MOJ PRIJATELJ I MALAGENIJA

MOJ PRIJATELJ I MALAGENIJA

Dragi prijatelji ovog puta vas neću „gnjaviti“ mojom poezijo umesto pesme evo vam jedne moje priče koju je život napisao.

Prije tu negde 60 i nešto godina u četvrtom razredu osnovne škole sreo sam jednog mališana, nešto višljeg od mene sa gitarom okačenom o vrat. Bio je ponavljač simpatičan nalik na nekog malog meksikanca. Od gitare se nije odvajao a škola ga je utoliko manje interesovala pa je iznova ponavljao i ako je bio od jednog direktora sin. Nekoliko godina kasnije sam ga ponovo sreo sa gitarom o vrati. Bio je to lep sunčan dan a naš slučajni susret, posle toliko godina, desio se na subotičkom korzu, beše za obadvoje prijatno iznenadjenje. Pričao mi je da će u mornaricu, naravno zbog gitare. Ponovo ga godinama nisam vidjao do jedne subote na omladinskom plesu. Tu se zagledao u jednu lepu mladu devojku koju sam slučajno znao, jednom prilikom upoznao preko mog jednog školskog druga koji joj je bio komšija sa zajdničkim dvorištem. Kad sam to rekao da je poznajem sav je goreo od želje da je upozna i tako sam ga upoznao ali pod uslovom da zapeva na bini sa orkestrom. Naravno da mi to nije bilo teško, da ga nagovorim. Kad je taj moj prijatelj, školski drug iz detinstva zapevao Malageniju nastala je apsolutna tišina u sali u kojoj je bilo nekoliko stotina mladih. To je bilo u leto pred moj odlazak za ljubljanu na studije. Subotama smo švrljali od plesnih sala do hotela i kafana. Tako se nadjosmo zajedno i u hotelu Beograd na Subotičkom korzu. Ušli smo, na bini je svirao ciganski orkestar. Ja sam ih upitao dali bi mogao da zapeva i moj kolega. Pogledali su se i klimnuli glavom. Kad je moj prijatelj, još iz osnovne škole, ponavljač, zapevao desilo se pravo čudo. Sa korza se toliko nakupilo naroda da su konobari morali sa tacnama stojati tamo gde su se zadesili sve dok nije završio sa pesmom. Posle mog odlasku na studije u Ljublanu, nekoliko godina se nisam video sa mojim prijateljem na kojeg sam bio istinski ponosan do jednoga dana u vozu sa nekom grupom, orkestrom. U medjuvremenu je bio pozvan na prijem da svira i peva meksikanskom predsedniku koji je bio u poseti Titu. Dobio je kompletno meksikansko odelo sa velikim sombrerom. Tada turizam nije bio do te mere razvijen tako da je taj veliki šešir kod nas u Vojvodini predstavljao neku atrakciju. Na tom putovanju za ljubljani i našem ponovnim susretu posle više godina upitao sam ga, otkuda on u tom vozu. Reče mi da je dobio poziv od zagrebačke televizije da nastupi. Pevao je sa njegovom grupom ko u groznici. Nisam mu hteo smetati. Pri sledećem susretu posle opet nekoliko godina sam ga upitao; kako je bilo na Zagrebačkoj televiziji? On mi reče, loše, celu noć je pevao pa kad je trebao nastupiti bio je promukao , malte ne izgubio glaj. U medjuvremenu je oženio tu devojku sa kojom sam ga upoznao- Dobio je i sina sa njom. Od tada je ponovo prošlo tu negde deset do petnajest godina. Tačnije rečeno do moje svadbe u Palmi na Paliću. Bilo je tu negde pedesetak gostiju, roditelji moje supruge i braća i sestre iz Nemačke kad su se odškrinuše vrata susedne sale i ču se muzika i neki meni poznati gla. Nije prošlo mnogo vremena kad se pojavo on moj školski drug iz osnovne. Iznenadjenje je bilo perfektno kako za mene tako i za njega. Naravno da se Moj prijatelj Štulić Boško našao i na grupnoj svatovskoj fotografiji. Dao mi je na rastanku kasetu sa svojim pesmama. Decenije su prolazile a da se nismo čuli. On tamo ja u tudjini. Prije tu negde 4 godine sam sreo mog drugog školskog druga iz tih vremena a jedinog koji je stanovao u istoj ulici u kojoj sam i ja proveo detinjstvo. Tog druga isto nisam vidjao češće od pevača Boška. I njega sam slučajno sreo drugi dan posle mojeg venčanja kad me je telefonom nazvao da mi kaže da se on vemčao par minuta prije mene isto u gradskoj kući. I tu je iznenadjenje bilo perfektno. Zar od tolikoh godina da se ženimo u istoj godini u u istom danu i satu! Rekao mi je da je tek u novinama video da sam ja odmah posle njega bio na redu. Tad se setih komentara starije sestre moje supruge koja je deset godina mladja od mene. Ona, suprugina sestra, je zavirivala da vidi ko se to prije nas venčava pa je rekla ju baš je mator ovaj mladoženja. Nisam tada ni sanjati mogao da je to moj školski drug Mijodrag, moje isto godište. Naravno da smo to zajednički proslavili kod njega-nastojao je da dodjemo kod njega na roštilj. Eto tog mog druga, pajtaša iz detinjstva Miodraga sam upitao dali zna šta je sa Štulićem pevačem meksikanskih pesama? On mi je sonu stranu telefona rekao da koliko je čuo da se naklazi u nekom staračkom domu i da je oboleo od amnezije, da se ne seća skoro ničega. Da moji dragi prijatelji i to je život. Teško je za poverovati jer je u sećanju onakav kako sam ga u mojim svatovima video i kao klinca sa gitarom o vratu. Nije ništa čudno kad se poželi dug život ali verujte da je teško kad se prijatelji ispraćaj na večni put ili na ovakav način.
Eto to probudi ova pesma u meni pa vam stavljam na raspolaganje da i Vi poslušate Malageniju…Moj prijatelj ju je lepše pevao u to sam sto posto siguran:https://www.facebook.com/video.php?v=714349605288614&set=vb.100001407444807&type=2&theater

DN

Werbeanzeigen

Арсеније Станковић: Вучићу, одлука Уставног суда је и за тебе обавезна или Чекајући одговор премијера Србије

Арсеније Станковић: Вучићу, одлука Уставног суда је и за тебе обавезна или Чекајући одговор премијера Србије

pol arsenovic 620x0

Потпредседник Народне скупштине Републике Србије Константин Арсеновић упутио је посланичко питање председнику Владе Републике Србије господину Александру Вучићу, везано за остваривање права војних пензионера за ванредно склађивање месечних принадлежности за 11,06 одсто од 1.1. 2008. године, којим је тражио одговор премијера Републике Србије Александра Вућића да ли Влада Републике Србије има у плану да предузме мере како би се отпочело са решавањем овог питања.

У тексту посланичког питања потпредседник Народне скупштине навео је да

„Војни пензионери Србије више од шест година не могу да остваре законом утврђено право о ванредном усклађивању пензија за 11,06%. То право им је у два наврата признато одлукама Уставног суда Србије и пресудом Управног суда Србије, а потом је то право признао решењем и Врховни касациони суд.
Напомињем да су сви државни и други органи којима су поверена јавна овлашћења дужни у складу са чланом 171. Устава Републике Србије и чланом 104. Закона о Уставном суду, да поштују и извршавају одлуке Уставног суда. Непоступањем по овим одлукама и пресудама наноси се огромна штета и држави и војним пензионерима, јер се основни дуг непрекидно увећава (судски и адвокатски трошкови, камате и вештачење)“.

Када потпредседник Народне скупштине Републике Србије, највише законодавне власти демократске земље, пита премијера хоће ли или неће Влада да поштује законе властите државе, онда се са правом, без немере да се да било каква злонамерна квалификација, поставља оправдано питање да ли су владе које су биле од 1.јануара 2008. године, укључујући и актуелну, свесно отишле с оне стране принципа владавине уставности и законитости као једног од темељних принципа савремене демократије!

Дакле, приморан да постави овакво питање премијеру, потпредседник Скупштине Србије, уважени генерал Константин Арсеновић устао је у одбрану уставности и законитости и обелоданио оно што већина грађана Србије осећа на својој кожи све време транзиционе пљачке – „Пети октобар“ означио је почетак срамног и нехуманог преливања друштвеног и државног капитала у џепове појединаца.

Војни пензионери, поред избеглица са ратом захваћених простора чије је страдање незабележено у новијој истрији Европе, вероватно су највећи губитници- остали су без огњишта, постали су бескућници а насрнуло се и на законима стеченим правима.

Како мучан и горак утисак, у осиромашеној држави, остављају снимци физички и материјално – захваљујући 5. октобру- набилдованих политичара који се поливају леденом водом. Све сами хуманитарци ( уваженог и племенитог спортисту господина Ђоковића изузимам ), који су уместо да решавају државне проблеме решавали једино проблем властитог богаћења!

Посебном жестином против и мржњом према војним пензионерима и Војсци Србије истакли су се поједини министри војни који имају своја имена и презимена. Али, авај, чини се да је штит власти непробојан! Нико не одговара за своја недела!

Традиционално инертан војни механизам и Удружење војних пензионера Србије, коначно су схватили, или је дошло до грла, да се на непримерено понашање власти мора адекватно одговорити. Главни одбор удружења ВПС донео је закључак о организацији јавних протеста против Републичког фонда ПИО и Владе Републике Србије. А када протести почну, тешко да ће све бити по старом. И ред је да неко поврати углед Војске која је увек била уз народ и то је показала у овогодишњим поплавама. Ако премијер оправдано преноси поруку свету да Србија није за поткусуривање интереса великих сила, онда би морао да зна да је гарант такве поруке, који никада није издао интересе свог народа, Војска Србије, а војни пензионери и те како велики потенцијал кога су се политички дилетанти тако лако одрекли!

На потезу је премијер Републике Србије!

Comments

comments

Pjer-Mari Galoa, penz. general vazduhoplovstva o bombardovanju Srbije (Video sa prevodom na srpski)

https://www.youtube.com/watch?v=-wNb4Fw_Kc0

PODIVLJAO Drama u Varaždinu: Napao poreznike, ujedao i gušio policajce Video

PODIVLJAO Drama u Varaždinu: Napao poreznike, ujedao i gušio policajce Video

Nepoznati muškarac koji u Varaždinu prodaje hranu i piće tokom najveće turističke manifestacije “Špancifrest”, u petak uveče, pred više hiljada ljudi, napao je najpre zaposlene iz Poreske uprave, a zatim i policajce. Savladan je tek kada je u pomoć priskočio jedan prolaznik.

Pomahnitalog vlasnika štanda jedva obuzdali

Kako je saopštila Varaždinska policija, do incidenta je došlo u prostoriji policijske

stanice kada su radnici Poreske uprave prijavili da ih je neposredno pre toga, na

štandu za prodaju peciva, vređao i napao nepoznati muškarac.

 

Dvojica policajaca su odmah istrčala na mesto događaja. Tamo su zatekli muškarca koji ih je upitao da li njega traže. Nakon što mu je jedan pripadnik reda i mira zatražio ličnu kartu, on je to odbio, a zatim je počeo da viče, nazivajući ih raznim pogrdnim imenima.

 

Policajci su ga upozorili da krene s njima u policiju. Tada je prestao da viče i zamolio ih je da mu dozvole da stavi kolica za prevoz tereta u svoj kombi. Ali nije dugo bio smiren.

 

Nakon što su prošli nekoliko metara, pokušao je glavom da udari jednog od policajaca, pa je njegov kolega morao da interveniše. Međutim, u gužvi sva trojica su pala na zemlju.

 

Kako je saopštila policija, vlasnik štanda je počeo da guši jednog od policajaca, a

potom ga udario kolenom u međunožje. Sve vreme je pružao otpor, nekontrolisano mahao rukama i grizao, pa je jedan policajac bio primoran da ga isprska po licu sprejom sa nadražujućom supstancom.

 

Kako je agresivni muškarac i dalje pružao otpor, u pomoć je priskočio jedan od

prolaznika i pomogao policajcima da savladaju podivljalog napadača. Kada su ga priveli utvrdili su da je u pitanju 46-godišnjak iz Varaždina. Doktorka Hitne pomoći, koja je pozvana u policijsku stanicu, utvrdila je da je zadobio kontuziju

ramena i glave.

 

S obzirom da se žalio na bolove desnog ramena, prevezen je u Opštu bolnicu Varaždin, gde je dijagnostifikovano da ipak nema nikakvih preloma.

 

VIDEO > Okršaj policije s pomahnitalim vlasnikom štanda: