ПЛАНЕТАРНА ДОМИНАЦИЈА АМЕРИКЕ – ПИШЕ: ПРОФ. ДР СВЕТОЗАР РАДИШИЋ

Овај текст је написан 26. септембра 1999. године. Објављен је под насловом „Заслужено страховање САД од одмазде“ у листу „Ревија 92“ бр. 261, 15. октобра 1999, на страницама 8 и 9. Прошло је 15 година. У међувремену се много тога догодило, али ништа се није променило.
ПЛАНЕТАРНА ДОМИНАЦИЈА АМЕРИКЕ

АМЕРИЧКЕ АДМИНИСТРАЦИЈЕ СУ УЗЕЛЕ СЕБИ ПРАВО ДА ОДЛУЧУЈУ О КАЖЊАВАЊУ НЕПОСЛУШНИХ НАРОДА, ДА СЕ МЕШАЈУ У УНУТРАШЊЕ СТВАРИ ДРУГИХ, ЗЛОУПОТРЕБЉАВАЈУ НОВИНАРСКУ ПРОФЕСИЈУ, СИЛОМ И РАЗЛИЧИТИМ ВРСТАМА ПРИТИСАКА ОСВАЈАЈУ ПРОСТОРЕ И ПОТЧИЊАВАЈУ СВОМ УТИЦАЈУ.

ПИШЕ: ПРОФ. ДР СВЕТОЗАР РАДИШИЋ

Многи аналитичари сматрају да је почетак југословенске ратне кризе обележио састанак Михаила Горбачова са Трилатералном комисијом под вођством Дејвида Рокфелера, у Москви 18. јануара 1989. године. Међутим, постоје показатељи на основу којих се може закључити да су разбијање и распад Југославије последица стварања „новог светског поретка“, који је предвиђан и планиран пре Титове смрти, а којем је московски догађај претходио само као једна у низу стваралачких секвенци.
По свему судећи, активности великих сила, пре свега Сједињених Америчких Држава, у ближој будућности биће усмерене на стварање света послушних држава и појединаца. За послушност држава бринуће Светска влада и светска армија (сада НАТО), а за послушност унутар држава – светска (интернационална) полиција. Прва фаза обрачуна с непослушним државама биће економско исцрпљивање уз паралелну економску контролу. Затим следи искључивање из политичог живота, чиме се супротстављеној страни обезбеђује улога „листа на ветру“. У следећем кораку следи продор у информативни и културолошки простор државе која се осваја. Тада су обезбеђени услови за продор у психу народа и индоктринацију, ради медијског потчињавања. За препарирање мисли вероватно ће се користити и резултати психотронских истраживања у којима је доказано да је свест у генима, односно дубоко у Суперстринг пољу. Према концепту суперконтроле планетарног нереда само светска војска ће имати право на тешко наоружање, а светска полиција ће располагати неубојитим наоружањем (апарати за исијавање светлости, електромагнетни импулси, звук и микроталаси, ласери мале моћи, уређаји за слање снажних микроталаса, генератори звука, ласерски блицеви, наоружање са гуменим куглицама, мецима и бомбама, лепљива пена, хемијска средства за онеспособљавање, средства за слабљење структуре материјала, итд). Све „хуманије“ оружје ће вероватно имати улогу бича, не би ли се обезбедио поредак настао демократским приморавањем људи. При томе је јасно коме ће судити светски трибунали, служити светске банке и кога ће славити светска црква.
О светској влади међу првима је за „Foreign Affairs“, априла 1974. године, говорио Ричард Гаднер: „Ако одмах не створимо Светску владу, не извршимо ревизију Повеље ОУН и не опуномоћимо Светски суд да има највећу власт – неће бити прогреса… Неопходно је проширити домен деловања оружаних снага ОУН, на све секторе глобалних ратних жаришта, у којима ће такве снаге имати задатак патролирања интернационалним граничним и осталим демаркационим линијама, уз надзор слободних демократских избора у свим земљама и уз верификацију спровођења политике оружаног немешања“.
Да је идеја о којој је говорио Ричард Гарднер прихваћена било је јасно оног момента када је Савет за иностране послове САД (у којем су и чувене дипломате попут Хенрија Кисинџера, Збигњева Бжежинског, Сајруса Венса, Мајкла Роскина, Ендрјуа Беаре и Џорџа Шилца) израдио је „Пројект 80-тих“. О основама тог пројекта говорио је Збигњев Бжежински у Упсали 1978. године, образлажући сценарио за „омекшавање СФРЈ“. Занимљиво је да је тај сценарио, касније назван „сценарио за разбијање СФРЈ“, постао је и садржај дечијих игара у време када су Југословени живели у највећој слози. Наиме, једна од игара била је „Битка за Загреб“ (THE BATTLES FOR ZAGREB), у едицији MODERN BATTLES II (Four Contemporary Conflicts, SPI, 1977). Сценарио за игру направљен је на основу процена објављених у часопису „Strategy & tactics magazine“. За многе је (не)схватљио је да је у тој игрици предвиђана сецесија Хрватске, распадање ЈНА и грађански рат у СФР Југославији.
Након распада и разбијања СФР Југославије стратегију наступа САД према СРЈ израдио је Дејвид Гомперт, саветник за националну безбедност у Бушовој администрацији. Тзв. оптимална стратегија предвиђала је дуготрајни „хладни рат“, информативну кампању и „сакаћење“ помоћу санкција. Резултат је требало да буде демократском револуцијом успостављено прихватљиво руководство (марионетска власт).
Југословени нису били необавештени о тзв. новом светском поретку. Међу првима је „Критику концепције новог светског поретка Хенри Кисинџера“ објавио Мирослав Печујлић у часопису „Савременост“ јануара 1975. године.
Иако је амерички поход на свет испланиран двадесетак година раније, а прву заничну јавну формулацију будућих односа изложио је амерички председник Џорџ Буш у ОУН 1. октобра 1990, када је говорио о „новом светском поретку дуге ере мира, отворених граница, отвореног делања и отвореног мишљења“, освајање света доларом почело је, по свему судећи, 4. новембра 1992, када су Американци изабрали Била Клинтона за свог 42. председника. Занимљиво је да су тада сва три кандидата за председника САД захтевали од народа да се уједини у остварењу „америчког сна“, изјављујући да је амерички народ највећи и да ће буквално променити свет. Наравно, није први пут у историји неки народ себе прогласио највећим.
Пошто је ширење америчке империје све већи проблем мањих и слабијих народа, није чудно што међу бестселере спадају књиге светски познатог психијатра Скота Пека који, између осталог, покушава да објасни: како може да се догоди да „највећи и најдемократскији народ“ заборави да укине ропство, као што су то заборавиле власти из америчке државе Мисисипи. На жалост, и многи други апсурди прате остварење наведеног сна. Председник „највећег народа“ је, на пример, 11. јула 1993, из Сеула, упозорио Пјонгјанг да не покушава да развија нуклеарно оружје и запретио му одмаздом уколико га употреби (тако се догодио парадокс да прети држава која је једина до сада злоупотребила нуклеарно оружје). Реч је о народу чија је војна индустрија кренула у још једну офанзиву (према подацима Америчке агенције за контролу наоружања и разоружања САД су последњих година извозиле више оружја него све остале земље света заједно).
Није тајна да од 1986. године, на основу одлуке америчког Конгреса, вашингтонске власти сваке године издају сертификате којима се потврђује да се одређена држава понаша као искрени амерички савезник у борби против наркотика. С тим у вези, министар спољних послова Колумбије Марија Ема Међија упитала је гневно: „Ко издаје потврду Вашингтону?!“, и закључила: „То је направедан и нереалан поступак који рађа дубоко незадовољство у нашој земљи. САД суде другима а не гледају себе“.
Ниску оцену својој отаџбини дао је и Луис Фаракан, лидер црних америчких муслимана, тврдећи да је Америка без срца и нехумана, и да се, уколико се политика САД настави, плаши за њену будућност.
Када су померили зону забрањеног лета ближе Багдаду, из америчке администрације су отворено рекли да им не треба никаква резолуција Савета безбедности, те да су само намеравали да известе Савет о догађајима око Ирака и о својој једностраној одлуци. Наравно, друге државе, за исти однос према међународној заједници, кажњавају се на основу неизоставних иницијатива Сједињених Америчких Држава. Управо тој врсти међународних преступника упућена је недвосмислена претња из контроверзног Вашингтона: „Сједињене Америчке Државе неће оклевати да реагују на повреду међународно признатих права без обзира да ли се то догодило на Куби, у Авганистану, Бурми, Београду или Пекингу“.
Постоје информације према којима су креатори „новог светског поретка“ спремни на све, на пример, да сарађује тајно и са муслиманским фундаменталистима у Египту, или да у оквиру владиних истраживачких пројеката обављају експерименте на људима (најстрашнији случајеви су 18 особа којима је Бил Клинтон понудио накнаду, јер су им без њиховог пристанка убризгали плутонијум), а да истовремено нису спремни да плате дуг од милијарду долара светској организацији (амерички конгрес је, наиме, одлучио да не подржи плаћање америчког дуга ОУН док светска организација не добије ново руководство).
За шта су се определили Американци најбоље показује платформа грамзивих републиканаца, која се састоји од четири глобална задатка: 1) натерати Русију на покорност; 2) наставити одлучно са Кубом; 3) маргинализовати ОУН, и 4) ширити НАТО на Исток. По коју цену то намеравају да остваре могуће је наслутити на основу плана америчке владе да издвоји 40 милијарди долара за чување нуклеарног оружја, „које треба да буде способно да се употреби у сваком тренутку у будућности“.

АМЕРИЧКИ ПОХОД НА СВЕТ
Познато је да је информативна доминација један од значајнијих показатеља превласти над одређеним простором. Европски ТВ простор је већ под америчком капом, а слично је са ТВ просторима других континената. Хегемонизам једине преостале супер силе шири се вишедимензионално обухватајући све значајније регионе света. На Русију је бачена мрежа 1. августа 1991. када је у Москви дошло до неуспелог војног пуча и одмах затим до распада СССР-а, после којег је Борис Јељцин добио 7,5 милијарди долара финансијске помоћи обећане Михаилу Горбачову на самиту седам најразвијенијих земаља Запада, одржаном јула месеца исте године у Лондону. Пошто је потрошио дотације Борис Јељцин је 20. марта 1993. указом прогласио посебно стање на основу којег је преузео још већу одговорност. Подржали су га високи функционери америчке администрације и неких значајнијих земаља Запада тврдећи да је Јељцин угрожен и да ће САД учинити све да он задржи власт у Русији. Учинили су то тако што је Стејт департмент унапред прогласио референдум у Русији нерегуларним и Јељцина за победника „без обзира какви били резултати у Москви“ и својеврстном финансијском манипулацијом. Најпре су земље Групе-7 из Ванкувера обећале 1,6 милијарди долара Јељцину, у ситуацији када је Русија дуговала Сједињеним Америчким Државама више од 50 милијарди долара, а затим су пред историјски руски референдум, средином априла 1993, понудиле 43,4 милијарде долара за реформе. Да је све била „шарена лажа“ потврдио је лично још једном „политички преживели“ председник Русије. Наиме, грчком недељнику „То вима“ изјавио је: „Многи говоре да смо се продали Западу… То је погрешно, уосталом, од милијарди које су нам обећане нисмо примили готово ништа“. Колико су понуде биле озбиљне показало се на самиту у Токију. Тада су му условно нудили три милијарде долара да трансформише привреду са државне привреде на тржишну, и политички систем са комунизма на демократски систем. Закључак „седморице“ може се свести на изјаву шефа кабинета јапанског премијера Јохеи Коноа: „Учинили смо све што је у нашој моћи да помогнемо убрзање руских реформи, а сада је ред на Москву да се ухвати у коштац са својим посусталим реформама“.
Мистична финансијска веза САД – Русија настављена је у септембру 1993, када је Амерички Сенат (горњи дом америчког Конгреса), практично без дебате, одобрио економску помоћ Русији од 2,5 милијарди долара. За узврат су обезбедили већу слободу штампе у Русији, већу зависност исте штампе од САД (Руско-амерички прес и информациони центар финансира Институт за отворено друштво – изданак Соросове фондације), и услове да раде на укључивању бивших чланица ВУ у НАТО, не би ли тако Москви навукли омчу. Помоћ из Вашингтона осмелила је америчку администрацију да упозори руске лидере да је Русији пружена прилика да реформише своју државност и редефинише своју величину, али уз поштовање независности других земаља и сарадњу и интеграцију у светску заједницу.
Освајање Далеког истока најбоље се одсликава америчким односом према Кини, с којом је „Партнерство за мир“ успостављено у правом смислу тих речи. Међутим, понашање Американаца Кинези су често оцењивали као најнеразумније и потпуно неразумљиво. Тако је заменик министра иностраних послова Лиу Хуаћин, у вези са једном од америчких претњи да ће увести санкције Кини, изјавио: „Тај огољени хегемонистички чин брутално руши основне норме које управљају мођународним односима“. На оптужбу Вашингтона да Пекинг не жели да увози америчке производе одговорио је да их Америка не нуди и да је став Вашингтона крајње лицемеран. Кина је жестоко критиковала Америку, због наношења ударца угледу Кине и због сарадње, наоружавања и опремања Тајвана, острва које Кина сматра светим делом своје територије. С друге стране, Вашингтон је у више наврата упозоравао Пекинг да би евентуални напад Кине на Тајван могао имати јако озбиљне последице.
Нема дилеме да Блиски исток Американци контролишу због нафте. Чине то повременим агресијама на Ирак, бомбардовањем ракетних лансирних рампи на југу Ирака, уништавањем значајних фабрика јужно од Багдада, дејством по ракетним батеријама на северу земље и по хотелима у Багдаду, непрестаним надлетима, и сл. Најлицемерније објашњење својих сурових и нехуманих поступака дали су 26. јуна 1993. када су за напад на Багдад са разарача „Петерсон“ и бродова у Персијском заливу тврдили да је по среди узвратна мера (према одредбама члана 51. Повеље ОУН), за планирани атентат на бившег председника Буша у Кувајту.
Након неовлашћеног бомбардовања Ирака, 3. и 4. септембра 1996. године, Америка је остала без подршке већине чланица Савета безбедности, Француске, Кине, Русије, Саудијске Арабије, Ирана и низа арапских земаља (подржале су је само Велика Британија и Немачка). Охрабрен падом америчких акција Иран је преко министра иностраних послова, Али Акбар Велајатија, запретио да ће САД зажалити ако нападну Иран тврдећи да је америчка администрација луда; САД су оптужене да су повредиле ирански ваздушни простор и тужене Хашком суду, због пооштравања санкција против Техерана. Занимљиво је, да је у Ирану, после Дејтона, предложен Антиамерички фонд за финансирање превентивних акција против интереса САД, као одговор на одлуку америчког конгреса да издвоји одговарајућа средства за промену исламског режима у Ирану.
Амерички председник Џорџ Буш Сениор, одиграо је последњу председничку представу дочекујући Нову годину, двадесетак дана пред крај мандата, у Могадишу (Сомалија, Африка), са америчким трупама које су ту војно интервенисале 9. децембра 1992. године. Показало се да су ради нафте и природног гаса спремни да бомбардују голотрбе црнце у Могадишу и да ступају у акције одмазде због погибије пакистанских војника којима је отаџбина, такође, далеко од Сомалије. Када се не би знало да Американци, ради увежбавања својих интервенционистичких снага, изводе тзв. вива експерименте широм света, могло би се рећи да су основна обележја америчког гостовања у Сомалији успешне операције америчких командоса у погрешно време и на погрешном месту.
Америчку бригу за Европу најбоље одражава мишљење бившег секретара за одбрану САД Леса Аспина који је 11. септембра 1993. обећао да америчке војне снаге неће напустити Европу, али је, истовремено, упозорио да европски савезници у НАТО морају да буду спремни да за узврат помогну Вашингтон у његовом војном ангажовању широм света. Већина прозваних савезника добро сарађује са САД, али има повремених несагласја попут наговештених оптужбом објављеном у париском „Либерасиону“ да Американци користе војну базу у францском граду Истр за шпијнирање француских војних објеката, или упозорења Жака Ширака, поводом америчког закона о кажњавању фирми које послују са Ираном и Ираком (названом по сенатору Алфонсу д’Амату) да ће Француска предузети одговарајуће противмере, уколико француске фирме буду директно погођене америчким мерама.
Балкан као вечито „буре барута“ негују и Американци, одржавајући услове да остану војно присутни у Европи. Албанија, која је понудила базе Америци и већ прихватила америчке бомбардере Ф-117 А „Стелт“ има стратешки кључну позицију за НАТО алијансу. Вероватно су то основни разлози што је Шкељзен Малићи упозорио да је питање само ко ће отпочети рат између Србије и косовских Албанаца „у којем ће на страну шиптарских устаника стати Америка, Италија, Аустрија и Немачка“.
Део америчких снага из база у Немачкој прешао је у бившу југословенску републику Македонију и припремио долазак америчких војника из састава мировних снага Уједињених нација. Тамо је уз помоћ америчких „плавих шлемова“ пооштрен режим македонских царинских власти. Амерички војници вежбају на Криволаку – једном од највећих и најбољих полигона бивше Југословенске народне армије. Што се тиче Грчке и Турске поступци њихових армија су под сталном присмотром америчких крстарица у Егеју.
Наравно, Американци владају и простором у свом ближем окружењу. Зато су се посредством Савета безбедности ОУН „поиграли“ увођења санкција Хаитију, због спречавања америчких снага да се искрцају на острво. У истој интервенцији амерички бродови блокирали су Хаити, с циљем да се „подупре“ одлука ОУН (САД) о новом завођењу санкција. Треба се подсетити да су САД у протекле четири године унилатерално примењивале санкције против 35 земаља. Након што је Савет безбедности одобрио америчку поморску блокаду Хаитија специјалне снаге освојиле су острво и поставиле поново проамеричку марионетску власт.
Уцењивање Кубе од америчких власти траје више од 30 година. У том смислу, уместо укидања санкција по предлогу ОУН, Амерички сенат је одобрио пооштравање санкција против Кубе с циљем обарања режима Фидел Кастра, иако су уложили протесте Европска унија, Канада и 14 карипских земаља. Тај поступак за Кубанце није ништа ново. Зато није чудно што честе повреде кубанског простора од стране америчких поморских и ваздухопловних снага, према речима Роберта Робаинеа, кубанског министра иностраних послова, Куба сврстава у уобичајене америчке провокације.
Када је одлучено да НАТО постане један од главних инструмената за стварање „новог светског поретка“ Сједињене Америчке Државе су се позвале на опстанак НАТО-а, тврдећи да будућност алијансе зависи од одлуке савезника и затражиле од њих да прекину неодлучност и прихвате понуђени план. Једна од фаза плана је „Партнерство за мир“ за које су аналитичари рекли да оно, заправо, представља ничију земљу на подручју Источне Европе и „дил“ са Америком, у којем је уважен безбедносни интерес Русије. Тај споразум истовремено подгрејава страх од Русије код свих који су тражили искључиви пријем у НАТО (Мађарска, Пољска, Чешка, Словачка, Румунија, Бугарска,…)

АМЕРИКА СЕ НЕ ОСВРЋЕ
Нема дана без вести о Американцима. Прве странице дневних листова препуне су информација о њиховим новим потезима са све чешћим анализама и покушајима да се одговори на питање: куда Америка води или потискује остали свет. Размишљања о „америчком сну“ протежу се од поштовања, због достигнутог економског и демократског развоја, и страхопоштовања због њихове свемоћи, до забринутих и сумњичавих покушаја да се прогнозира макар и блиска будућност у коју свет воде вашингтонске администрације.
После свега што су у последње време учиниле владајуће гарнитуре у САД није чудна „анкарска дрскост“ којом су потомке Ујка Сема подсетили да су Османлије биле испред Беча када су у Америци живели само Индијанци. Треба се присетити једне од изјава Владимира Жириновског: „Кажемо Билу Клинтону: зауставите се док није касно и не понављајте грешке Хитлера и Наполеона. Ви, Американци, морате да напустите Балкан и Блиски Исток. Свет ће вам бити захвалан. Уколико то не учините, једног лепог дана наћи ћете се на судској клупи суочени са новим Нирнбергом“. Наравно, те речи још увек звуче неодмерено, провокативно и пресмело, али за опрезније аналитичаре не и неостварљиво.
Почетком марта ове (1999.) године Кина је, посредством агенције „Хсинхуа“, критиковала људска права у земљи са „највећим народом“ и тако само потврдила податке које је већ објавио Жерар Бодсон о творцима „новог светског поретка“: „САД су земља са ‚веома лошим стањем људских права‘. Америчкој влади се саветује да прво ‚уведе у ред своју кућу, пре него што упери прст у друге земље‘. За 200 година државности, САД су изазвале 70 ратова и агресија на друге земље, убијајући безброј људи“.
Наравно Бела кућа нема намеру да поштује мишљења других. Напротив, њен представник за штампу, Мајк Мекари, најавио је у ери најжешћег противљења Москве, прикључење Литваније, Летоније и Естоније западној војној алијанси, наглашавајући да се Америка више неће освртати на противљење ширењу НАТО на исток.
Наде да се амерички авантуристички сан завршава хепиендом подгрејавају, ипак, Американци. Наднационални „Њујорк тајмс“ признао је да се САД мешају у унутрашње ствари других и да њихове специјалне институције дају милионе долара директно у касе политичких партија, синдиката, дисидентима и тзв. независним медијима. Његов комантатор забележио је да се коначно расплинуо и најопаснији мит о новом светском поретку: „Тај мит је најновији израз проклетства америчке спољне политике – засноване на веровању да САД могу преправити свет према сопственом лику“. Пошто закаснеле америчке критике америчкој администрацији изгледају као врста планираних „политичких намештаљки“ остаје да свет верује да ће Американци схватити озбиљност водеће улоге и да ће се једног лепог дана извинитти свету за све што чине, као што је 1. новембра 1993. Амерички Сенат изгласао одлуку да се САД извине Хавајима због рушења монархије пре сто година.
Верујући да суперконтрола светског нереда потиче из Вашингтона, београдски публициста Милош Кнежевић у листу „Држава“, у вези са иницијаторима наведеног поретка, бележи: „Американце, попут старих Римљана, још увек не забрињава хипотеза властите пропасти. Стога верују у спасоносност новог… Нови светски поредак и постоји и не постоји; настао је и није настао; има га и нема га!“

Eine Antwort

  1. У прошлости је било цивилизација које су се силом наметале. Биле су и нестале, јер почивају на темељима подложним изрођавању. Како је људски паразит – човек, и највећа опсност за људску врсту, када и сам почне да се изрођава – брзо уништава себе. Сам наслов предњег текста не одговара, јер САД више нису, а нити ће бити „планетарна сила“, ма колико она настоји да досадањи престиж очува, постала је климава колонијална сила, која се стално налази у колонијлним ратовима, покушавајући да корумпира малоумне, међународну заједницу и УН, нституционално изградила систем лихварског капитализма, који крупним преварама доводи многе у зависан положај. Влада преко институција под њиховом већинском контролом – што је не одрживо. Таква „кула од папира“, ако се не сруши изгореће у властитом пожару своје немоћи.

    Наводим свој задњи текст, који је објављен на овим страницама:

    ГОДИНАМА ГРАЂЕН СИСТЕМ КРИЗА И ИЗЛАЗ

    Крупни геополитички интереси великих светских економија,. чије је решење одгођено Другим светским ратом, одмах по престанку рата, дошло је до сукоба у антихитлеровској коалицији. Крупан приватни капитал Запада (који је и прифитирао током рата), наставља са веома уносном производњом војне опреме и наоружања и легалном или илегалном трговином, стиче велику добит. У освојеним просторима наставља да гради своје базе, које поседа војном силом. Док су друге земље Европе, победници у том рату, али и велики губитници, ратну армију смањују, али због великих ратних разарања, које није имала Америка, где је свако одмах имао запослење и добро зарађивао. То се не може рећи за државе коју је захватио ратни пожар, које су се споро обнављале, где се одржало дуго сиромаштво, па су били приморани да се ослањају на производњу САД, чији се капитал брзо увећава.
    То је период када се на дужи рок планира Нови светски поредак и са тим нови геополитички и економски односи међу водећим светским економијама.Тада, на порушеном темељу колонијаног устројства, гради се нови колонијални систем са општом глобализацијом, али са САД, као јединим светсским „господарем“. САД се појављује као самопрокламована супер сила, која умишља да ће јој то дуго потрајати, и која не бира средства, да ту своју моћ и очува. Овим се гради Светски поредак, сада са многим колонијалним ратовима, које воде САД, градећи своје базе у освојеним државама и силом им намеће колонијалне односе.
    Као што се увек догађа, све што настане, посебно на силу, има кратак и неизвестан век. САД у својој експанзији и у исто време губе многе пријатеље, систем се изрођава, сила постаје веома груба. На крају долази до велике депресије (кризе) система, која се преноси и на коалиционе савезнике. Криза дуго траје, али угрожена „сила“ излаз тражи у заоштравању односа са ривалима, који такође траже свој пут и не желе тутора. (Познато је што се не може решити политичким и дипломатским средствима биће решавани сукобом).
    Како мале државе, које се увек окупљају око јачега, ако нису њихови вазали, не одлучују мнго о томе, али и саме размишљају и траже властити пут да кризу превазиђу.
    Структуре постојећег поретка, које су и довеле до кризе погрешном економском политиком, настоје да својим утицајем намећу решења, која ће им послужити да крупан лихварски капитал што мање губи, на штету сиромашних држава, које ће још дуго бити у канџама тог капитала, који се пласира преко фондова и банака које су под њиховом апсолутном контролом.Односи на принципу „узми или остави“, нагоне многе презадужене државе да их морају следити. Такви ће дуго остати зависна и полуколонијална држава, са великим неизвесностима за будућност. Лепе речи и идеје могу тренутно бити привлачне само док се не покаже неуспех. Србија је на путу да понови историју Италије и других, који су у сталном тражењу пута за развој, мењале владе, а процес развоја тапка у месту. То се обично дешава када су одлуке лоше и не дају резултате.
    Много се рачуна шта ће рећи газда из иностранства. Мало се обраћа пажња шта ће рећи народ, на којег се одлуке односе. Неће се моћи одржати на сладуњавим обећањима, ако се иза тога ништа, или споро и неповољно, за тај обичан свет, догађа. Како либерални капитализам у настајању, и њихови носиоци, олучују, обичан се свет упућује на улицу да траже права. Иза нас је остало у нестајању другачије друштво и другачији односи, који никако не одговарају власницима приватног капитала, којег они настоје да се ослободе.
    Држава Србија, у односу на друге земље, има знатно више унутрашњих проблема које мора решити да би постала правна и стабилна држава. Ако се то догађа у време економско-политичке кризе, то може бити веома болно, слично оном периоду иза сваког ранијег рата..
    Транзиција извршена у Србији је проглашена као промашај. То је довело да је држава Србија по многим кључним питањима на лошијем месту у Европи У овом периоду, када се све то преиспитује, треба трагати за најповољнијем решењу да се транзиција оконча. Сада је прави тренутак доношења нове концепције даљег развоја друштва.
    Сасвим је глупо, тврдити да нам је пољопривреда важна грана привреде, а наставити по старом. Крај транзиције треба да буде генерално оживљавање производње на руралном подручју, где није у питању само новац, већ решења која ће убрзати те промене. Треба проучити како је то Кина урадила после такозване Културне револуције. Покренула је оживљавање села и производње тамо, смањила јаз стандарда између града и у села, задржали становништво на селу, које је својом производњом обезбедило виши стандард тамо.
    Потребно је добро проучити франциски систрм примењен у Бретањи, да би се догодио одржив развој стабилне производње. Применити методе и других европских држава, не наседати насртљивој пропаганди америчког система, у игри је начин да се доведемо у зависност од њих.
    Само развијено село може спасити србију да нас сваке године у србији не буде мање. Рађање и бројност породице су из интереса. То се не мора посебно пропагирати.

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: