ПОДСЕЋАЊА : ВОЈВОДА НОВИЦА РАНЂЕЛОВИЋ У ОТВОРЕНОМ ПИСМУ ПОЗВАО ВУКА ДРАШКОВИЋА ДА СЕ ПРЕДАЈУ ХАГУ А УБРЗО ПОТОМ ПОД ЧУДНИМ ОКОЛНОСТИМА УМРО! ИЗВОРИ ТВРДЕ ДА ЈЕ ОТРОВАН ! „ВУЧЕ АЈМО У ХАГ

Славица Јовановић

ПОДСЕЋАЊА : ВОЈВОДА НОВИЦА РАНЂЕЛОВИЋ У ОТВОРЕНОМ ПИСМУ ПОЗВАО ВУКА ДРАШКОВИЋА ДА СЕ ПРЕДАЈУ ХАГУ А УБРЗО ПОТОМ ПОД ЧУДНИМ ОКОЛНОСТИМА УМРО! ИЗВОРИ ТВРДЕ ДА ЈЕ ОТРОВАН ! „ВУЧЕ АЈМО У ХАГ“

Славица Јовановић | Славица Јовановић   | 10.08.2014.
ПОДСЕЋАЊА : ВОЈВОДА НОВИЦА РАНЂЕЛОВИЋ У ОТВОРЕНОМ ПИСМУ ПОЗВАО ВУКА ДРАШКОВИЋА  ДА СЕ ПРЕДАЈУ ХАГУ А УБРЗО  ПОТОМ ПОД ЧУДНИМ ОКОЛНОСТИМА УМРО! ИЗВОРИ ТВРДЕ ДА ЈЕ ОТРОВАН !

ПОДСЕЋАЊА : ВОЈВОДА НОВИЦА РАНЂЕЛОВИЋ У ОТВОРЕНОМ ПИСМУ ПОЗВАО ВУКА ДРАШКОВИЋА ДА СЕ ПРЕДАЈУ ХАГУ А УБРЗО  ПОТОМ ПОД ЧУДНИМ ОКОЛНОСТИМА УМРО! ИЗВОРИ ТВРДЕ ДА ЈЕ ОТРОВАН !  „ВУЧЕ АЈМО У ХАГ“

У “ Србским новинама ОГЛЕДАЛО“ 01.12. 2004. године објављено је отворено писмо сарадника „Огледала“  Новице Ранђеловића, где он позива Вука Драшковића да се предају Хагу, под насловом “ ВУЧЕ АЈМО У ХАГ“ . Убрзо потом, аутор текста господин Ранђеловић  је под чудним околностима умро! Потписница овог текста је  била новинар „Србских новина Огледало“ и  од више поузданих извора дошла до информације да је Новица Ранђеловић  највероватније од чланова СПО отрован, да не би против Вука Драшковића, сведочио у Хагу, а кога због одређених “ заслуга“ и сарадње са њима а против интереса Срба, штити Запад!
„Српске новине огледало“  су по други пут објавиле  ово писмо у броју 77 среда  05.јул 2006.године  на страни 24 и 25 . Међутим , у јавности се знало за то писмо, али ретко ко је знао да је  Ранђеловић под мистериозним околностима одмах после објављивања писма напречац умро!  То писмо су преузели многобројни листови. Ко стоји иза смрти Новице Ранђеловића? На ово питање није тешко дати одговор. Али се нико није усудио да пита , јер је Драшковић  у свим службама и  структурама имао своју корумпирану мафију , која је радила за стране обавештајне центре  Да ли је Новица Ранђеловић  уклоњен као опасан сведок  по Вука Драшковића ?!  Који је Драшковићу био камен око врата. Вук Драшковић  се удварао Хагу, прогонећи све српске хероје и за испоруку Срба Хагу један је од најодговорнијих. Нико их није прогонио и тражио колико Вук Драшковић , чијим су залагањем  многи  Срби завршили у Хагу , а многе су вратили у лименим сандуцима.  Зато да им се и он не придружи и испуни ово тестамент – писмо Новице Ранђеловица ?! Вука Драшковића што пре послати у Хаг ! Јер ако је неком тамо место, онда он тамо треба да остане доживотно! И да одговора за сарадњу са многим криминалцима, са страним службама, за подвођење и силовање  Српкиња, за пљачкање Србских кућа ! Драшковића  иначе финансира нарко- мафија и црногорска и шиптарска , а један од  његовог обезбеђења био је познати нарко- дилер !

ОТВОРЕНО ПИСМО

Војвода Новица Ранђеловић у отвореном писму позива Вука Драшковића

ВУЧЕ, АЈМО У ХАГ !

• Командант Србског комитског покрета који је заједно са Вуковим ратницима војевао по Хрватској, позива Вука Драшковића, врховног команданта Српске гарде да се заједно, добровољно предају хашком трибуналу и докажу да нису криви по командној одговорности.

Господине Драшковићу, обраћам ти се са муком, болом и тешком мучнином у стомаку, изазваном твојим недоследним изјавама и поступцима, који не могу да нађу границе са којима би се граничиле. Да ли се граниче са незрелошћу, са малоумношћу, са издајством, или, пак, са слугењарством неком одређеном газди, или, можда, са удворништвом до чланкова, не могу одредити.

Вуче Драшковићу, сећам се 1991. године, када си, користећи туђе новце, кренуо да формираш Српску гарду. Сећам се Белога, ти си га заборавио, сећам се Гишке и Госпића, и на њега си пљунуо. Њих си само величао и уважавао док си користио њихова средства и док су ти били од користи. Сећам се твојих говора на њиховим гробовима, сећам се како си својим говорима палио и дражио српску младеж, да су српске границе свуда тамо где су србски гробови, где су српске цркве и црквишта… свуда тамо где је са усташког ножа капала србска крв, ту су српске границе…

Млади Срби – добровољци, гутали су сваку твоју реч, која им је грејала срца и палила крв да крену у одбрану српске нејачи, србских домова, србских цркава преко Дрине. То, са њихове стране, било је уреду. Они су били патриоте, отаxбинољупци, а ти, ти си био профитер, и то двоструки ратни профитер – материјални и политички, а посебно што си био ратни хушкач – по мерилима које сада ти прокламујеш.

Када си својим демагошким говорима запалио – пробудио љубав српске младежи према нацији и отаxбини, решио си да то и уновчиш, да формираш своју партијску војску, Српску гарду.

Ко је дао идеју за оснивање српске гарде?

У рану вечер 4.6.1991. године, ти си свој план изложио Белом и Гишки. Они су то са одушевљењем прихватили. Прихватили су да то и финансирају. Нећу да улазим, нити, пак, да износим из којих су извора та средства. Ти се, Вуче, њих двојице само по средствима финансија сада сећаш. Данас бивши припадници Српске гарде, одлазећи на њихове гробове, проклињу дан када су упознали тебе и Дану.
Њих двојица и цела Србска гарда служили су СПО-у, теби и Даници, као алиби, јер је гарда својатана, упркос пацифизму који сте ви проповедали.

Ти си спремио гарду за преузимање власти, како ти то рече: “власти која се ваља по улици”. У том циљу си хтео и на скупштинском заседању 2.7.91. године да прогураш предлог о оснивању Српске војске, која ће у “једном даху да порази усташе”. Када ти предлог није прошао, твоја Србска гарда постала је паравојна формација, прва у Србији. Ти си и даље стајао и својатао гарду као партијску војску и око 1. септембра 1991. године је шаљеш у Хрватску, тачније на фронт код Госпића, под командом Божовића-Гишке.

На сав глас си се, Вуче, гардом поносио, поносио си се њиховим борбама, погибијом Гишке и раније Белога. Формирао си паравојне формације, слао их на фронт, а са друге стране, позивао на сав глас на дезертерство из регуларне војске. Средства која су пристизала за гарду си задржавао, не дајући их онима којима су била намењена.

Ко је Вуков командант Ли

Господине Вуче Драшковићу, позната је твоја заборавност, па бих те зато подсетио да се сетиш како беше име право – Командант Ли, односно, ко то беше Командант Ли у Србској гарди, задужен за пребацивање и упућивање бораца у Славонију? Данас је тај командант највећи поборник растурања државне војске, државне тајне полиције, а некада је и сам био припадник и једне и друге, а за време командовања у Србској гарди био је уредник, а сада је у партијском гласилу СПО-а (србска реч). Да те подсетим, његово име и тада и сада је Богољуб Пејчић. Значи, командни трио у Србској гарди је био – Врховни командант и идеолог Вук Дкрашковић, Комесар – кадровик Даница Драшковић, Организациони командант Ли – Богољуб Пејчић. Данас сте сво троје велики противници војске и тајне полиције.

Ваш је циљ напад на све што је србско, да би себе оправдали, а тебе спасли Хага и командне одговорности.

Када је Гишка погинуо у Госпићу, ти си покушао његову јуначку смрт да умањиш и припишеш је као убиство, организовано од стране војске – још тада си почео да рушиш ауторитет војске. Када је убијен Бели, 4.8.1991. године, ти и Даница сте побегли на море, у Будву, и тамо остали око месец дана.

Обећао си да ћеш 9. октобра организовати демонстрације уколико се не открије убица Белога, то си обећао на митингу у Крагујевцу 15.9.1991. године. То обећање ниси одржао. Ниси одмах ни вратио БМВ БГ-10-16, који ти је Бели позајмио, него тек после четири месеца, и то тек када сте га слупали и направили штету од 15.000 ДЕМ.

Зашто си, Вуче, одустао од потраге за убицом Белога?

После Гишке, за команданта је постављен Лаиновић, човек који је осам пута био на ратишту и пар пута је рањаван. Засметао је теби и Дани зато што је одбио твој и њен захтев да довлачи оружје у Београд и покушај да Српску гарду одвоји од странке која је требала да за неког “деветог” заврши прљав посао, па, ако успе, било би: “То је наша војска”, а ако не, “Ми са гардом немамо никакве везе”, тако си говорио ти.

Страначка војска – паравојна формација

Зашто су, по речима посланика Марковића, сви спискови гарде – гардиста, уништени?

Твоја паравојна формација је у то време имала на ратишту око 850 бораца и сви су примали наређења од Лаиновића и твог Штаба.

Баш због твог захтева да гарда довлачи оружје у Србију, пуковник Шпановић (частан србски официр) је и замрзнуо одлазак на фронт твоје паравојне формације.

Штаб гарде, на челу са тобом и Даном, хтео је партијску војску са туђом децом на фронту, у грађанском рату и крвопролићу.

Ти си, Вуче Драшковићу, са својом паравојском, званом Србска гарда, започео 3. септембра грађански рат у Хрватској, са усташама и ЗНГ-овцима. Зато и тебе, као врховног команданта Српске гарде, качи командна одговорност, а још више што је твоја гарда садејствовала са војском (ЈНА).

На Светога Саву 1992. године, гарда је регистрована као удружење и уселила се у Теразије бр. 3.

Ти , Вуче, и функционери СПО-а, више не идете ни на један гроб својих гардиста. Зашто?

Да је Србска гарда страначка војска, цитираћу привременог команданта Ђорђа Божовића: “Видите, Србска гарда је војна организација, чији састав понајвише чине чланови СПО, Ројалистичког блока и Демократске странке… Тренутно нас има око 60.000, а спремних да сваког часа ступе у борбу има 7.000 бораца… Ти људи су прошли најтежу обуку. Обука се врши на неколико пунктова, а воде је најспособнији инструктори… Гарда се ствара по узору на француске легионаре, америчке ренxере и јеврејски Мосад… Од наоружања поседујемо све врсте пешадијског наоружања и 40 минобацача марке “Стинxер”. Тренутно у иностранству чека једна већа испорука оружја, па ћемо се потрудити да и то стигне на права места.”

Закључујем, Вуче, наређивао си команданту Лаиновићу да довлачи оружје са ратишта у Србију, у иностранству си имао лагере наоружања, које је требало да стигне на права места. Зашто ти је требало то наоружање у Србији? Од кога ти је то наоружање на лагерима у иностранству? Ко је то финансирао?

Закључујем, припремао си се за грађански рат, увозио си оружје, по принципу Шпегеља, значи концепција заједничка за покретање грађанског рата и разбијање државе, а са тим иде и крвопролиће, убиства, разарања и ратни злочини… Где је ту командна одговорност, где је ту одговорност за припремање и подстрекивање грађанског рата?

Претио си у Новом Пазару: “Ко понесе турски барјак овом србском земљом, остаће и без барјака и без руке.” Говорио си да ће само име “Србска гарда” психолошки натерати Хрвате на капитулацију… Која је то, Вуче, одговорност?

Где погибоше часни србски борци, припадници Српске гарде, Небојша Симић, Степан Шаманић, Раде Ловрић, Зоран Трбојевић… Док је оружје певало своју песму смрти, коју је делимично и твој штаб компоновао, дотле су ти сви били добри. Док си се њиховом храброшћу китио и на рачун њихове крви профитирао, били су ти добри. Патриоте, борци, хероји, хваљени, а сада?

Када ти је неко рекао (вероватно онај, или они који су ти и давали оно оружје на лагерима по иностранству) – одричи се свега што је србско, па и Српске гарде – ти си то учинио и почео си да пљујеш на све србско, почев од СПЦ, па до србских генерала. Све на суд инквизиције, сви, сви, сви … а ти?

И ти! Ти си, Вуче, стално био дволичан. Говорио си да се мора прекинути са ратом, јер ће бити крви до колена, а са друге стране, формирао си Српску гарду и слао је на фронт.

Туђе паре и наша крв

Твоја паравојна формација је финансирана из иностранства, међутим, постављам ти отворено питање: Да ли су, и у коликој мери, средства стизала до бораца којима су и била намењена? Само једна помоћ из Швајцарске, и то прва, од 20.000 швајцарских франака. Затим друга, од 30.000 франака у лековима. А трећа по вредности, највећа, где заврши она? О томе сведоче Јовица Михаиловић, Горан Бјелић и Драган Теофановић.

Твоја ратнохушкачка демагогија привукла је и људе из иностранства, конкретно Србина Xерија Спасића из Канаде, који славно погибе у Ласлову.

Гинули су борци Српске гарде часно, за српство и себе, а ти, ти си профитирао. То значи да си ратни профитер, ратни хушкач, оснивач паравојне формације, изазивач националне мржње и нетрпељивости, подстрекивач и потпирач грађанског сукоба на просторима бивше Југославије.

Ти си одговоран за ратне злочине на просторима Хрватске, које су починили припадници Српске гарде. Командант гарде Звонко Осмајлић је уцењен на 270.000 ДЕМ од стране Туђманове владе.

По тзв. командној одговорности, ти си, као оснивач, идеолог и врховни командант, одговоран, и као такав, сада, да би спасио себе од те одговорности, шаљеш друге (неодговорне) у Хаг. То је, Вуче, мизерно и кукавички. Одувек си био кукавица и лицемер.

Посебно си одговоран за смрт бораца, чланова Српске гарде. Одговоран си за безброј рањених бораца и велики број инвалида. Бринеш ли сада о њима, да ли их обилазиш ти и “комесар кадровик” Даница Драшковић?

Не, свих њих сте се одрекли! Сада се њих стидите, а завели сте их и послали на кланицу! То је кривично дело! То је издаја!

Одвео си их, својим обманама, својим борбено-хушкачким говорима, на бојиште, у рат, за који сада трубиш да је био бесмислен.

Ондашњи режим је тврдио да Србија није у рату. Ти си тврдио да то није тачно. У праву си био, ти си Србију уводио у рат, својом приватном партијском војском.

Твоје страначно гласило “Србска реч”, или, тачније речено “Антисрбска реч”, било је пуно националних усклика, борбених поклича, позива на обрачун са другим народима у бившој СФРЈ.

Ти си, Вуче, тада био “Србин”, велики Србин. Сада си министар спољних послова државне заједнице. Неко је давно рекао: “Свако време има своје идиоте и сваки идиот има своје време.” Твоје време најзад је дошло. Можеш сада свим Србима да ј… мајку, како ти газде кажу. Можеш да пљунеш на све и свакога, пљунуо си на своје команданте, пљунуо си на своју војску, пљунуо си и на себе, на своју посвету од срца написану на свом роману, који поклони генералу Павковићу “националном јунаку за успешну одбрану српства…”. Тако онда написа. А сада?

Сви, сви, сви у ХАГ

Вуче, теби је место, пре свих, пред свим судовима овога народа, па онда и тзв. међународним трибуналом у Хагу. Ти, који, као “велики Србин” добро мислиш и желиш Србима, не дозволи да Србија буде твој талац. Иди тамо и објасни тим србским инквизиторима да српске патриоте не би прешле Дрину, да није било твојих ратнохушкачких говора, твог убеђивања да је српство у опасности од повампиреног усташтва, од нових Јасеноваца, Пребиловца, Голубњаче…, и тиме скини љагу са србског имена. Нека “свет” схвати да је Вук крив, а не његови команданти, који више нису живи. Зашто? Били би они данас добри сведоци против тебе, јер су од тебе примали директна наређења.

Ти си их, из само теби познатих разлога, повео у рат против Хрвата и муслимана.

Генерали то нису, њих је у рат отерала службена обавеза, њих је у тај крвави посао послала врховна команда, а позвали су их терористи, сецесионисти и непријатељи српства, који су хтели насилно отимање србских територија, насилно протеривање Срба са својих огњишта, одвајање од своје вере, своје цркве и својих црквишта.

Генерале је на посао одбране отерала власт у којој си био ти и твоја странка – покрет.

Они су командовали државним оружаним снагама, а ти паравојним. Они из народног рачуна и за државни интерес, а ти из личног рачуна и за страначки интерес.

Па, где је ту и чија одговорност? Да ли је ти видиш? Видиш је, Вуче, али не смеш да је видиш, газда ти је то забранио, и да не би погрешио, написао ти је: “генерали су криви и морају у Хаг… Генерали у Хаг, сви, сви, сви … повлачимо тужбу против НАТО, одмах, одмах, одмах…”

Ја сам, Вуче, 16.6.1991. године, формирао Србски комитски покрет и са својим борцима отишао на фронт код Госпића 8.9.1991. године. Тамо је већ била Србска гарда.

Мој Комитски покрет није био страначка војска. Тражио си више пута, преко Звонка Осмајлића, да се ујединимо. Ја на то нисам пристајао, јер то је било неспојиво и то из више разлога.

За разлику од твојих, моји конанданти јединица – чета су сви живи. Твоји команданти су сви мртви, а ти, као врховни командант, попут друга Тита, остаде једини жив – и ту ми нешто смрди. Њихова смрт много скрива, другачије би ти сада говорио да је бар неко од њих жив.

Предајмо се Карли

Касније смо, опет са твојом гардом, на многим ратиштима широм Хрватске и Босне заједно садејствовали без проблема.

Моји борци Комите и ја, имали смо доста проблема са полицијом ондашњег режима Слободана Милошевића. Претрес станова, спречавање одласка преко Дрине, хапшења, привођења. Са мном су више пута разговарали и забрањивали ми организован одлазак на ратиште. Значи, нас, Комите, Србија није организовала и слала у рат, то је била наша лична ствар, одлазили смо у Крајину и Српску као добровољци – цивили. Тамо смо се стављали под команду њихове војске и наоружавали. Твоји борци су били у скупоценим униформама, које ни регистрована војска није имала, наоружани модерним пешадијским наоружањем обучавали се у више логора, добијали оружје из иностранства, обучавали их специјални инструктори… Војска која све то има, а паравојска је, како се то зове? По чему би могао да буде одговоран њен врховни командант, стратег и идеолог, која је и каква намена те и такве војске, зашто она служи и може да послужи? Како се кажњавају њени оснивачи у нормалној земљи?

Вуче Драшковићу, врховни команданте Српске гарде – паравојне формације у држави која је имала регуларне оружане снаге и није била у рату ни са једном државом, ТИ и ЈА, као командант и оснивач Србско-комитског покрета, паравојне формације у миру и у држави која је имала регуларне оружане снаге и није била у рату ни са једном државом, добровољно ћемо се пријавити, ТИ први, а ЈА други, за одлазак у Хаг.

Тамо ћемо доказати да нисмо одговорни, ни по једној тачки по којој би “требало да одговарамо” по тзв. командној одговорности и да наши борци нису криви што су учествовали у грађанском рату на просторима бивше СФРЈ, већ смо их ми на то навели нашим говорима и убеђивањем да је српство угрожено од повампиреног усташтва и xихада, да то није било тачно, да смо их лагали да су Срби били угрожени, јер Срби нису били угрожени, Срби нису протерани, Срби нису затварани у логоре, српске куће нису спаљиване, српске цркве нису рушене, ни један Србин није убијен, ни један, ама баш ни један, све су то била самоспаљивања, самоубиства и добровољни одлазак из Хрватске и Босне у мајку Србију.

Тиме ћемо, Вуче, доказати да остали Срби нису криви, а да тиме престају да буду таоци разноразних команданата и командне одгоВорности. Овако ти, Вуче, вичеш: “Држ’те лопова”.

Наша је то света дужност. У противном, Вуче, сматраћу те као ратног профитера, ратног хушкача (јер, профитирао си тих година као велики Србин, велики националиста), као обмањивач српске националне омладине (а то си већ и доказао) и, на крају, као издајник по више основа. То ћу ја доказати.

Грешан си, Вуче, и срећа је овога народа да твоја неће још дуго горети. То је наговестила и она воштаница у манастиру Хиландар.

На крају, натераћеш ме да се упитам, а и неке да питам, откуд сад такав човек, који је одговоран (по командној одговорности) на месту министра, а остали командно одговорни у Хагу?

Неко је одавно рекао: “Најгора је она птица која своје гнездо прља.” За поједине људе ова, демократска, Србија требало би да буде, не само као начело, већ као институцију ОСТРАХИЗАМ, тј. удаљавање из националног јавног живота. Нарочито за оне који су, са гледишта очувања интереса, начела и установа србског друштва и државе – штетни. Овако, испада да србски народ не разликује добро од зла, неисправно од исправног, корисно од штетног. Данас је теже живети за српство него гинути за српство. Данас треба више куражи да се заузме став, него борбени положај.

Војвода “Лужнички”
Новица Ранђеловић
Командант Комитских одреда, оснивач

http://www.srpskoogledalo.co.yu/pub/38/opismo.htm

Припремила:Славица Јовановић  новинар „Србских новина Огледало“

6 Antworten

  1. „Побеђени измичу исоријској пажњи.Историја је средиште још неумољивијег дарвиног процеса него што је онај који управља животињским и биљним животом“ – Симон Веј, филозоф.

    Свако доживи свој крај како је и заслужио. Срби памте три Вука. Првог и задњег изједначавају, онај средњи и хром беше ал културу код срба је зачео.

  2. POVODOM 25 GODINA HAOSA KOJI U SRBIJI IZAZIVA BRACNI PAR VUK I DANICA DRASKOVIC
    Povodom 25 godina haosa koji u Srbiji izaziva bračni par Vuk i Danica Draskovic

    Србијански глас

    Prošlo je skoro četvrt veka od kako je ondašnja jugoslovenska javnost sa zgražanjem i gađenjem pratila kako do tada nepoznati novinar i pisac Vuk Drašković širi versku i nacionalnu mržnju. Istovremeno, beograđani su skoro svakodnevno gledali ulične svađe njega i njegove neobuzdane žene Danice. Ovo dvoje bivših državnih službenika (ona nekadašnji sudija za prekršaje, on bivši novinar Tanjuga i bivši savetnik u kabinetima komunističkih bogova), naprasno su se penzionisali kao nesposobni za rad (u žargonu, dobili su status „mentalnih invalida“) i kao takvi, oslobođeni svih briga, krenuli sa ulice da ljuljaju već trošnu zgradu tadašnje države. Posao im nije bio težak. Lakovernih je bilo na sve strane. Od tada do danas, besramno su se obogatili, direktno ili indirektnu učestvovali su u pljačkama svih režima i otvorenoj izdaji zemlje. Neko na Vuka još računa. Ko bi drugi mogao javno da traži da Kosovo bude izbrisano iz Ustava Srbije? I on i Danica imaju panični strah od toga da bivši šef Državne bezbednosti Radomir Marković ne progovori. Da ne iznese dokaze o tome koga su sve opljačkali, prodali i prevarili. Na njihova nedela podseća naš urednik Milan Glamočanin, bivši načelnik u saveznoj policiji

    Milan Glamočanin

    Kad su kasnih osamdesetih godina prošlog veka, Vuk i Danica Drašković krenuli u osvajanje vlasti, moći i novca, niko nije ni slutio gde su granice njihove pohlepe. Ali, da su im ambicije bile nebeske, to je bilo odmah jasno. Ovaj crnogorsko-hercegovački par koji se polovinom prošlog veka dokopao Beograda, nije ni prvi ni jedini iz pasivnih dinarskih krajeva koju su poželeli to isto. Ali, način na koji su njih dvoje to uradili, više je nego sraman.

    Oni koji su do kraja prošle decenije još verovali da je Vuk večiti opozicionar a Danica heroina slobodnog uma, moraju danas da se suoče sa činjenicom da je ovo dvoje vlastohlepnih i srebroljubivih ljudi zloupotrebilo sve srpske nacionalne mitove i sve bolne tačke srpskih usuda, samo da bi se dokopali vlasti, milionskih poslova i nekretnina, ali i da bi čopore svoje bliže i dalje familije smestili što udobnije, na trasi „Živke ministarke“, od Slavije do Terazija. I uspeli su u tome. Ali, po koju cenu? Sabiranje žrtava bračnog para Drašković dugo bi trajalo.

    Istorija bolesti Vuka i Danice Drašković, duga je i zaslužuje barem jednu knjigu, deblju od svih koje je Vuk, svojim mediokritetskim perom do sada napisao.

    Danas, pred kraj 2013. godine, posle dvadeset godina njegovih urlika i pokliča, posle svih mogućih i nemogućih saveza u kojima je bio (protiv muslimana i sa muslimanima, protiv Albanaca i sa Albancima, protiv Hrvata i za njih…), Vuk Drašković je spreman na novo sluđivanje Srba. Ali, na njegovu žalost, malo je onih koji su još uvek spremni da mu naivno poveruju u ono što priča. A, raspričao se o predaji Kosova kako „istorijskoj nužnosti“ i izjavljuje da trajnog rešenja kosovskog problema ne može biti dok god je na snazi preambula Ustava Srbije, kojom se, „stvara lažni utisak da Srbija ima nekakav suverenitet nad Kosovom“ !

    Poslednjih meseci, počeo je Vuk, po nalogu svojih mentora, da se nudi sadašnjoj srpskoj vlasti kao čovek koji će reći ono šti niko drugi ne sme i ne može, da Kosovo treba izbrisati iz Ustava, što će reći i sa lica srpske zemlje! Treba samo da ga neko vrati u parlament, možda sutra i u vladu, pa će on obaviti šta treba. Istina, on se u tom zanatu skoro četvrt veka odlično snalazio. Govorio je da treba udariti na Hrvatsku i Bosnu u ime zaštite srpskog naroda i srpskih zemalja, a onda, samo nekoliko godina kasnije, vikao je iz sveg glasa da treba pohvatati i u tamnicu baciti sve one koji su se usudili da učestvuju u bratoubilačkom ratu! Bio je i vrhovni komandant Srpske dobrovoljačke garde i pozivao na dezerterstvo i kapitulaciju u isto vreme! Bio je ogorčeni protivnik albanskog Kosova, a danas bi da ga pokloni Albancima!

    „Šta će nam ta preambula. Da li nam je potrebna preambula da bi Srbi znali gde je Kosovo i šta je njima Kosovo. Kosovo je za srpski narod bio njegov Jerusalim i onda kada je bilo kratko u sastavu države Srbije, i svih onih vekova kada nije bilo u sastavu države Srbije, i kada, čak, nije bilo ni države Srbije“, govori Vuk nedavno za „Tanjug“ pa dodaje:

    „Trebalo bi tom pitanju posvetiti mnogo emisija na našim najgledanijim televizijama. To dugujemo narodu, jer je narod neobavešten. Mi ne možemo kažnjavati narod zbog toga što mu se ne saopštava istina. Neka te patriote koje govore, posle svega, da Srbija ima suverenitet nad Kosovom i da mora da ga čuva, objasne narodu u čemu se ogleda taj suverenitet. Ne može neko, da se u Srbiji zove srpskom desnicom a da bude protiv Zapada, i da bude protiv Evrope“.

    Vukovi nalogodavci planirali su da Srbiju drže što dalje od Evropske unije, pa su smislili ideju da već ocvalog i prilično omraženog vođu upokojenog Srpskog pokreta obnove, stave pred nemoguću misiju-da počne sa javnom promocijom ideje brisanja Kosova iz Ustava Srbije. Znajući da to nikako neće ići, pre svega zbog izričitog stava Rusije, Brisel i Vašington su uslovili ulazak Srbije u EU, priznavanjem Kosova i brisanjem ove srpske pokrajine iz Ustava. Do toga neće i ne može doći, kao što neće i ne može doći do ulaska Srbije u EU. Ne pod ovim uslovima.

    Šta je onda posao Vuka Draškovića i kome on danas na političkoj sceni Srbije treba, nakon svih nesreća koje je ostavljao iza sebe? Po svemu sudeći, još uvek neko u najcrnjim krugovima bivše administracija Bila Klintona, računa na tračak nade da bi neko dovoljno lud izbrisao Kosovo iz Ustava Srbije. Treba samo naći nekog još luđeg da pokrene „inicijativu“. A, Vuk Drašković je procenjen kao idealan za taj posao. I ranije je važio a i sada to potvrđuje, da sa pravom nosi epitet „ludaka sa misijom“.

    Nedavno je bivši šef Državne bezbednosti, Radomir Marković, najavljujući objavljivanje nekakvih dosijea, ponovo postao velika opasnost za Danicu i Vuka. Na njene pretnje nije se dugo čekalo. Odmah je izjavila da je“…pomilovanje Radeta Marković, masovnog državnog ubice, zastrašujuća je slika naše stvarnosti i našeg predsednika države! To se nije moglo desiti za vreme mandata Borisa Tadića, a zašto se sada dešava pitanje je na koga je Nikolić dužan odgovor. Pomilovanje nije moguće, nije pravedno, nije moralno, nije politički ili ljudski ispravno. I, ako se to desi, ja ću, nadam se, zajedno sa ostalim žrtvama tog nezapamćenog brutalnog ubijanja nedužnih građana, suditi i presuditi Nikoliću. Neće biti nikoga da ga pomiluje od te kazne koju neće izbeći!“.

    Da je bilo ko drugi ovako javno preko novina (Alo, Kurir) zapretio Tomislavu Nikoliću, istog momenta bi odred specijalnih jedinica bio pred njegovim vratima. Takav neko bi bio ekspresno sproveden u zatvor bez suđenja. Ali ne i Danica Drašković! Ona može svakome nekažnjeno da preti i da, kao u rodnoj Crnoj Gori, najavljuje krvne osvete. Drašković je srpski Mefisto bez koga ni konačna srpska propast neće doći.

    Međe Vuka manitoga

    Slučaj Vuka Draškovića, lažnog cara Šćepana, mnogo je više klinički, a mnogo manje četnički, te tako danas potvrđuje tezu da je Srbija sigurna kuća i najbolja domovina populističkih hohštaplera bez morala i stida.Od siromašnog koloniste iz Hercegovine, zajedno sa svojom suprugom Danicom Drašković (iz siromašnog Bjelog Polja), postaće ubrzo gazda i gospodar. Opelješio je Beograd i Srbiju za nekoliko stotina stanova, lokala, vila, za desetine miliona evra. Njegov šurak Veselin Bošković ubijen je zbog pohlepe, a brat mu je Rodoljub zbrisao iz Srbije, nakon što je takođe opljačkao Srbiju za desetine miliona

    Drašković je bivši novinar, bivši savetnik, a po potrebi raznih režima i cinkaroš, tribun, lažov, ministar, pisac, nevernik, vernik, komunista, antikomunista, Hrist i antihrist, šovinista i mondijalista, srpska sablja u Sandžaku, kosovski plačni Jeremija, i ko zna šta sve još u dosadašnjoj biografiji, Vuk Drašković danas „hrabro i odlučno“ preporučuje obračun sa preostalim Srbima na Kosovu.

    Na poslednjoj jednoj sednici Glavnog odbora Liberalno demokratske partije, Draškoviće je pred svojim tadašnjim kompanjonom Čedomirom Jovanovićem doslovno rekao da je u Srbiji na sceni ponovo „1990. godina“ i „plima ludila“.

    Onda je nastavio još žešće:

    „…Ovog 9. decembra, opet će se glasati o budućnosti Srbije, ali u Briselu. Savet Evropske unije glasaće o onome što se uradilo u Srbiji do tog 9. decembra, rekao je Drašković. Mi nećemo dobiti status kandidata ako našu budućnost u decembru, kao što čine sada, trasiraju ljudi u čijim mozgovima rastu balvani…To su isti oni iz 1990. godine, isti akademici, pisci, mileševski crni anđeli, žurnalisti, mafijaši, koji su u međuvremenu dobili i podmladak…U kojoj se to šumi seku balvani na Jarinju? U istoj kao i oni u Kninu! Oni koji su govorili da se Knin brani u Tenju, sada govore da se Srbija brani na Jarinju!“

    Je li to govorio onaj isti Vuk Drašković koji je u predvečerje strašnog krvoprolića potpaljivao upravo Srbe u Kninu i hrabrio njihovu „balvan revoluciju“? Je li to onaj isti Vuk Drašković koji je na osnivanju nacionalističkog društva „Sava“ (preteče Srpske radikalne stranke i Srpskog pokreta obnove) u Novoj Pazovi 6. januara 1990. godine pretio da će srpski Knin, srpska Kostajnica, srpska Lika, srpski Dvor na Uni, srpski Karlovac, srpski Ogulin i sve ostalo čega je mogao da se seti, postati deo „srpskih zemalja“, milom ili silom?

    Ko ga dobro poznaje, nije mu teško da odgovori na ta pitanja…Ovaj bezumnik, koji je crtao „šarene mape“ Bosne i Hercegovine i donosio ih rušitelju Jugoslavije Stjepanu Mesiću na „autorizaciju“ (pa mu je Mesić podrugljivo rekao: „…Nacrtaću Vuče i ja tebi jednu!“), 2011. godine, javno se udvarao Čedomiru Jovanoviću, sve gadeći se „akademika, pisaca, mileševskih crnih anđela, žurnalista i mafijaša“, kao da ih nikad nije poznavao, kao da nije svoj bestidni pohod počeo upravo sa tim istim „žurnalistima“, patetičnim pesnicima, akademicima i ljubiteljima slavskih kolača i mileševskih anđela.

    Ali, ima nas nekoliko miliona koji se i njega gade. To su oni „evroljubi“ kojima se prikrao u poslednje vreme, uvidevši da sam na izbore ne može jer je politički mrtvac.

    U knjizi „Zloupotrebljene institucije – Ko je bio ko u Srbiji 1987-2000“, koju je izdao „Fond Biljana Kovčević Vučo“, Drašković je „i bezbednosnih razloga“ zaobiđen u širokom luku.

    Bivši čovek i njegova prošlost

    Samo dvadesetak godina ranije, slao je Vuk Drašković svoju paravojnu formaciju, svoje tek formirane „gardiste“ sastavljene od uličnih fajtera, nedokazanih sportskih šampiona i mase lumpenproletera, da izginu ako treba samo da odbrane volju za samostalnost Srba u Hrvatskoj, i njihovo pravo da svoje nove granice nacrtaju upravo „balvanima“ i sličnim barikadama.

    Mada je od tog suludog i strašnog vremena do danas proteklo mnogo vode bratskim rekama Savom i Drinom sa pritokama, ali i mnogo krvi, i uzvodno i nizvodno, Vuku Draškoviću nije na pamet palo da makar negde položi venac tragičnim herojima ništavila, u koje ih je on lično oterao, svojom otrovnom ideologijom.

    Na takve parastose odlazi samo mitološkom linijom svakog dinaroida, od Slavije do Terazija i Trga Republike. Sve van Beograda za njega je uvreda. Danas se otvoreno stidi onih koji su ginuli za njega i zbog njega, a jednom godišnje obilazi samo spomenik Knezu Mihailu i polaže venac u znak sećanja na poginulog mladića, Branivoja Milinovića, koji je pao od revolverskih hitaca požarevačke policije 9. marta 1991. godine, ali na sasvim drugom mestu, u bivšoj ulici Maršala Tita (danas Kralja Milana).

    Zašto Drašković „žali“ za Milinovićem na pogrešnom mestu? Ko ga dobro poznaje, za njega je dobro mesto samo ono gde on može da napravi svoje političko pozorište, ono koje mu nudi maksimum mogućnosti za ličnu promociju, a to je u ovom slučaju Trg Republike, i spomenik Knezu Mihailu.

    Službin pevač za javne namene

    Zavrbovan još kao student (sa kodnim imenom „Prenj“), bio je dika i ponos jugoslovenske UDBE, službina kreacija od glave do pete, spreman na sve samo da nahrani svoju bolesnu sujetu, da reši svoje dinarske komplekse i pokori i leve i desne oko sebe, te da se konačno kao čovek udomi u gradu Beogradu, tom mitskom okupljalištu ambiciozne sirotinje, prevaranata bez stila i čitavih seoskih zadruga, od Crne Gore pa do Banije i Like.

    Bio je dobar pisac samo za onoga ko nije pročitao ništa ozbiljnije od njega samoga. Na žalost, mnogima je sa njim književnost i počela i završila…

    Nastanio se Vuk Drašković, još osamdesetih godina, u srca i duše naivne mase željne promena, gladne istine o Drugom svetskom ratu, izluđene od decenija raznih komiteta i centrala, i tu je ispustio svoj ideološki otrov, kopajući po ranama iz Drugog svetskog rata.

    Drugi ginu, Vuk ratuje iz kabineta

    Pokrivajući sebe promocijom četnika i kralja, gde je god postojala nesloga, i podela na mi i vi on je to vešto znao da iskoristi. Tamo gde je stigla njegova ideološka baklja, gorele su kuće i proganjani su ljudi, ubijano je sve što se miče.

    Mada je lično slao razne dobrovoljačke formacije da ginu u Hrvatskoj ranih devedesetih godina, nikad ga nijedna pravosudna institucija ni u Srbiji ni u Hrvatskoj, pa čak ni u Evropi, nije pozvala makar na informativni razgovor zbog huškanja na rat i formiranja paravojnih formacija.

    Tek kad je u ratnom okršaju poginuo Đorde Božović Giška (inače, školski drug potpisnika ovog teksta) ali i mnogi drugi manje znani, postalo je jasno da to Drašković direktno u smrt šalje sve same „državne neprijatelje“, ulične heroje…

    Onako epski tragikomičnog, sa jednom iščašenom psihologijom, bio je idealan za pokazivanje „kako ne treba“. Čak toliko idealan da je mogao i osvedočeni autokrata kakav je bio Milošević, da sebe predstavi kao razumnu i liberalnu ličnost.

    Bolje opozicije od Draškovića, Milošević nije moga ni da zamisli! Sve dok je on bio opozicija, Milošević je bio realna vlast. Pokazaće to i događaji uoči vanrednih izbora 2000. godine, kad je posle deset godina formirana prva opoziciona koalicija bez učešća njegovog Srpskog pokreta obnove. Bez njega i njih, pobeda je bila izvesna. Ona se i desila upravo zato jer su mesecima ranije sve obaveštajne službe Zapada informisale i Zorana Đinđića i Vojislava Koštunicu, i neke druge opozicione lidere, da sa Draškovićem rušenje Miloševića nije moguće.

    Takav Vuk Drašković, nakon svega što je učinio na štetu Srba i Srbije (sve slaveći i državu i naciju) bez imalo uvijanja kaže:

    „…Posvađajte te predsednike opština dole koji se protive nezavisnom Kosovu, kako bi se privelo kraju to pitanje…“. Isto kao i na početku svoje štetočinske karijere, Drašković uvek igra na kartu srpske nesloge, jer je kao najopasniji virus: gde se nastani tu i razara, dok ne uništi…

    Nove generacije ne pamte kako je taj i takav Vuk, čim je malo zacvilio u Miloševićevom zatvoru, odmah oslobođen, kako je napisao jedno pokajničko pismo zloglasnoj „crvenoj veštici“ Mirjani Marković, i kako je posle toga bio na razgovoru „kod predsednika“, nakon čega je novinarima saopštio neverovatno otkriće, da je „g. Milošević jedan šarmantan čovek“, a kasnije sa svojom strankom postaće i njegov koalicioni partner.

    Mračne devedesete donose Srpskom pokretu obnove i Vuku Draškoviću ogroman novac, stanove, poslovne prostore, a istaknuti članovi i simpatizeri njegove stranke i njegove najbitinije udvorice, članovi šire i uže familije, postaju jedinstveni na udarničkom poslu masovne pljačke Beograda. Dolazak SPO na vlast u glavnom gradu, bio je nalik okupaciji Turaka janičara i njihovom prirodnom pravu pobednika na pljačku propisanu šerijatom.

    Čim je pokojni Zoran Đinđić sa Demokratskom strankom postao realna opasnost za Srpski pokret obnove u Beogradu, Drašković kreće u kampanju protiv njega, nazivajući ga najružnijim imenima, poredeći ga sa najgorim štetočinama, lihvarima i kriminalcima. Đinđić je samo tri meseca bio gradonačelnik, a onda ga je Danica Drašković, uz pomoć SPS-a, smenila i postavila Spasoja Krunić. U tom tragičnom vremenu Danica je, sa svojim bratom Veselinom Boškovićem, koji je bio direktor Direkcije za izgradnju grada, otela od građana preko hiljadu stanova i lokala i podelila ih svojim sestrama, zetovima, sestričinama i rodbini iz Bjelog Polja i svojim mnogobrojnim ljubavnicima, koje je menjala kao čarape. Vuku nije pala na dušu ova smena, i nije mu zasmetalo da mu oda počast kad je ubijen, i da biranim rečima govori sve najlepše o čoveku koga je iskreno doživljavao kao neprijatelja i koga je mrzeo.

    Vuk dlaku menja, ali ćud nikako

    Kad se saberu sve epske prevare i sve nacionalne mitomanije koje je on lično vulgarizovao, nema nikave sumnje da je Vuk Drašković bio iznad svojih mogućnosti Jer, sa Vukom su stvari uvek bivale delikatnije: on je od „crvenog Vuka“ koji je igrao Kozaračko kolo u Studentskom gradu u Beogradu 1968. godine u slavu Josipa Broza Tita i još više socijalizma, postao jedan folklorni nadričetnik koga se gadila većina preživelih vojnika Jugoslovenske vojske u otadžbini.

    Od tada pa sve do formiranja prve Miloševićeve opozicije bez Vuka (koalicija DOS) „faktor Danica“ u njegovom javnom biću bio je ravan faktoru Mirjane Marković u životu Slobodana Miloševića. Ako ne i više od toga…

    Tu i faktor brojnosti rodbine Danice Drašković koja je bila i ostala znatno superiornija u odnosu na Vukovu rodbinu. Kad se desila „Ibarska magistrala“ i izginuće Draškovićevog obezbeđenja, istraga je pokazala da je neko iz „ubilačke službe“, komunicirajući verovatno sa pretpostavljenim, izgovorio sledeću rečenicu: „Đubre je živo“, ili nešto slično, što je kasnije išlo u prilog tezi da je meta likvidatora najverovatnije bio brat Danice Drašković, Veselin Bošković, a ne Vuk. A zašto, odgovoriće neka druga vremena.

    Ipak, prateći tezu o ogromnim mahinacijama u Beogradu sa poslovnim i stambenim prostorom koje je sprovodio lično Veselin Bošković kao direktor te ustanove (u vreme kad su janičari Srpskog pokreta obnove doslovno opljačkali glavni grad), verovatnoća o „sukobu interesa“ sa nekom malo opasnijom grupacijom unutar režima i oko njega je stoprocentna. Odatle pa do planiranih ubistava na Ibarskoj magistrali nije bilo daleko. Tu samo Vuk nije bio planiran.

    Vuk citira Ničea: Vratiću vam se opet!

    Uoči bombardovanja 1999. godine, naglo je iz Miloševićevog aparata došla naredba da film „Nož“ rađen po istoimenom romanu Vuka Draškovića, bude skinut sa filmskog i televizijskog repertoara. Jer je to bio projekat snimljen parama tadašnje vlasti, kako bi Vuk dobio „zalogaj“, da ne zavija po trgovima srpskih gradova, nego da uđe u koaliciju sa Socijalističkom partijom Srbije, što je brže-bolje i učinio. Tako je Srpski pokret obnove zajedno sa Srpskog radikalnom strankom činio većinu u tadašnjem parlamentu, ali Miloševićeva vlast, njegovi zakoni i njegova politika nijednog momenta nisu došli u pitanje. Naprotiv, bilo je to doba apsolutne političke idile, jedne neviđene harmonije zla, koja je na kraju i dovela do 78 sudnjih dana u kojima je „Milosrdni anđeo“ NATO pakta tukao Srbiju sa nebesa.

    Upravo u takvim okolnostima, Vuk Drašković postaje, ni manje ni više nego potpredsednik ondašnje savezne Vlade. Tu je funkciju „dužio“ od januara do aprila 1999. godine. Zašto je to tako bilo, potrudio se on sam da objasni, tvrdeći kako je bio ucenjen da je s tog mesta (potpredsednika Vlade) spasao mnoge živote od režima koji je bio spreman da ratno stanje iskoristi za konačan obračun s političkim protivnicima:

    „…Da sam odbio, a bombe počele da padaju na Srbiju, svaki smećar na ulici imao bi odrešene ruke da me ubije“, pravdao se Vuk. No, ako je na tako neobičan način i u tako kratkom roku (januar-april) bio „uhapšen“, pravo je pitanje ko se koga odrekao posle samo tri meseca provedenih na tako visokom položaju: on Miloševića ili Milošević njega?

    Ubrzo, već 2000. godine, postaće jasno da Zapad neće kompromitovanog Draškovića, da je čak jedna američka obaveštajna službe o njemu napisala najgore moguće izveštaje kao o čoveku koji je „primitivni nacionalista, pompezna budala, umišljeni idiot, nestabilna ličnost, nepouzdan čovek“ i slično. Čak je i film po njegovoj knjizi „Nož“ razmatran kao delo koje podstiče najgoru versku mržnju i ksenofobiju. Kada je film Nož prikazan posle bombardovanja, svetski mediji su javili da je film najveće smeće koje je snimljeno u kinematografiji. A autor Noža se predstavljao, tada, kao Veliki Srbin!

    Bivši dopisnik državne televizije Grčke Nikos Pelpas, još je 1994. godine filozofski utvrdio da su Milošević i Drašković „jedan drugome alibi za sve što čine, ili ne čine“.

    No, ako je neko pomislio da će nove decenije novog milenijuma proći bez Vuka Draškovića, očito se grdno prevario. Njegova novija pisanija, poput knjige pod naslovom „Meta“, u kojoj on sabira, množi, deli i oduzima sve što mu se do sada dešavalo, počinje mišlju slavnog nihiliste Fridriha Ničea: „I tek kad me se budete svi odrekli, vratiću vam se opet!“

    I zaista, ulaskom u koaliciju sa Liberalno demokratskom partijom, Draškovićnije promenio čak ni budžet, niti svoju suštinsku ideologiju koja je, eto čuda, ponovo anacionalna, leva i komunistička! Naravno, nije greh biti levičar, naprotiv, ali posle skoro dve decenije četnikovanja…

    Nema nikakve sumnje da je Mefisto Vuka Draškovića, od njega tri godine starija supruga Danica Drašković. Ona je sa 40 godina života proglašena za invalidskog penzionera, zbog “duševnih poteškoća“. Vuk nije mogao ni u toalet otići bez njenog odobrenja, ona je raspolagala porodičnim budžetom. A kada se bacila na politiku, Vuk je svirao po njenom diktatu. Samo je aminovao njenoj pohlepi da opelješi Beograd. Daničine sestre dobile su po desetinu stanova, lokala, primile veliku apanažu…Njen rođeni brat Veselin Bošković, kada je likvidiran, ostavio je iza sebe, u vlasništvu, na svoje i ime žene i dece, preko trideset stanova! Sa topčiderskog groblja prenet je u Crkvu na Vidikovcu, jedini je Srbin čiji grob je u crkvi, što je suprotno kanonu. A Veselin je, inače, bio ateista!

    Osim vile u ulici Beogradskog bataljona 117 u Beogradu, Draškovići imaju i nekoliko stanova u Budvi i drugim gradovima…

    U novoj kolaiciji, u kojoj liže dupe Aleksandru Vučiću, Vuk je obezbedio Daninoj rodbini nove privilegije. Danin zet Ljubo Mirković, policajac iz Nikšića, a potom upravnik zelene pijace na Banjici, prošlog meseca poslat je u Trst, za konzula Srbije. Snežana Miljanić, direktorka Beogradskog sajma novi je konzul u Torontu…Dana potrebuje velike količine novca. Samo za plastične operacija ova starica je potrošila preko milion evra. Ima se, jer Vuk nastavlja da zavija novom gospodaru.

    (Nastavak u sledećem broju)

    MAGAZIN TABLOID

    CITAJTE SRBIJANSKI GLAS ISTINU ISTINU I SAMO ISTINU!

    NAJNOVIJE OD СРБИЈANSKI GLAS

    http://www.srbijanskiglas.in.rs/index.php/novosti/world/item/1257-sg-1268

  3. ПИСМО ОБЈАВЉЕНО У СРПСКИМ НОВИНАМА ОГЛЕДАЛО КО ПРОЧИТА СХВАТИЋЕ

    И Вуку бих помогла

    Обраћам Вам се са молбом да у Вашем цењеном листу објавите мој чланак у рубрици писма.
    Дочекала сам пензију са навршених 65 година и пуним радним стажом (и поред више соматских обољења). Виђала сам Вука Драшковића често на неуропсихијатријској клиници у ул. Др Суботића бр. 6, који је долазио код покојног Др Веселина Савића, шефа одељења на коме сам радила. Вук то најбоље зна због чега је посећивао Др В. Савића. Вероватно из више разлога. Не знам да ли је и Дана то чинила, не сећам се да сам је виђала.
    Критеријуми психијатријски и неуролошки, као услов за стицање инвалидитета Прве категорије су ми веома добро познати (ја сам специјалиста за неуропсихијатрију), стога предлажем, па можда и захтевам, да се изврши ревизија њене инвалидности.
    Можда се не бих тога сетила да дневна штампа није пуна Даниних и Вукових изјава о томе како би она била најпогоднија и најбољи директор државне безедности, јер би она разјурила, ухапсила, ликвидирала, демонтирала ”Милошевићеву злочиначко-терористичку” државну безбедност. После сваке изјаве овог брачног пара, уверена сам да они испуњавају све услове за инвалидност из психијатријског домена.
    Постављам себи питање, каква је то ова наша власт. Влада, скупштина, председници многобројних партија да толеришу, што је недопустиво у једној, заиста правној, држави. Мислим да је тај Вук на погрешном месту и хитно би требало да се нађе где му је место. Страхујем за српски народ, да ће оболети од Вуковог и Даниног вируса, што је познато као колективна психоза. Стога је неопходна превентива, коју треба да предузме министар здравља.
    Ако је код Дане установљена инвалидност Прве категорије, онда је она неспособна за обављање било какве активности, поготову од државног значаја.
    Патолошка мржња неизмереног интензитета доминира њиховим психичким функцијама. Она је дубоко уткана у њихова бића. Стога, спасимо младе нараштаје од таквих људи. Усмеримо их ка истинским вредностима, како би били здрави и способни да очувају ову напаћену Србију.
    Јединог ми брата, од 16 година, убили су четници на најсвирепији начин, а није био гоља, пробисвет, без биографије. Био је херој, који је пао за слободу свога народа.
    Када сам постала лекар специјалиста, један број четника сам лечила, јер код мене никад није постојала патолошка мржња и мржња уопште. Ако треба, и Вуку бих помогла!!!

    Др Бранка Јекић, Београд

    http://www.srpskenovineogledalo.co.yu/pub/38/pisma.htm

  4. http://www.kmnovine.com/2014/11/vuk-draskovic-bi-da-izda-il-da-crkne.html

    U HAG DRASKOVICU ILOVACO JEDNA! IZDAJNICE ! DA ODGOVARAS ZA SVE ZLOCINE KOJE JE POCINILA TVOJA PARAVOJNA FORMACIJA, TAJ ESKADRON SMRTI ZBOG KOGA JE CAK I FRANJO TUDJMAN ZA ZVONKOM OSMANLICEM RASPISAO NAGRADU U IZNOSU OD 270 000 HILJADA NEMACKIH MARAKA. A DA TI SLUCAJNO SARADNIKU VATIKANSKI ; DOUSNICE STRANIH OBAVESTAJNIH SLUZBI NISI SE POTRUDIO DA UKLONIS TRAGOVE. DA JE KOJIM SLUCAJEM PREZIVEO IBARSKU ON BI U HAGU BIO GLAVNI SVEDOK PROTIV TEBE. BAS CUDNO ZVONKO MRTAV A TI ZIV????!!!!! NI OGREBAN! A STO NE OBJASNIS NARODU KAKO JE ZAVRSIO VOJVODA NOVICA RANDJELOVIC KOJI TE PUTEM MEDIJA POZVAO DA SE PREDATE HAGU. CUDIS SE JE LI KAO NE ZNAS DA JE OTROVAN? ODMAH POSLE TOG TEKSTA! MNOGO SI PROVIDAN DRASKOVICU! PREKINI DA SA PEDOFILOM I SILEDZIJOOM LAVRENTIJEM KATOLICIS SRBSKI NAROD DIREKTNO IZVRSAVAJUCI NAREDJENJA IZ VATIKANA. PLASIS SE HAGA. I TVOJ KUM VOJA SESELJ MISLI DA TI JE TAMO MESTO A ODAVNO GOVORI DA SI NARKOMAN. ZORAN DJINDIC JE GOVORIO DA SI ZA DUSEVNI BOLESNIK. SVE OBJAVLJENO. STA SI SVE SPREMAN DA PRODAS TI I TVOJA BABA DANA OD 73 GODINE I TVOJA NARKO MAFIJA KOJA TE FINANSIRA. STA NE ZNAS KO TI JE SEF OBEZBEDJENJA. NARKO DILER IZ SAPCA NELE SUVAJDZIC! NE FOLIRAJ SE VISE , NE PRODAJI SRBIJU DA BI SVOJU NOGU KOJA JE JEDNOM REALNO GOVORECI U GROBU, JER SI BIOLOSKI MATOR I ILOVACA I VEC IMAS PREKO 70 GODINA, BABA DANA SE PODMLADJUJE PLASTICNIM OPERACIJAMA IAKO JE STARIJA OD TEBE VISE GODINA. VI STE STARCI I SRBIJI MOZETE DA POKAZETE SAMO PUT NA GROBLJE. SRBIJU TREBA DA VODE CASNI I POSTENI I MLADI POPUT DVERI , KOJI KAD NEGDE TREBA DA IDU IZ SVOG DJEPA DAJU ZA GORIVO, NEMAJU IZA SEBE SVE MOGUCE MAFIJE KAO STO SI TI IMAO BELOG AUTO OTPAD. IMAO SI ESKADRON SMRTI SVEOD SAMIH KRIMINALACA POKUPLJENIH S KOCA I KONOPCA, NI GISKA NIJE BIO CVECKA I O CEMU TI PRICAS KAD TVOJI PRETE SMRCU NOVINARIMA, POKUSALI SU VISE NJIH I DA USMRTE , SILUJU SRBKINJE, DOK SU NA RATISTU KAKO SE GOVORI PLJACKALI CAK I SRBSKE KUCE . A SA LJUBISOM BUHOM SE NE POZNAJES? JE LI? A ODKAD! U HAG AL DA TE NE VRACAJU KO MILOSEVICA DA NE POGANIS SVETU SRPSKU ZEMLJU IZDAJNICE KOJI PODVODIS SRPKINJE I KOJI SI ZLOUPOTREBIO VLADIMIRA BOZOVICA KOJI JE PRE TEBE BIO POSTEN I CASTAN DA DOK JE BIO ISTAKNUTI CLAN SPO A ISTOVREMENO I GENERALNI INSPEKTOR POLICIJE KO GARANTUJE DA NIJE ZLOUPOTREBIO SLUZBENI POLOZAJ? KAD NA SVIM SUDJENJIMA JE RUKU POD RUKU S TOBOM. POSTOJE VIDEO ZAPISI IZDAJNICE. I SAD POCINJEM DA SUMNJAM AKO TI TVRDIS DA JE NA TEBE IZVRSEN ATENTAT NA IBARSKOJ ZAR ONDA NIJE IZVRSEN ATENTAT NA MINISTRA POLICIJE DRAGANA JOCICA? I TO SAMO NEKOLIKO DANA PRED SAMOPROGLASENJE NEZAVISNOG KOSOVA OD STRANE SIPTARA, KOJE JE PODRZALA I TVOJA CRNOGORKA DANA SAMIM TIM STO JE CRNOGORKA. OBJASNI TI LEPO NARODU KAKO ONDA PAS OD SEDAMDESETAK KILOGRAMA DA PODLETI POD KOLA BAS MINISTRU POLICIJE? I TO BAS PRED SAMOPROGLASENJE NEZAVISNOG KOSOVA? NEKOLIKO DANA! SAMO TI KO SOVA HUCES NA POLICIJU DRASKOVICU, JER TEBI SAMO HAOS ODGOVARA. A KAKO VEC IMAS SPO -vce KOJI SU DILERI DROGOM, MOZDA SI UPUCENIJI U SVE TE NARKO- TOKOVE STO SIPTARSKE STO SARICEVSKO CRNOGORSKE. NE PRODAJI SE ZA PATRIOTU TI KOJI KATOLICIS SRBSKI NAROD SA PEDOFILOM LAVRENTIJEM TRIFUNOVICEM ? NEGO LEPO SPREMAJ STA NEMAS NIKAD SE NE ZNA KAD CE DA TE POZOVE. STA SI SE USRO? NIJE SMRT DRASKOVICU NEGO HAG. JER TI TREBA DA UMIRIS DUGO I DUGO U NAJVECIM MUKAMA DA UMIRES DO STOTE I DA BOGA MOLIS DA UMRES ZBOG SVIH ZLOCINA KOJE SI SRBIJI NANEO SARADNJOM SA OKUPATORIMA I NATO BOMBARDERIMA SRBIJE ! ALI NE U SRBIJI. A AKO JE PO SVEMU SUDECI ISTINA I DA SI UMESAN NARUCILAC UBISTVA SRPSKE DECE E ONDA TE TREBA OBESITI NA SRED TERAZIJA ZAJEDNO SA TIM KRIMINALCIMA IZ POLICIJE KOJI TE STITE I DRZAVLJANIMA SA AMERICKIM PASOSIMA. PRODANA DUSO! POGLEDAJ SE U OGLEDALU. OCI TI SEVAJU KO U AZDAJE MRZNJOM , MRZNJOM PREMA SRBIJI KOJU SI SPREMAN DA PRPODAS DA SPASES SVOJE JEFTINO DUPE OD LIMENOG SANDUKA HAGA.

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: