НАКНАДНА ПАМЕТ (Обећање лудом радовање) – „Или ће дипломатско-козуларна служба постојати или не

НАКНАДНА ПАМЕТ

(Обећање лудом радовање)

„Или ће дипломатско-козуларна

служба постојати или не. Овако,

боље да је немамо“. Д а ч и ћ

Комнен Коља Сератлић

Уобичајено је да се као порука на почетку књиге, испод наслова неког текста, наведе мисао познатог научника, философа, славног војсковође, државника. Ова изјава неће бити цитирана испод будућих наслова, јер нипочему не спада у мисли великих личности. К томе, министрово закаснело паметовање је позајмљено, оно је туђе. Чак и да је аутор изјаве, министар нам неће никада одговорити, зашто до такве констатације није дошао свих ових дугих досовских година, док је био у опозицији, а посебно као председник Владе. Наиме, у време председниковања и потпредседниковања, за њега, као, нажалост, и за многе друге, Министрство је само служило да запошљавају своје партијске кадрове, пријатеље, родбину, да их „наоружају“ дипломатским пасошима и девизном платом.

Дипломатско-конзуларни апарт (служба) не би био у оваквом тешком гљивичном стању (министар изјави „боље да је немамо“) да се од октобарске пироманске револуције 2000. године макар један председник Владе позабавио стањем у Министрству иностраних послова (подсећам да је 2000. године, Министрство иностраних преименовано у Министзрство спољних, што је задужену и сиромашну Србију, односно пореске обвезнике коштало десетине милиона евра). У већини земаља, МСП је по значају изнад свих министарства. У Србији је годинама препуштано самовољи министара, уз строги надзор амбасадора великих сила, посебно Империје.

За време СРЈ, председници Савезне владе Жижић, а након њега Пешћ, нису се бавили МСП. Као црногорски представници и чланови СНП, односно непринципијелне коалиције СНП-ДОС, сматрали су да је Министарство (иако СРЈ) српско, јер је Ц. Гора имала своје – министра и дипломатски апарат. Спроводило је и самосталну спољну политику, дијаметрално супротну од српске спољне политике. Такође, нису их занимали црногорски кадрови у МСП-у, осим колико ће Ц. Гора имати амбасадора и генералних конзула. Затражили су и добили 34 амбасадорска места, што је био један од важних услова да уђу у коалицију. Какве су кадрове послали на та 34 места по свету, ушло је већ одавно у Гинисову књигу (то неодговорно кадровање и српско и црногорско, било је тема неколико мојих текстова у том време, примере које сам наводио били су у домену фантастике).

Након што су Монтгломери и Свилановић избацили из МСП више од 400 дипломата, администртивних радника, возача, спремачица, међу којима и моју маленкост, обратио сам се за помоћ Пешићу. Прво је упитао да ли сам чалан СНП. Подсетио сам га да дипломати по Кодексу МСП-а (чл. 3), немају право да буду чланови неке партије. „Ја нијесам у добрим однооосима са Свилановићем“, рече прешједник Владе. Отворио је фиоку и извадио два предлога за амбасадоре. „Нећу да се саглааасим са њиховим предлооозима, јер нијесу прихвааатли један приједлог Ц. Горе“ (напомена: не оправдавам Империјиног кадровика ни минстра, тај кандидат је био за Риплија). „Покушаћу да те вратим у Министарство, након што потпишеш пристууупницу у СНП“. Нисам потписао.

У именовању амбасадора (ДОС је од октобра 2000. до марта 2001. опозвао све дотадашње), не може се заобићи трагикомична улога прдседника СРЈ Коштунице, који је једини имао право да потпише или не потпише акредитивна писма. Свима, након филтера Монтгломери-Свилановић, Коштуница је потписао акредитиве. Медији и домаћи и страни су се „забављали“ („забављају“ се и у овим временима) са многима који нису испуњавали ниједан услов да буду амбасадори. Нажалост, неки су именовани за амбасадоре да би их склонили у инострнаство због афера и судских процеса. На све то, иако је опомињан, Коштуница се није обазирао.

Ове и наредне примере наводим не ради личне промоције, већ због читалаца да виде ко је све био и каквог су морала били председници или министари спољних послова. Без личних примера и докумената које поседујем, све друге писаније су оговарање, а оговарање је одгођена агресија. А, онда ми неки моји вајни критичари замерају када кажем да сам сведок времена, да сам чињеничар, да се служим истином у текстовима, наступима на ТВ каналима, округлим столовима, односно да се не ради о освети због избацивања из Министарства. Многи (нажалост милиони) у Србији, којима су кафићи универзитети, не желе да чују шта је раније било. Ми их замарамо и смарамо са некаквом „глупом прошлошћу“, а нису свесни да је та „глупа прошлост“ узрок садашњег тешког стања и безнађа у коме се управо они налазе.

Председник Владе Србије у тим унурашњим несрећним временима био је З. Ђинђић, велико откриће и нада српске политичке сцене. Иако Србија тада није имала Министрство спољних послова, министру спољних послова СРЈ Свилановићу, Ђинђић није био предпостављени. Након очекиваног разлаза са ДСС и Коштуницом (осим озбиљних политичких разлога, њега је Коштуница, како је интимно говорио пријатељима, замарао својом спорошћу и неодлучношћу), Ђинђић је јавно говорио, као и чувена портпарл ДС (пијанистица), да води паралелну спољну политику. Путовао је у разне земље, сретао се са нјвећим државницима тога времена. Није обавештавао МСП, ни о програму, ни о циљу путовања, као ни о резултатима разговора. Дипломати у земљама које је посећивао добијали су од домаћина неке мрвце о садржају разговора или су информације (депеше) „скрпљали“ на основу новинских изјава, конференција за новинаре, односно саопштења за штампу.

Дакле, овде није реч о томе какву је спољну политику водио Ђинђић, шта је говорио Шираку, Шредеру, Блеру, Бушу, Берлусконију, Путину и др., шта је говорио о Космету, Српској и другим домаћим и спољнополитичким проблемима (о томе се пислао и писаће се још), овде желим показати да није имао буквално никакав однос са МСП, односно са проблемима у том Министрству. Њега није занимало понашање Свилановића, кадровање, односно ко ће бити амбасадори и дипломати – истеривање недужних радника на улицу, он није тражио услуге Министрства. Самостално је креирао спољну политику, за њега није постојао ни Коштуница, ни Парламент, ни Влада (интерсантно је да су се тако понашали и неки амбасдори, као нпр. Ст. Протић у Вашигтону). Због свега тога, посебно због партитократијске борбе, неке његове посете су праћене скандалима (за време посете Лондону, амбасадор ДСС- овац је напустио Лондон и отишао на излет, о посети Паризу, уздржаћу се овом приликом).

Након неразјашњеног и срамног убиства Ђинђића, председник Владе је био Зоран Живковић, познати виноградар и познавалац вина. Пре једногодишњег председниковања био је министар унутрашњих послова СРЈ и председник Стамбене комисије савезних органа. Неће остати упамћен ни као министар ни као председник Владе, већ по учешћу у криминалном растурању огромног Стамбеног фонда савезних органа, без Правилника, Комисије, Ранг листе.

Од СРЈ Солана је створио ДЗСЦГ. Председник Савета министара ДЗСЦГ постао је поново Црногорац, С, Маровић. И њему сам се обратио за помоћ. Одговор је потписао његов шеф Кабинета И. Јовичић: „Предсједник је наложио да Вам пренесем да не може помоћи, да се не бави МСП, односно да нема никакав утицај на то Министрство“ – „O tempora, o mores“. Судски спор сам водио две и по године (иако се судски спор из рада и радних односа мора завршити у року од 6 месеци). Суд је донео правоснажну и извршну пресуду да ме врате у МСП. Након годину и два месеца, из дипломатије ме за сва времена избацује Вук Драшковић.

Пре избора у децембру 2003. године, доставио сам Коштуници анализу (шест и по страница) о стању у МСП. У предизборној кампањи на једном ТВ каналу, споменуо је ту анализу и дао обећање бирачима да ће се, ако га изаберу, позабавити тешким стањем у МСП. Победио је на изборима, постао је председник Владе. Неколико дана сам ишао у зграду Владе Србије. Из портирнице сам разговарао са његовим шефом Кабинета, тражио само сусрет са Коштуницом. Након петог-шестог доласка, заменик шефа Кабинета је преко телефона саопштио: „Председник Коштуница је рекао да Вам пренесем, да неће да се бави МСП док је Вук Драшковић министар“. Шта после овог саопшетња рећи, а остати пристојан – председниковао је два мандата, није се бавио МСП.

О раду председника Владе Цветковића, када је у питању МСП, нема шта да се напише, он се бавио паметнијим и уноснијим послом – приватизацијама. Спољна политика и МСП били су у поседу Тадића и Јремића (и сиве еминенције – eminence grise – Соње Лихт, остаће упамћена по много чему, а посебно по срамној изјави, након што је министар иностраних Немачке Вестервеле обајвио у Приштини да је Немачка признала државу Косово). Радили су буквално шта су хтели. Министра Јеремића је одгајио и „створио“ Тадић још из средњошколских дана. Дао му је неограничена овлашћења. О његовом четворогодишњем катастрофалном министровању, Тадићевој и његовој спољној политици, кадровању, посебно о именовању лумпамбасадора, написао сам више од 20 текстова, а у кратким изјавама, коментарима, на ТВ каналима, споменуо сам их у негативном контексту неколико стотина пута.

Све што сам писао и говорио о Јеремићу (писали су и други, неки славопојке, посебно списатељи које је финнасирала Соња Лихт из буџета Савета МСП-а за међународне односе, а неки критичке текстове), Тадић је у последњој предизборној кампањи, након свађе са Јеремићем (ко ће од њих двојице бити генерални секретар ОУН), сажео у следеће две реченице: „Мој министар спољних послова Вук Јеремић (дакле био је његов министар, а не Владе и Србије, прим. ККС) није добро обављао своју функцију. Јеремић је ту функцију користио за личну промоцију и свађао је Србију са многим земљама“.

Да ли постоји већа потврда од ове изјаве да смо сви ми, који смо писали, били у прву када смо критиковали њихове стубове спољне политике, стратешке односе Србије са Андором, Лихенштајном, Лесотом, и др. великим земљама, о јавној подршци Турске у прогону и убијању Курда, аматерско и намерно тражење мишљења од Међународног суда о проглаашењу Косова државом, да би са себе скинули то признање, вођење преговора са шиптарима, искључивој оријентацији према ЕУ, непромишљеним и недипломатским изјавама и Тадића и Јеремића (кога су неки назвали piccolo diplomatico и „пилот –летач“, јер није излазио четири године из авина, оштетио је пореске обвезнике за милионе евра), примитивно грљење и љубљење са провјереним непријатељима српског народа (мрзе нас што постојимо) као што су разни Кушнери, Бајдени, Веслији, Месићи, Јосиповићи, Ђукановићи, Кривокапићи, Давутоглуи, Ердогани, Бакири, Ештонове, Меркелове, Клинтонке и многе друге

Изјаву бившег (и будућег) председника, сматрам неморалном и накнадном памећу. Да ли је то замерио самом себи због нечињења док је био на власти, односно требало би га упитати, зашто је толерисао таквог министра. Њихова спољна политика и кадровање у МСП-у је једна у низу трагедија српског народа, изоговараног, поноженог, превареног, са најнижим статусом и угледом у свету.

Ову причу, иако је само један делић од свега онога шта се догађало ових дугих и неиздрживих година, завршио је својом изјавом сам Дачић, који није свестан шта је изјавио. Пре свега не зна у какав је осињак ушао, односно нема дипломатско ни радно искуство у тим пословима, није се припремао најмање две године раније, о чему сам му писао у личном и надасве пријатељском писму, дан-два након устоличења, а које му вероватно није уручено.

Опросте за дигресију: Одмах након што је преузео дужност министра спољних послова, замолио сам га у писму да уведе конференције за новинаре, које је укинуо 2000. године Свилановић, јер су сви досовци имали своје спољне политике. Затим да позове 10-15 младих стараца (мудраца) да му помогнемо волонтерски, јер је животна доб у овом послу потпуно небитна (има стараца између 40 и 50 и младића изнад 70 година), наше искуство и знање је неизмерно, да му саставимо инаугурални говор, који би био подлога за његов ради и рад целокупног дипломатског апарата, да укине Спољнополитички савет МСП-а и удаљи Соњу Лихт, која троши огромна средства из буџета, да врати 49 од 64 амбасадора, да очисти минисрство од црногорских кадрова, од Сорошових стипендиста и низ других предлога. Уз писмо сам му послао и информацију коју сам раније доставио Мркићу, из које се види како не би требало да министрује.

Други проблем је што је одмах, након седања у диполоматску фотељу, „излетео“ са недопустивим и недипломатским изјавама, вокабуларом са трибина, односно предизборних кампања (“Нека ми неко изађе на црту ако сме“, „Подржаћу Јеремића за генсека ОУН!, „Довешћу Обаму и Путина у Београд“ и др). Разапет је између најелитнијег и најузвишенијег министрског места, које је огледало земље на међународном плану и партије на чијем је челу. Те две функције не иду зајдно. Као вођа партије може да изјављује шта хоће и кад хоће, може да пева у аутобисима и Гучама, да се слободно одева и понаша. Направиo је у старту највећу кадровку грешку. Поставио је аматера, када је МСП у питању, за генералног секретара (тај човек је вероватнп био узоран радник у Влади Србије). За генсека се поставља дипломата, професионалац, са најмање 30 година рада у МСП-у и три службовања у ДКП-има великих земаља. Да је довео врхунског професионалца, не би му се, например, десило да на Конференцији за новинаре изјави „да ће у наредном периоду објавити податке о платама амбасадора у дипломатско конзуларним представништвима“. Полемише са провокацијама новинара, као „шта ви занате, ја ћу вам рећи праву истину“. Висина примања дипломата и другог особља, посебно у инострнству, се не саопштава из хиљаду и једног разлога. То не ради ниједна земља у свету.

Ни миностар ни генскек немају капацитет да очисте МСП, без велике медијске халабуке и таблоидних новинрачића, који не знају шта је МСП, шта је држава, новинарчића који не знају да свака озбиљна земаља има тајне (МСП, посебно), да се не износи све на улицу, ради продаје њиховог петпарачког листа (пре избора Николића за председника, послао сам му по садашњем амбасадору у Црној Гори прецизну инструкцију како се чисти МСП, а да нико од удаљних не може поднети тужбу суду). Ништа се од министрове претње (изјаве) неће десити. Из поузданог извора сам сазнао да су му моћници, и домаћи и страни, одмах озбиљно замерили на изјави. Страни су познати, а домаћи су су углавном из ДС-еа (у међувремену су прелетели у СНС), јер је безмало цело МСП сатављено од ДС-оваца. Они су тзв. џокеири управо оним лумпдипломатима које би требало хитно удаљити. Нису случајно Николић и Мркић пре две године изјавили: „Ништа се неће мењати у МСП и спољној политици Србије.

На крају, истине ради, Дачићу није лако, разапет је између жеље за влашћу и онога што му коалициони партнери и владари из сенке наређују да ради. Зна да му српски народ никада неће заборавити Космет, Тачија, Ештонву, грљење, љубљење, вечеринке и споразуме (сетите се шта је реплицирао Николићу у вези Нобелове награде). Као српско дете, Ивица осећа пулс народа коме припада, зато често „излети“ са неком изјавом, коју сви дочекају на нож, посебно у вези крвавог рата у Украјини. Уверен сам да је несрећан због службеног ства Србије, која подржава фашисте у Украјини (види текст „И после Тита, Тито“). Да ли ће га натерати да се рукује, једе и пије са министром спољних послова Украјине, са председником, који има надимак Петар Крвави. Све су прилике да ће морати, ако не поднесе оставку, јер ће тај рат Империја и извршиоци (ФЕД) водити годинама, док, како су планирали, не баце Русију на колена.

Novoosnovani Književni klub „Kiprijan Račanin“ iz Bajine Bašte raspisao je konkurs za zbornik poezije

Poštovane kolege,

Novoosnovani Književni klub „Kiprijan Račanin“ iz Bajine Bašte raspisao je konkurs za zbornik poezije. Detalje konkursa možete naći na adresi:

https://sites.google.com/site/knizevniklubkiprijanracanin/aktivnosti/konkurszazbornikkiprijanovkladenac

Nadamo se da će Vaši članovi uzeti učešća u ovoj manifestaciji i time započeti kulturnu saradnju između naših klubova. Takođe se nadamo da se ta saradnja može nastaviti i kroz druženja, prijateljske posete i organizovanje zajedničkih manifestacija.

U ime članova kluba „Kiprijan Račanin“ unapred vam se zahvaljujem i srdačno pozdravljam

Milan Živanović

Žikica Jovanović Autor dokumentarnih filmova, dobitnik mnogih nagrada: Bilo kakva pomoc bi nam bila od velikog znacaja

Zikica Jovanovic, rodjen u Prokuplju, Srbija gde zivi i radi i danas. Po zanimanju je ekonomista, ali bavi se izradom kratkih igranih i dokumentarnih filmova koji su ucestvovali i osvajali nagrade na festivalima sirom sveta.
Neki od filmova su:
– Djavolja posla – dokumentarni film o Djavoljoj Varosi (dobitnik specijalnog priznanja na festivalu Zlatna buklija u Velikoj plani. Official selection: Internatil festival of local television Slovakia,: Yperia Grcka, EuroEkoFest Bugarska, Jahorina film fest BIH, Euro In festival Novi Sad, Eko International film festival Nigeria, Srem film festival, SILA Fest Srebrno jezero itd…)
– Aladin i carobna kanta – dokumentarni film o ocuvanju zivotne sredine (ucesca na festivalima: Cine’Eco Seia Portugal, Filmambiente Rio de Janeiro Brasil, EkoTopFilm Festival Bratislava Slovakia, Filmvorfuehrliste Golden Diana Austria, West Florida Film Festival USA, Autumn Shorts Film Festival Somerset USA, Fuencaliente Rural Film Fest Spain, MM Making USA, Cine pobre Mexico City Mexico, Sisak Eko Film Festival Croatia, Fer Film Festival Urosevac Kosovo, Balkan Film Food Festival Pogradec Albania, International Festival of Local Television Slovakia, Arch1 Film Festival London England, International Smartphone Film Festival Spain, Tuzla Film Festival BIH, Dani Dobrog Filma Kikinda Serbia)
– Moja beba – jednominutni film (dobitnik 7 nagrada i oko 80 nominacija na festivalima sirom sveta)
– Maslacak – jednominurni film (najbolji film na festivalu 60 second film festival Washington USA i jos 20 nominacija)
– Nigde nikog – kratki igrani film (Grand prize HInsdale film festival USA i jos 10ak ucesca na festivalima)
– Bavim se Vec godinama izradom filmova i trudim se da promovisem nasu zemlju i moj grad. To je veoma tesko, jer nedostaju sredstva za tako nesto u Srbiji. Bilo kakva pomoc bi nam bila od velikog znacaja. Bavim se i organizacijom raznih kulturnih dogadjaja, medju kojima je najznacajniji PROKUPACKI FESTIVAL KRATKOG FILMA koji je medjunarodnog karaktera i na koji je ove godine pristiglo preko 1000 filmova iz celog sveta. Moja adresa je sakcija@beotel.rs i ukoliko je neko u mogucnosti da pomogne na bilo koji nacin bili bi smo veoma zahvalni.
S postovanjem,
Zikica Jovanovic

ДРУШТВО ПОЛИЦИЈСКИХ РАТНИКА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ ЗАХТЕВ ЗА ДОДЕЛУ СПОМЕН ОБЕЛЕЖЈА : РАТНИЧКИ КРСТ

Славица Јовановић

ДРУШТВО ПОЛИЦИЈСКИХ РАТНИКА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ ЗАХТЕВ ЗА ДОДЕЛУ СПОМЕН ОБЕЛЕЖЈА : РАТНИЧКИ КРСТ

Славица Јовановић | Славица Јовановић   | 17.08.2014.
ДРУШТВО  ПОЛИЦИЈСКИХ РАТНИКА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ   ЗАХТЕВ  ЗА  ДОДЕЛУ  СПОМЕН  ОБЕЛЕЖЈА :  РАТНИЧКИ КРСТ

ДРУШТВО  ПОЛИЦИЈСКИХ РАТНИКА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

ЗАХТЕВ  ЗА  ДОДЕЛУ  СПОМЕН  ОБЕЛЕЖЈА :  РАТНИЧКИ КРСТ

Друштво Полицијских Ратника Р.С.

У састав републичког Удружења улазе, месни, општински и окружни одбори и повереништва који поштују Статут Републичког удружења.

Чланови Удружења могу бити лица којима је по Закону о борачко- инвалидској заштити признато право борца, а сада су:

1. активни припадници полиције,
2. пензионисани припадници полиције,
3. грађани који су своју војну обавезу према Републици Србији остварили као припадници резервних јединица полиције,
4. грађани који су стекли статус борца учествујући у оружаним акцијама као припадници војних и других јединица, а сада се налазе на раду у МУП- у или су пензију стекли у МУП- у
5.страни држављани који су учествовали у србским полицијским јединицама на тлу бивше СФРЈ И СРЈ.
ЧЛАНОВИ УДРУЖЕЊА НЕ МОГУ БИТИ : издајице и дезертери .

Члан 4.
Учлањење се врши на основу :
1 .војне буквице у којој је уписано учешће у рату
2. потврде о учешћу у рату
3. на основу изјаве два пунолетна сведока (важи за учешћа у оружаним сукобима у србским јединицама полиције на тлу бивше СФРЈ).
4. потврда издата од стране овлашћеног органа да је лице учествовало у рату у полицијским јединицама.
учлањење се врши добровољно -попуњавањем пријаве
уз личну карту или пасош или други докуменат издат од стране МУП-а са фотографијом лица.
6. чланови су дужни да уредно плаћају чланарину, чланарина се плаћа годишње у износу 500 РСД. за 2014. годину.

Самим учлањењем у Друштво полицијских ратника, и прилагањем за то потребне документације, члан стиче право на поседовање и ношење спомен обележја Ратнички Крст. За сваки оружани сукоб за који члан приложи одговрајући доказ да је учествовао у складу са статутом има право на по један Ратнички Крст. Под оружаним сукобима у бившој СФРЈ И СРЈ, рачунају се сукоби, у Словенији, Републици Србској Крајини, Републици Србској, Косову и Метохији и Југу Србије.
Трошкове израде Спомен обележја сносе чланови сами или преко спонзорстава и донација које, реализују окружни и општински одбори.
Цена израде спомен обележја износи, 2.850 РСД. плус трошкови доставе. Новац за израду потребно је уплатити на рашун. ДРУШТВО ПОЛИЦИЈСКИХ РАТНИКА Број. 160-407429-86, Банка Интеса,намена За Ратнички Крст.
Документацију доставити преко најближих општинских и окружних одбора, или директно на адресу. Друштво Полицијских Ратника РС, Народног Фронта 018. Београд 11.000
Или на адресу Председника Друштво Полицјских Ратника, Ћићевац Косметска бр 8. 37210

НЕВЛАДИНО, НЕСТРАНАЧКО, ХУМАНИТАРНО И ПАТРИОТСКО УДРУЖЕЊЕ, БОГОМ ЗАВЕТОВАНИХ ЈУНАКА, НА ВЕРНОСТ СРПСКИМ СВЕТИЊАМА, НАРОДУ И ОТАЏБИНИ, ЗА ЧАСТ И ДОСТОЈАНСТВО СРБИЈЕ

П   Р   И   С   Т   У   П   Н   И   Ц   А
ЗА ПРИЈЕМ У ЧЛАНСТВО

1. ПРЕЗИМЕ
И
ИМЕ
2. ОЧЕВО ИМЕ
3. ДАН, МЕСЕЦ, ГОДИНА
И МЕСТО РОЂЕЊА
4. ЛИЧНА КАРТА бр. ИЗДАТА
ЈМБГ
5. ШКОЛСКА СПРЕМА
6. ЗАНИМАЊЕ
И ГДЕ ЈЕ ЗАПОСЛЕН
7. МЕСТО И АДРЕСА СТАНОВАЊА
СТАМБЕНИ СТАТУС
8. БРОЈ ТЕЛЕФОНА                     СТАН
ПОСАО

9. ЧЛАНСТВО У ДРУШТВУ ПОЛИЦИЈСКУХ РАТНИКА
РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ ПО ОСНОВУ:

10. У КОЈИМ ОРУЖАНИМ СУКОБИМА ЈЕ УЧЕСТВОВАО:

11.
ЗДРАВСТВЕНО СТАЊЕ

Потписивањем приступнице прихватам права и дужности из
Статута ДПР Републике Србије

Дана____________________                                                    Својеручни потпис

у _______________________                                           _____________________________

На основу члана 2 става 1 тачке 1 и 5 и става 2  Закона о основним правима бораца, војних инвалида, породица палих бораца (Службени Лист СРЈ бр. 24/98,29/98,25/2000, и службени гласник РС број. 101/1005, 111/2009) а ускладу са чланом 8 тачке 1,2,3,4,5 и 6 и чланом 9 тачка 14. Статута Удружења бораца отаџбинских ратова  Републике Србије као и члановима од 7. до 23. Правилника о изгледу, условима за додељивање знамења и обележја Друства полицијских ратника Републике Србије подносим:

ЗАХТЕВ ЗА ДОДЕЛУ  СПОМЕН ОБЕЛЕЖЈА : РАТНИЧКИ КРСТ.

Подаци подносиоца захтева:

Име (очево име) презиме______________________________________________________________

Место и датум рођења_______________________ ЈМБГ_______________________

Учествовао сам у оружаном сукобу у времену од ________ до________ на подручју

______________________________ у оквиру јединице__________________________________

Као доказ о учествовању у оружаном сукобу у прилогу захтева прилажем:

___________________________________________________________________________

Остали прилози:
_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Дана____________________                                                  Својеручни потпис

у _______________________                                           _____________________________

Забележила : Славица  Јовановић

Фотографија : Спомен обележја  Ратнички Крст

Аутор Лазар Јовановић