Oskar Lafontaine über den Vorwurf „Putin-Versteher“ – Obama je ubica sa trona… (video)

https://www.youtube.com/watch?v=qbCr1ssxSdI

Zadatak je zadatak (video)

Zadatak je zadatak

VIDEO K9: Izneli smo sav teret obezbeđivanja gej parade, tim pre što je dobar deo policije bio u štrajku, i u najmanju ruku nije pošteno da nam se sada vraća blaćenjem kompletne žandarmerije kroz medije, zbog incidenta u kome je učestvovalo nekoliko pojedinaca. Hajde barem da sačekamo da istraga utvrdi činjenice. Ovo je, gostujući u emisiji „Nema (bez) veze“, rekao Dejan Milutinović, prdsednik Sindikalne organizacije žandarmerije.

Žandarmerija, kao organizaciona jedinica Direkcije policije u Ministarstvu unutrašnjih poslova planira, organizuje i izvršava najsloženije bezbednosne zadatke na celoj teritoriji Republike Srbije i to u slučajevima: suzbijanja terorizma, obezbeđivanja javnog reda i mira u situacijama visokog rizika i pružanja pomoći u vanrednim situacijama.

Na jučerašnji dan, kada se navršilo tačno 40 dana od ubistva žandarma Stevana Sinđelića u kopnenoj zoni bezbednosti na jugu Srbije od strane albanskih šumokradica, pitamo generalnog sekretara Sindikalne organzicacije žandarmerije, Mariju Novak, šta se zapravo dogodilo za vrlo kratko vreme da junake majskih poplava pojedini mediji danas žandarmeriju svrstavaju u red najokorelijih kriminalaca?

Koji su bili konkretni zadaci žandarmerije vezano za zonu pojačanog nadzora pri obezbeđivanju GAY parade, tačnije kakvo su naređenje imali pripadnici niške žandarmerije, upravo kada je reč o konkretnom prolasku bilo vojnih, bilo civilnih lica, pitali smo predsednika sindikalne organizacije žandarmerije, Dejana Milutinovića, koji je tok dana bio u prvom prstenu obezbeđivanja učesnika parade, tačnije prsten iza niškog odreda žandarmerije?

Žandarmerija je ogorčena i na čijenicu da pojedini mediji incident sa Andrejom Vučićem dovode do nivoa državnog udara, povlačeći neprihvatljivu paralelu sa ubistvom premijera Zorana Đinđića uz konstataciju da je iza njegovog ubistva stajala kriminalizovana i iz komandnog lanca otrguta policijska jedinica.

Sa golom istinom: Merkelova razara islamsku državu

http://www.titanic-magazin.de/postkarten/karte/mit-nackter-gewalt-merkel-zerstoert-islamischen-staat-102014-21826/

АЛО АЛО АЛО ЗОВЕ ЏОЗЕФ БАЈДЕН

АЛО АЛО АЛО ЗОВЕ ЏОЗЕФ БАЈДЕН
Комнен Коља Сератлић
Понедељак, шести октобар, недосањани дан неких вођа петоoктобарске пироманске револуције, на неки начин је постао историјски датум. Српски календари, лични и колективни, су испуњен светлим и црним историјским датумима. Уосталом, сваки дан у Србији је историјски, иако Срби не знају истину ни о једном свом датуму, од боја на Косову до данас.

У које време је звао Бајден, за мене ће ости тајна. Међутим, цело послеподне овог, сада историјског датума (људи, народе, посебно ви Србенде, да ли сте свесни, звао је Бајден), шестог октобра 2014. године, све до касних ноћних сати, где год да сте „уперили“ даљински, појавио се нама драги лик Бајдена (Бајден је звао, Бајден је звао, Бајден је звао, узвикивали су ТВ водитељи са пеном на уснама) .

Сувишно би било, чак увредљиво и непристојно, да је позвани питао: „Одакле зовеш, драги пријатељу“. Мало ко зна да Бајден живи у Србији. Понекад скокне у неку земљу, упали припремљени фитиљ (овога пута ћемо прескочити ко све припрема фитиље), након чега наступа експолозија, од које многе мајке закукају и завију се у црно. А, тако ми Бога, ни те земље никада више неће бити онакве какве су биле и оне су завијене у црно. Као црне или најцрње, од оцрњених више од педесет земаља, издвајам Ирак, Либију, Украјину.

Да је упитан одакле зове, Бајден би подсетио на долазак у Србију у јуну 2009. године и на текст једног списатеља под насловом: „Џозеф Бајден је (стално) у Србији“. Та сензационална посета остаће у сећању да је Бајден у Дечанима примио православну веру, затим држављанство Србије. Тада, председник Скупштине (која га је дочекала на улазу), дама у прелепој хаљини и ЛДП-овци пожелели су да виде Бајдена као посланика. Неки су молили онога „препланулог“, који Обмањује, да га именује за амбасадора САД-а у Београду. Један новинар, најстаријег листа на Балкану, пожелео је да Бајден буде у том листу аналитичар, коментатор. Један таблоидни дневни листић је пожелео да га види као колумнисту у том листу. Оне јахачице апокалипсе су му понудиле и нешто више (није оно што сте помислили, политика је њихово занимање, што је исто), а то је да обједине НО и да на челу буде Џозеф.

Тада сам лично пожелео, а што је била и жеља наших принчева и принцеза, да станује на Дедињу (уосталом, Дедиње је увек било кобно за Србе). Зашто смо то пожелели, зато што је Београд у саобраћајном и сваком другом колапсу, а када је најављено да Бајден долази, посебно када је улазио у Београда, живе душе није било на улицама, трговима у кафанама и кафићима. Саобраћај је стао. Ово није шала, ово је истина и сви они којима је до истине, потврдиће да је град буквално замро, да је био пуст. Биле су такве безбедоносне мере да су ушле у Гинисову књигу.

Такође, тада сам сазнао да су се Шиптари мало љутнули на Џозефа, због уласка у Дечане, поготово што га они нису тамо дочекали, јер је то, како кажу, „њихова културна баштина“. „Какве везе (нова шиптарска теорија, прим. ККС) имају Срби са православним светињама на Космету“. Но, Џозеф је знао шта ради. Није хтео да стави кече на главу, да прекрсти ноге и да са шиптарским првацима, као своједобно учекаовац Холбрук, седне на диван. Неће он да му приговарају као Холбруку, Олбрајтовој, Кушнеру и још некима, да је примио опране доларе. Посебно их је повредио што је одбио да се настани у Приштини, јер је, како је једном приликом изјавио, превише контаминирана.

Шта је стварно Бајден „сручио“ у телефонску слушалицу, остаће тајна, макар у овим временима, или до момента када Бајден проговори, а убрзо ће проговорити, ако га не послушају.

Знам засигурно да је дао нека упутства у вези највљене посете председника Русије Путина. Морате Путину рећи у сред Београда, односно сасути му у лице да се борите за територијални интегритет Украјине и да сматрате Крим делом те земље. Ако сте то потврдили и у ГС УН (Председник Србије), затим на разним седницама, ако сте се правдали и уверавали Кирбија у све то (уосталом упозорила вас је и председник немачког Маршаловог фонда САД-а, Донфирд Карен, на Београдском безбедоносном форуму, да нисте неутрални), онда нећемо прихватити никакво накнадно оправдање ако то не урадите.

Такође, Бајден је напоменуо: дозволили смо вам да га примите у посету, на коју је он пристао, јер га ниједна земља Европе не жели, он је за нас демократске земље фашиста и диктатор, неки су га назвали Хитлером. И ви сте, на један врло умешан нчин то потврдили, односно дозволили да у емисји државне РТВ1 „Око“, хрватски проф. Пуховски и Србина Свилановића, такође, кажу, „да Путин долази у посету, јер га ниједна земља Европе не жели да прими – сматрају га фашистом и диктатором“.

О вама Србима, какви сте и да волите да лажете, да се не држите договора, каже Бајден, посебно је писала Карла дел Понте у својој књизи.

Ево неколико Бајденових, „пријатељских“, изјава о Србима:
“Ми се суочавамо не са верским ратом, већ са простачким гласним чином српског експанзионизма и агресије… Ово је фашистичко разбојништво у маршу“; Срби су неписмени, дегенерици, силоватељи, убице беба, касапини и агресори.“; “Крајности српске бестијалности… силовање Босне и махнити српски фашизам иза њега…. српски варваризми.“;  “Све Србе треба сместити у Наци-концентрационе логоре!“; Требало би да одемо у Београд и да извршимо окупацију земље у јапанско-немачком стилу.“ (1999) “Године кршења руку и буцања у груди око будуђег статуса Косова можда су коначно при крају. У неколико наредних месеци, умешна дипломатија да се Косову осигура независност могла би да донесе победу муслиманске демократије и бољу будућност за југоисточну Европу и да потврди да је америчка моћ разборито коришћена.
Шта на крају рећи, осим да је Џозеф Бајден велики пријатељ српског народа.

Ово би требало свако да погледа: JUGOSLAV PETRUŠIĆ TV MAKEDONIJA VO CENTAR 1 DEO.mp4

http://www.youtube.com/watch?v=McvTYVyFfu0&list=UUz8ealo8pF7J0m1iQiD7WqA&index=96

DEČKO AJDE OLADI

DEČKO AJDE OLADI
„ Da nemaš nekoga u planu
dečko, ajde o’ladi
Ma baš i nije neki štos
dečko, ajde o’ladi
pred svima vučeš me za nos
dečko, ajde o’ladi“
Komnen Kolja Seratlić
U kakvom je stanju Srbija, suvišno je govoriti i pisati, posebno što imam osećaj da je sve već napisano. A da je sve napisano, dokaz je dnevna poplava tekstova. Svi pišemo, malo ko čita, posebno mladi. Niko se više ne ustručava da krade tuđe ideje, činjenice, da parafrazira stranice i stranice tuđih tekstova i misli. Intelektualna krađa je dozvoljena, legalizovana, a da i ne govorim o krađi, odnosno onima koji se kite sa „mr“ i „dr“.

Pokušaću da se osvrnem na dva događaja, kojih i ne bi bilo da Srbija nije ОЛАДИЛА (po Vujakliji, oladiti znači nekoga uništiti, koknuti, rastaviti od života, „oladio sam ga“, „oladio sam ga za 50 soma“ itd).

VRATITE NAM UTISDAK
Krilaticu „Vratite nam Utisak“ lansiralo je Udruženje novinra Srbije povodom „ukidanja“ emisije „Utisak nedelje“ (emisija nije ukinuta, ali to je druga priča). S obzirom na izjavu (inicijalnu kapsulu) predsednika Udruženja, uvažene dame: „Veliki sam poštovalac Olje Bećković i nadam se da će B92 da poštuje ugovor koji ona ima sa tom televizijom. Sve drugo bi bio skandal“, Udruženje smatra da je voditelj te emisije zaslužila da se za njen „spas“ založi autoritet svih članova, kojih je par hiljada.

Udruženje je zatražilo da članovi potpišu peticiju i, što je zastrašujuće, da tu peticiju potpiše „celokupna javnost“. Iako ne upotrebljavam u tekstovima reč „skandal“, ovom prilikom ću je upotrebiti, jer je za mene predsenik Udruženja, uvažena dama, autoritet, kada je terminologija u pitanju. Dakle, ovakvo ponašanje Udruženja je skandal. Mi smo tako postali, kako kažu bivša zapadna braća, ništice, a ja ću dodati – gnjidice pri njenom veličanstvu Utiskačici – jednoj od kraljica antisrpskog medijiskog mraka, koja nam je „utiskala“ više od dve decenije svake nedelje u 21 sat i koja će nam ponovo utiskati još najmanje dve decenije. Daće Bog.

O samoj emisji ovom prilikom nemam nameru da pišem, jer sam napisao popriličan broj tekstova, a kraćih i dužih osvrta i komentara u raznim listovima, na raznim portalima, biltenima, više od dvesta (vidi tekstove „Utiskačica antisrpskog utiska, „Barake su srpska sudbina“, „Ko je koga smagarčio“, „Utiskačica i Predsednik, utisak godine“ i dr). Mnogi su me grdili i izgrdili, ali bilo je i onih koji su u toj emisiji, privatnoj firmi (neko je davno napisao da kraljica Utiska za svaku emisju ubere 4000 evra, a ja lično mislim da je ta cifra veća) i to sestrinskoj, videli ono što je videla moja malenkost. Uostalom, Utisak nije emisijia B92, kraljica nije zaposlena u toj TV kući, ne prima od te TV kuće mesečnu platu, ta joj kuća ne uplaćuje PIO. Ugovorom je precizirano da koristi frekvenciju te TV kuće. Potrebno je podsetiti da sve emije tog profila, zatim, razne rijaliti emisije kao što je „Farma“, „Veliki brat“, razni kvizovi, nisu srpska izmišljotina. Sve je preuzimano i kopirno od velikih svetskih TV kuća. Slične ili istovetne emisije kao što je Utisak, postojale su dok je naša kraljica Utiska bila u osmogodišnjoj školi.
E, sada moramo razrešiti jedno bolno pitanje, što je moto ovog teksta: da li kraljica Utiska može sebi dozvoliti da predsednika Vlade naziva „dečko“. Naime, novinar koji je intervjuisao kraljicu Utiska, povodom ovog najvažnijeg nacionalnog i državničkog pitanja, navodi da mu je rekla: „kako je dečko, uz pomoć svojih poslušnika iz medija, napakovao da je reketaš i lakoma na pare dok narodu smanjuju plate i penzije“. Novinar je upitao: „Hoćete li da imenujete tog dečka“. Kraljica je odgovrila: „Što se mene tiče on se zove dečko“. Novinar je pojasnio, odnosno obavestio nas čitaoce da je „dečko“ – Aleksandar Vučić. Smatram da ova javna izjva spada u pomarčenje uma. Nameće mi se jedna izreka koju sam davno, još kao gimnazijalac, čuo od starih mudrih ljudi: “Bolje je svašta jesti, nego svašta govoriti“.
Niko ne može a da ne bude zgranut tolikom mržnjom prema „dečku“. Ne radi se samo o mržnji, radi se i o lošem vaspitanju, o uličarskom rečniku, odnosno u toj jednoj reči potvrdila je sve ono negativno što su i drugi napisali o njoj, njenom često nekontrolisanom ponašanju u toku vođenja oko 90 emisija i nekih afera koje smo zaboravili. Da je upotrebila bilo koju političku kvalifikaciju za, kako kaže, „dečka“, niko joj ne bi zamerio, a najmanje moja malenkost, s obzirom na kritičke tekstove o vladarima u svim vremenima, tekstove koji nisu destruktvni. Tekstovima i nastupima na TV kanalima, želeo sam samo da pomognem (naglaašavam volonterski, bez ijedne crne pare) unesrećenom srpskom narodu i samim vladarima, kojima, nažalost, nema pomoći, jer sebe smatraju sveznajućim, misle da svojim mudrim porukama donose neizmernu sreću nama podanicima, da njihove genijalne ideje proučavaju mnogi strani državnici i analitičari.
I pored ove kritike, upitajmo se, da li je u ovoj zemlji bilo koja institucija iole sveta. Mene ne zanima, i nikada me nije zanimalo, ko je predsednik Vlade ili Srbije, mene, a verovatno i sve one koji su blizu pameti, zanima kako te institucije funkcionišu, koliko su odgovorne kao institucije prema narodu, da li i koliko poštujemo i uvažavmo te institucije, da li smo kao narod skloni da sve bacimo pod noge, da sve polijemo sa žućkasto-braonkastom tečnošću.
Ako optuženi predsednik Vlade potvrdi, a što bi bio osnovni red i obaveza prema svima nama, da je „ukidač“ Utiska, lično ću stati na čelo kolone u odbrani kraljice Utiska. Nažalost, mislim da se iza brega nešto sasvim drugo valja. Neki kažu da se radi o interesu, odnosno novcu. Zato, ponavljam, u odnose Utisak-B92 se nije trebalo mešati, a pogotovo pridavati toliki značaj. Moj moralni kod me nagoni da prespitam daljnje članstvo u Udruženju novinara Srbije, ikao sam još u prošlom veku (1967) postao član Udruženja novinara Jugoslavije.
MALOLETNI VODITELJ
Na svetskom prvenstvu za odbojkašice, gledao sam utakmicu Holandija-Srbija (RTS 1). U trećem setu, pri rezultatu 24:22 za Srbiju, nestala je slika. Nakon nekoliko minuta počela je emisija „Oko“. Maloletni (bilo bi primerenije da sam ga po ouzoru na kraljicu Utiska nazvao „dečko“) urednik i voditelj je, pre predstavljanja gostiju, saopštio da je Srbija pobedila Holandiju. Tema „Oka“ – „Zapadni Balkan i EU“. Gosti su bili Puhovski (prof. iz Zagreba), Svilanović (gensek Saveta za regionalnu saradnu, sa sedištem u Sarajevu) i Džihić (iz Bečkog instituta za političke nauke). Iako ne gledam tu emisiju, hteo sam da čujem šta priča Puhovski (studirali smo u isto vreme u Zagrebu, kretali se u istom krugu, smatrali smo ga izuzetno pametnim).
Puhovski je pričao „malo sim malo tam“, tipično u hrvatskom maniru i mentalitetu: „Ulaskom u EU, Hrvatska je više izgubila nego što je dobila“, a onda je navodio dobre strane, posebno je naglasio da je „telefoniranje sa inostranstvom jeftinije sedam puta“. Morao sam se nasmejati. Tako priča ugledni Puhovski, ali ne priča kako cvili hrvatski narod, koiji je izgubio državu, kako Dalmatinci (turizam) proklinju EU i dr. Smatra da će EU privesti pameti Hrvatsku „kada su u pitanju srpske izbeglice i homoseksualci“. Izjednačio je unesrećene i prognanane Srbe sa homoseksualcima. Osvrnuo se na posetu Putina Srbiji, ustvrdivši da dolazi zato što ne može posetiti nijednu drugu evropsku zemlju, jer ga smatraju diktatorom i fašistom. Normalno, sagovornici i svi oni koji zahtevaju integritet Ukrajine, svrstali su se na stranu fašizma i krvavi rat protiv Rusije i pravoslavlja.
Svilanović je izigravao predsednika Srbije, predsednika Vlade Srbije i minstra spoljnih poslova. Iako je strani zaposlenik, sve vreme je govorio o sadašnjoj spoljnoj politici Srbije („mi u Srbiji“) i poručivao kakva bi trebalo da bude, da bi Srbija ušla u EU. To je još jedan dokaz da se spoljna politika Srbije kreira u inostranstvu. Ko je dans na tragu toga bivšeg ministra spoljnih poslova SRJ, koji je sa tadašnjim ambasadorom Imperije, ocem i finansijerom piromanske petooktobrske revolucije Montglomerijem, uništio diplomtsku službu i izbacio na ulicu više od 300 profesionalaca (svaki je govorio najmanje dva strana jezika). U kancelarijma oko njegovog kabineta bila su trojica „supervizora“ iz Stejt dipartmenta (dve gospe i jedan gospodin). Primali su platu u MSP-u i iz Stejt dipartmenta. Koja je bila njihova funkcija, znao je samo Svilanović. Sve su kontrolisali, odnosno, sve im je dato na potpuni uvid što stiže iz DKP-a, kao i uvid u „elektronsku poštu“. Prisutvovali su razgovorima naših žalosnih diplomata sa predstavnicima iz inostranstva, kada se razgovralo o Kosmetu, Crnoj Gori i Haškom tribunalu, aktivno su učetvovali u imenovanju ambasadora, opozivu nepodobnih ambasadora, isterivanju profesionalnih dugogodišwih diplomata i novim postavljenjima u kući diplomatije. U Kadrovskoj službi radilo je pet Švajcaraca na izradi svih pravilnika, uključujući poverljive i strgo poverljive. Engleski jezik, novopečenim dosovskim diplomatima sa ulice, su predavali ljudi iz ambasade Imperije. „Ja nemam nikakve tajne prema mojim zapadnim prijateljima“, rekao mi je Svilanović, za vreme razgovora u njegovom Kabinetu. To će ponoviti i javno u intervjuu „Nedeljnom telegrafu“. Apsurdno je i nenormalno da stranci rade u MSP-u. Takvog primera nema u svetu. Suverenitet države je potpuno eliminisan, a dostojanstvo zemlje je bačeno pod noge. To je onaj ministar koji je govorio, za vreme poseta stranim zemljama, da će Kosovo biti država.
E, sada, zašto ovo pišem i zašto voditelja nazivam maloletnikom. Kada je voditelj – dečko upitao Džihića, koje zemlje Zapadnog Balkana mogu očekivati prijem u EU, doslovno je rekao da Srbija, Crna Gora i Albanija imaju neke šanse (Svilanovioć je dodao za pet godina i jedan dan), a zatim je naglasio da te šanse nemaju („u katstrofalnom su stanju“) BIH, Makedonija i Kosovo. Sa tim stavom su se saglasila i druga dvojica sagovornika. Maloletni voditelj – dečko, nijednom nije opomenuo Džihića i drugu dvojicu sagovornika da Kosovo nije država. Kada bi neko pokrenuo pitanje njegovog smenjivanja, digla bi se kuka i motika, kao i zbog Utiska. A, kada bih ja ponovio davnošnji predlog nas više od 150 diplomata, profesora, novinara i dr., da Svilanović nema pravo da uđe u Srbiju, iz hiljadu i jednog razloga, šta mislite šta bi se desilo. Ništa, jer mi smo svi postali ništa. Ovi što sada pišu i potpisuju razne apele, ne shvataju da su, takođe, ništa. Ref: „ma dečko, ajde oladi, daj, daj, daj, mi daj dečko, ajde oladi“.