DEČKO AJDE OLADI

DEČKO AJDE OLADI
„ Da nemaš nekoga u planu
dečko, ajde o’ladi
Ma baš i nije neki štos
dečko, ajde o’ladi
pred svima vučeš me za nos
dečko, ajde o’ladi“
Komnen Kolja Seratlić
U kakvom je stanju Srbija, suvišno je govoriti i pisati, posebno što imam osećaj da je sve već napisano. A da je sve napisano, dokaz je dnevna poplava tekstova. Svi pišemo, malo ko čita, posebno mladi. Niko se više ne ustručava da krade tuđe ideje, činjenice, da parafrazira stranice i stranice tuđih tekstova i misli. Intelektualna krađa je dozvoljena, legalizovana, a da i ne govorim o krađi, odnosno onima koji se kite sa „mr“ i „dr“.

Pokušaću da se osvrnem na dva događaja, kojih i ne bi bilo da Srbija nije ОЛАДИЛА (po Vujakliji, oladiti znači nekoga uništiti, koknuti, rastaviti od života, „oladio sam ga“, „oladio sam ga za 50 soma“ itd).

VRATITE NAM UTISDAK
Krilaticu „Vratite nam Utisak“ lansiralo je Udruženje novinra Srbije povodom „ukidanja“ emisije „Utisak nedelje“ (emisija nije ukinuta, ali to je druga priča). S obzirom na izjavu (inicijalnu kapsulu) predsednika Udruženja, uvažene dame: „Veliki sam poštovalac Olje Bećković i nadam se da će B92 da poštuje ugovor koji ona ima sa tom televizijom. Sve drugo bi bio skandal“, Udruženje smatra da je voditelj te emisije zaslužila da se za njen „spas“ založi autoritet svih članova, kojih je par hiljada.

Udruženje je zatražilo da članovi potpišu peticiju i, što je zastrašujuće, da tu peticiju potpiše „celokupna javnost“. Iako ne upotrebljavam u tekstovima reč „skandal“, ovom prilikom ću je upotrebiti, jer je za mene predsenik Udruženja, uvažena dama, autoritet, kada je terminologija u pitanju. Dakle, ovakvo ponašanje Udruženja je skandal. Mi smo tako postali, kako kažu bivša zapadna braća, ništice, a ja ću dodati – gnjidice pri njenom veličanstvu Utiskačici – jednoj od kraljica antisrpskog medijiskog mraka, koja nam je „utiskala“ više od dve decenije svake nedelje u 21 sat i koja će nam ponovo utiskati još najmanje dve decenije. Daće Bog.

O samoj emisji ovom prilikom nemam nameru da pišem, jer sam napisao popriličan broj tekstova, a kraćih i dužih osvrta i komentara u raznim listovima, na raznim portalima, biltenima, više od dvesta (vidi tekstove „Utiskačica antisrpskog utiska, „Barake su srpska sudbina“, „Ko je koga smagarčio“, „Utiskačica i Predsednik, utisak godine“ i dr). Mnogi su me grdili i izgrdili, ali bilo je i onih koji su u toj emisiji, privatnoj firmi (neko je davno napisao da kraljica Utiska za svaku emisju ubere 4000 evra, a ja lično mislim da je ta cifra veća) i to sestrinskoj, videli ono što je videla moja malenkost. Uostalom, Utisak nije emisijia B92, kraljica nije zaposlena u toj TV kući, ne prima od te TV kuće mesečnu platu, ta joj kuća ne uplaćuje PIO. Ugovorom je precizirano da koristi frekvenciju te TV kuće. Potrebno je podsetiti da sve emije tog profila, zatim, razne rijaliti emisije kao što je „Farma“, „Veliki brat“, razni kvizovi, nisu srpska izmišljotina. Sve je preuzimano i kopirno od velikih svetskih TV kuća. Slične ili istovetne emisije kao što je Utisak, postojale su dok je naša kraljica Utiska bila u osmogodišnjoj školi.
E, sada moramo razrešiti jedno bolno pitanje, što je moto ovog teksta: da li kraljica Utiska može sebi dozvoliti da predsednika Vlade naziva „dečko“. Naime, novinar koji je intervjuisao kraljicu Utiska, povodom ovog najvažnijeg nacionalnog i državničkog pitanja, navodi da mu je rekla: „kako je dečko, uz pomoć svojih poslušnika iz medija, napakovao da je reketaš i lakoma na pare dok narodu smanjuju plate i penzije“. Novinar je upitao: „Hoćete li da imenujete tog dečka“. Kraljica je odgovrila: „Što se mene tiče on se zove dečko“. Novinar je pojasnio, odnosno obavestio nas čitaoce da je „dečko“ – Aleksandar Vučić. Smatram da ova javna izjva spada u pomarčenje uma. Nameće mi se jedna izreka koju sam davno, još kao gimnazijalac, čuo od starih mudrih ljudi: “Bolje je svašta jesti, nego svašta govoriti“.
Niko ne može a da ne bude zgranut tolikom mržnjom prema „dečku“. Ne radi se samo o mržnji, radi se i o lošem vaspitanju, o uličarskom rečniku, odnosno u toj jednoj reči potvrdila je sve ono negativno što su i drugi napisali o njoj, njenom često nekontrolisanom ponašanju u toku vođenja oko 90 emisija i nekih afera koje smo zaboravili. Da je upotrebila bilo koju političku kvalifikaciju za, kako kaže, „dečka“, niko joj ne bi zamerio, a najmanje moja malenkost, s obzirom na kritičke tekstove o vladarima u svim vremenima, tekstove koji nisu destruktvni. Tekstovima i nastupima na TV kanalima, želeo sam samo da pomognem (naglaašavam volonterski, bez ijedne crne pare) unesrećenom srpskom narodu i samim vladarima, kojima, nažalost, nema pomoći, jer sebe smatraju sveznajućim, misle da svojim mudrim porukama donose neizmernu sreću nama podanicima, da njihove genijalne ideje proučavaju mnogi strani državnici i analitičari.
I pored ove kritike, upitajmo se, da li je u ovoj zemlji bilo koja institucija iole sveta. Mene ne zanima, i nikada me nije zanimalo, ko je predsednik Vlade ili Srbije, mene, a verovatno i sve one koji su blizu pameti, zanima kako te institucije funkcionišu, koliko su odgovorne kao institucije prema narodu, da li i koliko poštujemo i uvažavmo te institucije, da li smo kao narod skloni da sve bacimo pod noge, da sve polijemo sa žućkasto-braonkastom tečnošću.
Ako optuženi predsednik Vlade potvrdi, a što bi bio osnovni red i obaveza prema svima nama, da je „ukidač“ Utiska, lično ću stati na čelo kolone u odbrani kraljice Utiska. Nažalost, mislim da se iza brega nešto sasvim drugo valja. Neki kažu da se radi o interesu, odnosno novcu. Zato, ponavljam, u odnose Utisak-B92 se nije trebalo mešati, a pogotovo pridavati toliki značaj. Moj moralni kod me nagoni da prespitam daljnje članstvo u Udruženju novinara Srbije, ikao sam još u prošlom veku (1967) postao član Udruženja novinara Jugoslavije.
MALOLETNI VODITELJ
Na svetskom prvenstvu za odbojkašice, gledao sam utakmicu Holandija-Srbija (RTS 1). U trećem setu, pri rezultatu 24:22 za Srbiju, nestala je slika. Nakon nekoliko minuta počela je emisija „Oko“. Maloletni (bilo bi primerenije da sam ga po ouzoru na kraljicu Utiska nazvao „dečko“) urednik i voditelj je, pre predstavljanja gostiju, saopštio da je Srbija pobedila Holandiju. Tema „Oka“ – „Zapadni Balkan i EU“. Gosti su bili Puhovski (prof. iz Zagreba), Svilanović (gensek Saveta za regionalnu saradnu, sa sedištem u Sarajevu) i Džihić (iz Bečkog instituta za političke nauke). Iako ne gledam tu emisiju, hteo sam da čujem šta priča Puhovski (studirali smo u isto vreme u Zagrebu, kretali se u istom krugu, smatrali smo ga izuzetno pametnim).
Puhovski je pričao „malo sim malo tam“, tipično u hrvatskom maniru i mentalitetu: „Ulaskom u EU, Hrvatska je više izgubila nego što je dobila“, a onda je navodio dobre strane, posebno je naglasio da je „telefoniranje sa inostranstvom jeftinije sedam puta“. Morao sam se nasmejati. Tako priča ugledni Puhovski, ali ne priča kako cvili hrvatski narod, koiji je izgubio državu, kako Dalmatinci (turizam) proklinju EU i dr. Smatra da će EU privesti pameti Hrvatsku „kada su u pitanju srpske izbeglice i homoseksualci“. Izjednačio je unesrećene i prognanane Srbe sa homoseksualcima. Osvrnuo se na posetu Putina Srbiji, ustvrdivši da dolazi zato što ne može posetiti nijednu drugu evropsku zemlju, jer ga smatraju diktatorom i fašistom. Normalno, sagovornici i svi oni koji zahtevaju integritet Ukrajine, svrstali su se na stranu fašizma i krvavi rat protiv Rusije i pravoslavlja.
Svilanović je izigravao predsednika Srbije, predsednika Vlade Srbije i minstra spoljnih poslova. Iako je strani zaposlenik, sve vreme je govorio o sadašnjoj spoljnoj politici Srbije („mi u Srbiji“) i poručivao kakva bi trebalo da bude, da bi Srbija ušla u EU. To je još jedan dokaz da se spoljna politika Srbije kreira u inostranstvu. Ko je dans na tragu toga bivšeg ministra spoljnih poslova SRJ, koji je sa tadašnjim ambasadorom Imperije, ocem i finansijerom piromanske petooktobrske revolucije Montglomerijem, uništio diplomtsku službu i izbacio na ulicu više od 300 profesionalaca (svaki je govorio najmanje dva strana jezika). U kancelarijma oko njegovog kabineta bila su trojica „supervizora“ iz Stejt dipartmenta (dve gospe i jedan gospodin). Primali su platu u MSP-u i iz Stejt dipartmenta. Koja je bila njihova funkcija, znao je samo Svilanović. Sve su kontrolisali, odnosno, sve im je dato na potpuni uvid što stiže iz DKP-a, kao i uvid u „elektronsku poštu“. Prisutvovali su razgovorima naših žalosnih diplomata sa predstavnicima iz inostranstva, kada se razgovralo o Kosmetu, Crnoj Gori i Haškom tribunalu, aktivno su učetvovali u imenovanju ambasadora, opozivu nepodobnih ambasadora, isterivanju profesionalnih dugogodišwih diplomata i novim postavljenjima u kući diplomatije. U Kadrovskoj službi radilo je pet Švajcaraca na izradi svih pravilnika, uključujući poverljive i strgo poverljive. Engleski jezik, novopečenim dosovskim diplomatima sa ulice, su predavali ljudi iz ambasade Imperije. „Ja nemam nikakve tajne prema mojim zapadnim prijateljima“, rekao mi je Svilanović, za vreme razgovora u njegovom Kabinetu. To će ponoviti i javno u intervjuu „Nedeljnom telegrafu“. Apsurdno je i nenormalno da stranci rade u MSP-u. Takvog primera nema u svetu. Suverenitet države je potpuno eliminisan, a dostojanstvo zemlje je bačeno pod noge. To je onaj ministar koji je govorio, za vreme poseta stranim zemljama, da će Kosovo biti država.
E, sada, zašto ovo pišem i zašto voditelja nazivam maloletnikom. Kada je voditelj – dečko upitao Džihića, koje zemlje Zapadnog Balkana mogu očekivati prijem u EU, doslovno je rekao da Srbija, Crna Gora i Albanija imaju neke šanse (Svilanovioć je dodao za pet godina i jedan dan), a zatim je naglasio da te šanse nemaju („u katstrofalnom su stanju“) BIH, Makedonija i Kosovo. Sa tim stavom su se saglasila i druga dvojica sagovornika. Maloletni voditelj – dečko, nijednom nije opomenuo Džihića i drugu dvojicu sagovornika da Kosovo nije država. Kada bi neko pokrenuo pitanje njegovog smenjivanja, digla bi se kuka i motika, kao i zbog Utiska. A, kada bih ja ponovio davnošnji predlog nas više od 150 diplomata, profesora, novinara i dr., da Svilanović nema pravo da uđe u Srbiju, iz hiljadu i jednog razloga, šta mislite šta bi se desilo. Ništa, jer mi smo svi postali ništa. Ovi što sada pišu i potpisuju razne apele, ne shvataju da su, takođe, ništa. Ref: „ma dečko, ajde oladi, daj, daj, daj, mi daj dečko, ajde oladi“.

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: