MIRJANA BOBIĆ – MOJSILOVIĆ: Amerika nije kriva ni za jedan rat, propast, muku, pljačke – a toliko je zla učinila

MIRJANA BOBIĆ – MOJSILOVIĆ: Amerika nije kriva ni za jedan rat, propast, muku, pljačke – a toliko je zla učinila

Aktuelno-mirjana-bobic-mojsilovic-gost-voditeljPiše: Mirjana Bobić – Mojsilović

S obzirom na to da je Bela kuća zaključila i saopštila da je ruski predsednik Vladimir Putin „kriv“ za obaranje malezijskog aviona iznad ratne zone u Ukrajini i ponovila da sa EU i G7 radi na uvođenju novih sankcija Moskvi, lakše se diše.

Jer, svako normalan zna da se po istinu i objašnjenja, kao i po smernice pravilnog razmišljanja, ide u Vašington. Doduše, mnogo pre nego što je Vašington definitivno zaključio da je Putin, mora biti, kriv za obaranje malezijskog aviona, Toni Bler je istog trena kada je ta stravična vest obišla svet, uskliknuo da je Putin kriv. Iako je Bler onomad ubeđivao britanski parlament i javnost da Sadam Husein ima, majke mi, hemijsko i biološko oružje kojim će da uništi svet, čime je i Britaniju uvukao u rat protiv Iraka, kao da mu se to odjednom zaboravilo, pošto je pronalaženje novog svetskog zlikovca broj jedan, neuporedivo važnija stvar. To što je zbog korupcije i laži retko omražen u svojoj zemlji, nije, međutim, sprečilo britanske medije da ga zdušno podrže – kampanja protiv Rusije i naročito Putina u zapadnim medijima dobila je razmere histerije – a Putin je proglašen za manijaka, psihopatu i ubicu beba, u pojedinim novinama proglašen je za novog Hitlera, sve u maniru proizvodnje svetskog zlikovca broj jedan, što je postupak kakav smo mi već gledali, doduše, pre dvadeset godina. U savremenom svetu, očigledno, kriv je onaj kome Amerikanci ne dokažu ništa. Bog istine ima poznatu adresu.

Ali to i dalje ništa ne menja – istina stanuje u Vašingtonu i strogo kontrolisanim medijima. Što bi rekao Johan Hojzinga: „Istorija je u 20. veku postala oruđe laži na nivou državne politike“, a u 21. veku to postaje još očiglednije. Pitajte Libijce, Sirijce, Palestince, Iračane.

Premeravanje sveta odvija se pred našim očima, ali istina je na naslovnim stranama zapadnih novina i vodećih globalnih TV mreža. A ti mediji, na primer, ovih dana prilično ignorišu brojne proteste građana Amerike protiv izraelskog divljanja u pojasu Gaze. Naravno, jer je istina koja je servirana čovečanstvu, da su Palestinci krivi za sukob, i da je njihovih nekoliko stotina poginulih u odnosu na nekoliko iraelskih žrtava, nevažno. Mediji postaju zona sveopšteg mentalnog i moralnog inženjeringa. Pa čak i kada je i najvećem laiku jasno da tragedija malezijskog aviona ne odgovara jedino Putinu, spinovanje „istine“ se nesmetano nastavlja, jer je svetu potreban onaj koji je kriv. Metoda „drž’te lopova“ ponovo radi.

Zvanična verzija tako postaje pitanje sudbina čitavih naroda, a ključna vašingtonska istina je da za bilo koji rat, propast, muke, nesreće, smrti, pljačke i prevare – Amerika ne može biti kriva. Topuz, i pečat na istinu drži ista ruka, pa u tom smislu nije besmisleno da se podsetimo da je i Srbija pre nekoliko godina potpisala dokument u kome se zaklinje u sve na svetu da nijedan američki vojnik, šta god da uradi na teritoriji Srbije, ne može za to da odgovara. Sasvim logično – zašto bi ikada odgovarao onaj koji nikada i ni za šta ne može biti kriv?

Čak i kada se jasno prepoznaju nedoslednosti vašingtonske istine, ne može im niko ništa, jači su od sudbine. Na primer, američki ambasador u Srbiji, pre nekoliko dana je, na jednom predavanju srpskim omladincima, prilično žestoko opalio po srpskoj vladi, zamerajući joj što nije jasno i glasno ustala u odbranu teritorijalnog integriteta i suvereniteta Ukrajine. To jest, što nije napala Putina i Rusiju.

Premijer Vučić je bio zapanjen, i poručio je američkom ambasadoru da je Srbija od početka nastupala sa stanovišta nepovredivosti teritorijalnog integriteta svake zemlje, pa i Ukrajine. A onda su se iz američke ambasade izvinili zbog omaške ambasadora.

Ovo je dokaz da se mora pažljivo razgovarati sa onima koji drže istinu u svojim rukama. Da nije tako, neko bi se setio da američkom ambasadoru postavi pitanje – kako se toliko zalažete za teritorijalni integritet Ukraine, vi koji ste svojim bombama, pretnjama i ucenama, srušili teritorijalni integritet Srbije i napravili nezavisnu državu Kosovo? Ali, kad se sa vlasnicima istine razgovara, istina, logika i argumenti se ne pominju. Nedoslednost i dupli standardi teme su za one male narode koji su na svojoj koži osetili vašingtonsku istinoljubivost.

Istinu govoreći, mi ne znamo šta će biti sledeća vašingtonska istina, ali izgleda da ćemo morati da se povinujemo ovoj, za koju će biti žrtvovani mnogi narodi.

I upravo zbog istine i Boga istine, ona čuvena Kenedijeva rečenica, danas, kad pogledamo američkoj istini u oči, dobija gotovo jezivo značenje:

„Ne pitaj šta ova zemlja može da uradi za tebe, nego šta ti možeš da uradiš za nju.“

(Novosti)

Twitter4 Komentara/Odgovor

  1. Žikica Marković Says:
    Istina je u snazi novca sa kojim raspolaže silnik.U ovom slučaju to je USA.Ona kao privilegovana, što je sebi sama obezbedila, štampa bezvredne, bez stvarnog pokrića u zlatu, dolarske novčanice i distribuira ih širom sveta kao,što su to radili do pre par decenija Nemci sa markama.Ali Nemci su izmisli Euro i na taj način se spasili bankrotstva.Sve dok imaju mogućnost da nekontrolisano štampaju US dolare i sa njima korumpiraju ceo svet, amerikanci će moći da se ponašaju kao bahati silnik od kojih strepe nezaštićeni, naj češće mali narodi.Novcem se kupuje mišljenje javnog mnenja, intelektualaca, političara, državnika. Scenario je već davno prepoznatljiv.Mi smo ga takođe privilegovano dobro osetili.Nema ni malo stida i griže savesri od naših intelektualaca i političara, čak i vojnih lica koji su bili plaćani, a i sada su na platnom spisku američke administracije, najčešće preko javno objavljenih dobijanja novčanih nagrada iz sumnjivih američkih fondova.Ako se ikad oduzme mogućnost Vašingtonu da nekontrolisano i neograničeno ubuduće štampa tu nazovi svetsku valutu gospodina “Dolara” i tako se obezbeđuje USA da dominira u svetu tehnologijom, naukom, snagom vojne sile, tad će se moći suditi i svakom amerikancu koji je diljem sveta bilo kada učinio bilo kakvu nepravdu i zlo stanovništvu širom planete Zemlje.
  2. ZLAJA Says:
    SLAZEM SE UPOTPUNOSTI SA OVIM MISLJENJEM.SAMO OVAKVI CLANCI NEMAJU TEZINU AKO NISU OBJAVLJENI I NA ENGLESKOM JEZIKU.MOZDA NA TAJ NACIN ISTINA DOPRE I DO OBICNOG NORMALNOG ZAPADNJAKA.
  3. Za Srbiju Says:
    @ZLAJA. Ne bi ovaj članak imao efekta na zapadnu publiku, jer oni ironiju i ruganje ne bi shvatili.
  4. Zlatomir Stamenic Says:
    PAŽLJIVO… O POKOJNIKU ;;; “SVE NABOLJE”, … ničija nije do zore gorela,,,… Svu pamet i sreću im želim… Ommm

Ostavite Komentar/Odgovor

Ime (obavezno)

Mejl adresa (neće biti objavljena) (obavezno)

Vebsajt

Werbeanzeigen

LEK IZ PRIRODE ULMO doo Beograd / Prirodni preparati / ZA VITILIGO IMA LEKA

ZA VITILIGO IMA LEKA

Cena: 1.100 din

1

Na zalihama

ISPORUKA ZA CEO SVET. U SRBIJI I BiH PLAĆANJE POUZEĆEM U DINARIMA, ODNOSNO U KM

NEVITIL biljna krema uspešno vraća prirodnu boju kože na mestima gde su se pojavile bele mrlje. Ne sadrži kortikosteroide ni druge hemikalije.

Deluje kod odraslih i dece. Mogu je koristiti trudnice i dojilje.

Ne oštećuje kožu koja je normalno pigmentovana i kremu bez straha možete nanosti i na delove koji nisu zahvaćeni depigmentacijom.

Odabrani biljni sastojci ove kreme prodiru kroz pore na koži i stimulišu melanocite na proizvodnju melanina, hormona zaduženog za pigmentaciju.

Na taj način dolazi do vraćanja prirodne boje kože na mestima gde su se usled nedostatka melanina javila bele fleke.

Sastav:

– ekstrakt 8 lekovitih biljaka u hladno ceđenom maslinovom ulju

– etarska ulja

– pčelinji vosak

Upotreba: Kremu nanositi dva puta u toku dana i uveče pred spavanje na ugrožena područja.

NEVITIL krema je ispitana u laboratoriji ANAHEM, Beograd.

MOŽETE NARUČITI I TELEFONOM: 0631697579, 0637636702

ZA POZIVE VAN SRBIJE: 00381 63 71697579

ZA PROBLEME SA EKCEMOM,  KERATOZAMA, LIŠAJEVIMA, CRVENILOM LICA, BUBULJICAMA I DRUGIM KOŽNIM PROMENAMA, PREPORUČUJEMO NAŠU KREMU UNIMEL                                                                     

0631697579 (00381) – Poručivanje telefonom
svakog dana (i subotom i nedeljom) od 09-19



Informacije o proizvodu


Kategorija: Prirodni preparati

Dodajte komentar:

  • Sadržaj:
    Možete uneti 1000 karaktera!

STANI! USTUKNI! Povodom dana sećanja u Jasenovcu Velikomučeničkom

STANI! USTUKNI!

Stani sine Božiji

Korak, dva ustukni

Padni na kolena

Pred čovekom u sebi

Poslušaj na trenutak

Vapaj umorene dece

Beba, majki očeva

Sestara braće, tetki

Strina ujaka i stričeva

Baka, deka i pradeda

Nedužno poubijanih

Za života mučenih

Očiju vadjenih

Pomoli se

Za dušu njihovu

i u sebi svoju

Jer smo svi po krvi

I čokotu ista loza

Božije delo po duši

Ne zaboravi istinu ovu

I na sve strane širi

Da se nikad ne zaboravi

I nikad ne ponovi

Da bolesni umovi

Zavladaju umnim

Autor,

Dušan Nonković

Литургија у Јасеновцу Великомученичком Рођење св. Јована Крститеља (фотографијe)

Рођење св. Јована Крститеља (фотографијe)

 

7. јул/24. јун 2014. Године (Вечерње богослужење, света литургија, литија, освећење славског колача и жита. Свештенство епархије Славонске са верним народом из околине Јасеновца).

 

П.С. Не служи нам на част да се у Јасеновцу на слави окупило само неколико десетина мештана из околних села. Никога из централне Србије и осталих српских земаља. И та слика се уклапа у данашње стање заборава и отуђења, немара и небриге, лажног патриотизма и нецрквености…. На светим местима која су натопљена српском крвљу, црпимо нову духовну снагу и веру и из те крви клија семе вере у Бога и клија надахнуто, искрено и срчано родољубље. Господе, смилуј се на род наш српски, многострадални и многогрешни, молитвама светих Јасеновачких Новомученика! Даруј нам да се освестимо и пробудимо. Помози нам да се истински вратимо Теби и себи, своме роду и славним прецима, својој вери, светом Сави и свим српским светитељима, мученицима и новомученицима! Само тако можемо да се спасемо и васкрснемо. Амин, дај Боже Господе!

 

Архимандрит Пантелејмон (Јовановић), бивши јужноафрички, сада старешина манастира у Јасеновцу

20140706_13371920140706_18284820140706_18544720140706_19021420140707_10195620140707_103333

Über diese Anzeigen

Einige deiner Besucher werden an dieser Stelle von Zeit zu Zeit eine Werbeanzeige sehen.

И ПОСЛЕ ТИТА ТИТО – Пише Комнен Коља Сератлић

И ПОСЛЕ ТИТА ТИТО

 

Пише Комнен Коља Сератлић

 

Као сведок времена, присећам се да смо у време сахране Броза шапутали између себе и питали се ко је тај монструм који је смислио ову, на први поглед, отрцану фразу (флоскулу) наведену у наслову. Нажалост, били смо уверени да је настала у некој српској глави.

 

Без Срба не би било Тита. Лично сам то видео (Кинези кажу: „Боље је једном видети него стотину пута прочитати“) када сам се крајем седамдесетих година прошлога века нашао у његовој непосредној близини. Од свих руководстава, скрпљених од разних јужнословенских народа, поданичко и полтронско је било једино српско руководство. Многи поносни и паметни људи у Србији, и не само у Србији, такво понашање нису могли схватити, пре свега због чињенице да су Срби поднели највеће жртве, доживели два геноцида за стварање и једне и друге Југославије.

Када су Империја, Немачка, Ватикан, Енглеска, разбиле ту заједничку историјску коб, Срби су били једини који то нису хтели да прихвате, већ су ламентирали и „трчкарали около“ да поново скрпе Југославију без Словеније (Милошевић је рекао Словенцима: „Идите!“). Од свих народа и народности, Срби су најтеже поднели разбијање Југославије, да ли због депресивног оптимизма, или зато што тешко подносе рушење илузија, што су носталгични, или су због трагичне прошлости осетили да ће се крвави верски и етнички рат сручити на српска леђа и да ће доживети трећи геноцид, што се нажалост и десило. У току тог и таквог рата поново су скрпљену државу, само са Црном Гором, назвали Југославија (СР), коју су Црногорци напустили, поручивши Србима: „Ето, захвалите нама, чоче, што напокон имате своју државу“.

Од памтивека су постојали, а постојаће и убудуће разни  изми. Многи су доносили сузе и крв, нпр. фашизам, који је непрекидно тињао, да би се поново повампирио у Украјини (где је Империја створила четврти рајх), али не само у Украјини. Многи  изми су релативно брзо нестајали или су искорењивани силом. Постоје народи који се не могу ослободити неког  изма. Велики су изгледи да се у Србији садашње и будуће генерације неће ослободити ни титоизма ни досизма још бар педесет година.

Срби нису дали Тита ни постхумно. Чувају га и посећују на једном од најлепших брежуљака престоног града. Од три предлога где сахранити Тита (Кумровец, Тјентиште, Београд), Срби су одлучили да то буде Београд.

Титоизма су се ослободиле остале бивше југо-републике, сада независне државе. Међутим, да је било памети у тим државама, посебно у Хрватској и Словенији, као захвалност Титу подигли би му споменике у сваком већем месту. Такође, Хрватска и Словенија морале су захтевати да буде сахрањен у једној од тих држава или да му се подигне маузолеј на граници, са два улаза (и са словеначке и са хрватске стране).

Зашто овај и овакав увод?

Недавно су дневни листови објавили изјаву Председника Србије, коју су буквално „сакрили“ на четвртој, петој, шестој страни (када се прелама неки лист, зна се где се поставља ударна вест или текст, а то је требало да буде ударна вест). Тако је „Блиц“ (који је тих дана био у средишту тирада једне чиновнице Председништва Србије) на четвртој страни, у доњем левом углу, на црној подлози (каква симболика) објавио следеће:

„Николић – остајемо по страни око Украјине. Председник Србије Томислав Николић изјавио је да ће Србија наставити да тежи томе да остане по страни у украјинској кризи. Било би веома непријатно ако би смо били приморани да бирамо стране. То би чак поделило Србију. Многи људи у Србији су русофили, док други прихватају западну цивилизацију као бољу основу за свој живот – рекао је Николић за агенцију Блумберг. Николић је такође рекао да његова оријентација ’и исток и запад’ следи политику Тита додајући да је тај концепт једини прави избор у данашњим данима.“ (Ово тачно преносим како је „Блиц“ објавио, садржајно и граматички).

Ни тема мога обраћања, а понајмање ставови у тексту, нису усмерени против грађанина Томислава Николића, држављанина Србије. Критика и примедбе се односе на институцију Председника коју обавља Томислав Николић. У Србији није председнички систем, као на пример у Француској, где председник по Уставу утврђује циљеве и одређује смернице спољне политике. Међутим, председник Француске има око себе велики тим са којим креира спољну политику (осим министра спољних послова, у тиму су представници разних министарства, значајних институција, угледне личности из науке, културе, медија итд.).

Председник Србије није овлашћен да креира или води спољну политику, осим што је Уставом прецизирано да је његово искључиво право да именује амбасадоре и потписује акредитивна писма (то је чисто кадровско овлашћење). Цитираном изјавом (у свега осам редова), Председник је саопштио скоро свеколику спољну политику Србије која није договорена ни у Парламенту ни у Влади. Председник нема квалификован тим експерата за спољне послове који би га подучили. Ако оставимо по страни институцију Председника, грађанин Томислав Николић није квалификован да одређује правце спољне политике, чак ни када би, условно речено, био за то овлашћен. У свом радном веку, он би морао, осим дугогодишњих одговарајућих студија, иза себе имати најмање двадесет година рада на спољнополитичким питањима, морао би се доказати као позната светска личност на том плану.

Србија, иначе, већ годинама има велике кадровске проблеме када је реч о спољној политици и дипломатском саставу, апарату у МСП. Ниједан од пет министара спољних послова од 2000. године (Свилановић, Драшковић, Јеремић, Мркић, Дачић) није имао радне квалификације да обавља ту функцију. Министри нису били свесни услова у којима се водила и води спољна политика Србије. Нису имали способности да од дипломатског апарата, расутог по свету, створе савршенство. Дипломатски апарат су стварали од Сорошових стипендиста, власника и шефова ресторана, људи без знања језика, директно са улице су слали у ДКП-а велик број самопроглашених дипломата, за амбасадоре су именовали људе који се никада нису бавили тим професионалним занимањем, који нису знали ниједан дипломатски језик, стране држављане, људе који су имали по неколико кривичних пријава. Такође, наведени министри су запошљавали у МСП своје партијце, рођаке, пријатеље из кафића, конобаре, шефове ресторана, стране држављане, голуждраве девојчице.

Србија не може бити неутрална, а поготово када је у питању не криза, како је изјавио Председник, већ сурови фашистички рат који Запад води против Русије и православља. Овакву спољнополитичку оријентацију према фашизму нема право да заступа институција Председника у име свеколиког српског народа; штавише, Председник то није могао да изјави чак ни у своје име. Да ли зна Председник шта ради његов колега председник Украјине кога су назвали Петар Крвави? Да ли зна институција Председника Србије да у Украјину убијају руску децу, хиљаде Руса, којима узимају органе? О каквој неутралности говори Председник када Србија има, како кажу, један једини пут, а то је пут у ЕУ, на коме пре уласка у ЕУ мора постати чланица НАТО?

Подсећам, јер је српско памћење кратко, да су на почетку крвавог рата у Украјини српски парламентарци гласали за избацивање Русије из Савета Европе. Амбасадор Србије у ОУН (Хрват) гласао је против Резолуције Русије и Кине у ГС. Након отцепљења Крима, политички врх Србије је, по наређењу Запада, саопштио да је Србија за очување интегритета Украјине; другим речима, да се Србија определила против Русије која спасава руски живаљ и руске територије од фашизма. Америчком амбасадору Кирбиу, као наредбодавцу и кнтролору свих дешавања у Србији, то није било довољно, отишао је у Нови Пазар одакле је поручио: „ Српски званичници никада нису рекли да подржавају територијални интегритет целе Украјине“. На ту намерну, провокоативну и нимало случајну прљаву дипломатску игру, насели су премијер Вучић и ресорни министар Дачић. На свим ТВ каналима (сутрадан у свим штампаним медијима) уверавали су Кирбиа да су не једном у својим изјавама подржали територијални интегритет Украјине и да су против одвајања Крима. Шта се десило са оном Србијом која је у свим ратовима била на правој страни? .

Председник у изјави дели Србе (као да нам је мало деоба) на русофиле и оне који прихватају западну цивилизацију. Мислећи Срби нису русофили, а о два и по милиона несрећника који немају шта да једу да и не говорим, многи и не знају шта значи „русофил“. Бити „фил“ или „фоб“ је недопустиво, поготово у политици.

Србија не припада западној цивилизацији која је метафизичка, која није решила ни политичке, ни економске, ни културне, ни моралне проблеме, а Председник тврди да је многи Срби прихватају „као бољу основу за свој живот“. Било ко да је председник Србије морао би знати да Србија припада медитеранској цивилизацији.

За крај је оставио поруку свим Србима „да следи политику Тита“, што значи повампирење зле крилатице „и после Тита Тито“. Себе је поистоветио са Титом, јер му је оријентација „и исток и запад“. На основу ове изјаве намеће се неминован закључак да су Тито и титоизам српска судбина. Да је Председник иоле изучавао време Јосипа Броза, односе који су владали у Европи и свету, односе Истока и Запада тога времена, никада не би дао овакву изјаву, поготово што је Србија под окупацијом. Нажалост, и ово доказује да Србија и српски народ немају своју спољну политику од 1945. године нити своје МСП, односно дипломатски апарат.

Осим Председника, и други званичници дају свакодневно разне и различите изјаве о многим спољнополитичким питањима. „Прете“ упаљачем, шибицом и свећом да је Балкан „буре барута“, другим речима, Србија је у „бурету барута“. Не знају да је Европа буре барута. Ниједан рат није иницирао Балкан, већ Европа. Проглашавају несрећне избегле и прогнане кривцима што папа није дошао на прославу „српског празника“ Миланског едикта. „Избеглице су сметња и потенцијална безбедносна опасност доласку папе у Србију“ – то је тада била порука, која је ових дана поновљена. Не ради се о „безбедносној опасности“, већ о томе „што папа није хтео, не само на захтев избеглица већ и великог броја грађана Србије, да посети Јасеновац и осуди геноцид који је почињен над српским народом у Другом светском рату“, као и да осуди Степинца који је аминовао тај геноцид.

Под хитно би се требало позабавити непримереним изјавама садашњег министра спољних послова, који још није схватио како би требало да се понаша и шта ради министар спољних послова. Његов речник је недипломатски: „…нека ми неко изађе на црту“, „…довешћу (нагласак је на реч „довешћу“, прим. ККС) у Београд Обаму и Путина“, „,…нико, бре, не сме да нас дира“, „…ко, бре, сме нама да наређује“ итд. Овакав речник је последица дугогодишње партитократијске борбе, непрекидне предизборне кампање, митинговања, речник својствен свим партијским вођама.

Министар спољних послова, такође, не креира спољну политику. Учествује у креирању тако што пружа информације које је добио из ДКП-а, даје предлоге, координира активности других министарстава која имају удела у међународним и билатералним односима Србије, тумачи, заступа, објашњава и са дипломатским апаратом спроводи договорену спољну политику. Наводим само један пример који је засенио све остале – на „Кроација форуму“ у Дубровнику, Дачић је осудио напад бивше ЈНА и црногорских паравојних снага на тај град, који је, како је рекао, „био мета бомбардовања и уништавања, што Србија, наравно, осуђује“.

Поставља се питање да ли се Дачић у току припрема за учешће на „Кроација форуму“ договорио било с ким и било на ком нивоу шта ће да говори у име Србије? Да ли је уопште обавио припреме? Да ли му је мудро руководство наредило да осуди нешто за шта Србија није била одговорна? Ако није, дужан је да поднесе оставку или треба да буде смењен. Да ли Дачић зна да стари град у Дубровнику није гранатиран, да се радило о чистој пиротехници која се употребљава за снимање филмова? Да ли је хтео да освоји поене за себе, да ли је пецао комплименте (енгл. fishing for compliments)? Зашто се црногорски министар Лукшић није извинио у име тројице лепих, паметних и младих (Мома, Мила и Света), који су послали голобраде младиће и јединце у смрт, који нису ни видели Дубровник, већ су изгинули по околним брдима и Конавлима? „То је свакако за похвалу да се човјек сјетио да то каже, али није ништа од чега се земља затресе“, минимизирала је с гађењем и иронијом ту „закаснелу изјаву“ госпођа Пусић, министрица вањских послова Кроације. Зар се многи „угледни“ Срби, посебно бивши Вођа Тадић, нису наизвињавали у име Србије, свима и за сва времена?

Шта Србија мора хитно предузети како би спречила постојање онолико спољних политика колико има партија, односно партијских вођа, председника, министара, како би спречила да чак и чиновници лапрдају о спољној политици?

Пре двадесет пет година (1989), у току интерног суђења у МСП-у због интервјуа који сам дао једном часопису (то је био први случај да се професионални дипломата јавно огласио), бранећи ставове из интервјуа, упозорио сам на то да је потребан један центар у коме би се креирала спољна политика, центар који би гарантовао доследност акција, континуитет у опредељењима и ауторитативност одлука. Познато је да су сви аспекти живота једне земље прожети међународном димензијом. Зато је и потребан тај центар из кога би се рађала усаглашена спољна политика Србије о свим проблемима, билатералним и мултилатералним. Целокупно друштвено биће Србије подржавало би ту договорену спољну политику која би требало да уједини „непопустљивост“ и „чврстину“ са отвореном спремношћу на споразумевање и сарадњу.

Нажалост, понашање Србије на међународном плану је поданичко, а посебно према Империји, ЕУ и Бриселу. Руководства у Србији се годинама клањају разним чиновницима, лутајућим циркузантима који нас свакодневно походе, који нам буквално наређују шта морамо и како да радимо, како да се понашамо и на спољнополитичком и на унутрашњем плану.

На крају, зашто не рећи једну сурову истину: знао сам да ће се сав мој труд ових дугих година (стотине текстова у листовима и часописима, наступи на ТВ каналима, учешћа на симпозијумима, држање предавања, писање отворених и личних писама вођама, хиљаде осврта на разним порталима) показати као празно брбљање. Предлог за оснивање једног центра у коме се креира спољна политика није само пуки предлог или жеља, то је потреба сваке уређене државе.

Аутор је дугогодишњи дипломата, члан УНС-а