Najveća ljevičarska senzacija u Europi trese temelje španjolskog političkog sustava: Podemos, osnovan u siječnju, danas je najveća politička sila u zemlji

Najveća ljevičarska senzacija u Europi trese temelje španjolskog političkog sustava: Podemos, osnovan u siječnju, danas je najveća politička sila u zemlji

F. Vuković
vrijeme objave: Nedjelja – 02. 11. 2014 | 20:15

FOTO: Lider stranke Podemos, Pablo Iglesias

Gotovo nezamislive vijesti stižu iz Španjolske, dok se znatan dio Europe okreće reakcionarnoj desnici, ovdje nezaustavljivo jača nova stranka ljevice. Stranka Podemos („Mi možemo“) osnovana je prije manje od godinu dana, u siječnju ove godine, no danas je – prema zadnjim anketama – najveća politička sila u zemlji. Do parlamentarnih izbora ostalo je još samo godinu dana – ovo su bez sumnje vijesti koje će temeljito zatresti španjolski establišment i dvostranački sistem koji dominira zemljom otkako se Španjolska vratila demokraciji 70-ih godina nakon kraja Francove fašističke diktature.

Predstavnici stranke su mladi ljudi koji se ne ustručavaju jasno i glasno isticati svoje „anti-establišment“ stavove, moderne ljevičarske ideale i otvoreni otpor prema temeljima sistema koji je omogućio zadnjih godina da se financijska kriza u Španjolskoj pretvori u katastrofu kojom su najviše pogođeni radnici, naročito mladi radnici.

Rast je fascinantan i prava europska senzacija, dovoljno je za početak pogledati grafiku na kojoj se vidi rast popularnosti stranke Podemos (označena je tamnoljubičastom bojom): Govorimo o nezaustavljivom naglom rastu koji, s razlogom, izaziva ovih dana opću paniku u redovima desnog i lijevog centra, dakle osovini tzv. „dvostranačkog sistema“ gdje se desetljećima na vlasti izmjenjuju zapravo gotovo jedne te iste stranke, jedni te isti ljudi, ali s istim temeljnim ekonomskim ideologijama (priča poznata u mnogim zemljama Europe).

Stranka je na neki način nastala iz prosvjednog pokreta „Indignados“ koji je još prije tri godine pozvao na novi politički model, a u zemlji su organizirani masovni prosvjedi koji su često okupljali i desetke, pa i stotine, tisuća ljudi. Oni koji su tada, pomalo cinično i zlonamjerno, tvrdili kako ovi mladi ljudi nisu dovoljno „artikulirani“, kako nisu u stanju „politički djelovati“, kako žele sustav mijenjati „ulicom“, sada pred sobom imaju Podemos i usta su im zatvorena.

Nove ankete danas je objavio dnevni list El Pais. Ovakve rezultate prije 11 mjeseci nitko nije mogao predvidjeti, no oni su tu. Da su izbori danas čak 27,7% ispitanika dalo bi svoj glas za Podemos, za oporbene socijal-demokrate glasalo bi 26,2%, dok bi vladajući desni centar, Narodna stranka, dobila svega 20,7% glasova.

„Politički potres“ – stoji kao naslov teksta u listu El Pais uz objavljenu novu anketu. Zaista, ovakav potres ne događa se često, naročito ne u jednoj Španjolskoj. Dakako, nema sumnje da je kriza poslužila kao katalizator Podemosu.Stranku predvodi 36-godišnji profesor političkih znanosti, Pablo Iglesias. Da su danas izbori, ovaj čovjek bi vjerojatno završio kao novi lider Španjolske.

Prije 3 godine, desni centar, Narodna stranka koju predvodi premijer Mariano Rajoy, osvojila je apsolutnu većinu, što im je omogućilo da provedu niz nepopularnih mjera, navodno s ciljem obnove ekonomije.

Rajoy se nada da će ekonomija početi rasti ove godine i da će im to omogućiti da ponovno pobijede na izborima 2015. No, velikog oporavka na horizontu nema, zdravstvo i školstvo još uvijek trpe zbog dubokih rezova, a nezaposlenost u zemlji i dalje je oko 24% te se očekuje da se neće mijenjati još nekoliko godina.

Ako se na sve to dodaju i brojni korupcijski skandali u koje su upleteni politika i biznis, donekle je razumljivo zašto Podemosu tako snažno raste popularnost.

Zanimljiv je i dio ankete prema kojoj čak 91% ispitanika smatra kako je politička situacija u zemlji „loša“ ili „jako loša“, a 81% ne podržava politiku premijera Rajoya.

Zašto je Podemos tako popularan? Jednostavno je – zagovaraju nacionalizaciju vodećih kompanija u Španjolskoj. Donekle su u zadnje vrijeme ipak ublažili svoj stav pa tako sada navode kako će tražiti nacionalizaciju onih kompanija koje ne budu „ispunjavale svoju socijalnu dužnost“.

Osvrnimo se još na neke osnovne značajke politike koju zagovara Podemos:
– Oporavak ekonomije kroz javno kontrolu
– Osnovni prihod za svakog stanovnika s ciljem smanjenja siromaštva i jačanja društvenog dostojanstva
– Kontrola lobiranja
– Sprječavanje izbjegavanja plaćanja poreza velikih korporacija
– Promocija malog poduzetništva
– Promicanje slobode i jednakosti ljudi, uz suradnju i rušenje barijera diljem Europe
– Redefiniranje državnosti (suvereniteta) i opozivanje ili ograničenje Lisabonskog ugovora
– Odustajanje ili povlačenje iz nekih sporazuma, kao npr. o slobodnoj trgovini
– Organiziranje referenduma za sve važnije ustavne reforme
– Obnova zemljišta, smanjenje potrošnje fosilnih goriva i poticanje javnog prijevoza
– Smanjenje industrijske poljoprivrede i poticanje domaće proizvodnje hrane od strane malih i srednjih poduzetnika

Werbeanzeigen

ЈУГОСЛАВ ПЕТРУШИЋ-ДОМИНИК,ЈУГО, KO KRIJE TRAFIKING ORGANA U SRBIJI !!! (Video)

https://www.facebook.com/video.php?v=675140042559947&set=vb.198409910232965&type=2&theater

KO KRIJE TRAFIKING ORGANA U SRBIJI !!

Јуан је кренуо у офанзиву против долара – Кина и Сингапур су избацили амерички долар из међусобних плаћања

Данас, 11:18

Јуан је кренуо у офанзиву против долара

Јуан је кренуо у офанзиву против долара

Кина и Сингапур су избацили амерички долар из међусобних плаћања и своје валуте котирају директно једну према другој без посредника. Директна трговина паром јуан-сингапурски долар почела је 28. октобра на Кинеском међубанкарском валутном тржишту и на валутној берзи Сингапура.

Пре месец дана јуан је престао да се оријентише на амерички долар и приликом размене за евро. Већ се остварује директна трговина јуана с америчким, аустралијским и новозеландским доларом, јапанским јеном, британском фунтом стерлинга, руском рубљом и малезијским рингитом. Списак од осам валута ће се брзо допуњавати, сматра стручњак Института за Далеки исток РАН Јаков Бергер:

Ова тенденција јача према многим валутама. Развијају се и свопови, уговори које Кина има са скоро 30 земаља. Интернационализација јуана повећава стабилност светског девизног система и слаби доминацију долара који се јако колеба. Заједно с јуаном у светски новчани обрт без долара укључују се валуте оних земаља с којима Кина брзо развија робну и новчану размену.

Стручњак је скренуо пажњу на агресивност с којом Кина јуан претвара у међународну обрачунску јединицу. У ту сврху је Кина основала Азијску банку за инвестиције у инфраструктуру. Споразум о уласку у овај кинески пројекат прошлог петка је у Пекингу био потписан с 21 земљом:

То је очигледан изазов упућен светским финансијским институцијама – Светској банци и ММФ. Природно је да Кина коју представља Банка за улагања у инфраструктуру заједно са својим контрахентима гради нови финансијско-банкарски систем. Улаже у њега своја средства у јуанима и апелује на своје партнере да чине исто то. Ствара се алтернатива систему који почива на америчком долару.

САД су се на све начине супротстављале томе да Кина оснује Азијску банку за инвестиције у инфраструктуру. Између осталог, управо због њих међу учесницима у овом пројекту нема земаља ЕУ, Аустралије и Јужне Кореје. По речима Јакова Бергера, САД ће подметати ногу Кини како би задржале доминацију долара у свету и како не би дозволиле да се развија полицентрични валутни систем. Стручњак истиче:

Недавно преминули Нил Макинон, изузетно угледни амерички стручњак за монетарну политику и светску трговину залагао се за то да се од доминације долара пређе на стандрд долар-јуан. Он има читав низ истраживања на ову тему, али су његове идеје наилазиле на оштро противљење у самим САД међу значајним политичарима.

Јаков Бергер не види подводно камење у самој кинеској економији за ширење оптицаја јуана у свету. Он сматра да јуан заузима врло јаке позиције. Чак и без обзира на то што темпо раста кинеске економије пада. Релативни пад неће утицати на стабилност кинеске валуте. Неће бити ризика приликом директних операција размене с другим валутама. Још једну гаранцију стабилности курса размене јуана представљају златне и валутне резерве Кине у вредности од 4 трилиона долара.

СПОМЕНИК ПОГИНУЛИМ ПРИПАДНИЦИМА ЖАНДАРМЕРИЈЕ У РЕЈОНУ СЕЛА ЛУЧАНЕ , ОПШТИНА БУЈАНОВАЦ ! ПРКОСИ НЕПРИЈАТЕЉИМА СРБИЈЕ БЕСМРТНОШЋУ

Славица Јовановић

СПОМЕНИК ПОГИНУЛИМ ПРИПАДНИЦИМА ЖАНДАРМЕРИЈЕ У РЕЈОНУ СЕЛА ЛУЧАНЕ , ОПШТИНА БУЈАНОВАЦ ! ПРКОСИ НЕПРИЈАТЕЉИМА СРБИЈЕ БЕСМРТНОШЋУ КОЈОМ ЋЕ НАДЖИВЕТИ ВРЕМЕ

Славица Јовановић | Славица Јовановић   | 02.11.2014.
СПОМЕНИК ПОГИНУЛИМ ПРИПАДНИЦИМА ЖАНДАРМЕРИЈЕ У РЕЈОНУ СЕЛА ЛУЧАНЕ , ОПШТИНА БУЈАНОВАЦ ! ПРКОСИ НЕПРИЈАТЕЉИМА СРБИЈЕ БЕСМРТНОШЋУ КОЈОМ ЋЕ НАДЖИВЕТИ ВРЕМЕ

СПОМЕНИК ПОГИНУЛИМ ПРИПАДНИЦИМА ЖАНДАРМЕРИЈЕ У РЕЈОНУ СЕЛА ЛУЧАНЕ , ОПШТИНА БУЈАНОВАЦ ! ПРКОСИ НЕПРИЈАТЕЉИМА СРБИЈЕ БЕСМРТНОШЋУ КОЈОМ ЋЕ НАДЖИВЕТИ ВРЕМЕ

Уместо увода :
Споменик погинулим припадницима Жандармерије у реону села Лучане, општина Бујановац!

Споменик је у облику православног крста, са грбом Жандармерије на врху и слоганом испод њега „С вером у Бога за Крст часни и мајку Србију“, висок је цетири метра и широк три метра, на њему се налази плоча са контурама Републике Србије и у средишту се налазе имена и презимена заједно са фотографијама 20 погинулих полицајаца. Лоциран је у реону Гропа изнад села Лучане, на месту где су ’00 године киднапована три наша полицајца, затим ликвидирана. Непрекидно се чува.

Пред спомеником изгинулим полицајцима и припадницима Жандармерије , који су киднаповани, мучени и зверски убијани од стране шиптарских терориста  у рејону села Лучане, Општина Бујановац, а који је подигнут свесрдним залагањем Генерала Полиције др. Братислава Дикића , а  који је и сам 04.06.1999. године био тешко рањен на Косову …Њихови животи су тестаменти и звоно које опомиње , да су уста душмана Србије кавези за змије , сваки пут кад проговоре , тај змијарник и гујарник што се довлачи иза Проклетијских ланаца , палаца , уједа за срце и очи, сиктајући  својим отровним језиком , остављајући своје змијске кошуљице , поред сваког србског крајпуташа и  манастира кога су спалили до темеља, гробљишта које су преорали ….Побијени полицајци и припадници Жандармерије  неће у својим домовима славити крсну славу , бдети крај славке свеће, прослављати рођендане своје деце, крштења, пунолетства, свадбе . Они никад више неће кренути свадбеном поворком, јер их је заувек шиптарска  злочиначка рука, послала мртвачким колима , поворкама којима корачају само сенке и смрт . Њихове кости од смарагда  и сафира су дубоке бразде , којима су засејали њиве опомене . Њихови скелети као минска поља , вечито су  упозорење Србима . Умирали су у најгорим мукама, вадили су им очи, одсецали им  делове лица , гулили  кожу , злотвори и звери које су многобројне Србе киднаповали а потом им вадили органе  и продавали на црном тржишту , они који су протерали Србе са вековног огњишта , куће им до темеља спалили . Бесмртни су  животи полицајаца који су између крштенице и умрлице , узлетели попут птица , саркофаг им  од облака и од камена . Пијавице , чија је жеља да створе Велику Албанију , скривајући се иза америчких пасоша , чији су диригенти тирани из Тиране, Брисела, Вашингтона , Ватикана … Они би да заврте точак историје најбрже што могу и да Србију мртвачким колима пошаљу у заборав . У  држави у којој се не поштују ни ратни ветерани , јасно је да се мртви заборављају . Њихове су њиве непосејане, виногради необрани , мајке довека у црнини , са њима и небо залелече , дечијих пелена на сушилу нема . Убијени полицајац није се нагрлио сина , није се надивио веренице  , није се наслушао песме славуја , није дочекао нерођено чедо . Кости побијених полицајаца су и  светиња  и реликвија , које су најкрволочнији тирани оскрнавили ,  те крвопије крвожедне , чупајући им гргљан и вадећи им срце . А људски живот је као светилиште и животи ових младих људи , чија имена не смем наглас  да изговорим, јер пред истином занемим , пред истином да су се убице и терористи дрзнули да им украду право на живот , на ваздух , на свадбе , испраћаје , крштења , љубави , рођења деце , са жељом да се на Косову никад не заљуља србска колевка . То су они шиптарски творови који силују србске монахиње, пале светилишта, руше србске куће , а перје орла врани не приличи . Они не могу бити орлови,  већ само кукавице и лешинари . А сви они који сада читају овај текст дочекаће јутра , а наши побијени бранитељи огњишта  сванућа и свитања – никад .Да ли им се Србија одужила, да ли им је постхумно доделила ордење за храброст , за проливену крв, за животе које су дали на бранику отаџбине , да ли ће њиховој деци куповати уџбенике и слати их у школе да тамо уче неку нову историју , историју коју су писале убице њихових очева?!  Споменик изгинулим полицајцима и припадницима Жандармерије док је света и  века , слаће СОС сигнале , који  ће бити упозорење Србима , да терористи који живе од продаје хероина и тако наоружавају ОВК , не презају ни од чега и ни од кога и да им рука неће задрхтати ни србско новорођенче у тек зањихалој колевци да убије .  Ко прећуткује истину ? Ово је споменик вредан поштовања . Србијо застани , поклони се анђеоским сенима  наших заштитника , који су својом крвљу , уместо сејања семења живота , посејали живот рођен после смрти , живот посмрчади и вечности . Можда ће неко да каже : Зар ће човек птице певати да учи  ?  Зар ће човек сунце учити  да сија? И хоће ! Они су  сад негде на Небу , међу звезданим крајпуташима и биће реке незаборава које ће жуборети  нашим  венама . Њихова крв је тајно мастило , невидљиво  сваком , али видљиво Чуварима Православља  и Богу Премудром . Пререзали им гргљан они који не слушају Бетовена , ни Чајковског , ни мелодија љубави , којима је најдражи врисак жена и деце које  убијају у име својих господара  смрти . Јунаштво  побијених полицајаца , њихову пожртвованост неће посахрањивати , издајници овог народа . Њихова имена се изговарају са страхопоштовањем , сећања на њих обасјаваће пут  попут  небеских сазвежђа и  биће ватра која ће змије звечарке и њихове змијске свлакове  отерати са наших огњишта . И Небо све више личи на беоњачу људског ока из чије зенице Сунце просија , светлошћу обасјавајући место , где су последњи пут погледали Небо , где су мртвим  уснама , изговарали име тек рођеног сина и кћери – сирочади . Овде су главе изгубили и  нико не суди терористима- аветињама , којима ништа није свето . Овде ће се слушати молитва Православна , крстом се борити против некрста. Са овог места узлетаће србски соколи пркосећи сејачима смрти . Овде се  салутира  у  знак поштовања на прекинуте младе људске животе . Овај је споменик  и крајпуташ и светилиште и икона бранитеља српске груде , извориште  и источник који је ће надживети време и надвисити лет кондора , у свитања загрлиће га  сунце зраком и преносити поздраве неутешних, куцање жила куцавица сестара , мајки риданица  и нарикача , кћери и синова и никад довољно загрљених вереница . Њихове душе и њихови гласови одјекиваће у нама , њихове сенке отвараће  нам срца виолинским кључем љубави , оних који се нису наслушали песме птица а постали су божури ,  који се нису намиловали  вереница , оних који нису заљуљали колевку  новорођеног чеда . Једино на оваквим светим местима истина је је свима доступна да : – Човек је једина вода обојена у црвену боју љубави , љубави  према мајци Србији ! Овде су пали непобедиви и неустрашиви , ко лептири који су дотакли много цветова , наљубили се латица , а на крају тај лептир умире сам .Својим животима платили су нашу слободу . Овде су уклесана имена оних , од којих  душманима дрхте гласне жице , где од костију једног мртвог бранитеља , умире од страха и пркосног погледа стотине нељуди и антихриста . Оних чије су непогледале очи  загледане у вечност , чија су деца – посмрчад или се никад неће родити , којима су мучитељи и крвожедни пресекли пут , пререзали гркљан , издадили очи и ,  ишчупали језик .

 И ко сме да прећути да се овде заћути-  занемео и да се не  осети сливање суза и обневиди саплетен истином , да се укротитељи и  гоничи народа , злотвори и тамничари неће смирити никад , али ни Србија се како рече песма :- умирит не може . Овде одјекује куцање жила куцавица и салутирају преживели  Бранитељима  родне груде , прерано  откинутим  пупољцима попрсканих  крвљу очева наших  очева у  аманет синовима наших синова , овде вереница и удовица пева неиспевану песму а мајка нариче , а сирочад  жели макар на пунолетство да загрли  родитеља кога није  запамтило, који је мртав загрлио кућни праг вековног огњишта . Међу именима  погинулих полицајаца  припадника Жандармерије  налазе се имена и : Јанићијевић Јовице , Стругар Миленка , Младеновић  Миодрага , Јоксимовић Драгана , Цветан Јована , Ђоковић Душка , Глигорић Душка , Вељковић Љубише , Вујовић Милана и других . На споменику пише : Ови србски хероји  полицајци су у борби са албанским  терористима часно дали  своје животе за правду и бољу и безбеднију  Србију,  нек им је вечна слава , припадници  Србске Жандармерије . На споменику такође  пише :  С  Вером у Бога  за Крст Часни и Мајку Србију ! Нека им је  вечна слава ! На њихову пожртвованост , одважност  и на  јунаштво  подсећа  и  родољубива , љубавна и -духовна песма“ Моја земља “ и спот “ Амадеус бенда“ препун  емоција , адреналина , љубави , устрепталости и  симболике! У  споту се појављују припадници  Србске Жандармерије , а на крају и сам Генерал Полиције др. Братислав Дикић који салутира испред споменика изгинулим  полицајцима , а и сам  је тешко био рањен на Косову 1999. године.. И како рече Душан Нонковић песник  и уредник новина“ Дијаспора „, покушавајући да одгонетне велику слушаност ове песме , а рекао је да га овај  спот подсећа на позив за служење часне и и дисциплиноване Војске ! Што је је у данашње време за похвалу , јер се омладина  диви криминалцима , нарко – дилерима , хомосексуалцима , секташима и издајницима Србије , не вреднујући праве вредности и не схватајући поруку ове песме , која промовише љубав према земљи и љубав према жени симболу рађања и оданости . Подсећања ради : – На Косову животе је изгубило на стотине полицајаца. Држава их заборавља ! Непријатељи Србије на сваком кораку подижу споменике чак и својим ратним злочинцима, кујући их у звезде , док ми и наше најбоље синове пљујемо . О чему је већ писао Арчибалд Рајс , поруком : Чујте Срби , чувајте се себе! … Из њихових  набреклих  жила  узлећу  соколови , орлови , јастребови , кондори . Међу прерано откинутим пупољцима налази се и име недавно убијеног жандарма Стевана Синђелића , кога  је убио шиптарски  терориста „косовокрадица“ односно шумокрадица са аутоматском пушком . И чудне ли и необјашњиве  симболике!!! Убијени  жандарм  Стеван Синђелић због кога је је недавно  покренута петиција да нека од улица добије његово име, мада је то  требало овом србском јунаку дати и  без петиције у споту  „Амадеус бенда “  , „Моја земља “ појављује на 5:55… минути . Необјашњивом  симболиком  Стеван Синђелић се поклонио  сенима побијених  полицајаца и припадника Србске Жандармерије и не слутећи да ће раме уз раме стати уз Србске хероје и придружити се вечној стражи непобедивих и у срцима никад умрлих  Чувара Србије .

НА ОВОМ МЕСТУ  ЋЕ СЕ  УВЕК ЗАСТАТИ

( Пред спомеником изгинулим полицајцима у Прешеву,
припадницима Жандармерије, који је подигнут залагањем
генерала полиције др. Братислава Дикића )

На овом месту ће се увек  застати,
урлик до неба, чује се сад,
изнад ће летети, соколи, косови,
супростављајући се маглуштинама.

Овде су шиптарски терористи,
покушали да заведу терор и страх,
мучили  и зверски убили,
двадесет полицајаца.

Њихова бесмртност ће надвисити,
надолазеће векове,
а овај спомен  на непомен,
оснажиће сећање на њих сад.

Њих су мучили и зверски убили,
очи им вадили орловским канџама,
тај змијарник што се довлачи,
иза Проклетијских ланаца.

Овде не салутирају само богаљи,
док јављају се јасновиђења,
рушили су нам светилишта,
непоражена истина је остала.

Остају  овде да стражаре,
рано откинути пупољци
и мртви, бесмртни непогажени,
чувари Србије ко кондори.

Залуд се труде тамничари,
залуд носе маске, лик им се зна,
Жандармерија још је снажнија,
овде на светом месту застала,

Да се поклони сенима умрлих,
што лете небеским пространствима ,
што засијаће и биће путоказ
звездарница Православља, вековна.

Слава им !

Из књиге “ Златовез муња“  Славице Јовановић

Аутор : Славица Јовановић  новинар и књижевник

Вук Драшковић запенио у издаји: Косово је већ сада држава

Вук Драшковић запенио у издаји: Косово је већ сада држава

субота, 01. новембар 2014. | КМ Новине 0

Бриселски дијалог је у опасности, јер се у Београду опет размахала стара патриотска реторика, старо повлачење црвених линија и ударање главом у зид.

Ово каже председник СПО Вук Драшковић, политичар који је највише издао своје идеале а постоје индиције и да је умешан у убиство српске деце приликом терористичког напада на кафић „Панда“ у Пећи 1998. године.

Он је позвао најкопромитованијег политичара у Србији данас, Александра Вучића који по њему “може и мора да спречи крах бриселског дијалога”.

Лидер Српског покрета обнове, „странке од три члана“, Вук Драшковић изјавио је гостујући у емисији Око на РТС-у да није оптимиста да ће данас у Бриселу доћи до договора између Београда и Приштине.

“Очигледно је да је бриселски дијалог у опасности, на пола корака од споразума, у Београду се опет размахала стара патриотска реторика, старо повлачење црвених линија и ударање главом у зид, што може да изазове опасне последице по Србију и по Србе на Косову”, рекао је Драшковић.

“Све оно што је изван реалности, што говори да не смемо попустити ни мало, ни у чему, све оно што позива народ да брани нешто што је изгубљено и оверено капитулацијом, све оно што позива на сукоб са Европом и Западом – то је та реторика”, сматра Драшковић.

Председник СПО-а наглашава да, уколико овај дијалог пропадне, новог неће бити, а за прекид дијалога биће оптужена Србија.

“Не само да ћемо изгубити датум за почетак преговора са ЕУ(?!), него ће бити пресечено и стратешко кретање државе ка Европи и Западу, ништа више неће обавезивати власти на Косову да поштују Ахтисаријев документ о локалним самоуправама на КиМ”, наводи Вук Драшковић.

Лидер СПО-а сматра да је потпредседник Владе Александар Вучић “тај који може и мора да спречи крах бриселског дијалога и не дозволи овако црни сценарио и по Србију и по Србе на Косову”. “Он је једини преостали политички ауторитет и он на своја леђа мора да преузме то питање”, рекао је Драшковић, наводећи да је подржавао премијера Ивицу Дачића када је искрено говорио о Косову, односно када је причао “лажемо вас већ 13 година да је Косово наше”.

“Тај Дачић је преко ноћи променио плочу и сада прича неке друге ствари. Сада каже да заједница српских општина мора добити законодавну, извршну, судску и полицијску власт – то су атрибути државе”, наводи Драшковић.

Вук Драшковић истиче да је Косово већ сада држава “признавали ми да оно као држава постоји или не”. “Реалност каже да је Косово већ сада држава, пресудом МСП-а речено је да проглашење независности није противно ни повељи УН ни међународном праву, ни Резолуцији 1244. Косово признају 22 од 27 чланица ЕУ и већа половина чланица УН”, каже Драшковић.

“То су чињенице које не можемо променити, нити будући развој ситуације када ће Косово добити статус посматрача у Генералној скупштини УН, на исти начин као што је то недавно стекла и Палестина”, навео је лидер СПО-а.

“Висок ниво аутономије српских општина”

Драшковић Истиче да општине на Косову имају степен аутономије какав могу да сањају општине у Србији.

“Предвиђена је заједница српских општина која гарантује интересно међусобно повезивање свих српских општина, као и њихово повезивање са државом Србијом, а Србији је дозвољено да финансијски може да помаже српском народу, под условом да је та помоћ транспаретна и да се пријављује Приштини”, рекао је Драшковић.

Нема назнака да је Драшковић поменуо или да је барем свестан да се у само последње две недеље на Србе опет обрушио шиптарски талас насиља, мржње и уништења. Запаљено је неколико кућа, уништена материјалана имовина и забележено више напада на Србе на Косову и Метохији.

Све ово налаже да се Драшковић и слични који заговарају неетичке, криминалне, терористичке и акте мржње и насиља, нађу пред судом и буду процесуирани у складу са важећим законима те и санкционисани онако како ти закони предвиђају. Овакви испади особа чија је ментална структура неуравнотежена, на том истом Западу који пропагирају, никада се не би нашла у улози коју има овде у Србији. Ето бар неких критеријума са Запада које би смо морали да применимо и у Србији зарад очувања достојанства, државе и народа.

Извор:  Срби на окуп


Припремиле: КМ Новине

ПЛАНЕТАРНА ДОМИНАЦИЈА АМЕРИКЕ – ПИШЕ: ПРОФ. ДР СВЕТОЗАР РАДИШИЋ

Овај текст је написан 26. септембра 1999. године. Објављен је под насловом „Заслужено страховање САД од одмазде“ у листу „Ревија 92“ бр. 261, 15. октобра 1999, на страницама 8 и 9. Прошло је 15 година. У међувремену се много тога догодило, али ништа се није променило.
ПЛАНЕТАРНА ДОМИНАЦИЈА АМЕРИКЕ

АМЕРИЧКЕ АДМИНИСТРАЦИЈЕ СУ УЗЕЛЕ СЕБИ ПРАВО ДА ОДЛУЧУЈУ О КАЖЊАВАЊУ НЕПОСЛУШНИХ НАРОДА, ДА СЕ МЕШАЈУ У УНУТРАШЊЕ СТВАРИ ДРУГИХ, ЗЛОУПОТРЕБЉАВАЈУ НОВИНАРСКУ ПРОФЕСИЈУ, СИЛОМ И РАЗЛИЧИТИМ ВРСТАМА ПРИТИСАКА ОСВАЈАЈУ ПРОСТОРЕ И ПОТЧИЊАВАЈУ СВОМ УТИЦАЈУ.

ПИШЕ: ПРОФ. ДР СВЕТОЗАР РАДИШИЋ

Многи аналитичари сматрају да је почетак југословенске ратне кризе обележио састанак Михаила Горбачова са Трилатералном комисијом под вођством Дејвида Рокфелера, у Москви 18. јануара 1989. године. Међутим, постоје показатељи на основу којих се може закључити да су разбијање и распад Југославије последица стварања „новог светског поретка“, који је предвиђан и планиран пре Титове смрти, а којем је московски догађај претходио само као једна у низу стваралачких секвенци.
По свему судећи, активности великих сила, пре свега Сједињених Америчких Држава, у ближој будућности биће усмерене на стварање света послушних држава и појединаца. За послушност држава бринуће Светска влада и светска армија (сада НАТО), а за послушност унутар држава – светска (интернационална) полиција. Прва фаза обрачуна с непослушним државама биће економско исцрпљивање уз паралелну економску контролу. Затим следи искључивање из политичог живота, чиме се супротстављеној страни обезбеђује улога „листа на ветру“. У следећем кораку следи продор у информативни и културолошки простор државе која се осваја. Тада су обезбеђени услови за продор у психу народа и индоктринацију, ради медијског потчињавања. За препарирање мисли вероватно ће се користити и резултати психотронских истраживања у којима је доказано да је свест у генима, односно дубоко у Суперстринг пољу. Према концепту суперконтроле планетарног нереда само светска војска ће имати право на тешко наоружање, а светска полиција ће располагати неубојитим наоружањем (апарати за исијавање светлости, електромагнетни импулси, звук и микроталаси, ласери мале моћи, уређаји за слање снажних микроталаса, генератори звука, ласерски блицеви, наоружање са гуменим куглицама, мецима и бомбама, лепљива пена, хемијска средства за онеспособљавање, средства за слабљење структуре материјала, итд). Све „хуманије“ оружје ће вероватно имати улогу бича, не би ли се обезбедио поредак настао демократским приморавањем људи. При томе је јасно коме ће судити светски трибунали, служити светске банке и кога ће славити светска црква.
О светској влади међу првима је за „Foreign Affairs“, априла 1974. године, говорио Ричард Гаднер: „Ако одмах не створимо Светску владу, не извршимо ревизију Повеље ОУН и не опуномоћимо Светски суд да има највећу власт – неће бити прогреса… Неопходно је проширити домен деловања оружаних снага ОУН, на све секторе глобалних ратних жаришта, у којима ће такве снаге имати задатак патролирања интернационалним граничним и осталим демаркационим линијама, уз надзор слободних демократских избора у свим земљама и уз верификацију спровођења политике оружаног немешања“.
Да је идеја о којој је говорио Ричард Гарднер прихваћена било је јасно оног момента када је Савет за иностране послове САД (у којем су и чувене дипломате попут Хенрија Кисинџера, Збигњева Бжежинског, Сајруса Венса, Мајкла Роскина, Ендрјуа Беаре и Џорџа Шилца) израдио је „Пројект 80-тих“. О основама тог пројекта говорио је Збигњев Бжежински у Упсали 1978. године, образлажући сценарио за „омекшавање СФРЈ“. Занимљиво је да је тај сценарио, касније назван „сценарио за разбијање СФРЈ“, постао је и садржај дечијих игара у време када су Југословени живели у највећој слози. Наиме, једна од игара била је „Битка за Загреб“ (THE BATTLES FOR ZAGREB), у едицији MODERN BATTLES II (Four Contemporary Conflicts, SPI, 1977). Сценарио за игру направљен је на основу процена објављених у часопису „Strategy & tactics magazine“. За многе је (не)схватљио је да је у тој игрици предвиђана сецесија Хрватске, распадање ЈНА и грађански рат у СФР Југославији.
Након распада и разбијања СФР Југославије стратегију наступа САД према СРЈ израдио је Дејвид Гомперт, саветник за националну безбедност у Бушовој администрацији. Тзв. оптимална стратегија предвиђала је дуготрајни „хладни рат“, информативну кампању и „сакаћење“ помоћу санкција. Резултат је требало да буде демократском револуцијом успостављено прихватљиво руководство (марионетска власт).
Југословени нису били необавештени о тзв. новом светском поретку. Међу првима је „Критику концепције новог светског поретка Хенри Кисинџера“ објавио Мирослав Печујлић у часопису „Савременост“ јануара 1975. године.
Иако је амерички поход на свет испланиран двадесетак година раније, а прву заничну јавну формулацију будућих односа изложио је амерички председник Џорџ Буш у ОУН 1. октобра 1990, када је говорио о „новом светском поретку дуге ере мира, отворених граница, отвореног делања и отвореног мишљења“, освајање света доларом почело је, по свему судећи, 4. новембра 1992, када су Американци изабрали Била Клинтона за свог 42. председника. Занимљиво је да су тада сва три кандидата за председника САД захтевали од народа да се уједини у остварењу „америчког сна“, изјављујући да је амерички народ највећи и да ће буквално променити свет. Наравно, није први пут у историји неки народ себе прогласио највећим.
Пошто је ширење америчке империје све већи проблем мањих и слабијих народа, није чудно што међу бестселере спадају књиге светски познатог психијатра Скота Пека који, између осталог, покушава да објасни: како може да се догоди да „највећи и најдемократскији народ“ заборави да укине ропство, као што су то заборавиле власти из америчке државе Мисисипи. На жалост, и многи други апсурди прате остварење наведеног сна. Председник „највећег народа“ је, на пример, 11. јула 1993, из Сеула, упозорио Пјонгјанг да не покушава да развија нуклеарно оружје и запретио му одмаздом уколико га употреби (тако се догодио парадокс да прети држава која је једина до сада злоупотребила нуклеарно оружје). Реч је о народу чија је војна индустрија кренула у још једну офанзиву (према подацима Америчке агенције за контролу наоружања и разоружања САД су последњих година извозиле више оружја него све остале земље света заједно).
Није тајна да од 1986. године, на основу одлуке америчког Конгреса, вашингтонске власти сваке године издају сертификате којима се потврђује да се одређена држава понаша као искрени амерички савезник у борби против наркотика. С тим у вези, министар спољних послова Колумбије Марија Ема Међија упитала је гневно: „Ко издаје потврду Вашингтону?!“, и закључила: „То је направедан и нереалан поступак који рађа дубоко незадовољство у нашој земљи. САД суде другима а не гледају себе“.
Ниску оцену својој отаџбини дао је и Луис Фаракан, лидер црних америчких муслимана, тврдећи да је Америка без срца и нехумана, и да се, уколико се политика САД настави, плаши за њену будућност.
Када су померили зону забрањеног лета ближе Багдаду, из америчке администрације су отворено рекли да им не треба никаква резолуција Савета безбедности, те да су само намеравали да известе Савет о догађајима око Ирака и о својој једностраној одлуци. Наравно, друге државе, за исти однос према међународној заједници, кажњавају се на основу неизоставних иницијатива Сједињених Америчких Држава. Управо тој врсти међународних преступника упућена је недвосмислена претња из контроверзног Вашингтона: „Сједињене Америчке Државе неће оклевати да реагују на повреду међународно признатих права без обзира да ли се то догодило на Куби, у Авганистану, Бурми, Београду или Пекингу“.
Постоје информације према којима су креатори „новог светског поретка“ спремни на све, на пример, да сарађује тајно и са муслиманским фундаменталистима у Египту, или да у оквиру владиних истраживачких пројеката обављају експерименте на људима (најстрашнији случајеви су 18 особа којима је Бил Клинтон понудио накнаду, јер су им без њиховог пристанка убризгали плутонијум), а да истовремено нису спремни да плате дуг од милијарду долара светској организацији (амерички конгрес је, наиме, одлучио да не подржи плаћање америчког дуга ОУН док светска организација не добије ново руководство).
За шта су се определили Американци најбоље показује платформа грамзивих републиканаца, која се састоји од четири глобална задатка: 1) натерати Русију на покорност; 2) наставити одлучно са Кубом; 3) маргинализовати ОУН, и 4) ширити НАТО на Исток. По коју цену то намеравају да остваре могуће је наслутити на основу плана америчке владе да издвоји 40 милијарди долара за чување нуклеарног оружја, „које треба да буде способно да се употреби у сваком тренутку у будућности“.

АМЕРИЧКИ ПОХОД НА СВЕТ
Познато је да је информативна доминација један од значајнијих показатеља превласти над одређеним простором. Европски ТВ простор је већ под америчком капом, а слично је са ТВ просторима других континената. Хегемонизам једине преостале супер силе шири се вишедимензионално обухватајући све значајније регионе света. На Русију је бачена мрежа 1. августа 1991. када је у Москви дошло до неуспелог војног пуча и одмах затим до распада СССР-а, после којег је Борис Јељцин добио 7,5 милијарди долара финансијске помоћи обећане Михаилу Горбачову на самиту седам најразвијенијих земаља Запада, одржаном јула месеца исте године у Лондону. Пошто је потрошио дотације Борис Јељцин је 20. марта 1993. указом прогласио посебно стање на основу којег је преузео још већу одговорност. Подржали су га високи функционери америчке администрације и неких значајнијих земаља Запада тврдећи да је Јељцин угрожен и да ће САД учинити све да он задржи власт у Русији. Учинили су то тако што је Стејт департмент унапред прогласио референдум у Русији нерегуларним и Јељцина за победника „без обзира какви били резултати у Москви“ и својеврстном финансијском манипулацијом. Најпре су земље Групе-7 из Ванкувера обећале 1,6 милијарди долара Јељцину, у ситуацији када је Русија дуговала Сједињеним Америчким Државама више од 50 милијарди долара, а затим су пред историјски руски референдум, средином априла 1993, понудиле 43,4 милијарде долара за реформе. Да је све била „шарена лажа“ потврдио је лично још једном „политички преживели“ председник Русије. Наиме, грчком недељнику „То вима“ изјавио је: „Многи говоре да смо се продали Западу… То је погрешно, уосталом, од милијарди које су нам обећане нисмо примили готово ништа“. Колико су понуде биле озбиљне показало се на самиту у Токију. Тада су му условно нудили три милијарде долара да трансформише привреду са државне привреде на тржишну, и политички систем са комунизма на демократски систем. Закључак „седморице“ може се свести на изјаву шефа кабинета јапанског премијера Јохеи Коноа: „Учинили смо све што је у нашој моћи да помогнемо убрзање руских реформи, а сада је ред на Москву да се ухвати у коштац са својим посусталим реформама“.
Мистична финансијска веза САД – Русија настављена је у септембру 1993, када је Амерички Сенат (горњи дом америчког Конгреса), практично без дебате, одобрио економску помоћ Русији од 2,5 милијарди долара. За узврат су обезбедили већу слободу штампе у Русији, већу зависност исте штампе од САД (Руско-амерички прес и информациони центар финансира Институт за отворено друштво – изданак Соросове фондације), и услове да раде на укључивању бивших чланица ВУ у НАТО, не би ли тако Москви навукли омчу. Помоћ из Вашингтона осмелила је америчку администрацију да упозори руске лидере да је Русији пружена прилика да реформише своју државност и редефинише своју величину, али уз поштовање независности других земаља и сарадњу и интеграцију у светску заједницу.
Освајање Далеког истока најбоље се одсликава америчким односом према Кини, с којом је „Партнерство за мир“ успостављено у правом смислу тих речи. Међутим, понашање Американаца Кинези су често оцењивали као најнеразумније и потпуно неразумљиво. Тако је заменик министра иностраних послова Лиу Хуаћин, у вези са једном од америчких претњи да ће увести санкције Кини, изјавио: „Тај огољени хегемонистички чин брутално руши основне норме које управљају мођународним односима“. На оптужбу Вашингтона да Пекинг не жели да увози америчке производе одговорио је да их Америка не нуди и да је став Вашингтона крајње лицемеран. Кина је жестоко критиковала Америку, због наношења ударца угледу Кине и због сарадње, наоружавања и опремања Тајвана, острва које Кина сматра светим делом своје територије. С друге стране, Вашингтон је у више наврата упозоравао Пекинг да би евентуални напад Кине на Тајван могао имати јако озбиљне последице.
Нема дилеме да Блиски исток Американци контролишу због нафте. Чине то повременим агресијама на Ирак, бомбардовањем ракетних лансирних рампи на југу Ирака, уништавањем значајних фабрика јужно од Багдада, дејством по ракетним батеријама на северу земље и по хотелима у Багдаду, непрестаним надлетима, и сл. Најлицемерније објашњење својих сурових и нехуманих поступака дали су 26. јуна 1993. када су за напад на Багдад са разарача „Петерсон“ и бродова у Персијском заливу тврдили да је по среди узвратна мера (према одредбама члана 51. Повеље ОУН), за планирани атентат на бившег председника Буша у Кувајту.
Након неовлашћеног бомбардовања Ирака, 3. и 4. септембра 1996. године, Америка је остала без подршке већине чланица Савета безбедности, Француске, Кине, Русије, Саудијске Арабије, Ирана и низа арапских земаља (подржале су је само Велика Британија и Немачка). Охрабрен падом америчких акција Иран је преко министра иностраних послова, Али Акбар Велајатија, запретио да ће САД зажалити ако нападну Иран тврдећи да је америчка администрација луда; САД су оптужене да су повредиле ирански ваздушни простор и тужене Хашком суду, због пооштравања санкција против Техерана. Занимљиво је, да је у Ирану, после Дејтона, предложен Антиамерички фонд за финансирање превентивних акција против интереса САД, као одговор на одлуку америчког конгреса да издвоји одговарајућа средства за промену исламског режима у Ирану.
Амерички председник Џорџ Буш Сениор, одиграо је последњу председничку представу дочекујући Нову годину, двадесетак дана пред крај мандата, у Могадишу (Сомалија, Африка), са америчким трупама које су ту војно интервенисале 9. децембра 1992. године. Показало се да су ради нафте и природног гаса спремни да бомбардују голотрбе црнце у Могадишу и да ступају у акције одмазде због погибије пакистанских војника којима је отаџбина, такође, далеко од Сомалије. Када се не би знало да Американци, ради увежбавања својих интервенционистичких снага, изводе тзв. вива експерименте широм света, могло би се рећи да су основна обележја америчког гостовања у Сомалији успешне операције америчких командоса у погрешно време и на погрешном месту.
Америчку бригу за Европу најбоље одражава мишљење бившег секретара за одбрану САД Леса Аспина који је 11. септембра 1993. обећао да америчке војне снаге неће напустити Европу, али је, истовремено, упозорио да европски савезници у НАТО морају да буду спремни да за узврат помогну Вашингтон у његовом војном ангажовању широм света. Већина прозваних савезника добро сарађује са САД, али има повремених несагласја попут наговештених оптужбом објављеном у париском „Либерасиону“ да Американци користе војну базу у францском граду Истр за шпијнирање француских војних објеката, или упозорења Жака Ширака, поводом америчког закона о кажњавању фирми које послују са Ираном и Ираком (названом по сенатору Алфонсу д’Амату) да ће Француска предузети одговарајуће противмере, уколико француске фирме буду директно погођене америчким мерама.
Балкан као вечито „буре барута“ негују и Американци, одржавајући услове да остану војно присутни у Европи. Албанија, која је понудила базе Америци и већ прихватила америчке бомбардере Ф-117 А „Стелт“ има стратешки кључну позицију за НАТО алијансу. Вероватно су то основни разлози што је Шкељзен Малићи упозорио да је питање само ко ће отпочети рат између Србије и косовских Албанаца „у којем ће на страну шиптарских устаника стати Америка, Италија, Аустрија и Немачка“.
Део америчких снага из база у Немачкој прешао је у бившу југословенску републику Македонију и припремио долазак америчких војника из састава мировних снага Уједињених нација. Тамо је уз помоћ америчких „плавих шлемова“ пооштрен режим македонских царинских власти. Амерички војници вежбају на Криволаку – једном од највећих и најбољих полигона бивше Југословенске народне армије. Што се тиче Грчке и Турске поступци њихових армија су под сталном присмотром америчких крстарица у Егеју.
Наравно, Американци владају и простором у свом ближем окружењу. Зато су се посредством Савета безбедности ОУН „поиграли“ увођења санкција Хаитију, због спречавања америчких снага да се искрцају на острво. У истој интервенцији амерички бродови блокирали су Хаити, с циљем да се „подупре“ одлука ОУН (САД) о новом завођењу санкција. Треба се подсетити да су САД у протекле четири године унилатерално примењивале санкције против 35 земаља. Након што је Савет безбедности одобрио америчку поморску блокаду Хаитија специјалне снаге освојиле су острво и поставиле поново проамеричку марионетску власт.
Уцењивање Кубе од америчких власти траје више од 30 година. У том смислу, уместо укидања санкција по предлогу ОУН, Амерички сенат је одобрио пооштравање санкција против Кубе с циљем обарања режима Фидел Кастра, иако су уложили протесте Европска унија, Канада и 14 карипских земаља. Тај поступак за Кубанце није ништа ново. Зато није чудно што честе повреде кубанског простора од стране америчких поморских и ваздухопловних снага, према речима Роберта Робаинеа, кубанског министра иностраних послова, Куба сврстава у уобичајене америчке провокације.
Када је одлучено да НАТО постане један од главних инструмената за стварање „новог светског поретка“ Сједињене Америчке Државе су се позвале на опстанак НАТО-а, тврдећи да будућност алијансе зависи од одлуке савезника и затражиле од њих да прекину неодлучност и прихвате понуђени план. Једна од фаза плана је „Партнерство за мир“ за које су аналитичари рекли да оно, заправо, представља ничију земљу на подручју Источне Европе и „дил“ са Америком, у којем је уважен безбедносни интерес Русије. Тај споразум истовремено подгрејава страх од Русије код свих који су тражили искључиви пријем у НАТО (Мађарска, Пољска, Чешка, Словачка, Румунија, Бугарска,…)

АМЕРИКА СЕ НЕ ОСВРЋЕ
Нема дана без вести о Американцима. Прве странице дневних листова препуне су информација о њиховим новим потезима са све чешћим анализама и покушајима да се одговори на питање: куда Америка води или потискује остали свет. Размишљања о „америчком сну“ протежу се од поштовања, због достигнутог економског и демократског развоја, и страхопоштовања због њихове свемоћи, до забринутих и сумњичавих покушаја да се прогнозира макар и блиска будућност у коју свет воде вашингтонске администрације.
После свега што су у последње време учиниле владајуће гарнитуре у САД није чудна „анкарска дрскост“ којом су потомке Ујка Сема подсетили да су Османлије биле испред Беча када су у Америци живели само Индијанци. Треба се присетити једне од изјава Владимира Жириновског: „Кажемо Билу Клинтону: зауставите се док није касно и не понављајте грешке Хитлера и Наполеона. Ви, Американци, морате да напустите Балкан и Блиски Исток. Свет ће вам бити захвалан. Уколико то не учините, једног лепог дана наћи ћете се на судској клупи суочени са новим Нирнбергом“. Наравно, те речи још увек звуче неодмерено, провокативно и пресмело, али за опрезније аналитичаре не и неостварљиво.
Почетком марта ове (1999.) године Кина је, посредством агенције „Хсинхуа“, критиковала људска права у земљи са „највећим народом“ и тако само потврдила податке које је већ објавио Жерар Бодсон о творцима „новог светског поретка“: „САД су земља са ‚веома лошим стањем људских права‘. Америчкој влади се саветује да прво ‚уведе у ред своју кућу, пре него што упери прст у друге земље‘. За 200 година државности, САД су изазвале 70 ратова и агресија на друге земље, убијајући безброј људи“.
Наравно Бела кућа нема намеру да поштује мишљења других. Напротив, њен представник за штампу, Мајк Мекари, најавио је у ери најжешћег противљења Москве, прикључење Литваније, Летоније и Естоније западној војној алијанси, наглашавајући да се Америка више неће освртати на противљење ширењу НАТО на исток.
Наде да се амерички авантуристички сан завршава хепиендом подгрејавају, ипак, Американци. Наднационални „Њујорк тајмс“ признао је да се САД мешају у унутрашње ствари других и да њихове специјалне институције дају милионе долара директно у касе политичких партија, синдиката, дисидентима и тзв. независним медијима. Његов комантатор забележио је да се коначно расплинуо и најопаснији мит о новом светском поретку: „Тај мит је најновији израз проклетства америчке спољне политике – засноване на веровању да САД могу преправити свет према сопственом лику“. Пошто закаснеле америчке критике америчкој администрацији изгледају као врста планираних „политичких намештаљки“ остаје да свет верује да ће Американци схватити озбиљност водеће улоге и да ће се једног лепог дана извинитти свету за све што чине, као што је 1. новембра 1993. Амерички Сенат изгласао одлуку да се САД извине Хавајима због рушења монархије пре сто година.
Верујући да суперконтрола светског нереда потиче из Вашингтона, београдски публициста Милош Кнежевић у листу „Држава“, у вези са иницијаторима наведеног поретка, бележи: „Американце, попут старих Римљана, још увек не забрињава хипотеза властите пропасти. Стога верују у спасоносност новог… Нови светски поредак и постоји и не постоји; настао је и није настао; има га и нема га!“