Српски сабор Заветници – Конференција за новинаре

https://www.youtube.com/watch?v=UiH92Hxg5Qg#t=105

ПОДСЕЋАЊЕ НА НАТО БОМБАРДОВАЊЕ СРБИЈЕ : РУШЕЊЕ ВАРВАРИНСКЕ ЂУПРИЈЕ ИЗ ПЕРА УГЛЕДНОГ ПРОФЕСОРА ДОБРИЛА АРАНИТОВИЋА

Славица Јовановић

ПОДСЕЋАЊЕ НА НАТО БОМБАРДОВАЊЕ СРБИЈЕ : РУШЕЊЕ ВАРВАРИНСКЕ ЂУПРИЈЕ ИЗ ПЕРА УГЛЕДНОГ ПРОФЕСОРА ДОБРИЛА АРАНИТОВИЋА

Славица Јовановић | Славица Јовановић   | 25.09.2014.
ПОДСЕЋАЊЕ НА НАТО БОМБАРДОВАЊЕ СРБИЈЕ : РУШЕЊЕ ВАРВАРИНСКЕ ЂУПРИЈЕ ИЗ ПЕРА УГЛЕДНОГ ПРОФЕСОРА ДОБРИЛА АРАНИТОВИЋА

ПОДСЕЋАЊЕ НА НАТО БОМБАРДОВАЊЕ СРБИЈЕ : РУШЕЊЕ ВАРВАРИНСКЕ ЂУПРИЈЕ ИЗ ПЕРА УГЛЕДНОГ  ПРОФЕСОРА ДОБРИЛА АРАНИТОВИЋА
Добрило Аранитовић

РУШЕЊЕ ВАРВАРИНСКЕ ЋУПРИЈЕ

(Једна тужна шестогодишњица)

Данас се навршило пуних шест година од рушења моста на Великој

Морави код Варварина од стране НАТО-авијације. Тешко је у историји ратовања

– ако се о неком „рату“ овде може и говорити – наћи пример невитештва, обесне

бестијалности и осрамоћености ратничког оружја од бомбардовања београдске

телевизије и варваринске ћуприје. И поред свега што нам се дешавало четрдесет

дана пре и скоро исто толико после, овај догађај ме је највише шокирао тако да

нисам већ пуних шест година смогао снаге да било шта о њему забележим. И ово

што записујем знам да је безвредно, узалудно и закаснело, али не бих могао да

опростим себи ако бих овај сраман чин избрисао из сећања.

Тога дана био је пазарни дан и слава цркве у Варварину. А пазар је био

у самој близини моста, преко пута цркве, на улазу у овај живописни темнићки

градић. Недалеко од цркве налази се школска зграда у којој су биле смештене

основна школа „Јова Курсула“ и одељење Крушевачке гимназије у којој сам, 1.

септембра далеке 1969. године, започео своје службовање. Фотографски памтим

читав тај мини простор по ком су падала метална парчад разореног моста. НАТО

авиони су тога дана, као и пре, у више наврата надлетали градић од раног јутра

и ништа није слутило на трагедију. Кад је пазар био у пуном јеку, на мост је

испаљен један пројектил који га је погодио али га није срушио. Кад је одјекнула

детонација, зачуђени народ је нагрнуо ка мосту да види шта се десило и да помогне

пострадалима који су се тада затекли на мосту или се обрели у валовима Мораве.

Недуго затим уследио је други налет, други пројектил је разорио мост и изазвао

грозно страдање окупљеног народа. У танчине се дознало шта се све десило,

ко је и како настрадао од детонације, ко је нашао смрт у таласима Мораве а ко

у порти цркве и за пијачним тезгама, својим двориштима и кућама. Остала су

најупечатљивија два детаља: смрт Сање Миленковић, из оближњег села Доњег

Катуна, најбоље ученице београдске Математичке гимназије, и смрт свештеника

помесне цркве Ћирића, рођеног у оближњем селу Бачини. Смрт га је затекла док

је у прочељу софре седео са својим парохијанима на црквеној слави. Парче железа

летело је са бомбардованог моста пар стотина метара и, попут ножа, несретном

свештенику – одсекло главу.

Све што се тога дана десило моћни агресори, цинично, без стида и срама, без

извињења и кајања, назвали су колатералном штетом. Лицемерно су рекли „да им

је жао“, али се не извињавају, не сматрају се кривим: боже мој, рат је па се такви

случајеви дешавају а мост је, дакако, као и зграда телевизије „легитимни војни

циљ“. А о тој „легитимности“, и свом легитимитету да се назову „милосрдним

анђелима“, хуманим људским бићима биће jош речи.

Након пар година рањени мост, „варваринска ћуприја“ коју је подигла

Краљевина Југославија, обновљен је. Обновљени део који је НАТО авијација

срушила у Мораву обојен је црвеном бојом, бојом проливене крви недужних

жртава. Да се зна и памти. Пролазио сам њиме од тада у више наврата, тужним и

веселим поводима. Прве вести на телевизији о његовом разарању, кад сам се

прибрао од шока и неверице, подсетиле су ме на наслов Шпенглерове књиге

Сумрак Запада. И учврстиле ме у уверењу да је НАТО агресија на Југославију

дефинитивни суноврат, самоурушавање и покоп темељних европских вредности.

Варварински мост није имао никакав војнички значај изузев што је њиме

деценијама уназад прелазио по који некадашњи војник на одслужење војног рока

или на одсуство. Преко њега сам и сâм прешао средином новембра 1971. године са

војничким позивом у џепу и кренуо возом са железничке станице у Ћићевцу (иако

рођен преко триста километара одатле) на одслужење дуга тада јединственој

Домовини у гарнизон триста километара далеко у бившој „братској“ репоублици.

Километрима одатле није било никаквих војних објеката. То су савршено знали

они који су га срушили. И знали су, и видели су, да се у његовој непосредној

близини тога дана, на празник и пазарни дан, окупио силан народ. Знали су за

могуће жртве и намерно их изазвали, компјутерски прецизно, са две „паметне

бомбе“. Осионо, силеџијски, бездушно, двадесет најмоћнијих сила света обрушило

се авионским бомбама и ракетним пројектилима на српску земљу и на вараринску

ћуприју око које није био ни један наоружани војник, ниједна пушка, ниједан тенк

камоли касарна или фабрика оружја. С очитом намером да уплаше, понизе, ране,

измрцваре, економски уназаде толико пута у протеклим столећима рањаван и

сатиран народ Поморавља. Из ирационалне осветољубивости што неко на овој

планети има куражи да им се супротстави, за наук другима, под најлицемернијим

изговорима од кад је света: да штите људска права, да бране цивилизацијске

вредности Европе и Запада од „ненародног србског режима“ и да тако помогну

србском народу да тај режим сруше. Убијати недужни народ како би му се

помогло, разарати његову инфраструктуру након вишегодишње блокаде,

уранијумом тровати људе и њихово потомство, оранице, воћњаке, ливаде, реке и

ваздух – то је логика у амерички јарам упрегнутог света Запада. Таковом Западу

данас би Гебелс изгледао као учитељ етике.

Одмах с леве стране моста, на омањем узвишењу, налази се црква коју је

подигао темнићко-левачки кнез Милета Радојковић, уз коју се налази и његова

гробница. Побуна против самовоље и деспотизма кнеза Милоша јануара 1935.

године, коју је предводио кнез Милета (позната као „Милетина буна“) била је

непосредни повод доношења чувеног Сретењског устава. Испод цркве у Мораву се

улива Каленићка река која извире испод Левачких планина и проноси име драгуља

српске културе, манастира Каленића, кога су србски неимари подигли а србски

живописци живописали у четрнаестом веку, у временима пре турску најезде када

се, како песник каже, приближавала „коњица ноћи“ и злокобни повик: „Алах,

илалах!“, у временима када данас свемоћна Америка још није била ни откривена,

кад је Колумбов деда још био у колевци. Десетак километара од моста, на путу

према Левчу, код села Орашја, на једном затаванку, саграђена је – много пута

рушена и обнављана – црквица на месту где су се, према предању у другој

деценији четрнаестог века, срели и помирили краљ Драгутин и краљ Милутин на

којој и данас стоји натпис: „Сеј храм возиже Сербљем краљ Милутин“. У Темнићу

и Левчу, дакле, краљевало се и царевало, краљевски мирило и праштало, у

временима када су широм Америке милиони Индијанаца ишли за својим бизонима

пре него што ће их дођоши „бледолики“ скоро истребити у најокрутнијем геноциду

у људској повесници. Одмах уз варваринску црквену порту налази се споменик

Јови Курсули који је септембра месеца 1810. године обесмртио себе и србско

оружје пар километара узводно, на саставу Јужне и Западне Мораве, победивши

турског мегданџију наочиглед српске, руске и турске војске у чувеној бици. А

недалеко одатле, на самом саставу двају Морава, налази се град Сталаћ у коме је,

према предању, столовао војвода Пријезда. Са рањене варваринске ћуприје могу се

и данас видети развалине куле Тодора од Сталаћа. А малопре поменути Пријезда

није хтео да се покори турском султану већ је, након јуначког отпора, са својом

верном љубом скочио у Мораву. Народни песник је доцније извајао његов

саможртвени витешки лик стиховима којима се опростио од кратковеког

земаљског живота преселивши се „у весело царство поезије“:

Морава нас вода одранила,

Нек Морава вода и сарани.

Натовске кукавичке нишанџије биле су километрима далеко испод морала

османлијског султана и његових ордија, као што су километрима високо у својим

бомбардерима летели „виш’ Србије по небу ведроме“. Вековима су султани слали

на јуначки мегдан са Србима своје ордије у Поморавље, али како је певао Алфред

Тенисон, „полумесец сав у крви / с њихових се враћ’о страна“. Натовске ордије су

са безбедних, невидљивих висина циљале небрањену ћуприју, темнићке сељаке

на ћуприји и око ћуприје, у црквеној порти и на пијаци, на црквеној слави, за

славском трпезом. Сахрањивали у моравске валове недужне старце, старице, децу у

колицима, продавце за пијачним тезгама.

Негде око 25. маја 1970. године на варваринској ћуприји друга генерација

матураната Варваринске гимназије (рођена 1952. године) након прославе

која је трајала целу ноћ, око седам часова ујутру, одиграла је, са својим

професорима, „моравац“ и разишла се кућама. Директор Топлица, професори

Божа, Љиља, Драгиша, Бранко, Спаса, Милан, Емилија, Милош, Тома, Васа и ја

као двадесетчетворогодишњак. Управо то место где смо одиграли „моравац“, на

самој средини моста, било је мета ракетног пројектила технички најсупериорније,

научно, индустријски најмоћније цивилизације у историји света. Замишљам

ондашње матуранте, данас већ 53-годишњаке који покушавају да с лица својих

некадашњих професора прочитају одговоре на питања: чему су их учили у

школи, коју и какву су им науку предавали, шта је остало од оних универзалних

људских вредности у које смо с оптимизмом веровали. Данас су они старији од

ондашњих њихових професора и многи, вероватно, родитељи већ увелико стасалих

матураната који треба да одиграју свој „моравац“ на црвено обележеном средишту

варваринске ћуприје.

Након Другог светског рата, нарочито након открића о стравичним

злочинима у нацистичким лагерима, легитимно се постављало питање: може ли

се писати поезија након Аушвица и Маутахузена? Након немилосрдног насртаја

НАТО пакта на српску земљу 1999. године легитимно је поставити питање: има

ли смисла говорити о међународном праву, универзалним људским вредностима

Припремила : Славица Јовановић

Димитриј Соколов-Митрич: Русија коју сте изгубили или Косово као први ударац прозападној животној оријентацији – Вреди прочитати а и поделити:

Димитриј Соколов-Митрич: Русија коју сте изгубили или Косово као први ударац прозападној животној оријентацији

23 уторак сеп 2014 Posted by Стање ствари (Православие.ру, 8. 9. 2014)
А волели смо Америку. Јасно се сећам да смо волели Америку. Када смо одрастали, раних деведесетих, већина мојих пријатеља није имала сумње како да се односимо према западној цивилизацији. Добро. Зар је могло другачије?
За разлику од наших дедова, или чак очева, ми „највећу геополитичку катастрофу ХХ века“ уопште нисмо сматрали катастрофом. За нас је то био почетак великог новог пута. Коначно смо извиривали из своје совјетске чауре у велики, стварни и сјајни свет. Коначно смо могли да утолимо глад својих чула. Родили смо се можда не на правом месту, али сигурно у право време – тако смо мислили. Данас је тешко поверовати, али тада је и ослобађање Цркве од комунистичког надзора било у истој семантичкој равни са тријумфом западних вредности. Прослава хиљадугодишњице Крштења Русије и први концерт „Скорпионса“ на којем се певало „Wind of Change” – за нас је то било исто.
Ратови у Ираку и Југославији некако су прошли мимо нас. Не само зато што смо били млади и безбрижни. Ја сам на пример већ стажирао у „Комсомолки“[1], у међународном одељењу. Гледао сам телексе на енглеском који су стално спомињали Изетбеговића, Младића и Караџића, али нисам тим догађајима придавао озбиљан значај. То се дешавало тамо негде, далеко, не у нашем крају. Напослетку, рат на Балкану се мени није уклапао у некакву анти-западну логику. Какве везе је то имало са Америком?
Деведесетих смо гласали за „Јаблоко“, ишли пред Бели дом да подржимо демократске снаге, гледали новостворену НТВ и слушали радио „Ехо Москве“.[2] У својим првим новинарским задацима сваким поводом смо спомињали некакав „цивилизовани свет“ и веровали како је он заиста цивилизован. Средином деведесетих у нашим редовима су се појавили први евроскептици, али смо их сматрали за дивљаке. Провео сам годину дана у студентском дому са комунистом Петјом и монархистом Арсенијем. Другови из других соба би се опраштали од мене предвече са сажаљењем: „А ти се враћаш у своју лудницу.“
Први озбиљан ударац нашој прозападној животној оријентацији било је Косово. Био је то шок, који је разбио наше ружичасте наочари. Бомбардовање Београда је мојој генерацији било исто као Американцима напад на куле-близнакиње. Наша спознаја се окренула за 180 степени скупа са авионом тадашњег премијера Евгенија Примакова, који је чувши за америчку агресију док је над Атлантиком летео из Ирске за САД наредио заокрет и повратак у Русију.
У то време није било никакве антизападне пропаганде. Наша властита НТВ нам је објашњавала свакодневно да иако је бомбардовање европског града било малчице претерано, Милошевић је био гад каквога у свету нема и зато је требало да трпимо. Сатирични програм „Лутке“[3] карикирао је сукоб као обични спор у једној од наших стамбених зграда, где пијани сусед мучи „грађанку Косову“ и нико не може ништа да уради осим њеног љубавника, кршног момка са лицем Била Клинтона. Гледали смо, али нисмо веровали. Није нам више било смешно. Тада смо већ били свесни да је Југославија демонстрација онога што би и нама могло да се деси у ближој будућности.
Други ирачки рат, Авганистан, завршетак одвајања Косова, „арапско пролеће“, Либија, Сирија – све то нас је изненадило, али нас више није шокирало. Илузија више није било: мање-више смо знали с ким живимо на истој планети. Али упркос томе, све то време ми смо наставили да се крећемо у западној орбити. Наставили смо да верујемо у мит о злој Америци али доброј Европи, косовски страх је постепено отупео, а наш компромис је звучао некако овако: можда не треба да се с тим момцима дружимо, али на крају крајева можемо да играмо исту игру. С ким друго да се играмо?
Чак и парада обојених револуција донедавно се чинила као ред малих пакости. Али онда је дошао Евромајдан и за њим жестоки грађански рат, који су на очиглед свих показали: кршење свих процедура и правила и употреба „демократског процеса“ на територији противника – то више нису биле геополитичке игре, већ право оружје масовног уништења. Једини облик оружја које може да се примени против државе са нуклеарним штитом. Све је врло просто: кад притиснете дугме и пошаљете ракету преко мора, добијете исту ракету као одговор. Али кад на територији противника изазовете ланчану реакцију хаоса, не морате ништа да доказујете или се правдате. Агресија? Каква агресија? То је само природни демократски процес! Вековно стремљење народа слободи.
Ми видимо крв и ратне злочине, видимо лешеве жена и деце, видимо целу земљу како се враћа у 1940-е – а западни свет који смо волели од детињства нам говори да све то измишљамо. Не виде то људи који су свету дали Џима Морисона, Марка Нофлера и разнобојне „Битлсе“. Не желе да то виде деца учесника Вудстока или сами учесници Вудстока, стари хипици који су хиљаду пута певали „All you need is love“. Не виде то ни замишљени Немци из генерације послератног бејби-бума, који су разбијали главе да окају грехе својих очева.
Ово је шок већи од косовског. За мене и многе хиљаде „тридесетогодишњака“ који су у свет пошли са америчким сном, мит о „цивилизованом свету“ је заувек нестао. Од ужаса ми звони у ушима. Нема више никаквог „цивилизованог света“. Није ово само тренутак самосажаљења, већ озбиљна опасност. Изгубивши своје вредности, човечанство се претвара у чопор грабљиваца. Велики рат је само питање времена.
Пре двадесет година нисмо били побеђени, већ освојени. Победили су нас не у рату, већ у култури. Просто смо хтели да будемо као они. Рокенрол је успео тамо где нуклеарне бојеве главе нису. Холивуд је био моћнији од претњи и ултиматума. Грмљавима Харли-Дејвидсона током Хладног рата показала се моћнијом од грмљавине ловаца и бомбардера.
Америко, како си глупа! Да си сачекала двадесет година, били бисмо бесповратно твоји. Двадесет година вегетаријанства – и наши политичари би ти сами предали наше нуклеарно оружје, и дуго ти љубили руке што пристајеш да га примиш. Какав је благослов то што си се показала тако глупом, Америко!
Ти нас више не познајеш! То су, између осталог, речи које смо пре две године узвикивали под Кремљом. Од тада, и због тебе Америко, све мање нас излази на тргове. Ти о нама говориш глупости, мислиш глупости, и као резултат правиш грешку за грешком. Некада си била кул, Америко. После Првог светског рата морално си се уздигла изнад Европе, а после Другог још више ојачала. Јесте да си имала Хирошиму, Вијетнам, Кју-клукс-клан и пун ормар костура, као и свака империја. Али све то није достизало критичну масу која би вино претворила у сирће. Показала си целом свету како је могуће живети ради стваралаштва и креативне слободе. Створила си на планети много чуда развоја: СР Немачку, Јапан, Јужну Кореју, Сингапур. Али веома си се од тад променила. Одавно не пишеш више песме које би певао цео свет. Протраћила си свој главни капитал – морални. А он има једну веома лошу карактеристику: кад се потроши, тешко се враћа.
Ти почињеш полако да умиреш, Америко. И ако мислиш да сам злурад, грешиш. Велике промене сваког доба прати велико крвопролиће, а ја крв не волим. Ми који смо сами прошли кроз пропаст своје империје, могли бисмо да ти објаснимо у чему грешиш – али нећемо. Снађи се сама.
Посрбио: Н. Малић

[1] Прим. НМ: Новине Комсомолскаја правда.
[2] Прим. НМ: Све агентуре Запада.
[3] Прим. НМ: У оригиналу: „Куклы”.

ПИСМО ГРАЂАНИМА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ ОД НИКОЛЕ ПЕРОВИЋА , КОМАНДАНТА СРПСКИХ ДОБРОВОЉАЦА У РУСИЈИ

Славица Јовановић

ПИСМО ГРАЂАНИМА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ ОД НИКОЛЕ ПЕРОВИЋА , КОМАНДАНТА СРПСКИХ ДОБРОВОЉАЦА У РУСИЈИ

ПИСМО ГРАЂАНИМА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ ОД НИКОЛЕ ПЕРОВИЋА , КОМАНДАНТА СРПСКИХ ДОБРОВОЉАЦА У РУСИЈИ

ПИСМО ГРАЂАНИМА  РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ ОД НИКОЛЕ ПЕРОВИЋА , КОМАНДАНТА  СРПСКИХ ДОБРОВОЉАЦА У РУСИЈИ

Писмо грађанима Републике Српске од Николе Перовића, команданта србских добровољаца у Русији
24. септембар 2014.

Писмо грађанима Републике Српске од Николе Перовића, команданта србских добровољаца у Русији.

Браћо Срби, помаже Бог!

Након мог позива за општу мобилизацију био сам стварно изненађен великим бројем порука које су ми стизале од моје браће из Србије са жељом да чистог срца и душе приступе бригади коју смо основали и пруже свој допринос у борби за слободу Новорусије и православног света.

Ја, Никола Перовић, командант србских добровољаца у Новорусији, иако имам само 25 година, успео сам да завредим поверење србског и руског народа.

Трудићу се да оправдам указано поверење и покажем да могу и умем да поведем наше Србе у заједничку борбу против америчког империјализма, који под паролама демократије окупира земље геј парадама, развратом, неморалом, погрешним вредностима. Уверен сам да се србски народ неће одрећи своје традиције, историје и вере.

Живео сам у Француској и посматрао како пред стравичном америчком пропагандом, која је захватила Европу, људи губе душу и одричу се својих корена.

У овим тренуцима морамо бити опрезни пред новим подвалама, „обојеним револуцијама“ које се спремају у нашој Републици Србској, новим уценама и притисцима.

Никола Перовић, добровољац у Новорусији

Због је тога је важно да србски народ схвати да се његови интреси и опстанак данас бране у Новорусији и да је важно да сви помогнемо наш братски руски народ и заједничким снагама покажемо Западу да не могу више да прекрајају границе, окупирају територије и поробљавају народ.

Дубоко верујем, да ћемо се сви који смо данас овде, у Новорусији, и сва наша браћа која ће нам се прикључивати у наредном периоду, вратити једном на наше Косово и Метохију и ослободити нашу колевку. Братски руски народ, који никада није напустио Србију, захвалан је за сву љубав, помоћ и подршку коју им пружамо у овом тренутку.

Сада је дошао тренутак да покажемо нашу снагу, јединство, вољу, слогу и веру! Да се одлучимо и определимо: лаж или истина, ропство или слобода, невера или вера, нестанак или вечност!

Живела Србија! Живела Русија! Живела Новорусија!

Никола Перовић