тајна да се неолиберални привредни систем већ деценијама налази у кризи. У кризи се наћи није ништа неприродно нити судбоносно. Кризе су зато ту да се решавају и преброде. Међутим, криза постаје судбоносна, по човечанство, тек кад постане лавиринтом слепи улица разноразних криза из којег нема излаза. У којем стадијуму се налази ова светских размера криза требало би да даду одговор независни, објективни аналитичари. Да је уопште и дошло до кризе оволиких размера показује само да су аналитичари затајили и да их од Маркса па на овамо и није било или их је било али од заговорника капиталистичког система под шеширом држани. Ова светска криза се може образложити непостојањем објективних и стручних аналитичара или немањем слуха моћника за њихове анализе што је довело до овог лавиринта из којег ће се човек тешко извући читаве главе. Погрешно је окривљивати Маркса за настанак и експанзију комунизма, исто толко колико је то погрешно одрубити главу поштару зато што вам је донео писмо са лошим вестима. Маркс није учествовао нити у једној оружаној револуцији. Он је само извршио анализу центрипеталних и центрафугалнјих снага које произилазе из кинербетика друштва, привредних система као основе за обстанак друштва у целини. Није њега капиталиста Енгелс подржавао чак и материјално, зато што је био Јавреј или због неких других небулоза којима се и данас замагљује оштар вид стварности, прикрива истина што може само да води у још погубније кризе. Маркс је био довољно паметан да је знао да се само “голом” истином могу проблеми решавати и решити. У то време није могао нико па ни полуписмен, превидети тадашњу стварност, чињенице да је неодрживо то да човек ради за послодавца као роб 16 па и више сати дневно па по потреби да упрегне и своју фамилију, жену и децу а да и поред тога буде више гладан него сит! Та чињеница није ни Марксу промакла са том разликом да док су о њој други ћутали он је имао храброст да да о тим чињеницама говори односно пише и именује ствари својим правим именом. Није он створио те животне услове из којег је васкрсао комунизам. Те услове из којих је васкрсао комунизам стволио је необуздани капитализам који се сад враћа на велика врата у виду неолибрералног капитализма заснованог на праву јачега на обстанак, где већа риба гута мању док као највећа не прогута и последњу рибу да би без хране на крају и сама угинула. Суверенитет слабијих држава се уништава, мање фирме и слабије фабрике се преузимају од већих и снажнијих да би се уништиле како не би биле већим на путу властитог профита, великих “риба” и на крају највеће “рибе” у Европи која ће на крају кад уништи све мање државе и привреде и сама себе уништити својом промашеном политичком економијом јер више неће бити тих слабијих држава, на којима би могла та највећа “риба” профитирати. Тог профита неће моћи бити због изгубљене куповне моћи тамошљег становништва, тих малих држава, уколико их још уопште буде били. Јаче државе користе своју суперијорност, своју надмоћ да од слабијих покупује све што вреди за ситне паре; иноваторе, научнике и проналазаче са једне стране како им не би слабије могле конкурисати на међународним тезгама а са друге стране да би биле те велике што конкурентније у међусобној конкуренцији користе и као јефтину радну снагу народ тих слабијих држава што води у неку врсту робовласничке овисности. Али и у слабљења куповне моћи држављана слабијих држава што ће се на крају обити свима о главу па на крају и најјачој привредној империји ЕУ а и глобалног света. Тај неолиберални систем има у себи црва којег нико од моћника неће да види све док га то неће морати видети, док не одпадне ко црвена али трула јабука са гране. Неолиберални систем није ништа друго до модерније име старог неконтролисаног и необузданог капиталистичког система који се враћа на велика врата после своје мутације са социјалним ограничењима која су настала услед притиска и претње уништењем од комунистичког система који је аналитичке резултате Маркса применио и прихватио за своје. Необуздани капиталистички систем је под притиском “поштара”(Замаља Марксистичко комунистичких уређења), Марксове аналитике, мутирао у неолиберални систем уграђивањем у себе социјалних компонената као што је то осмочасовно радно време, право на год.одмор, пензију, дечији додатак којег је Бизмарк (Немачки Канцелар) као и неке друге социјалне повластице, увео како би смирио немире у земљи. Необуздани капитализам је, после спознавања своје тоталне пропасти, самообуздавањем себе социјалним компонентама из анализе Маркса, постао за народ прихватљивији и од самих комунистичких система који су себи социјалну правду и Маркса на чело написали. Неолиберални аналитичари су темељитије извршили анализу човека и његових људских потреба па су тим потребама и ефикасније удовољили при чему је тежња човека ка индивидуалним истицањем као и похлепа искоришћени у сврху интензивније производње уз индивидуално награђивање по радној способности што је водило и до вишег стандарда у то прије, што су функционери комунистичког система себи удељивали привилегије док су од радника очекивали максимално залагање и самопожртвовање на основи собствене свести! Функционери са својим привилегијама су били узор и идеали којим се вредило најспособнијим појединцима штребити. Али то није водило у ништа продуктивно чиме би се свеукупни Животни стандард практично повећао, увећао квалитетнијим и савременијим па и модернијим производима . Функционери су остајали у земљи док су специјалисти, научници, проналазачи одлазили у земље где су били по профитабилности награђивани, плаћени, а не по реторици. Човека гледаног као индивидуу у коју је на првом месту уграђена генетска потреба за обстанак, нормално је да је и тежња за поседовањем у довољној количини основних потреба, намирница на првом месту а по испуњењу основних животних потреба се јавља жудња за луксузом као основном потребом. Таквог човека хтети идеологијом преиначити преваспитавањем је у напред на пропаст осуђен покушај. Тако долази до малте не трагигомичне ситуације једне политичке идеологије где јој функционери, захваљујући својим привилегијама преповедају, народу, скромност као посебну вредност и да возе трабанте док су ти функционери гледали да се докопају неких западних лимузина попут мерцедеса. Функционери су преповедали народу квалитетну бистру воду а сами су пили вино па и поправљали зубе на западу односно земљама неолибералног привредног уређења које је насупрот идеологије комунистичке идеологије, уместо скромности будило и подстицало потребу за луксузом па манипулишући и са људском похлепом подизало потражњу а стим и већу продукцију што је имало за последицу и већу запосленост а за послодавца већи профит а услед недостатка радне снаге већу потражнју за радном снагом а стим и већу плату радницима што је у целини резуртирало у виши животни стандард народа. Надмоћност тог неолибералног привредног система је кулминирала падом Берлинссог зида који без воље народа не би никад био срушен. Али тај биполарни свет је био и у некој врсти међусобне конкуренције, утакмице за бољи живот свог народа са тежњом да се докаже ка инфериорнијим, прихватљивијим за народ. Из те консталације произилазио је и известан притисак једно на друго са познатим исходом. Тако сад имамо абсурдну ситуацију да неолиберални систем привређивања поседује многе компоненте Марксовог капитала а комунистичка Кина компоненте неолибераленог привредног система са комунистичком владом на челу. Привредни систем заснован на законима понуде и потрошње које диктира тржиште и центално планиране привреде под будним оком комунистичке партије доказао се ефикаснијим. Тај систем је довео Кину у сам врх најмоћнијих привреда света те се тиме доказао успешнијим и инфериорнијим у односу на неолиберални привредни систем заснованог само на законитостима тржишта односно понуде и потражње. Да би запад учинио своју робу конкурентнијом принудјен је да радницима стеже каиш што води на полазну тачку у време необузданог необузданог капитализма. Што ће довести до распада Америчке хегемоније као што је то довело и до распада Совјетског савеза. Овај пут ће бити дуг а и крвав. Србија би морала у оваквој ситуацији да одвага шта јој је за чинити како не би била колатерална штета али овог пута у правом смислу те речи! За Србију излаза има али само под условом да усредсреди своју привреду тако да што пре стане на собствене ноге. Ко буде каснио тај ће сам себе казнити.

Душан Нонковић

Бошко Обрадовић и Миломир Марић на ТВ СКАЈ+

https://www.youtube.com/watch?v=Z_MBncsJfSk&feature=youtu.be&app=desktop