EU je mutanta defektnog gena, neizlečiva rak rana! Autor Dušan Nonković

EU je mutanta defektnog gena, neizlečiva rak rana!

EU je od samog početka stvarana iz obolelog tkiva da bi se ujedinjenjem tih obolelih delova izlečila zajednička bolest. Drugim rečima; da bi se udruživanjem metastaziranih ćelija izlečilo obolelo tkivo od neizlečive bolesti, raka. Konkretno rečeno, EU je stvarana da bi države zapadne Evrope, udruženim snagama, izašle iz krize industrijskoprivrednosocijalnog kompleksa koja je pretila da se pretvori u socijalnu bombu neslutećih razmera. Bez ikakvih namera da se ustanovi dijagnoza kako bi se moglo prepisati lek za ozdravljenje. I bez ikakvih učinjenih napora da pojedinačne države izadju iz svijih lokalnih kriza da bi se kao zdrave jedinke udružile u EU, dolazi do udruženja država Zapadne Evrope sa svim svojim metastazama koje su zatrovale prvo, od samog početka osnivanja EU da bi se potom od periferije svojuh članica umnoženo na kvadrat širile ka samom centru EU odnosno Nemačke i Francuske, osnivačima EU. Umesto da je svaka država prvo rešila svoj privrednopolitičkoekonomski problem koji je nastajao iz hiperprodukcije, udružile su se u jednu zajedničku privrednu regiju, ne da bi bili hiperprodukciji u svojim zemljama gospodari, što je moguće bilo uz skraćivanje radnog vremena, već da bi izvozili sa svojom robom i svoj problem, svoje metastaze uništavajući i privrede država iz okruženja obećavajući im rešavanje problema sa članstvom u EU dobro znajući da ni svoj problem nisu rešili unutar sebe već da su sebe lečili širenjem svoje bolesti nastale usled hiperprodukcije, većom proizvodnjom robe nego što je to njihovo tržište zahtevalo. Umesto da smanje proizvodnju robe koju nisu mogli prodati na svojem tržištu, zbog zasićenosti tržišta, tražili su izlaz u širenju svoje robe, proizvoda i na tržišta drugih država i to po svaku cenu pa i po cenu destabilizacije nasilja i rata, uzrokovajući u njima krize neslućenih razmera. I ako je dijagnoza bolesti bila tako reći na dlanu odnosno u hiperprodukciji, u proizvodnji robe većoj od potražnje, više nego što je to bilo potrebno narodu svojih država. Kreatori ekonomske politike zapada su koristili tu svoju superiornost uzrokovajući u tim zemljama, globalizacijom, preplavljujući tržišta tih tudjih država svojom robom, nezaposlenost da bi sebi, u svojim državama EU obezbedjivali, po mogućnosti, punu zaposlenost a stim i državama EU obezbedili socijalni mir.

Kompjuterizacijom i robotizacijom proizvodnje nastala je hiperprodukcija, prozvodi se više robe nego što može društvo potrošiti. Umesto blagostanja nastao je sasvim nepotrebno problem hiperprodukcije. Umesto za svakog dovoljno proizvoda nastaje socijalni problem kroz nezaposlenost. Usled robotizacije i savršenije tehnike ostaje narod bez posla a stim i bez plata a stim i bez kupovne moći. Robe je na pretek a mnogi je ne mogu kupiti odnosno familiji priuštiti jer su nezaposleni bez dovoljno novčanih prihoda.

Taj problem hiperprodukcije je došao do punog izražaja dvadesetih godina prošlog stoleća, svetske recesije koja je prerasla u drugi svetski rat. (Pisac Madjarskog porekla, Zilahi je to vreme svetske recesije opisao u njegovoj knjizi; Ljudi i miševi) Nezaposlenost je bila ogromna. Ljudi su umirali po ulicama od gladi u Americi. Da pojasnim na nekoliko primera. U to vreme se radilo na usavršavanju sijalice kako bi svetlila više od 29 sati. Napredak je bio ogroman, pronadjena je sijalica koja je svetlila i više od hiljadu sati. Naravno da je proizvodnja sijalica pala jer su sijalice duže svetlele a stim se nezaposlenost automatski povećala. Ubrzo je donet zakon da se ponovo proizvode sijalice koje ne smeju svetleti duže od 30 sati. Tako je to slično tome bilo i sa najlon čarapama koje su olako dobivale „mašnu“ pa kad se pronašla nit koja čini žensku čarapu nepokidljivom, ponovo su doneli zakon da se proizvode čarape koje ne traju tako dugo kako radnici koji ih proizvode ne bi ostajali bez posla i zarade za život. Taj problem je do izvesne mere uspeo da reši jedan Američki arhitekta koji je izmislio dizajn odnosno modu! Tako da su radnici imali svoj posao zahvaljujući modi kojoj i danas podleže veliki deo privredjivanja od čarapa preko odela do automobila. Pa i pored toga zahvaljujući razantnom razvoju tehnike nastaje hiperprodukcija (Više proizvoda nego što je potražnja odnosno više nego što se mogu prodati). To nam je poznato kod aktuelnih proizvoda kad su baterije skupih mobilnih bile kratkog veka i nezamenjive. Morao se nov mobilni kupiti samo zato što se baterija ispraznila a da nije bilo tehnički moguće da se zameni punom, novom. Sa patronama za tintu kod štampača je bio isti taj problem tako da je kupovina tih patrona bila skuplja od samog štampača.

To samo toliko da se vidi koliki problem predstavlja hiperprodukcija da bi mi bilo lakše objasniti u čemu se nalazi rak rana Evropske Unije i njena opasnost po svetski mir. Kad se kaže da ova svetska kriza traje duže od one iz dvadesetih godina prošlog veka i da je daleko i opasnija po svetski mir onda se tu uopšte ne preteruje. Roboti se ne razboljevaju, ne idu na godišnji odmor, ne organizuju proterte niti traži ograničeno radno vreme. Ali robot i ne kupuje tu robu koju proizvodi za narod odnosno potrošača a potrošač opet nema posla a stim ni prihoda da kupi tu robu odnosno proizvode. Na taj način dolazi do stvaranja proleterijata a potom i do sukoba privrednih sistema odnosno interesnih strana.

Rak rana sa svojim metastazama nastaje baš iz ne rešavanja tih problema koje nose za sobom hiperprodukcija uslovljena sa privrednim sistemom koji potencira po svaku cenu medjusobnu konkurentnost proizvodjača i pohlepu potrošača. To znači, pravo jačega i sposobnijega. Da bi vlasnik ili vlasnici fabrika bili što konkurentniji moraju proizvoditi što kvalitetniju robu po što nižim cenama. A to vodi do potiskavanja radnika iz procesa proizvodnje odnosno radnog odnosa a stim ostajew i bez kupovne moći koja ne pokriva u dovoljnoj meri ni osnovne potrebe a kamoli potrebu za kulturom a o luksuzu da i ne govorim. Tu nastaje recesija odnosno privredna kriza i deformacija društva u celini. Na jednoj strani sve manji broj sve bogatiji i na drugoj strani sve veći broj sve siromašniji i samo je pitanje momenta kad će doći do sukoba tih interesnih grupa.

Privredno jače zemlje postaju isto sve jače i moćnije dok slabije pa i one koje su se pridružile EU poput Grčke sve slabije. Po principu ponude i potražnje, gde konkurentna sposobnost odlučuje o opstanku jednog zanatlije, fabrikanta pa i države, dolazi do situacije da veća „riba“ guta manju. To može dotle funkcionisati sve dok najveća riba ne proguta i poslednju manju te i sama ostane bez hrane. To bi bila rak rana u poslednjem stadijumu. Preneto na EU to bi značilo da bi poslednja „riba“ bila Nemačka a predposlednja Francuska ukoliko se EU ne pozabavi istinskom analizom uzroka i posledica. Ovako se ne može u nedogled da privredno snažniji i vojno jači da diktira sisteme privredjivanja i ako je čak i prosečnom ekonomskom analitičaru jasno da ovako dalje vodi u slepu ulicu propasti čovečanstva. U ime svetskog mira i blagostanja je ne prihvatljiv sistem globalizma koji čini sve moćnijim i bogatijim sve manji broj ljudi dok na drugoj strani proizvodi sve više bede i siromaštva korišćenjem svoje vojne i privredne moći kupovinom inovatora, pronalazača iz ionako siromašnih i nekonkurentnih zamala da bi im potom izume tih inovatora iz tih siromašnih zemalja prodavali po skupoj ceni a što je još gore, osudjujući pri tom te zemlje da su same krive za svoju situaciju jer nisu konkurentne na medjunarodnom tržištu odnosno berzama. Kako da budu konkurentne kad im se pokupuju najsposobniji stručnjaci, pronalazači i inovatori da bi ti najbogatije odnosno najbogatije države bile još bogatije a siromašne još siromašnije. Ta rak rana pogadja i stanovništvo bogatih država u korist nekolicine ultra bogatih. Zbog te rak rane će se EU raspasti a Nemačka na kraju ostati jedina „riba“ ukoliko se EU ne raspadne mnogo ranije što je velika verovatnoća. Leka toj rak rani ima i treba ga tražiti u generalnom skraćivanju radnog vremena i generalnoj izmeni ovog privrednog sistema zasnovanog na pohlepi čoveka. Ma koliko kritikovali komunizam moraju se videti jasne činjenice. Fakt je da je komunizam smanjio radno vreme sa osamnajest i više časova dnevno na osam časova. Fakat je i to da je zabranio rad deci činjenica je i to da je odigrao odlučujuću ulogu u borbi protiv fašizma. A i fakt je to da se raspao zbog pohlepe svojih funkcionera koji su narodu hvalili i prepovedali vodu a sami pili vino, pa radili na tome da piju što bolje pa i po mogućnosti prošek, šampanjac sa kavijarom. Pohlepa je uništila komunističku imperiju pohlepa će uništiti i imperiju kapitalizma. Sistem izgradjen na bazi konkurentnosti uz budjenje pohlepe u čoveku doživeće na kraju istu sudbinu koju je doživeo i komunistički režim odnosno imperije samo će posledice biti još krvavije ukoliko se ne trgne na vreme i okrene vrednostima dostojnih čoveka. Moćan kapital ulaže velike napore za uspostavljanje neokolonijalizma. Izgleda da ništa nije naučio iz revolucije od 1918. Budjenjem pohlepe i života „lko će mo“nemogu se rešavati problemi ovoga sveta a da ne dodje do krvoprolića i tragedija svetskih razmera. Svima su nam oči uperene u Rusiju i Putina pa moram priznati i moje ali ako trezveno pogledam privrednopolitički sistem Rusije onda tu ja ne vidim ništa niti novo niti progresivno po bolju budućnost poštenog i radnog čoveka. Budućnost čovečanstva, celokupne civilizacije ove naše još uvek plave planete ne leži niti u komunističkom niti u strogokapitalističkom sistemu već tu negde u sredini izmedju ta dva. Komunistički sistem je doživeo podpuni poraz. Kapitalistički ga je preživeo zahvaljujući preuzimanju nekih socijalnih komponenata ali kako pokazuje današnja stvarnost, kriza u svetu, svetskih razmera, to nije ni izbliza dovoljno da bi se obezbedio mir i blagostanje narodima. Generalno smanjenje radnog vremena i stavljanje akcenta na savest, skromnost, predusretljivost, dostojanstvo i druge vrline umesto pohlepe i ljubomore i bezobzirnosti bili bi pravi koraci u pravom smeru uz demokratsku kontrolu tokova novca.

Dušan Nonković

EU je mutanta defektnog gena, neizlečiva rak rana!

EU je od samog početka stvarana iz obolelog tkiva da bi se ujedinjenjem tih obolelih delova izlečila zajednička bolest. Drugim rečima; da bi se udruživanjem metastaziranih ćelija izlečilo obolelo tkivo od neizlečive bolesti, raka. Konkretno rečeno, EU je stvarana da bi države zapadne Evrope, udruženim snagama, izašle iz krize industrijskoprivrednosocijalnog kompleksa koja je pretila da se pretvori u socijalnu bombu neslutećih razmera. Bez ikakvih namera da se ustanovi dijagnoza kako bi se moglo prepisati lek za ozdravljenje. I bez ikakvih učinjenih napora da pojedinačne države izadju iz svijih lokalnih kriza da bi se kao zdrave jedinke udružile u EU, dolazi do udruženja država Zapadne Evrope sa svim svojim metastazama koje su zatrovale prvo, od samog početka osnivanja EU da bi se potom od periferije svojuh članica umnoženo na kvadrat širile ka samom centru EU odnosno Nemačke i Francuske, osnivačima EU. Umesto da je svaka država prvo rešila svoj privrednopolitičkoekonomski problem koji je nastajao iz hiperprodukcije, udružile su se u jednu zajedničku privrednu regiju, ne da bi bili hiperprodukciji u svojim zemljama gospodari, što je moguće bilo uz skraćivanje radnog vremena, već da bi izvozili sa svojom robom i svoj problem, svoje metastaze uništavajući i privrede država iz okruženja obećavajući im rešavanje problema sa članstvom u EU dobro znajući da ni svoj problem nisu rešili unutar sebe već da su sebe lečili širenjem svoje bolesti nastale usled hiperprodukcije, većom proizvodnjom robe nego što je to njihovo tržište zahtevalo. Umesto da smanje proizvodnju robe koju nisu mogli prodati na svojem tržištu, zbog zasićenosti tržišta, tražili su izlaz u širenju svoje robe, proizvoda i na tržišta drugih država i to po svaku cenu pa i po cenu destabilizacije nasilja i rata, uzrokovajući u njima krize neslućenih razmera. I ako je dijagnoza bolesti bila tako reći na dlanu odnosno u hiperprodukciji, u proizvodnji robe većoj od potražnje, više nego što je to bilo potrebno narodu svojih država. Kreatori ekonomske politike zapada su koristili tu svoju superiornost uzrokovajući u tim zemljama, globalizacijom, preplavljujući tržišta tih tudjih država svojom robom, nezaposlenost da bi sebi, u svojim državama EU obezbedjivali, po mogućnosti, punu zaposlenost a stim i državama EU obezbedili socijalni mir.

Kompjuterizacijom i robotizacijom proizvodnje nastala je hiperprodukcija, prozvodi se više robe nego što može društvo potrošiti. Umesto blagostanja nastao je sasvim nepotrebno problem hiperprodukcije. Umesto za svakog dovoljno proizvoda nastaje socijalni problem kroz nezaposlenost. Usled robotizacije i savršenije tehnike ostaje narod bez posla a stim i bez plata a stim i bez kupovne moći. Robe je na pretek a mnogi je ne mogu kupiti odnosno familiji priuštiti jer su nezaposleni bez dovoljno novčanih prihoda.

Taj problem hiperprodukcije je došao do punog izražaja dvadesetih godina prošlog stoleća, svetske recesije koja je prerasla u drugi svetski rat. (Pisac Madjarskog porekla, Zilahi je to vreme svetske recesije opisao u njegovoj knjizi; Ljudi i miševi) Nezaposlenost je bila ogromna. Ljudi su umirali po ulicama od gladi u Americi. Da pojasnim na nekoliko primera. U to vreme se radilo na usavršavanju sijalice kako bi svetlila više od 29 sati. Napredak je bio ogroman, pronadjena je sijalica koja je svetlila i više od hiljadu sati. Naravno da je proizvodnja sijalica pala jer su sijalice duže svetlele a stim se nezaposlenost automatski povećala. Ubrzo je donet zakon da se ponovo proizvode sijalice koje ne smeju svetleti duže od 30 sati. Tako je to slično tome bilo i sa najlon čarapama koje su olako dobivale „mašnu“ pa kad se pronašla nit koja čini žensku čarapu nepokidljivom, ponovo su doneli zakon da se proizvode čarape koje ne traju tako dugo kako radnici koji ih proizvode ne bi ostajali bez posla i zarade za život. Taj problem je do izvesne mere uspeo da reši jedan Američki arhitekta koji je izmislio dizajn odnosno modu! Tako da su radnici imali svoj posao zahvaljujući modi kojoj i danas podleže veliki deo privredjivanja od čarapa preko odela do automobila. Pa i pored toga zahvaljujući razantnom razvoju tehnike nastaje hiperprodukcija (Više proizvoda nego što je potražnja odnosno više nego što se mogu prodati). To nam je poznato kod aktuelnih proizvoda kad su baterije skupih mobilnih bile kratkog veka i nezamenjive. Morao se nov mobilni kupiti samo zato što se baterija ispraznila a da nije bilo tehnički moguće da se zameni punom, novom. Sa patronama za tintu kod štampača je bio isti taj problem tako da je kupovina tih patrona bila skuplja od samog štampača.

To samo toliko da se vidi koliki problem predstavlja hiperprodukcija da bi mi bilo lakše objasniti u čemu se nalazi rak rana Evropske Unije i njena opasnost po svetski mir. Kad se kaže da ova svetska kriza traje duže od one iz dvadesetih godina prošlog veka i da je daleko i opasnija po svetski mir onda se tu uopšte ne preteruje. Roboti se ne razboljevaju, ne idu na godišnji odmor, ne organizuju proterte niti traži ograničeno radno vreme. Ali robot i ne kupuje tu robu koju proizvodi za narod odnosno potrošača a potrošač opet nema posla a stim ni prihoda da kupi tu robu odnosno proizvode. Na taj način dolazi do stvaranja proleterijata a potom i do sukoba privrednih sistema odnosno interesnih strana.

Rak rana sa svojim metastazama nastaje baš iz ne rešavanja tih problema koje nose za sobom hiperprodukcija uslovljena sa privrednim sistemom koji potencira po svaku cenu medjusobnu konkurentnost proizvodjača i pohlepu potrošača. To znači, pravo jačega i sposobnijega. Da bi vlasnik ili vlasnici fabrika bili što konkurentniji moraju proizvoditi što kvalitetniju robu po što nižim cenama. A to vodi do potiskavanja radnika iz procesa proizvodnje odnosno radnog odnosa a stim ostajew i bez kupovne moći koja ne pokriva u dovoljnoj meri ni osnovne potrebe a kamoli potrebu za kulturom a o luksuzu da i ne govorim. Tu nastaje recesija odnosno privredna kriza i deformacija društva u celini. Na jednoj strani sve manji broj sve bogatiji i na drugoj strani sve veći broj sve siromašniji i samo je pitanje momenta kad će doći do sukoba tih interesnih grupa.

Privredno jače zemlje postaju isto sve jače i moćnije dok slabije pa i one koje su se pridružile EU poput Grčke sve slabije. Po principu ponude i potražnje, gde konkurentna sposobnost odlučuje o opstanku jednog zanatlije, fabrikanta pa i države, dolazi do situacije da veća „riba“ guta manju. To može dotle funkcionisati sve dok najveća riba ne proguta i poslednju manju te i sama ostane bez hrane. To bi bila rak rana u poslednjem stadijumu. Preneto na EU to bi značilo da bi poslednja „riba“ bila Nemačka a predposlednja Francuska ukoliko se EU ne pozabavi istinskom analizom uzroka i posledica. Ovako se ne može u nedogled da privredno snažniji i vojno jači da diktira sisteme privredjivanja i ako je čak i prosečnom ekonomskom analitičaru jasno da ovako dalje vodi u slepu ulicu propasti čovečanstva. U ime svetskog mira i blagostanja je ne prihvatljiv sistem globalizma koji čini sve moćnijim i bogatijim sve manji broj ljudi dok na drugoj strani proizvodi sve više bede i siromaštva korišćenjem svoje vojne i privredne moći kupovinom inovatora, pronalazača iz ionako siromašnih i nekonkurentnih zamala da bi im potom izume tih inovatora iz tih siromašnih zemalja prodavali po skupoj ceni a što je još gore, osudjujući pri tom te zemlje da su same krive za svoju situaciju jer nisu konkurentne na medjunarodnom tržištu odnosno berzama. Kako da budu konkurentne kad im se pokupuju najsposobniji stručnjaci, pronalazači i inovatori da bi ti najbogatije odnosno najbogatije države bile još bogatije a siromašne još siromašnije. Ta rak rana pogadja i stanovništvo bogatih država u korist nekolicine ultra bogatih. Zbog te rak rane će se EU raspasti a Nemačka na kraju ostati jedina „riba“ ukoliko se EU ne raspadne mnogo ranije što je velika verovatnoća. Leka toj rak rani ima i treba ga tražiti u generalnom skraćivanju radnog vremena i generalnoj izmeni ovog privrednog sistema zasnovanog na pohlepi čoveka. Ma koliko kritikovali komunizam moraju se videti jasne činjenice. Fakt je da je komunizam smanjio radno vreme sa osamnajest i više časova dnevno na osam časova. Fakat je i to da je zabranio rad deci činjenica je i to da je odigrao odlučujuću ulogu u borbi protiv fašizma. A i fakt je to da se raspao zbog pohlepe svojih funkcionera koji su narodu hvalili i prepovedali vodu a sami pili vino, pa radili na tome da piju što bolje pa i po mogućnosti prošek, šampanjac sa kavijarom. Pohlepa je uništila komunističku imperiju pohlepa će uništiti i imperiju kapitalizma. Sistem izgradjen na bazi konkurentnosti uz budjenje pohlepe u čoveku doživeće na kraju istu sudbinu koju je doživeo i komunistički režim odnosno imperije samo će posledice biti još krvavije ukoliko se ne trgne na vreme i okrene vrednostima dostojnih čoveka. Moćan kapital ulaže velike napore za uspostavljanje neokolonijalizma. Izgleda da ništa nije naučio iz revolucije od 1918. Budjenjem pohlepe i života „lko će mo“nemogu se rešavati problemi ovoga sveta a da ne dodje do krvoprolića i tragedija svetskih razmera. Svima su nam oči uperene u Rusiju i Putina pa moram priznati i moje ali ako trezveno pogledam privrednopolitički sistem Rusije onda tu ja ne vidim ništa niti novo niti progresivno po bolju budućnost poštenog i radnog čoveka. Budućnost čovečanstva, celokupne civilizacije ove naše još uvek plave planete ne leži niti u komunističkom niti u strogokapitalističkom sistemu već tu negde u sredini izmedju ta dva. Komunistički sistem je doživeo podpuni poraz. Kapitalistički ga je preživeo zahvaljujući preuzimanju nekih socijalnih komponenata ali kako pokazuje današnja stvarnost, kriza u svetu, svetskih razmera, to nije ni izbliza dovoljno da bi se obezbedio mir i blagostanje narodima. Generalno smanjenje radnog vremena i stavljanje akcenta na savest, skromnost, predusretljivost, dostojanstvo i druge vrline umesto pohlepe i ljubomore i bezobzirnosti bili bi pravi koraci u pravom smeru uz demokratsku kontrolu tokova novca.

Dušan Nonković