Путин донео историјску одлуку – Русија више неће одступати – ПОВЛАЧЕЊЕ ПРЕД ЗАПАДОМ ТРАЈАЛО ПРЕКО ДВАДЕСЕТ ГОДИНА

„Валдај“ је потврда: Путин донео историјску одлуку – Русија више неће одступати

ПОВЛАЧЕЊЕ ПРЕД ЗАПАДОМ ТРАЈАЛО ПРЕКО ДВАДЕСЕТ ГОДИНА – ОД МОМЕНТА РАСПАДА СОВЈЕТСКОГ САВЕЗА

Владимир Путин на Валдајском форуму

  • Владимир Путин је 24. октобра у Сочију подвукао црту испод периода хладног рата који је Запад наставио и после распада Варшавског уговора и СССР
  • Формулисао је заправо руски ултиматим Западу: Или се договарамо о новим правилима игре, или ће их Русија успостављати самостално, без освртања на западне партнере, у првом реду – на САД
  • Русија преко Путина продемонстрирала да се не жали, да разуме ствари, али да је стање ствари више не задовољава и да је спремна како за формулисање нових правила игре, тако и за игру без правила, али и да унапред упозорава – ако се догађаји буду развијали по другом сценарију – да се нико не нађе увређен   
  • Русија више не може и неће да се руководи успостављањем дијалога са Западом у име нејасних вредности. Ми имамо своје вредности, своју историју, и своју идеологију. Одсад ће наше базичне вредности опредељивати наше даље потезе – то је оно што је Путин поручио Западу
Пише: Јуриј БАРАНЧИК, извршни директор Института за информативне ратове (Москва)

ПРЕДСЕДНИК Русије Владимир Путин иступио је 24. октобра на Валдајском форуму у Сочију са програмским говором.

Био је то управо програмски говор, аналоган Путиновом наступу 2007. године на Минхенској конференцији о безбедности. Међутим, ако је Путин 2007. у Минхену оштро констатовао незадовољство Русије правилима игре у свету – немајући свој позитивни програм – сада је председник Русије у Сочију, прешао са исказивања „неразумевања“ за ситуацију у свету на указивање на немогућност  даљег очувања постојеће конфигурације снага у свету и важећих правила игре која по сопственом нахођењу у било ком тренутку може мењати само један светски играч, док сви остали то треба да прихвате као нешто што се само по себи подразумева.

У суштини, Путин је 24. октобра у Сочију подвукао црту испод периода хладног рата који је Запад наставио и после распада Варшавског уговора и СССР. Притом је означио руски ултиматим Западу: Или се договарамо о новим правилима игре, или ће их Русија успостављати самостално, без освртања на западне партнере, у првом реду – на САД.

Да Русија има намеру да управо тако разговара са Западом, можда понајбоље говори и тема дискусије у Валдајском клубу у овој години: „Светски поредак: нова правила или игра без правила?“.

„Светски поредак: нова правила или игра без правила?“

„Шта нас чека ако не будемо хтели да живимо по правилима, макар строгим и не баш лаким, него сасвим без икаквих правила? Управо такав сценарио је сасвим реалан и не сме се искључити, поготово ако се има у виду прегрејаност ситуације у свету. Узимајући у обзир садашње тенденције, може се направити цео низ прогноза, а оне, нажалост, нису оптимистичке. Ако не створимо разумљив систем међусобних обавеза и договора, ако не створимо механизам за разрешавање кризних ситуација – симптоми светске анархије неизбежно ће се умножавати.

Већ данас је постао вероватан цео низ оштрих конфликата – ако не са директним, а оно са посредним учешћем великих држава… Украјина, о којој се тако много говорило и говориће се још, пример је конфликта који утиче на распоред снага у целом свету, а сматрам да Украјина уопште није последњи такав конфликт“ – прилично отворено је указао председник Русије.

Ово значи да се Русија не жали, да разуме ствари, да указује да је стање ствари више не задовољава и да је спремна како за формулисање нових правила игре, тако и за игру без правила, али да унапред упозорава – ако се догађаји буду развијали по другом сценарију – да се нико не нађе увређен.

Путин је на овај начин већ други пут (први пут је то учинио у Милану) за протеклих десет дана одговорио распомамљеним критичарима своје политике, па и онима који су га оптуживали да се Русија одрекла Новоросије.

Запад је прешао црту, а Путин је донео историјску одлуку – Русија више неће одступати.

Завршио се период повлачења са позиција утврђених резултатима Великог Отаџбинског рата који су извојевани крвљу, сузама и болом. То повлачење је трајало двадесет и нешто година – од момента распада Совјетског Савеза.

Ово значи: даље ни корак назад, само напред.

Упркос свим напорима Русије током последње две деценије да са Западом успостави равноправну сарадњу у заједничком инересу, САД и друге западне земље су више волеле да се у међународној политици руководе искључиво правом јакога. Разбијене су и бачене у хаос економије бивше Југославије, Египта, Либије, Ирака и Сирије.

Преврат у Либији

Хладни рат је завршен. Али, није завршен закључивањем „мира“, са јасним и прозрачним договорима о поштовању постојећих или стварању нових правила и стандарда. Створио се утисак да су такозвани победници у хладном рату одлучили да „исцеде ситуацију“ и да прекроје цео свет искључиво за себе и своје интересе. Ако је постојећи систем међународних односа и међународног права, са оним што је односе уравнотеживало, био сметња  остваривању тог циља – одмах је био проглашаван за безвредан, застарео и оно што треба одмах демонтирати – указао је Путин такође у Сочију.

Да подсетим: Путин је 18. марта – у свом наступу поводом присаједињења Крима Русији – апсолутно правилно указао на чињеницу да је Русија свих последњих година искрено тежила дијалогу са свим страним партнерима, укључујући и NATO. Међутим, мишљење Русије је било стално игнорисано, њу су обмањивали и доводили пред свршен чин. Тако је било и са обећањима да се NATO неће ширити на Исток.

Русију су поставили пред свршен чин и размештањем система противракетне одбране САД у источној Европи – на територијама земаља бившег Варшавског уговора које су биле примљене у NATO упркос претходним обећањима. Русију заиста, како је указао Путин, стално покушавају да сатерају у угао водећи против ње такозвану политику обуздавања коју је Запад против ње водио не само током свих протеклих 50 година, него и последњих неколико векова.

Полазећи од свега овога, Русија више не може и неће да се руководи успостављањем дијалога са Западом у име нејасних вредности. Ми имамо своје вредности, своју историју, и своју идеологију. Одсад ће наше базичне вредности опредељивати наше даље потезе. То је оно што је Путин поручио Западу.

Запад одсад па надаље може скакати, претити, падати у хистерију, али Русију то више неће узбуђивати. Ми смо направили свој избор и одсад ћемо га доследно претварати у живот. Пред нама је непрегледно море посла.

Одступање се завршило. Одсад – само напред. Ово не значи да ћемо ратовати са Западом. Не. Ово значи да ћемо се одсад руководити само својим национално-државним интересима.

А ако за њих буде морало да се ратује – значи, мораћемо да ратујемо.

Категорије:
Werbeanzeigen

TRI LINKA, TRI BISERA MOJE POEZIJE KOJI ĆE NEKOM NEŠTO ZNAČITI TEK KAD ME VIŠE NE BUDE BILO – Dušan Nonković

SAN I LJUBAV VEČNA 1

https://www.youtube.com/watch?v=OtUDtrVPclQ

SAN I LJUBAV VEČNA 2

https://www.youtube.com/watch?v=srQCaXYaR_U

SAN I LJUBAV VEČNA 3

https://www.youtube.com/watch?v=WMisyUO7GME

OBAVEZNO PROČITATI: Ceo govor predsednice Argentine, Kristine Kiršner, koji je zapanjio Ujedinjene nacije i zapalio svet

OBAVEZNO PROČITATI: Ceo govor predsednice Argentine, Kristine Kiršner, koji je zapanjio Ujedinjene nacije i zapalio svet

General Debate 69Poštovani predsedniče,

dragi kolege,

šefovi svih delegacija UN,

Želim da vam se obratim u veoma specifičnom trenutku za ceo svet, kao i za moju zemlju. Počeću razmišljajući o uvodnoj reči generalnog sekretara gospodina Ban Kimuna, kojom je otvorio 69. zasedanje Generalne skupštine. Osvrnuo se na veliki deo problema, tragedija i nesreća koje brinu današnji svet. I verujem, ako se dobro sećam, da su „te turbulencije“, kako je on rekao, „koje drmaju svet“ opasnost po multilateralizam. Iskreno verujem da veliki deo problema sa kojim se svet suočava na ekonomskom i finansijskom polju, kao i na polju terorizma i bezbednosti, moći i teritorijalnog integriteta, rata i mira – da su to sve problemi nastali zbog krajnje suprotnog problema – nedostatka efikasnog, pravog demokratskog multilateralizma.

Zato želim pre svega da (govor) započnem tako što ću se zahvaliti Generalnoj skupštini na odlukama usvojenim rezolucijom 68/304 9. septembra, kojom je većinom, odnosno sa 124 glasa „za“, odlučeno da se formira multilateralna konvencija kojom se stvaraju legalni okviri za restrukturiranje državnih dugova svih zemalja. Zadatak koji nismo rešili, barem otkad prisustvujem sednicama Generalne skupštine od 2003. kao senator a zatim kao predsednica, jeste reorganizacija Saveta bezbednosti UN i MMF.

Pričali smo o iskustvu koje je doživela Republika Argentina, moja zemlja. Danas se usuđujem da u globalnom kontekstu kažem da je Republika Argentina trostruki primer – na finansijsko-privrednom polju, bezbednosnom, kao i na pitanju teritorijalnog integriteta. Što se tiče prvog primera, on se odnosi na ekonomsku i finansijsku krizu koja razara svet od 2008. i počinje da preti zemljama koje se od nje oporavljaju. Te zemlje su održale najveći privredni rast u poslednjoj deceniji. Mislim na krizu od 2008, koju je moja zemlja prošla 2001, kada nije mogla da otplaćuje državni dug. U to vreme Argentinska Republika je napravila dogovor sa multilateralnim organizacijama jer, gospodo, kada duguete 160 odsto BDP, to nije samo krivica onog koji duguje već i onog koji je to dao na zajam.

PROBLEM ARGENTINSKIH DUGOVA

Od završetka diktature 24. marta 1974, kada je Argentina ušla u neoliberalnu fazu, ona je tada predstavljena kao voljeni učenik na svim predsedavanjima MMF, a završila je tako što je toliko nagomilala dug da je kolabirala ne samo na privrednom već i na političkom nivou. Imali smo pet predsednika u jednoj nedelji. Do tada niko nije bio odgovoran za ono što se dešavalo Argentini, preživljavalo se kako se moglo, a predsednik, koji je došao sa 22 odsto glasova, par meseci posle stupanja na dužnost prisustvao je ovoj skupštini i istakao kako je zemlji potreban rast i razvoj kako bi mogla da isplati dugove. I to je rekao u više nego zanimljivoj metafori da „mrtvi ljudi ne mogu plaćati dugove i da treba dozvoliti državama da ožive“ (prekid emitovanja).

onavljam: 160 odsto BDP nije odgovornost samo države dužnika, a mi smo usvojili politiku koja nam je nametnuta. Preuzeli smo odgovornost, ali smo isto tako i zahtevali i očekivali od MMF i drugih kreditora da preuzmu odgovornost za taj dug zato što su nametnuli lihvarskih 14 odsto kamate. I taj čovek koji je preuzeo vođstvo sa 22 odsto glasova, imao je 25 odsto nezaposlenih, 54 odsto siromašnih i 27 odsto onih koji žive u nemaštini, bez zdravstvenog osiguranja, obrazovanja, bezbednosti. Posle nekog vremena, uz novi model razvoja, ne samo da smo stvorili milione radnih mesta i uveli milione u socijalni i penzioni sistem već smo i proizveli šest tačaka BDP za investiranje, među kojima je obrazovanje. Usmerili smo ogromne količine novce na infrastrukturu, puteve, škole, nuklearne elektrane, hidroelektane, vodovode, gasne i elektro-mreže, koje danas prožimaju celu zemlju. To je bio društveni proces bez presedana, koji je smanjio broj siromašnih i onih u nemaštini na jednu cifru. I to je MMF priznao – da je privredni rast koji je Argentina ostvarila od 2004-2011. treći u celom svetu, samo su nas Kina i Bugarska nadmašile. Danas u regonu Lationske Amerike imamo bolji kvalitet života, veću kupovnu moć radnika i najbolji društveni dohodak.

To smo učinili plaćajući dug koji su drugi stvorili. Zato valja istaći da naše vlade niti su ignorisale dug niti su padale u bankrot. Preuzeli smo inicijativu i plaćali dugove od 2003. do danas. Platili smo više od 190 milijardi dolara. Ponavljam: više od 190 milijardi dolara! Platili smo 92,4 odsto duga u dve rate: prvi put to je 2005. učinio predsednik Kiršner, drugi put 2010. takođe on. Platili smo 92 odsto duga kako bismo ga normalizovali, i kasnije smo u redovnim isplatama vratili ceo dug MMF i ispunili sve obaveze prema njima. Pre par meseci zaključili smo pregovore sa Pariskim klubom poverenika o dugu iz 1956. godine. Kako bih vam opisala situaciju, rećiću da sam tada imala tri godine, a ministar ekonomije moje zemlje, koji je pregovarao o reprogramu ovog duga, tada se nije ni rodio. Ipak, napravili smo dogovor sa 19 ministara finansija iz Evropske unije o reprogramu duga i već smo platili prvu ratu od 642 miliona dolara.

LEŠINARI POD ZAŠTITOM

Ali to nije sve. Trebalo je da rešimo sudske sporove sa CIADI i Svetskom bankom, sporove koje nisu započele naše vlade, već su prethodne vlade, zbog svog delovanja, dovedene pred taj tribunal Svetske banke. I to smo krenuli da rešavamo, baš kao što smo rešili situaciju sa Repsolom, kad smo odlučili da preuzmemo kontrolu nad našim energetskim izvorima i preuzmemo 51 odsto naftne kompanije. I taj smo dug reprogramirali i došli do dogovora. Sve to smo uradili sami, svojim resursima, bez pristupa tržištu kapitala zato što je Argentini zbog bankrota 2001. zabranjen pristup tržištu kapitala. Imajte u vidu taj socijalni oporavak bez presedana.

I zašto sve ovo sada govorim? Tokom 50-tih godina ista stvar se dešavala, ali je postojala razlika? Ona je u tome što smo počeli da radimo od apsolutnog bankrota, od same nule. Počeli smo da ispunjavamo obaveze prema kreditorima, počeli smo da oporavljamo Argentince, postigli rast, uspeli da izađemo iz dugova, i sad smo jedan od najmanjih dužnika na planeti.

O čemu sad hoću da govorim? Sad se pojavljuju tzv lešinarski fondovi. Taj izraz nije izmislio nijedan populistički lider Južne Amerike niti neki afrički vladar iako je i sama Afrika bila žrtva lešinarskih fondova. Jedan od prvih zvaničnika koji je te fondove pomenuo u ovoj skupštini je nekadašnji britanski premijer Gordon Braun 2002. godine, koji je naveo da je nemoralno nametati te fondove zemljama koje se suočavaju sa iskonskim problemima vezanim za nemaštinu, zdravstvo i obrazovanje. I danas se Argentina, uz saučesništvo pravosudnog sistema ove zemlje (SAD: prim. prev.), suočava sa tim lešinarskim fondovima.

Koji su to lešinarski fondovi? Postoji deo dugova koje nismo uspeli da reprogramiramo kada smo to radili 2005. godine. Oni nisu mogli da učestvuju u reprogramu zato što su 2008. kupiljene obveznice. Znate, ti fondovi su se specijalizovali za kupovinu obveznica onih zemalja koje su bankrotirale ili se tek spremaju da to učine da kasnije ne bi išle da potražuju te obveznice, već da bi oni pokretali parnice na svojim sudovima kako bi zgrnuli ogromne profite. Neću se obazirati na te profite jer je njujorško pravosuđe jedan deo koji mu je stigao na pretres prepoznalo kao 1.608 odsto kamatne stope za pet godina u američkim dolarima. Navedite mi, molim vas, kompaniju ili preduzeće koje može da obrne toliki profit u dolarima za samo pet godina. To je razlog za njihovo ime. Oni sad blokiraju isplate svojim poveriocima u Argentini. I zato se radujem što se ova skupština suočila sa ovim problemom, nadajući se da će ove ili sledeće godine graditi primere multilateralizma aktivnog i konstruktivnog sveta u kome će se reprogramirati dugovi kako nijedna zemlja ne bi morala da prolazi kroz ono kroz šta sad prolazi Argentina, kao nacija koja može, voljna je i koja će platiti dug uprkos maltretiranju lešinarskih fondova.

UNIŠTAVANjE EKONOMIJA CELIH ZEMALjA

Lešinarski fondovi šire glasine i klevete širom privrednog i finansijskog sektora, ali i u stanovništvu, destabilizujući tim privredu. To se može okarakterisati kao finansijski i ekonomski terorizam zato što teroristi nisu samo oni koji podmeću bombe. Postoje i ekonomski teroristi, oni koji uništavaju ekonomije zemalja, uzrokujući u njima nemaštinu, glad i jad. Zato odlučno zahtevamo da se ovaj multilateralni sporazum što pre zaključi. Ne samo za Argentinu već i za ostatak sveta, zato što verujemo da će ekonomski i finansijski balans, koje ugrožava socijalna nejednakosti, postati protivotrov za one koji vrbuju mlade ljude. Zato što ti delovi stanovništva gube nadu i nemaju budućnost, oni se se pridružuju ludačkim pohodima, zbog kojih ćemo kasnije žaliti.

Ne radi se samo o tome da gledamo površinu ovih problema, moramo da tražimo razloge koji dovode do njihovog stvaranja. Pričala sam o svojoj zemlji koja je vodeći primer i na poljima terorizma i bezbednosti. Moja zemlja je, uz SAD, je jedina američka država koja je bila žrtva dva teroristička napada. Prvi je bio 1992, kada je izraelska ambasada dignuta u vazduh, i dve godine kasnije, kada je zgrada AMIA, Asocijacije argentinsko-izraelskog prijateljstva, dignuta u vazduh. Ove godine je dvadesetogodišnjica tog napada. Usudiću se da kažem pred ovom skupštinom i članovima porodica žrtava, koje su ovde prisutne, da je vlada predsednika Kiršnera učinila sve kako bi otkrila odgovorne za napad, i to ne samo otvaranjem starih obaveštajnih arhiva već je i formirala vladin tim za istragu. Pošto je 2006. pravosuđe moje zemlje optužilo iranske državljane da su uključeni u napad na AMIA, tražilo je saradnju Islamske Republikom Iran u istrazi. Taj zahtev ponovljen je 2007, dok 2010. Iran konačno nije pristao. Pristali su na bilateralni sastanak, na kome smo zajedno potpisali memorandum o saradnji pravosuđa. Zašto smo to uradili? Kako bi optuženi iranski državljani koji žive u Teheranu mogli da svedoče pred argentinskim sudom.

DANAS PRIJATELjI, SUTRA TERORISTI

Šta se desilo pošto smo potpisali memorandum? Izgledalo je kao da su svi unutrašnji i spoljni demoni oslobođeni. Jevrejske institucije, koje su nas podržavale, odjednom su nam okrenule leđa. Kad je odlučeno da se sprovede memorandum, bili smo optuženi za saučesništvo sa Iranom. Isto se dogodilo kad su lešinarski fondovi lobirali pred američkim Kongresom, tvrdeći da smo mi partneri Islamske Republike, s tim što se Iran tad nije oslovljavao kao „Islamska republika“, već kao „Teroristička država Iran“. Lobirali su i na internetu, gde su moju sliku stavljali pored slike predsednika Ahmadinedžada, kao da smo partneri. A ove nedelje smo saznali da se u Valdorf Astoriji, hotelu-simbolu ovog grada (Njujorka; prim. prev.) održao sastanak šefa Stejt departmenta i njegovog iranskog kolege. Ne kritikujemo to, štaviše, podržavamo sve što podrazumeva dijalog. Ali bismo voleli da pitamo one koji su pljuvali Iran i optuživali ga za terorizam – i to ne pre sto godina, već prošle godine – šta li bi sad rekli?

Šta bi sad rekli o onima koji su stvorili IDIL. Njih su mnogi smatrali borcima za slobodu, koji se bore u Siriji protiv Asadove vlade, a sada su deo IDIL. Mislim da tu leži drugi problem koji se tiče bezbednosti i terorizma. Velike sile olako neprijatelje pretvararaju u prijatelje, a teroriste u borce. Problem je što moramo da shvatimo jednom zauvek da ne možemo koristiti međunarodne odnose i geopolitičke pozicije kako bismo uskladili položaje sila. To kažem iz pozicije borca protiv međunarodnog terorizma.

Evo jedne zanimljivosti. Argentinsko pravosuđe istražuje da li sam navukla bes IDIL na Argentinu zbog dva razloga: svoje bliskosti sa njegovom svetošću papom Franciskom, kao i mojim priznanjem dve država, poput Palestine i Izraela. Zato ponovo tražim od Generalne skupštine da prizna Palestinu kao punopravnu članicu ove institucije. Jer tako ćemo razrešiti nekoliko Gordijevih čvorova; ne jedan, već nekoliko. Počećemo da rešavamo neke od problema na Bliskom Istoku. Priznavanje države Palestine i pravo Izraela da živi unutar svojih granica, kao i da se više nikad ne dozvoli da Palestini doživi neproporcionalnu primenu sile koja je dovela do smrti stotina dece i žena. To osuđujemo, kao što osuđujemo one koji su ispaljivali rakete na Izrael.

Verujemo da u nam je u vremenu ekonomskih lešinara i ratnih huškača potrebno mnogo maslinovih grančica kako bi obezbedili mir i bezbedniji svet. Za to nam treba poštovanje međunarodnog prava i jednakost među onima koji sede ovde. Danas je i predsednik pričao o primeni sile pri ugrožavanju teritorijalnog integriteta neke zemlje. I za to je Argentina primer jer čekamo više od sto godina kako bismo sa Ujedinjenim Kraljevstvom razgovarali o našem suverenitetu nad Malvinskim ostrvima. I niko nije zabrinut; nema veta Saveta bezbednosti zato što Argentina nije članica Saveta bezbednosti niti je zemlja toliko smažna da prekraja granice. I, dok je takva situacija na snazi, dok su glasovi pet stalnih članica bitniji od glasova Obale Slonovače, Gane, Kenije, Egipta, Ugande, Argentine, Bahreina ili Arapskih Emirata, ništa se neće rešiti. Ovde će se samo održavati govori svake godine i ništa se neće rešavati.

PROBLEM UN

Zato sile koje su delegirane u Savetu bezbednosti deluju kao paradoks. Skupština mora da traži dozvolu Saveta da bi primila novog člana. Moramo da oslobodimo skupštinu kao potpuno suverenu, kao i Ujedinjene nacije u kojima će svaki glas biti ravanopravan jer će se tako postići demokratija. Kad demokratija počne da se primenjuje u potpunosti, tad će se nazreti i rešenje. Između pesimizma i optimizma ću uvek izabrati optimizam, ali realni, jer, bez uvida u realnost, ili smo cinični ili naivni.

Ne želim da budem ni naivna ni cinična pred vama. Reći ću vam šta u mojoj zemlji mislimo o tim velikim temama, poput reforme bezbednosnih organizacija ili reforme MMF. Godine 2003. izgledalo je preko potrebno da se reformiše MMF. Sad više niko ne želi da reformiše MMF zato što je izgubio glavnu ulogu u rešavanju ključnih problema. Međutim, šef MMF, kao i bivša šefica Ana Kruger, zahteva regulisanje reprogramiranja državnih dugova. Jer, dok god nemamo međunarodni sporazum koji ratifikuje ova skupština, uvek će negde postojati sudija poput gospodina Grise koji će siromašnoj zemlji naturiti kamatu od koje će ona duboko krvariti. Jer oni žele da osujete reprogramiranje državnih dugova, što želi argentinski narod.

Bila sam u Rimu pre nego što sam došla ovde kako bih razgovarala sa svojim sunarodnikom koji je na poziciji od izuzetnog značaja ne samo religijskog već i moralnog. Želim da vam prenesem poruku mira. Ako ćemo zaista da se borimo protiv terorizma, hajde da radimo za mir, jer se ne borite za mir prizivajući rat. A to je baš ono što oni žele – simetričnu reakciju kako bi igre počele, gde bi uvek bio neki kredit koji bi oni tražili da se vrati. Zato mislim da je bitno odlučno reagovati na ove probleme.

Na kraju želim da kažem da, ako ova skupština povrati svoj mandat i uspostavi međunarodno pravo u mnogim delovima sveta koji nameću pravila drugima, a sami ih ne priznaju, onda ćemo napraviti doprinos miru u borbi protiv terorizma kako bismo našoj deci ostavili svet boljim nego što je sad. Na kraju, želim da podsetim da su prošle godine problemi bili drugačiji, svi su pričali o drugim problemima i bezbednosnim pretnjama. Stvari su se od tada dosta promenile – oni koji su prošle godine bili zli sada i nisu tako loši, a oni je tada trebalo da budu napadnuti sad sarađuju u odstranjivanju IDIL.

KAKO SU NASTALI AL KAIDA I TALIBANI

I sad pitam kako su Al Kaida i Talibani nastali? Odakle im oružje i novac? Moja zemlja ne proizvodi oružje, ko im ga je onda prodao? Zatim su došli oni koji su podržali Arapsko proleće, za koje se ispostavilo da nije baš proleće, već jesen ili čak zima. Ti ljudi su prešli put od boraca za slobodu do monstruma. Sada su se pretvorili u IDIL, monstruma koji seče ljudima grkljane po televizijama. Ljudi se pitaju kako se to dogodilo, a meni ćete oprostiti što više ne verujem nikom.

Sve druge stvari koje se prikazuju na televiziji samo su bajka u poređenju sa onim sa čim se svet suočava. Zato bi trebalo da se zapitamo kako nastaju ti problemi koji su naterali Papu da kaže da živimo u Trećem svetskom ratu. Istina je, Treći svetski rat nije nalik konvencionalnim ratovima koje smo videli u 20. veku. To su manji ratovi u kojem su jedine žrtve civili. I zato ćemo u Savetu bezbednosti postaviti neka pitanja.

Ne pravimo nikakve zaključke, samo imamo pitanja, i postavićemo ih onim zemljama koje imaju više informacije od moje, koje imaju mnogo razvijenije informacione mreže od naših. Biće šteta ako dobijemo hrpu informacija koju nećemo moći da razumemo. Jer morate shvatiti šta se dešava ako želite da napravite konačno rešenje.

Još jednom se zahvaljujem onim 124 zemljama koje su pristale da se usvoji rezolucija 68/304. Svi znamo da je bilo pritisaka da se ne glasa za tu rezoluciju, ali verujem da je primena praktičnog i efikasnog multilateralizma pokazala da nije sve izgubljeno. Sa druge strane, u rukama je svih nas da rešavamo probleme sa kojima se suočavamo.

(za Standard.rs preveo: Andrej Cvijanović)

Ruski istoričar Nikiforov: Upravo je počela nova faza prekrajanja granica na Balkanu – Nije moguće napisati istoriju Srba bez ruske arhivske građe i sačuvanih vrednih dokumenata

Ruski istoričar Nikiforov: Upravo je počela nova faza prekrajanja granica na Balkanu, i zove se „Velika Albanija“!

Nije moguće napisati istoriju Srba bez ruske arhivske građe i sačuvanih vrednih dokumenata. Upravo su naši naučni odbori odlučili da se odštampa vredna rusko-srpska publikacija zasnovana na istorijskoj građi, između ostalog i o odnosima lidera Sovjetskog Saveza i Jugoslavije, Tita i Staljina, Hruščova, Brežnjeva − kaže naš sagovornik, direktor Instituta za slavistiku RAN.

Za prof. dr Konstantina Vladimiroviča Nikiforova, uglednog ruskog istoričara, slavistu, direktora Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka, kažu da ga kao vrsnog stručnjaka i poznavaoca istorije slovenskih naroda malo ko znanjem prevazilazi. Za Srbiju je vezan kako naukom tako i čvrstim prijateljstvima. Ističe da je u Beogradu, gde ove nedelje boravi kao učesnik upravo održanog Međunarodnog naučnog skupa „Srbija i Rusija, 1814−1914−2014“, u organizaciji SANU, stekao više prijatelja za dve decenije saradnje negoli u Moskvi. Uvaženi slavista za „Pečat“ govori o rusko-srpskim odnosima kroz prizmu prošlosti, ali i današnjice. Govori, inače, tečnim srpskim jezikom.

„Veoma je važno“, kaže Nikiforov, „za naše narode, nauku, buduće naraštaje da zajedno funkcionišemo i sarađujemo u svim bitnim segmentima naučnog života. Raduje me činjenica da naše dve nacionalne akademije i naši istorijski instituti mnogo toga postižu u naučnoistraživačkom smislu. Za primer navodim ovaj veoma bitan naučni skup u Beogradu, kao dokaz naše povezanosti i u svetu nauke. Naravno, akademije su imale saradnju i u vreme socijalizma, što znači da možemo da se pohvalimo višedecenijskim zajedničkim iskustvom. Tradicija u profesionalnim kontaktima naših nacionalnih akademija duga je oko 60 godina. Stasava i treća generacija istoričara koji deluju na istom zadatku. Naši naučnici se bave vrlo ozbiljnom istraživačkom istorijom i izučavanjem građe, arhiva, pre svega perioda posle turskog doba, dakle 19. ali i 20. veka. Mi iz Rusije možemo − kao država, da se pohvalimo izuzetno bogatom, dragocenom istorijskom i arhivskom građom, koja je u velikoj meri od pomoći našim kolegama u Srbiji. Znamo da su neprijatelji Srbima, možda i smišljeno, uništavali pisanu, u dokumentima i drugoj građi čuvanu istoriju, arhive, biblioteke. Mnogo toga što bi bilo dragoceno za svaki narod. Koliko je samo štete naneto bombardovanjem 1941. ali i savezničkim bombardovanjem 1944. U bombardovanju 6. aprila 1941. veliko zdanje stare Narodne biblioteke skoro je sravnjeno sa zemljom. Najznačajniji spomenik kulture sa 300.000 knjiga uništen je, uključujući srpske srednjovekovne spise od neprocenjive vrednosti. Tada su uništeni mnogi dragoceni arhivi. Plašim sa da toga niste bili pošteđeni ni tokom NATO agresije na Srbiju 1999. godine. Da budem jasan, nije moguće napisati istoriju Srba bez ruske arhivske građe, sačuvanih vrednih dokumenata, spisa. Naravno, bilo je vremena kada srpsko-ruska saradnja nije funkcionisala, posebno u ono, za nas Ruse, nesrećno vreme između dva svetska rata. Ali, i posle 1948. godine. Upravo su naši naučni odbori rešili da se odštampa rusko-srpska vredna publikacija o tom periodu, zasnovana na istorijskoj građi, o odnosima lidera Sovjetskog Saveza i Jugoslavije, Tita i Staljina, Hruščova, Brežnjeva. Dragocena građa objavljena je zahvaljujući saradnji Arhiva Jugoslavije u našeg Instituta za slavistiku.

Verovatno je za šest decenija „rođeno” mnogo knjiga, objavljeno mnogo dokumenata, arhivske građe, koji su veoma vredni za nas Srbe. Šta biste izdvojili?

Mnogo publikacija je odšampano za pomenutih šest decenija. I mnogo vremena bi trebalo da se sve navede. Ono što je veoma bitno za istoriju srpskog naroda jeste − u dve veoma obimne knjige − ruska arhivska građa o Prvom srpskom ustanku. Publikovano je i nekoliko knjiga o odnosima Carske Rusije sa Srbima sa područja BiH. Znamo da je sve što je kod nas sačuvano za srpsku istoriju od neprocenjivog značaja. U toku je obrada do sada neobjavljenog istorijskog materijala, pripremamo nove akademske publikacije. Trudimo se da pomognemo, znamo da preživljavate zla vremena, raskomadana je bivša Jugoslavija, srpski narod preživljava i dalje godine agonije, treba u takvim okolnostima, koje vi bolje znate od mene jer to osećate svakoga dana, opstati. Da ne govorim o Kosmetu, gde je veoma teško srpskom narodu.

Vi istoričari izgleda da uz prošlost lucidno sagledavate i budućnost. Možda bolje i od geostratega. Po vašem mišljenju, kada će Kosmet biti vraćen svojoj matici Srbiji?

Nezahvalno je davati neke prognoze. Ali jedno je sigurno, istorija teče, ona se odvija, beskrajna je i okolnosti se, srećom, menjaju. Srbi su posle 1389. i Kosovske bitke, o kojoj se, koliko čujem, ovde sve manje govori, uspeli pet vekova kasnije da vrate Kosovo i Metohiju. Koliko dugo je trajala ta borba! Možda najduža bitka. Treba, dakle, biti veoma strpljiv i ne pokleknuti.

Sa zebnjom posmatramo ratna zbivanja u Ukrajini i stradanje dva slovenska naroda, „pod budnim okom“ SAD, Velike Britanije, Nemačke. Mi to odlično razumemo, znamo da postoje države koje kao da uhvati „nervoza i histerija“ ako nema krvi i rata u svetu. Kako komentarišete sukob i aktuelne okolnosti u Ukrajini?

Scenario je veoma sličan onom koji ste vi preživljavali 90-ih godina, krize, sankcije, pa inscenirani „zločini“ za koje se kasnije ustanovi da su bili neistina usmerena protiv Srba. Pogledajte slučaj obaranja malezijskog aviona. Munjevito je, bez ikakvih argumenata, Zapad za taj zločin osudio Rusiju. To je trebalo da bude povod za uvođenje sankcija. Svaka kriza, po američkom receptu, kreće od sankcija. Prebacivanje krivice na Rusiju za obaranje aviona veoma nas podseća na „slučaj Markale“ u Sarajevu, koji je zapravo bio povod za vazdušne NATO udare na RS. Takođe nas podseća i na Račak januara 1999. „Slučaj Račak“ je poslužio kao argument usmeren protiv SRJ i kao „legalno pokriće“ za početak rata 1999. i NATO agresiju na vašu zemlju. Ipak, Rusija je ogromna zemlja, jaka i stabilna država. Naravno, sankcije ne donose dobro, ali Rusija neće puno osetiti sankcije, niti za nju može to biti kritično. Imamo svega i možemo živeti sami, Rusija je samodovoljna, to znači da može da opstane i sama. Ali to nije naš cilj, ne želimo da budemo izolovani od sveta. Rusija ima preko 36 odsto sirovina od ukupnog bogatstva u svetu, i tri odsto stanovništva. Dakle, mi smo prebogata zemlja.

Odakle u savremenoj istoriji ta mržnja Zapada prema Istoku, pravoslavlju, Rusiji?

Mi smo završili Hladni rat 1991. godine, a Zapad to još nije shvatio. U njihovoj svesti taj rat još traje. U svojim težnjama ka svetskoj dominaciji, oni ne biraju sredstva. Širenje NATO na Istok svakako nije zbog sreće, mira i stabilnosti u svetu. Njihovi planovi da antiraketne štitove instaliraju gde god mogu u zemljama NATO, na granicama sa Rusijom, jasno govore o njihovim namerama.

Očigledan je strah Zapada od Velike Rusije. I vojno moćne. Plaše se te ogromne, „opasne“ pravoslavne zemlje, koja se prostire na dva kontinenta. Iako smo mi Rusi miroljubiv narod. Ali Zapad tako ne želi da misli! Po mojem sudu, u pitanju je duboki kompleks. Treba da se zna, sve ratove koje je taj Zapad vodio protiv čovečanstva, Napoleon, Hitler − oni su došli do Rusije, nismo mi Rusi išli njih da osvojimo i uništimo. Pa smo se branili i odbranili, i sebe i skoro sve oko sebe. Dođu u tuđe, ubijaju, pljačkaju, pa one narode koji se brane i odbrane − Ruse − nazivaju varvarima. Kada je napoleonovska francuska soldateska, dakle evropska kulturna vojska stigla u Moskvu, sve je opljačkala i uništila celi Kremlj, sav zlatom ukrašen, pretvorila je u ruševine. Bili su poput pravih varvara. A Rusi, kad su stigli u Pariz, samo su pili šampanjac. Ko je tu varvarin!? A ko civilizovan?

Stiče se utisak da predsednik RF Vladimir Putin sa mnogo strpljenja, taktike i mudrosti čini sve da se što pre uspostavi mir u Ukrajini. Pri tome je veoma svestan američke težnje da se Rusija uvuče u rat.

Rusija je kroz istoriju veoma skupo plaćala, kao nijedna zemlja na svetu, svaki rat, odnosno svaki put kada je bila prinuđena da sačuva svoju zemlju i svoj narod od tuđe čizme. Kod nas u Rusiji stare generacije i danas to kažu: Sve može da bude, samo rata da ne bude. Mi znamo šta to znači. Rusija je samo u Drugom svetskom ratu izgubila 30 miliona ljudi. Niko u Rusiji ne želi rat.
Što se tiče Krima, sasvim je logično i prirodno da se vratio svojoj matičnoj zemlji, Rusiji. Svima je poznato da je tadašnji predsednik SSSR Nikita Hruščov godine 1954. uzeo Krim od Rusije, zajedno sa stanovništvom, poput nekog feudalca, kao da je Krim njegovo lično ili feudalno vlasništvo, i pripojio ga Ukrajini. Faktički, bio je poklonjen Ukrajini. Sada neki Ukrajinci tvrde da je Krim iskonska ukrajinska zemlja, što, naravno, nije istina. Pandorina kutija je otvorena nepovratno sa kosovskom krizom, „samoproglašenjem“ nezavisnosti i kasnije priznanjem od strane nekih zemalja te i takve države. Kaže se da Albanci imaju pravo na samoopredeljenje. A zašto onda ne bi narod Krima mogao da glasa gde će i sa kim da živi, budući da je Krim bio u sastavu Rusije? Zašto, recimo, narod u Škotskoj može mirno da glasa da li će biti u sastavu Velike Britanije, ili narod u Kataloniji, a stanovništvo Krima ne može? Odnosno zašto osporavaju njihov povratak matici, iako su Krimljani u martu ove godine ubedljivom većinom od 95 odsto glasali za to? Pri tome, treba da se zna da su prilikom Hruščovljevog poklanjanja Krima Ukrajini bili ozbiljno narušeni ruski zakoni. Krim se posle 60 godina vratio svojoj matičnoj zemlji. Običan čovek to odlično razume. Takođe se nadam da će se naći neko rešenje da se uspostavi mir u Ukrajini i da se narod vrati normalnom životu. U Rusiji je više od milion izbeglica iz Ukrajine, na hiljade unesrećenih porodica koje su ostale bez svojih domova, bez svojih bližnjih. Ali svet o ukrajinskim izbeglicama u Rusiji ne govori – niko od zapadnih zemalja o njima ne piše. Sećam se, kada je bilo bombardovanje SRJ i kada su one kolone kosovskih Albanaca pred NATO bombardovanje i kasnije pod NATO bombardovanjem napuštale domove, onda su svi zapadni mediji govorili i pisali o tome da navodno srpska vojska proteruje Albance (pod NATO bombama!) I svi mediji su sinhronizovano u to vreme na Zapadu pisali o albanskoj humanitarnoj katastrofi i o Srbima kao zločincima. Sada čak međunarodne humanitarne organizacije zatvaraju oči, okreću glavu od izbeglica iz Ukrajine. Čak se i svetski humanitarci klanjaju politici dvostrukih aršina.

Nedavno ste izjavili da ako se pokrene pitanje unitarizacije BiH, onda Republika Srpska može da sledi primer Krima.
Hajde da se zapitamo, ako može samoproglašenje kosmetskih Albanaca, zašto to ne bi mogla da uradi Republika Srpska. Ili, ako može Škotska da bira da li će i sa kim ići dalje, ne vidim zašto to ne bi mogla da uradi i RS. Dakle, ispostavlja se da ako je želja i interes Zapada da se stvaraju neke nove države ili državice, a druge ruše − onda je na putu ostvarenja tih želja − sve dozvoljeno. A ako bi to uradili Srbi u Republici Srpskoj, e onda to odjednom postaje veoma opasno.

Kažete da „proces prekrajanja granica na području Balkana nije završen, jer se još nisu rešila nacionalna pitanja naroda koji tamo žive“. Na koje narode ste mislili?

U prvom redu, tu mislim na srpski narod, koji sada živi podeljen, razbacan, unesrećen, rasejan, rasteran. I van granica svoje pradedovske zemlje. Tu mislim, da ponovim, na Republiku Srpsku i na srpsko Kosmetsko pitanje. Odnosno, na prostore gde su Srbi vekovima živeli, a u nedavnim ratovima sa svoje zemlje su proterani. Ali, evo, otvara se još jedan problem − Makedonija. Sasvim je moguć kosmetski scenario i u Makedoniji, a u težnji da se stvori „Velika Albanija“.

Ne vidim zašto se Srbija i RS ne bi na izvestan način mnogo čvršće vezale u svakom pogledu. Mada znam da RS gravitira prema Srbiji, i to je prirodno. Narod spontano teži povezanosti. Zašto je to Srbima zabranjeno, a u isto vreme se priprema teren za druge narode ili nove države, ako je to u interesu Zapada? Istorija kaže − narod teži ujedinjenju i to je samo pitanje vremena i toka. I Italijani su se ujedinili, i Nemci… Stiče se utisak da neki poput mantre ponavljaju Velika Srbija i čine sve da te Velike Srbije ne bude. Vidite, postoji Velika Britanija, pa to nikome ne smeta, i Velika Rusija, ali postaje vrlo nezgodno i opasno kada se pomene Srbija u tom kontekstu. Kako može jedan relativno malobrojan narod na Balkanu da bude opasnost po celi svet!? Ide se dotle da se i srpski jezik naziva drugim imenima. Onako kako se to kome svidi. Dakle, osim teritorija, Srbima otimaju i jezik. Engleskim jezikom se govori u Britaniji, SAD, Kanadi, Australiji… i nikome ne pada na pamet da taj jezik zovu američkim, australijskim, kanadskim. Ili nemački jezik, koji se takođe govori u više država.

U Srbiji je na delu protivustavni progon ćirilice. Kako se boriti protiv latinizacije i amerikanizacije, u uslovima kada ni sama država ne štiti Ustav u ovom smislu?

Jasno mi je da je u određenoj meri zastupljena latinica u Srbiji. Maternji jezik, pismo, ono što predstavlja dušu jednog naroda treba čuvati kao najveće vrednosti. Vidite, mi u Rusiji možemo da pišemo latinicu, naravno u slučajevima kada se radi o komunikaciji sa strancima, mi takođe koristimo znanje različitih jezika, u zavisnosti od struke, obrazovanja. Ali mi u Rusiji veoma vodimo računa o tome da se neguje naš jezik i pismo, čuva i poštuje istorija i tome posvećujemo vidnu pažnju. Sećam se godina komunističkog sistema u Srbiji, kada je takođe bila ugrožena ćirilica, možda čak u većem stepenu nego danas. Mislim da je u Crnoj Gori mnogo teža situacija, jer je tamo bukvalno ćirilično pismo, pismo predaka − proterano. Menjati svoje pismo tuđim veoma je opasno za nacionalnu samosvest i za opstanak. Srbi moraju da se vrate svojim korenima.
___________________________________________________________________________

Vekovna povezanost

Međunarodni naučni skup „Srbija i Rusija 1814−1914−2014“ održan je ove nedelje (13. i 14. oktobar 2014.) u SANU. Skup je priređen u okviru višegodišnje saradnje dve nacionalne akademije, SANU i Ruske akademije nauka, a okupio je preko 30 ruskih i srpskih najuglednijih istoričara, posebno onih koji se bave periodom 19. i 20. veka.

Kako je na početku skupa rekao ambasador RF Aleksandar Čepurin, ovaj važan susret naučnika dva pravoslavna slovenska naroda dešava se u vreme kada kao narodi preživljavamo teška vremena.

„Srpski i ruski narod imaju ogromnu, bogatu, veličanstvenu istoriju, čime treba da se ponosimo. Naša istorija je jedno neiscrpno bogatstvo, ona čuva naše narodno, naše nacionalno dostojanstvo. Ovaj događaj je, u izvesnom smislu, preteča dolaska Vladimira Putina, koji je ne samo lider velike Rusije, i ne samo čovek i državnik koji je dao ogroman doprinos preporodu Rusije, on je i prijatelj koji istinski voli i poštuje Srbe“, naglasio je ambasador Čepurin.

Tokom dvodnevnog susreta istoričara, čuli su se brojni podaci iz oblasti rusko-srpskih odnosa, ali i iz prošlosti srpskog i ruskog naroda, među njima i jedan broj sada prvi put javno rečenih podataka.

Ruski naučnici i akademici, poput Konstantina Nikiforova, Jelene Guskove, Mihaila Belova, Jelene Kudrjavceve, Maksima Anisimova, Andreja Šemjakina i drugih, još jednom su pokazali izuzetno poznavanje srpske prošlosti. Sa srpske strane veliki doprinos dali su akademici i istoričari Mihailo Vojvodić, Ljubodrag Dimić, Vladimir Cvetković, Jelena Peić, Aleksandar Raković, Jovan Čavoški i drugi brojni učesnici.

Bila je to prilika da se iz različitih uglova sagleda naša prošlost, ali i sadašnjost. U tom smislu, zanimljiv je rad ruskog akademika Konstantina Nikiforova, direktora Instituta za slavistiku RAN. On je analizirao uzroke i posledice nedavnih ratnih zbivanja na prostoru bivše Jugoslavije, posle njenog rasturanja, ali i sve ono sa čime se suočio ruski narod nakon rasturanja SSSR.

Ruski istoričar Andrej Šemjakin govorio je o 130 godina kulturne saradnje Srbije i Rusije, oživljavajući vreme 1884. kada su u Rusiji gostovali prvi srpski horovi, ali i kada su Beograd pohodili Petrogradsko i Moskovsko pozorište.

Veliku pažnju je izazvao i rad mladog srpskog naučnika Aleksandra Rastovića „Britanci o Rusiji na osnovu srpskih diplomatskih izveštaja iz Londona 1885. godine“.

(Pečat)