Шта Лукашенко поручује Србији?

Зашто смо одбили С-300, како сачувати индустријску производњу и које су предности Евразијског економског савеза, објашњава Александар Лукашенко, председник Белорусије.

У последње четири године робна размена између Србије и Белорусије повећала се четири пута и достигла двеста милиона долара, каже у интервјуу за „Политику” председник Белорусије Александар Лукашенко, који у среду стиже у званичну посету Србији. Према његовим речима, Србија практично већ живи у ЕУ, са свих страна је њоме окружена, али може да гради добре односе и са Русијом и Белорусијом јер „треба наћи начин поступања који неће разочарати ни Исток ни Запад”. „Ја се надам да у ЕУ схватају да ми имамо дугу традицију, да наши народи желе да сарађују, па и економски. Зато мислим да ту не би требало да буде никаквих проблема, ако ЕУ наступа добронамерно”, додао је Лукашенко. Председник Лукашенко сматра да Србија треба смелије да крене према истоку: „Ја разумем ваше бојазни, разумем и жељу да постанете чланица ЕУ, и то ће се можда и десити. Али десиће се сутра, а људи хоће боље да живе данас.”

 

Земљама као што су Белорусија и Србија није увек лако да нађу средње решење које никоме не смета.

– Велике земље или заједнице, као што су ЕУ, Русија, Америка или Кина, доминирају светом. Наравно, они своје интересе остварују разним средствима науштрб малих, средњих и слабих држава. Такве земље, као што су Србија, Белорусија или Украјина, налазе се, како они то воле да кажу, у зони њихових интереса. Ја им обично кажем: „Момци, смирите се, ваљда су то прво наши интереси.” Најважније је да се не стварају непотребни проблеми. Нама је успело да останемо стабилни јер је наш народ такав да није допустио да се сударе усијане главе. Ово што се данас дешава у Украјини јесте братоубилачки рат. Кад код нас дође неко из Србије, ми га примимо као блиског госта. Ако нам дође Американац, ми с њим заинтересовано попричамо и пријатељски га примимо.

 

Овде у Минску се види да се привреда развија. Нема незапослености, не види се сиромаштво. Како вам је успело да то постигнете у условима светске економске кризе?

– Ми смо се за нашу привреду изборили пре двадесет година. Тада смо и ми имали велике проблеме, сличне онима са којима се суочава Србија. Скоро све фирме су нам биле затворене. Нисмо имали довољно хране. Данас извозимо прехрамбене производе за седам милијарди долара, али у то време нисмо имали довољно ни за себе. Дешавало се да у Минску залихе брашна спадну на два до три дана печења хлеба. Зато смо одлучили да ћемо прво наше фирме подићи са колена, пустити их да раде и да производе. А с обзиром на то да те производе треба да продају на светском тржишту, ми смо улагали у њихову производњу. Ако би се негде појавио неки новац, ми смо га улагали у привреду. Примера ради, само током претходне четири године, током последњег петогодишњег плана који се завршава следеће године, ми смо у модернизацију производње у нашим фирмама уложили тридесет милијарди долара. Избегли смо корупцију огромних размера која увек прати масовну приватизацију и комадање народне заоставштине.

 

Који су, по вашем мишљењу, узроци украјинског сукоба и како се он може решити?

– Распад привреде и огромна корупција створили су нестабилност у друштву. Људи више нису хтели да трпе ситуацију у којој су без посла, немају довољно да једу, где је корупција невероватна, а политичари стварају пометњу. Те потписаће споразум са ЕУ, те неће, те обратиће се поново Русији, те неће. Потпуна пометња. Такву ситуацију искористиле су неке снаге, а у Украјини је опозиција била врло јака и дат јој је повод. Наравно, умешао се и страни фактор. Унутрашње претпоставке јесу постојале. Како је још Лењин говорио: „У таквој ситуацији нижи не могу, виши неће да се изборе.” И све се распламсало. А после тога, уместо да се пожар гаси, он је остављен да се прошири на целу Украјину. И сад имамо ситуацију да је на западу нестабилно и лоше, али подношљиво, а на истоку бесни рат. И Украјина је изгубила део територије, Крим. Ето до чега се дошло. Пре свега су криви унутрашњи разлози, па онда и страни фактор који се умешао.

 

Белорусија можда није дозволила мешање са стране, али Запад вас врло често оштро критикује. О вама свашта може да се прочита у западним медијима и називају вас разним именима. Да ли вас то вређа?

– Не вређа ме. Само ми је жао што се таквим методама води не борба, него рат, прави рат против држава као што је Белорусија. Ја се не љутим. Осим тога, већ сам се навикао. Забранили су Лукашенку улаз у ЕУ. Нека су. И ваш претходни председник крио се од мене кад сам долазио у посету. Хтео је да се негде нађемо тајно иза ћошка. Ја сам одговорио: „Нека хвала! Одморите се и не брините, ја не инсистирам да се негде по ћошковима срећемо.” Најважније ми је да млада мама може увече касно да извезе дете у колицима у шетњу, а да се не плаши да ли ће јој злотвори нешто урадити. Да породице нормално живе и да се рађају деца. То ми је далеко важније од тога да могу да одем у ЕУ и да се тамо смешкамо једни другима. Ако хоћеш да живиш мирно, остави суседе на миру и не подмећи пожар код њих. Европа се освестила и почиње то да схвата. Чак и са мном су почели да се поздрављају и разговарају. Понављам, спреман сам да у интересу белоруског народа са било ким разговарам. Али за ову територију одговарам ја, исто као што Меркелова одговара за Немачку или Коморовски и Туск за Пољску.

 

Како се развија сарадња Белорусије и НАТО-а?

– Ми смо чланица „Партнерства за мир”, баш као и Србија. Имамо 1.500 км границе са чланицама НАТО-а. То су наши суседи. Да, нама се несвиђа много тога што се дешава на територијама које контролише НАТО. Ни њима се не свиђа много тога што ми радимо. Али, то незначи да не треба да разговарамо. Знате како изгледа сарадња у оквиру „Партнерства”. И нас и њих угрожавају исте ствари и треба да ујединимо снаге у борби против заједничких опасности као што су илегална имиграција, трговина наркотицима која ствара екстремизам, тероризам и шверц нуклеарних материјала. Немамо блиску војну сарадњу у смислу заједничког ратовања или војних вежби. Ту су нам приступи различити. Нећемо да учествујемо у авантурама које је НАТО почео у Југославији, а завршио у Ираку, арапским земљама или на неком другом месту. Нас то не занима. Имамо и других несугласица. Противимо се ширењу НАТО-а на исток и његовим великим маневрима близу наших граница, јер нас то онда тера да адекватно одговоримо. Ипак, разговарајући са њима, ми успевамо некако да мирно живимо и постојимо поред те алијансе.

 

Да ли сте крајем деведесетих предлагали да се Србији испоручи противавионски систем С-300, да се чак скине са дежурства у Белорусији да би се нама ставио на располагање?

– Откуда вам то?

 

Сазнао сам.

– Да, ми смо, искрено говорећи, са господином Милошевићем разматрали такву врсту помоћи. И не само С-300 већ и помоћ у ваздухопловима, већ смо разрадили и маршруте. Нашли смо и хероје пилоте у Белорусији који су били спремни да покушају да непримећено прелете до Србије. То је био веома ризичан задатак, јер војни авиони, ловци, нису као цивилни авиони. Они имају ограничен долет, поготово кад због наоружања под крилима не могу да закаче додатне резервоаре с горивом. Зато сам се ја састао с пилотима и предочио им ризике. Они су рекли да су свеједно спремни да лете и да су уверени да ће успети непримећени да пређу преко Украјине јер, како су рекли, познају тамошње стазе. На крају нисмо то успели да остваримо јер је господин Милошевић није веровао да НАТО може да изврши такву агресију. Касније је већ било касно, С-300 није могао да се пребаци јер је почела блокада. Ја сам упозоравао. Било агресије или не, морате много пре ње да се припремите. Замолите Русију, а ако Русија не буде могла… Када сам после, за време бомбардовања, долазио код вас, видео сам из авиона да сте војне авионе изместили са аеродрома по путевима, али тада је већ био проблем и са горивом и није се могло супротставити бомбардерима НАТО-а. Тада ми је Слободан Милошевић говорио: „Да нам је само један ваш С-300, све би било готово.” Ја сам му одговорио да је о томе требало да размишља раније, тим пре што смо ми то предлагали. Он је био уверен да би НАТО одустао ако би изгубио два-три авиона. А можда и не би.

 

Мислите ли да је косовски преседан, када је Србији узет део територије, утицао на ситуацију у Украјини?

-То је свакако био лош преседан. Видите да, кад год прекоре Русију, она одговара: „Како је то било могуће тамо, а овде није?” Са преседанима се не игра. Мислим да се прича о Косову није завршила и да ће тек имати епилог. То је колевка српског народа. Само је потребно време. А мислим да Срби никада неће одустати од Косова. Преседан је свакако био лош.

 

Ви сте пре неколико дана у Астани потписали споразум о Евроазијском економском савезу. Какве су амбиције тог савеза?

– Ствара се нови центар моћи. Можда је то нови улог у мултиполарност света. Не верујем да свет може да стоји на једној нози, јер се онда љуља тамо-овамо. Не може свет да зависи од воље само једне силе. Данас је јасно да се уздижу Азија, Кина, ЕУ је моћна организација а, ево, ствара се и нови центар који ће можда постати једно од упоришта света. Створен је преседан, рекао бих, економске државе. Још нисмо дошли до стварања политичког или војно-политичког савеза, али што се тиче економије, наши су грађани већ равноправни на целом простору.

 

Како гледате на покушаје ревизије историје Другог светског рата, нпр. декларацију Европског парламента којом се изједначавају комунизам и нацизам?

– Гледам и ових дана прославу дана искрцавања у Нормандији. То се слави с таквом помпом и тако се форсира у медијима, као да је то биоодлучујући догађај Другог светског рата. А морам да приметим да људи знају да бисмо ми и данас били под нацистичком заставом да Црвена армија није пробила источни фронт. Совјетски Савез је у рату изгубио скоро тридесет милиона људи. У Белорусији је сваки трећи становник погинуо. То сви знају. Ви сте нам много помогли, мислим Титови партизани, лако је било ослободити Југославију кад сте је ви храбро бранили. Нећу да вређам и омаловажавам ни Енглезе ни Французе, али гледајући прославу у Нормандији, стекао сам утисак као да су Французи највише ратовали, а Немци су прошли кроз Француску за један дан. За само један дан! И стално причају о француском Покретуотпора. А најјачи отпор био је у Белорусији, где је погинуло пола милиона партизана. То се прећуткује. Али неће моћи! Стално ћемо о томе свима причати. Поводом седамдесете годишњице ослобођења отворили смо нови музеј Отаџбинског рата да би омладина видела шта се дешавало. Радимо на обнови објеката логора Трестенка код Минска, у којем је страдало, по јеврејским изворима, око пола милиона људи.Тачно се зна да је спаљено двеста хиљада, а колико је тачно убијено, још се не зна. Довозили су ту Јевреје из целе Европе и наше људе, посебно из околине Минска и совјетске ратне заробљенике. То је четврти по ужасу логор у Европу. А било их је 240 на територији Белорусије. Ревизија историје је непримерена и нећемо је дозволити. Нашу победу никоме не дамо. Јер наша победа је и ваша победа.

 

Мирослав Лазански

Извор: Политика

Advertisements

Za godinu dana na Internetu nema nijednog komentara u vezi sa ovim obredom:

Порошенка ће ликвидирати Американци или ће га руља растргнути у резиденцији

Порошенка ће ликвидирати Американци или ће га руља растргнути у резиденцији

ЗА НОВИ ДРЖАВНИ ПРЕВРАТ У УКРАЈИНИ СУ ЗАИНТЕРЕСОВАНИ СВИ,

А РУСИЈА ЋЕ УЗЕТИ СВЕ ДО РЕКЕ ЗБРУЧ

Петар Порошенко

  • Сједињене Државе су вероватно већ у моменту када је био оборен малезијски Боинг (а упорно супротстављање украјинских власти истрази – наводи на мисао о њиховој умешаности у ту трагедију) – знале да Украјину неће успети да задрже
  • Американци ће Петра Алексејевича морати да ликвидирају – да никада никоме не би испричао шта су му и када обећавали, како су му, на пример, саветовали да бомбардовањима Донбас отера у камени век или како су припремали уништење малезијског Боинга
  • Међутим, мало ко ће се зачудити ако Порошенка – после низа нових пораза кијевских снага, који ће бити праћени огромним губицима – руља растргне директно у његовој резиденцији
  • Американци су одлично схватали да ће кијевска власт бити свргнута, али руска војска на територију Украјине формално неће ући, или ће ући тек када румунске трупе уђу у Молдавију, мађарске у Закарпатје, а пољске у Галицију. Кијевску власт ће свргнути украјински народ у лику устаника Новоросије   
  • Путин је Американцима још једном показао да је спреман да игра на њиховом терену и по њиховим правилима и да лепо побеђује
  • После доласка на власт у Кијеву комплетних нациста, Пољска, Румунија и Мађарска могу се побринути за судбину својих националних мањина на територији Западне Украјине. Међутим, улазак њихових трупа у Украјину биће могућ само уз договор са Русијом и само на оне територије на које им Русија дозволи. Иначе, устаници Новоросије могу и до Варшаве доћи
Пише: Ростислав ИШЋЕНКО, шеф Центра за системске анализе и прогнозе

САДА је већ јасно да су били неурачунљиви људи који су свргнули Виктора Јануковича – годину дана пре његовог гарантованог одласка са власти, не дочекавши да он помогне економији Украјине да се омасти руским новцем и да се договори о смањењу цене за гас. Како је тачно приметио један од њих: они су били неспособни да виде сутрашњи дан. А још нису ни схватали баш добро шта им се догађа пред очима.

Али, ако крајње скептично процењујемо интелектуални ниво „фебруарских револуционара“, шта тек рећи о интелектуалном нивоу човека који је у мају одлучио да постане председник Украјине? Јер, тада је већ и голим оком било видљиво да економије у Украјини више нема, да централна власт не контролише не само Доњецк и Луганск, него и друге области, а да главни град (Кијев) контролише сасвим условно – само дотле док неонацистички бојовници не одлуче да се прошетају владиним квартом. Јер, већ тада је било схватљиво да ће казнена операција у Новоросији доживети крах, а да Запад нема намеру да помогне ничим осим лепим речима.

Мени се чини да је Петар Алексејевич веома желео да му у биографији пише: „Председник Украјине“.

Могло би се показати одређено саосећање са њим јер Порошенко свој сан остварује у моменту када је Украјина фактички престала да постоји, а њен последњи легални председник државе – Јанукович – засео на територији Русије, невидљив и презиран више од пријатеља и сарадника него од својих непријатеља. Али, човек који не схвата да би у таквим условима власт могао задржати само политички и војни геније нивоа Бонапарте (а Порошенко није Бонапарта) – не заслужује саосећајност.

Јануковича мрзе зато што је имао прилику да спречи „клање“, али он није успео да реши тај прилично прост задатак због своје природне глупости и похлепе, како личне тако и оних којима је био окружен. Још већу мржњу заслужује Порошенко који се прихватио решавања много тежег задатка – спасавања онога што се већ распало, немајући за то ни потребну обуку, ни таленат, ни тим, а још није нашао за потребно да уради ништа друго него да кланицу, која још није била прешла крајњу границу, дигне на принципијелно нови ниво – максимално могући у условима Украјине.

Човек који је – уместо трагања за компромисом – донео одлуку  „све побити“, морао би барем имати могућност да реализује такав план.

У моменту добијања номиналне власти, Порошенко је био најслабија фигура украјинске политике. Није имао ни своју приватну армију нивоа Коломојског, чак ни нивоа Ахметова. Своју рођену Виницку област контролисао је слабије него (Сергеј) Тарута Доњецку. Оружане снаге и специјалне службе нису се потчињавале Врховном главнокомандујућем већ америчким војним саветницима.

Он није имао ни харизму Јулије Тимошенко, па чак ни тако лош партијски апарат какав су имали Кличко или Јацењук. Чак ни кредити ММФ нису формално давани ради Порошенка него ради Јацењука. Све у свему, у Петра Алексејевича није било никаквих реалних полуга за реализацију председничких овлашћења.

Он је био лишен и маневарског простора, пошто је већ уништено алтернативно политичко крило у лику Комунистичке партије Украјине и Партије региона (на које се у своје време више пута ослањао Виктор Јушћенко у сударима са сарадницима). А у трци за позиције најрадикалнијег – Порошенко није могао потући не само Јароша или Тјагнибока, него ни онога жалосног Љашка. А власт која касни за радикализацијом друштва у тренуцима револуционарних потреса (у Украјини је, у суштини, у току нацистичка револуција) – осуђена је на брзи крах.

Порошенко је фактички постао зиц-председник (формални шеф државе) коме је намењено да на себе преузме одговорност за све ужасе грађанског рата, па му се може догодити да оде не само са политичке арене него – и из живота.

Сједињене Државе су вероватно већ у моменту када је био оборен малезијски Боинг (а упорно супротстављање украјинских власти истрази – наводи на мисао о њиховој умешаности у ту трагедију) – знале да Украјину неће успети да задрже. То је и тада било очевидно чак и неупућеним посматрачима. Утолико пре су то биле дужне да схватају власти земље која има највећу у свету дипломатију и највећи шпијунски апарат.

У суштини, све што Американци од јула практично раде у Украјини и поводом ње усмерено је на то да извуку властити реп из Украјине са најмањом штетом, не само на то да га неко не причепи, него и да извуку неке бонусе из те већ изгубљене партије.

То су се у Русији могли спорити да ли је „Путин пустио низ воду“ или није пустио, да ли је „све пропало“ или још није баш све, да ли је Русији потребан само Крим или, можда, треба узети и Доњецк и Луганск. Упркос мишљењу, чијем ширењу је допринео познати хумориста Задорнов, у САД  уоште нису сви идиоти. Они умеју да веома добро процењују стратешке интересе својих опонената.

Све што Американци чине током украјинске кризе сведочи о томе да су САД добро схватиле и да разумеју да је Русији Украјина потребна цела (могуће је – без западних области, али до реке Збруча да је сигурно потребна). Зато су Американци градили своју игру на томе да ће Русија морати да уђе у Украјину. Остале могућности да ситуација буде враћена на стање „до преврата“ – Вашингтон је брижљиво искључио и доследним форсирањем зверске суровости казнене машине Кијева – чинио све да Путин не може да не посегне за увођењем војске (у Украјину).

Али, већ у јулу је постало јасно да Кијев устанике не може разбити. Само кијевски „стратези“ нису знали да ће владине шансе да угуши побуну – ако побуњени региони опстану пред њеним снагама макар два месеца – почети да падају на нулу.

А Новоросија је до јула већ прошла кризну тачку. После тога су уследила нека повлачења и губици значајних територија, али је однос снага већ тада престао да буде неупоредив. Украјинска авијација је изгубила доминацију у ваздуху и сачувала само способност наношења удара по градским четвртима са велике висине (што је било недовољно да се обезбеди подршка трупама). Устаници су већ тада покушавали да изводе контраударе са коришћењем оклопне технике и да формирају своје прве артиљеријске формације.

Већ у јулу је против конгломерата састављеног од бивших оружаних снага бивше Украјине, батаљона неонациста, приватних армија тајкуна и напросто бандитских група попуст „корпуса Десног сектора“ – већ деловала невелика, али добро обучена, наоружана и стално растућа армија. Та армија је већ имала могућност да већи део добровољаца упути у позадину као резерву и ради обуке. На фронту се та резерва појавила крајем августа, а смешно је помислити да Американци о њој нису ништа знали, они који практично знају све.

Дакле, Американци су одлично схватали да ће кијевска власт бити свргнута, али руска војска на територију Украјине формално неће ући, или ће ући тек када румунске трупе уђу у Молдавију, мађарске у Закарпатје, а пољске у Галицију. Кијевску власт ће свргнути украјински народ у лику устаника Новоросије. Путин је Американцима још једном показао да је спреман да игра на њиховом терену и по њиховим правилима и да лепо побеђује.

Да су Американци хтели да спасавају Порошенко, они би му посаветовали да повуче војску, да заузме одбрамбену позицију и да започне преговоре, а истовремено би му организовали заштиту од украјинских радикалних елемената. Офанзива устаника развијала се прилично споро, па би украјинске јединице – да су добиле такву наредбу – успеле да одступе. Али, оне све до данас такву наредбу нису добиле, чак обрнуто – присиљавају их на бесмислене и самоубилачке нападе.

Уз све ово, Порошенко је успео и да распусти парламент управо на почетку офанзиве Новоросије, а Американци га у томе нису зауставили. Петар Алексејевич може бити да није ни био свестан да распуштање парламента нагло повећава број његових личних непријатеља унутар дотад лојалног дела украјинске политичке елите, да додатно дестабилизује и онако нестабилну ситуацију у земљи, а што је најважније – претвара Порошенка у једини извор формалне власти, сваљујући на њега реалну одговорност за све што се догађа у земљи. Али, Американци су и то знали. А нису се умешали.

Резултат је дошао већ 29. и 30. августа. Тада је гомила нимало мирних људи (међу њима је било и наоружаних бораца ко зна којих војних формација) јуришала у Кијеву на Министарство одбране и тражила не само оставку министра него и импичмент Порошенка. У процедури импичмента мора да буде активно укључен парламент, а то је – с обзиром на ситуацију – подразумевало да руља тражи да председника Украјине од власти одстрани већ распуштена Врховна Рада.

Најгоре тек долази. Главни порази украјинских снага тек ће се догодити. Те снаге су опкољене, али нису уништене, још није дошло до предаје Мариупоља, армија Новоросије још се не спрема за офанзиву на Запорожје. Али, кроз недељу-две – кренуће „реке“ мртвачких сандука из „џепова“ у којима су опкољене украјинске јединице, а почеће и бекство, уз бацање оружја и технике, преплашених „хероја антитерористичке операције“. Бекство оних који успеју да се извуку из обруча.

У крајње радикализованом Кијеву тада ће почети да се поставља питање: ко је крив за поразе. Спреман сам да из једног покушаја погодим да ће за кривца бити проглашен Порошенко и да ће га нацисти окривити за недовољну суровост при уништавању становништва Новоросије и у борби са противницима режима у Кијеву и у другим градовима који се још потчињавају Кијеву (посебно, ако дотле дође до успешног антикијевског устанка бар у једном од градова са милион становника на територији историјске Новоросије).

Истовремено ће у Дњепропетровску, у тиму Коломојског који је током своје бурне активности у Украјини навикао да прво забрља а потом се откупи за почињено, почеће да се размишља чију главну понудити Москви. Ја бих предложио Корбану и Филатову 8најближи сарадници Коломојског) да поразмисле да понуде главу Коломојског, али сам уверен да ће се они одлучити за Порошенкову главу. Нећу ни да помињем Јулију Владимировну (Тимошенко) која никада никоме ништа не опрашта, а уверена је да се може и са Путином договорити, и од Меркелове новац добити, и Обамину армију навести да брани Украјину. Петру Алексејевичу је боље да не допадне у њене руке.

Све у свему, звезде су се тако сложиле да су за нови државни преврат у Украјини заинтересовани сви.

Неко ће упитати: у чему је ту амерички интерес?

Он је једноставан као истина. Као што сам већ навео, Американци гледају да извуку реп из Украјине док га тамо неко није коначно пригњечио. Како да оду, неприлично одбацивши Порошенка коме су се клели да ће се с њим раме уз раме борити против „руске агресије“. Али, ако Порошенка свргну потпуно откачени нацисти, па још заведу свој терор, САД ће добити прилику да нагло прогледају и да саопште: „Да, демократија у Украјини није успела. Наравно, Русија је крива што су великог демократу Порошенка свргли нацисти, упркос томе ми, Американци, не можемо даље да подржавамо кијевску владу јер је она апсолутно нелегитимна и састављена од потпуних морона.

Истина је такође да ће они Петра Алексејевича морати да ликвидирају – да никада никоме не би испричао шта су му и када обећавали Американци, како су му, на пример, саветовали да бомбардовањима Донбас отера у камени век или како су припремали уништење малезијског Боинга. Међутим, мало ко ће се зачудити ако Порошенка – после низа нових пораза кијевских снага, који ће бити праћени огромним губицима – руља растргне директно у његовој резиденцији.

Има у свему један плус. После доласка на власт комплетних нациста, Пољска, Румунија и Мађарска могу се побринути за судбину својих националних мањина на територији Западне Украјине. Међутим, улазак њихових трупа у Украјину биће могућ само уз договор са Русијом и само на оне територије на које им Русија дозволи. Иначе, устаници Новоросије могу и до Варшаве доћи.

Што је најважније, заузимање бивших украјинских територија од стране источноевропских „демократија“ – отвориће могућности за комплетно међународно-правно регулисање последица украјинске кризе- уз респектовање интереса Русије.

А ради целе тог блаженства потребно је да ишчезне Порошенко из кога су Американци већ исцедили све што су могли. Само прави нацистички режим може даље водити рат и обезбеђивати у потребној количини смрти, избеглице и разарања.

Због свега овога, Порошенко нема никакве шансе – за његов пад су заинтересовани сви, за његово физичко уклањање – безмало сви.

А да је узео за пример паметног Тјагнибока (лидер ултрадесне партије Свобода) – стајао би добро.

Тјагнибок се не гура у прве редове, нигде не ратује, учврстио је своје позиције у Галицији. Можда ће мало касније бити у прилици да пољском окупационом режиму даје добровољце за помоћну полицију.

А грађани Канаде украјинског порекла учиће историју краткотрајне украјинске државности са краја 20. и почетка 21. века по Тјагнибоковим, а не по Порошенковим мемоарима.

Категорије:

MOLIM DELITE: Apel svim službenicima CIA, onim malim i onom visokim i onim na terenu;

MOLIM DELITE: Apel svim službenicima CIA, onim malim i onom visokim i onim na terenu;

NIKO NIJE DUŽAN NIČIJE GLUPOSTI SPROVODITI U DELO !
A JOŠ MANJE JE NEKO DUŽAN UČESTVOVATI U PRIPREMAMA I REALIZACIJAMA PRLJAVIH RADNJI, ZLOČINA PO NALOGU ŠAKE UZURPATORA SILE, VLASTI I MEDIJA JER U SVOJOJ SUŠTINI SLUŽE SAMO ŠAČICI HAZARDERA, BASNOSLOVNO BOGATIH POJEDINACA, UZURPATORIMA VLASTI I MOĆI NAD MEDIJIMA, DA STAVE SVOJ ŽETON NA PRAVI BROJ NAJVEĆEG KASINA NA SVETU, BERZE, U NJUJORKU I DRUGIM „WOLSTRIT CENTRIMA“ ŠIROM SVETA KAKO BI LIČNO POSTALI JOŠ BOGATIJI PA MAKAR TO I NA ZLOČINIMA U KOJIMA STE VI SVESNO ILI NESVESNO SAUČESNICI MEŠANJEM U UNUTRAŠNJE STVARI SUVERENIH DRŽAVA, RUŠENJEM I PODIZANJEM VLADA, ORGANIZOVANJEM KAMPOVA ZA TERORISTIČKE OBUKE, DOTURANJEM ORUŽJA, ORGANIZOVANJEM RAZNIH DIVERZIJA ITD.
NISTE SLEPI NITI TOLIKO GLUPI DA NE VIDITE ŠTA JE NASTALO IZ TIH MEŠANJA U UNUTRAŠNJE POSLOVE SUVERENIH DRŽAVA. U SVIM TIM DRŽAVAMA ŽIVI NAROD U DALEKO GORIM USLOVIMA ŽIVOTA NEGO ŠTO JE ŽIVIO PRIJE TOG NASILNOG MEŠANJA PO NALOGU NEKIH IZ WAŠINGTONA TIH NAJUTICAJNIJIH BOGATIH ALI NAJCRNJIH KRIMINALACA I ZLOČINACA KAKVIH ISTORIJA ČOVEČANSTVA DO SAD NIJE POZNAVALA.

POGLEDAJTE TE REZULTATE TOG MEŠANJA I ŠTA JE NASTALO OD TIH DRŽAVA: JUGOSLAVIJE JE NESTALO KAO DRŽAVE, IRAK JE RAZOREN! SAMOUBICAMA I KRVOPROLIĆEM JE ZAMENJENA PREDHODNA DRŽAVA, PA LIBIJA, SIRIJA I SAD UKRAJINA. TO JE SLIKA I PRILIKA MEŠANJA VAŠIH PREDPOSTAVLJENIH U UNUTRAŠNJE STVARI SUVERENIH DRŽAVA. POSMATRAJUĆI REZULTATE TOG MEŠANJA MORA VEĆ VIŠE JEDNOM I NAJSKROMNIJEM UMU BITI JASNO DA JE IZGUBIO SVAKO MORALNO PRAVO DALJEG MEŠANJA U UNUTRAŠNJE STVARI SUVERENIH DRŽAVA. RAZORENI GRADOVI POBIJENO NEDUŽNO STANOVNIŠTVO SU REZULTAT TIH MEŠANJA A I OGLEDALO ONIH KOJI SILOM NAMEĆE SVOJU VOLJU ZLOUPOTREBLJAVAJUĆI „VAS“, MEDIJE I PREANBICIOZNE POLITIČARE KOJE SAMI DOVODE NA VLAST RADI EFIKASNIJE MANIPULACIJE NJIMA. IZVOR SVOG ZLA POTIČE OD TIH NEKOLIKO BASNOSLOVNO BOGATIH, SVOJIM NOVCEM UTICAJNIH OSOBA PO ONOJ, NOVAC BUŠI GDE I NAJTRVRDJA BURGIJA NE MOŽE.

NAROD JE SVUGDE NA SVETU U SVOJOJ SUŠTINI MIROLJUBIVOG I GOSTOLJUBIVOG KARAKTERA KOJEMU NISU POTREBNI RATOVI NITI BILO KAKVI KONFLIKTI. RATOVI I KONFLIKTI SU POTREBNI ONIMA KO OD NJIH IMA I KORISTI ODNOSNO OD NJUH PROFIT.

ČOVEK SE NE RADJA DA BI RATOVAO I GINUO VEĆ DA BI ŽIVEO. ŽIVOT JE I ONAKO VEOMA KRATKOG VEKA DA BI GA SPROVODIO U RATOVIMA I KONFLIKTIMA. ŽIVOT JE A NE RAT, BOŽIJA VOLJA. SVI SMO GA DOBILI BEZ DA SMO PITANI DA BI GA ŽIVELI I SVAKOM ĆE BITI ODUZET BEZ DA BUDE PITAN. ŽIVOT JE BOŽIJA VOLJA A NE UBIJANJE, RATOVI I IZAZIVANJE VEŠTAČKIH KONFLIKATA. TO NE SAMO DA JE SKRNAVLJENJE BOŽIJE VOLJE VEĆ JE TO I ZLOČIN NAD ČOVEKOM, BOŽIJIM DELOM!
NIKO NIJE DUŽAN IZVRŠAVATI NITI PONAVLJATI IČIJE GLUPOSTI POGOTOVO NE ONE KOJE VODE U ZLOČIN. SVAKOM JE BOG DAO UM DA SE NAHODI PO SVOJOJ VOLJI U SMISLI ODRŽAVANJA ŽIVOTA A NE U SMISLU NJEGOVOG UNIŠTENJA. VAŠA JE DUŽNOST DA SE RAVNATE PO SVOME UMU ILI KAKO SE TO KAŽE PO SVOJOJ SAVESTI DA MIROLJUBIVIM PUTEM I UTICAJEM DOPRINESETE SVEOPŠTEM BLAGOSTANJU SVEUKUPNOG SVETA OVE PLANETE. NASILJEM POSTIGNUTI REZULTATI SU KRATKOTRAJNOG DAHA ZA RAZLIKU OD REZULTATA OSTVARENIH MIRNIM PUTEM. WILI BRAND JE SVOJIM PADOM NA KOLENA SRUŠIO BERLINSKI ZID-UKLONIO GVOZDENU ZAVESU IZMEDJU ISTOKA I ZAPADA I PROMENIO TOK SVETSKOJ ISTORIJI. ŠTA JE IZ TOGA NASTALO JE REZULTAT NASILNE POLITIKE PA NAM DANAS I SVET TAKO IZGLEDA. APELUJEM SA POSEBNOM MOLBOM DA ODKAŽETE SVOJU POSLUŠNOST SVOJIM PREDPOSTAVLJENIM UKOLIKO VODI U KONFLIKTE NASILJE I RATOVE. OD SVEGA JE MOGUĆE POBEĆI ALI OD SVOJE SAVESTI SE TO NE MOŽE.
KONFLIKTIMA, NASILJEM I RATOVIMA SE NE REŠAVAJU PROBLEMI VEĆ SAMO ZAOŠTRAVAJU! NEMOJTE DOZVOLITI SEBI DA SE MANIPULIŠE SVAMA I VAŠOM SVEŠĆU I TO POSEBNO NE U INTERESU NEČIJEG PROFITA I POHLEPE A NA RAČUN NEDUŽNIH ŽRTAVA! OD SAVESTI SE MOŽE, NA KRAĆE STAZE, POBEĆI ALI JOJ SE NE MOŽE ZA UVEK UTEĆI. ONA SE KAD TAD KAO BUMARANG VRAĆA DA STVORI OD OSTATKA NAM ŽIVOTA PAKAO ILI RAJ.

Dušan Nonković