Poreklo Slovena, Srba i Rusa i osvrt na DNK genealogiju – Anatolij Kljosov

Poreklo Slovena. Osvrti na DNK-genealogiju – Anatolij Kljosov

 Poreklo Slovena, Srba i Rusa i osvrt na DNK genealogiju

Da li su istorija i poreklo Slovena, Srba i Rusa falsifikovali i sakrili zapadni istoričari

 Anatolij Kljosov pisac je ove knjige „Poreklo Slovena. Osvrti na DNK-genealogiju“ jasnog naslova i neodređenog žanra. Upravo ta mešavina svih nauka privukla me je njegovom delu. Naći ćete ovde i istoriju, i arheologiju, meteorologiju, astronomiju, paleolingvistiku, etnologiju, matematiku, medicinu, forenziku, naravno genetiku i njenu kćerku DNK-genealogiju. Sigurno sam propustio bar još pregršt nauka i naučnih grana. Knjiga je slobodna i dragoceno subverzivna u svakom redu i svakom poglavlju; podriva i ruši temelje štetne zgrade na lošem mestu. Uostalom, ovo i jeste vek u kome će se mnoge tajne otkriti.

Lažna istorija mora pasti. Srbi i Rusi (obratiti pažnju na redosled) imaju mnogo toga zajedničkog. I Srbima i Rusima su stranci pisali istoriju. Ali ne obični stranci već stranci neprijatelji, kojima je glavni cilj bio i ostao, do danas, poništavanje slovenstva! Po njima ni Srbi ni Rusi nemaju antičku istoriju, odnosno ne postoje pre srednjeg veka. „Dobro“! Od toga su počeli, „stvorili“ su nas od maloumnih hordi izniklih u neodređenim baruštinama i odjednom nas obreli u Srbijama i Rusijama – gotovim državama! Ni to nije bilo dovoljno, te države su morali da stvore stranci. Rusiju formiraju Normani, dakle Germani ili Šveđani, nikako Sloveni. Beograd su, zamislite, „osnovali“ Kelti Skordisci, iako ovde postoje naselja starija od njih bar 6.000 godina!

Naravno, neću prepričavati knjigu, ali ovo moram da navedem: na jednom mestu autor kaže, a govori o sadašnjem vremenu, kako su ruski arheolozi zapeli da dokažu da je jedan srednjevekovni lokalitet finski, i to usred Rusije, finski pa finski. I Kljosov kaže da su oni, arheolozi, oboleli od normanizma. E tu, na tom mestu, postao je moj brat, jer je kao čovek van istorijsko-arheološke struke shvatio, prozreo suštinu. „Odgojene“ su, baš taj izraz, generacije većih katolika od pape, većih Nemaca od Nemaca ili što kaže srpska poslovica – ‘rani kuče da te ujede! Isto je u Srbiji. Ovde su pobedili i nametnuli berlinsko-bečku istorijsku školu još u 19. veku. Godine 1878. na berlinskom kongresu potvrđena je Srbiji moderna državnost, ali i nametnuti standardi koji će se primenjivati u istorijskoj nauci. Standardi su i danas mnogo popularna reč, njih treba da ispunimo kako bismo „ušli u Evropu“! Moje je pitanje – odakle? Rođena je takozvana prava i vladajuća kritička istoriografija koja, evo, vlada do danas, nasuprot tzv. romantičnoj ili autohtonističkoj školi kojoj, prema toj podeli, pripadam i ja. O tome sam dosta pisao i moji čitaoci to znaju. Ali neke stvari treba ponoviti više puta jer su još stari Latini čuli od Etruraca (koji su sebe zvali Raseni) da je ponavljanje majka učenja.

Anatolij Kljosov živi u Americi, kolevci izraza kao što su: „politička korektnost“ ili „govor mržnje“. Zato, baviti se zajedničkim muškim pretkom, a izbeći optužbe za gorenavedeneizraze je… gotovo nemoguće. Istorija se nikada nije odvojila od politike, videćemo hoće li to uspeti DNK-genealogiji? Jedan od zadataka, skoro herkulovskih poslova, koje je autor morao da savlada je i borba s potpuno neodgovarajućom i u suštini pogrešnom terminologijom u arheologiji, istoriji, paleolingvistici… Da bi ilustrovao opseg tih grešaka Kljosov je duhovito, kao da je Srbin, davao sopstvene primere kovanica tipa – protosovjeti, kao potpuni ekvivalent vladajućim „naučnim“ izrazima!

Ako mislite da je filologija, čak i paleolingvistika, za razliku od istorije i arheologije, oslobođena pritiska politike, onda se grdno varate. Sećam se kako sam na časovima staroslovenskog i paleografije mučio profesora pitanjima tipa: gde prestaje dijalekt i počinje novi jezik? Kriterijumi razdvajanja, jednostavno ću reći, ne postoje! Tako da smo uvek dolazili do zaključka kako je postanak novog jezika, u naše vreme, politička odluka. Vrhunac ovog „kriterijuma bez kriterijuma“ dogodio se u 20. veku kada je odlukama nekolikih centara moći, na prvom mestu Vatikana i Kominterne, počelo komadanje srpskog jezika i srpskog prostora, odnosno, srpskog naroda. Tako zvanično ateistički SSSR nastupa zajedno sa zvanično teističkim Vatikanom. Jedna, dobronamernom, bolje reći neobaveštenom čoveku, naizgled nemoguća sprega. Sveta stolica je imala blagu prednost na terenu, zbog već odavno postavljene „infrastrukture“, dok je crveni Kremlj tek imao da izgradi svoju mrežu. Ipak, ovaj naporni rad urodio je plodom. Uz pomoć Austronemaca Vatikan je u oba svetska rata, a posebno u Drugom, izveo do tada neviđen genocid. Broj srpskih žrtava još uvek je tajna. Ne znam ni za jedan narod u prošlom veku da je više postradao, da se izrazim birokratski – „po glavi stanovnika“. I žreci Kominterne radili su isto, znajući da nikad neće zavladati Poluostrvom dok ne slome kičmu srpstvu.

Pobeda komunizma 1945. godine odmah je „porodila“ tri naroda: Makedonce, Crnogorce, Jugoslovene. I nešto kasnije muslimane sa velikim M. Posle serije ratova 1991–1999. muslimani su volšebno postali Bošnjaci. Tako da danas postoje tri nova jezika, od kojih jedan potpuno razumem i sporije govorim (makedonski), a bošnjački i crnogorski govorim perfektno, pišem i mogu „simultano“ da prevodim sa jednog na drugi! Ovo je na žalost istina.
Uništavanje i falsifikovanje ruske istorije bilo je besprizorno. U knjizi M. T. Beljavskog „M. V. Lomonosov i osnivanje Moskovskog univerziteta“ koju je izdao Moskovski univerzitet 1955. povodom dvestagodišnjice svog osnivanja, nalaze se ovi zanimljivi podaci. Lomonosov 1750-ih godina, zaokupljen istorijom, piše rad „Drevna ruska istorija“. Njegovi rukopisi i pripremni radovi su nestali. Izdavanje je ometano. Knjiga je izašla iz štampe tek posle smrti Lomonosova 1765. godine! Ali, „najlepše“ tek dolazi. Zaključeno je da pod imenom Lomonosova uopšte nije objavljeno ono što je Lomonosov zaista radio i pisao. Istorija ovog slučaja vrlo je zanimljiva, jer je izvesni Miler pripremio sve za štampu. Isti ovaj Miler rukovodio je univerzitetom u Peterburgu, a Nemci su rukovodili i peterburškom gimnazijom, koja je spremala đake za fakultet. Citiram: „U gimnaziji profesori nisu znali ruski jezik… a učenici nisu znali nemački. Predavanja su držana isključivo na latinskom. Gimnazija tokom trideset godina (1726–1755) nije pripremila ni jednog čoveka za upis na univerzitet. Iz toga je izvučen sledeći zaključak. Izjavljeno je kako jedini izlaz predstavlja dovođenje studenata iz Nemačke, pošto je Ruse navodno, svejedno nemoguće pripremiti. Tobože divlja nepismena zemlja. Stvarno, otkud bolest normanizma u Rusiji?!

Sličan slučaj nestalih rukopisa desio se našem istoričaru „protoromantičaru“ i „protoautohtonisti“ Milošu Milojeviću u 19. veku. U pitanju su sanduci nestale građe!

Poimanje o velikoj starini Srba ima duboke korene kod nas i ljudi su o tome izgleda oduvek promišljali i pisali. Ali to „zvanična istoriografija“ ne priznaje, štaviše, prezire i izvrće ruglu. Strah od tradicije i istine toliko je veliki da su činjeni tragikomični potezi. U Srbiji postoji knjiga koja je prevedena i objavljena bez prve polovine teksta! To se desilo delu dubrovačkog popa Mavra Orbina koji ga je štampao u Pezaru 1601. na italijanskom jeziku, pod naslovom „Carstvo Slovena“. Više bih voleo da se to uradilo iz gluposti, ali nažalost nije. Učinjeno je namerno s bednim obrazloženjem da je na prvih 250 stranica legendarna i po tome nepotrebna istorija. A tu u neobjavljenoj polovini kaže Orbin recimo i ovo – da su Rusi došli u Miziju (Srbiju) za vreme cara Vitelija (69. godine naše ere) i prozvali se Rašani. Između ostalog, u toj polovini, nalazi se i vandalski rečnik na nekoliko stranica, iz koga se jasno vidi da su Vandali Sloveni a ne Germani, kakav je o njima i do danas stav zapadne istoriografije. Pre nekoliko godina Orbin je, naravno u celosti, preveden i objavljen u Rusiji, a u Srbiji još nije, iako se iz sadržaja lepo vidi da je daleko najveći broj strana posvećen Srbima i srpskoj istoriji. Sve ovo pišem da pokažem kako se nisam sam od sebe prenuo i počeo da trabunjam o velikoj starini svog naroda. Pre mene su o tome govorila i pisala pokolenja. Pošto su svi pomrli, neće se ljutiti ako nekog od njih slučajno preskočim.

Krajem prošlog veka Olga Luković Pjanović obnovila je borbu za opstanak naše prave istorije knjigom ubitačnog i provokativnog naslova „Srbi… narod najstariji“, što je u stvari citat izjave vizantijskog istoričara Laonika Halkokondila: „Srbi su narod najstariji, to pouzdano znam.“ Olga je preživela nemački logor, doktorirala na Sorboni… Posle teške bolesti ponovo učila da govori… I uz sve nedaće, svojim radom i svojim knjigama probudila i razdrmala posustale Srbe. Vratila nam dostojanstvo. Ona je volela da kaže kako je srpski jezik vrlo star, isklesan, izbrušen kao dijamant dugotrajnom upotrebom.

Koju godinu kasnije pojavila se knjiga Ranke Kuić „Crveno i belo: srpsko-keltske paralele“, za koju sam, po profesorkinoj želji, imao čast da napišem prikaz. Ranka je bila član Velške akademije nauka i prva žena doktor anglistike u Jugoslaviji. Njen kamrijski rečnik sam dosta koristio i činiću to i dalje.
„Poreklo Slovena“ je toliko duhovita knjiga i toliko dobro prevedena Savom Rosić da mi se često činilo kako sam neke pasuse iz knjige napisao ja a ne Kljosov! Sloboda i stav, ubistveni argumenti, to je ono što izdvaja ovo delo. Ono je svoje od početka do kraja. Kako ne bih došao u napast da prepričavam knjigu ili bar otkrivam njene najzanimljivije delove, vratiću se najboljim paleolingvistima koje je dao srpski narod u dvadesetom veku. A to su još Milan Budimir sa svojih nekoliko hiljada objavljenih neprevaziđenih stranica o srpskom, starogrčkom i latinskom. Tu je i naš najveći sanskrtista Radmilo Stojanović, koji je, objašnjavajući da u Evropi broj padeža opada idući s Istoka ka Zapadu, izgovorio antologijsku rečenicu: „… oni se guše!“, podrazumevajući pod tim neodgovarajući govorni aparat, jer Anglosaksonci u suštini upotrebljavaju tuđe reči.

Ipak ne mogu da izdržim, i ovde ću ubaciti malo etimologije. Opšte je poznato da mi Sloveni sve Germane zovemo Nemci, jer ne govore. A u isto vreme sebe, pošto slovimo odnosno govorimo i razumemo se odlično među sobom, nazivamo Sloveni. Oni koji govore. To je dakle jedan antipod – mutavi Germani i govorljivi Sloveni.

Autor u knjizi dosta govori o Indiji. To me je podsetilo Manuovog Zakonika, a u njemu… evo bar jednog primera: na sanskrtu se tuđ čovek, varvarin, kaže – mlečka. A to je onaj koji mlči, muči – ćuti, dakle „nem(ac)“. Otkriva se isti srpski arijevski ruski način razmišljanja i imenovanja.

Kaže Kljosov da je sanskrt od svih evropskih jezika najbliži ruskom, i sa time se slažem, jer se potpuno podudara sa onim što sam i sam zaključio, i pisao o tome. Da ne bih otkrivao priču, reći ću to ovako: recimo da srpski muški preci putuju vozom iz Beograda za Teheran. To je jako spora kompozicija, putovaće se hiljadama godina. Beograd, Moskva, Kijev, Arkaim, Delhi, Teheraaaaaaan! Moguće je da neki preci nisu ni ušli u voz jer su ostali na „stanici“ da se mlate sa Erbinima. Ko su Erbini? E to ćete saznati u knjizi. Da se vratimo na stanice pruge, Moskva je mnogo bliža Delhiju od Beograda, naravno, ako se putuje ovom „prugom“. To nikako ne znači da se putnici iz Beograda ne bi mogli sporazumeti sa onim iz Delhija.

Pre više od dvadeset godina, pišući prvu svesku „Srpsko-srpskog rečnika“, čitao sam „Povest vremenih let…“. A tamo lepo kaže da su Sloveni odavde (sa Dunava) otišli na sever. Lepo, razmišljao sam, može li drevni tekst dati još neki podatak o seobi sa juga na sever? I našao sam ga u „Povesti…“ za godinu 859. kako Poljani Severani i Vjatiči plaćaju danak u srebru i vevericama (misli se na krzno veverice). Staroruske veverice u prevodu na savremeni ruski postale su belke, bjelke. Da, u staroruskom tekstu je veverica – veverica, smeđe boje, umerenog klimatskog pojasa, a u novoruskom je pobelela kao i bele noći! Kad smo kod veverica, i Grci kažu veverica; ovo tek onako…

Postoji jedan deo u knjizi „Poreklo Slovena“ koji je zapravo porodični rodoslov samog autora. Kljosovi su starinom iz kurskog kraja. Ratovi i zbegovi, pa opet ratovi i zbegovi. Od 16. do 18. veka pod stalnim pritiskom muslimanskih hordi, prazni se prostor niz Dnjepar do Krima. Ovo govorim zato što se upravo tu naseljavaju polovinom 18. veka Srbi iz Austrije. I eto, mi ćemo zaustaviti Turke i Tatare. Gledam kartu Zaharija Orfelina iz njegovog dela „Istorija i život Petra prvog Velikog“ (Venecija, 1772.). Na toj karti s desne strane Dnjepra lepo piše Novaja Serbija! Srbi nisu više hteli da čuvaju Austriju od Turaka i jedan deo napušta Krajinu i odlazi u današnju Ukrajinu. Promenili su prostor, ali ne i njegovo ime.

Seobe naroda su čudna stvar, nekada idu u talasima između kojih mogu biti stotine i hiljade godine razmaka, a nekad se „entiteti“ jednostavno vrte, kruže u manjim i većim lukovima, vraćajući se na isti prostor. Možda o tome govori srpska deseteračka pesma „Sveci blago dijele“; o nekakvom dolasku iz Indije, Inđije, zemlje proklete. Tako je Kljosov zapravo potvrdio ono što sam pisao, pronašavši zajedničkog muškog pretka Rusa ovde, pre više hiljada godina. A meni je to sasvim dovoljno. Govoreći o Arijevcima, autor nam obraća pažnju i na svastiku, znak koji su Arijevci proneli i posejali gde god su se kretali. I priča kako je taj ornament proteran i sa narodnog ruskog veza, i praktično uništen od strane NKVD-a, zajedno sa veziljama. Onaj ko nije nosio crvenu pionirsku maramu, i crvenu petokraku na šlemu, kao na primer ja, teško će to da shvati. Ali komesari su još tu, samo su promenili „demode autfit“. Uzimam „Istorijsko-etnografski atlas Sibira“ Akademije nauka SSSR-a, štampan 1961. godine. U ovoj ogromnoj i teškoj knjizi, odlično ilustrovanoj, nigde ni traga svastikama. Tu su rezbarije na kosti, drvetu, šare sa odeće i šamanskih bubnjeva, ali svastike nigde! Ali šta da se očekuje od publikacije petnaest godina posle Drugog svetskog rata. Tako nešto može da se shvati uvek i samo u kontekstu vremena. Svejedno, taj mi je atlas veoma pomogao u rešavanju mnogih zamršenih etimoloških pitanja. U njemu se nalaze odlične slike, fotografije i crteži jahanja jelena. Možda je jelen uzjahan pre konja, i time prilazimo rešenju još jedne zagonetke o arijevskim pesmama starim 7.000 godina. Uostalom, to ćete otkriti sami.

Autor pominje Vilijama Džonsa koji je 1790. godine prvi sročio koncepciju indoevropskih jezika rekavši da su tri jezika, latinski, grčki i sanskrt, nastala od jednog jezika koji više ne postoji. A dvadeset godina kasnije, 1808. godine Frederik Šlegel je dao predlog da se oni nazovu „indogermanskim jezicima“… Šta drugo očekivati od Nemca.

Naš jezikoslovac Pavle Solarić štampao je 1818. godine knjigu pod naslovom „Rimljani slovenstvujući“, što će reći – Rimljani koji su nekad bili Sloveni. Ta knjiga posvećena je lordu Frederiku Nordu, bivšem guverneru Cejlona, sa kojim se Pavle Solarić upoznao u Italiji. Lord, strastveni lingvista, oduševljen Solarićem želi da ga povede kao sekretara na put u Rusiju, ali Pavle zbog bolesti to odbija. „Rimljani…“ su posveta lordu i neka vrsta oproštajnog pisma, ali najvažniji deo spisa je rečnik od 700 latinskih reči, za koje je Solarić utvrdio da ulaze u latinski fond iz starog srpskog jezika! A da, još i ovo: dva veka je čekala Solarićeva knjiga da bude objavljena, prilagođena savremenom srpskom. I koliko znam, on je prvi Srbin koji je upotrebio izraz etimologija.

Srpski narod je, gledano svetskim merilima, malobrojan. Ali je veliki po nasleđu, naročito po jeziku. Daću jedan prilično nepoznat primer. Postojao je projekat pod nazivom – kvantitativni opis strukture srpskog jezika, posvećen statističkom proučavanju srpskog pisanog nasleđa od 12. veka do nas. Autor ovog poduhvata je Đorđe Kostić. Posao na korpusu srpskog jezika trajao je samo od 1957. do 1962. godine, kada je rad prekinut iz neutvrđenih razloga. Uzorak srpskog jezika od 12. do 18. veka sastoji se od oko 500.000 reči! Ukupan broj reči kroz sve epohe pisanog nasleđa, za samo pet godina istraživanja, popeo se na 11,000.000. Možda će i ovaj podatak pomoći dobronamernom čitaocu da bolje uhvati nit prostor – vreme – čovek, u „Poreklu Slovena“, vremeplovu Anatolija Kljosova.

 

Radovan Damjanović

Predgovor za knjigu: Poreklo Slovena. Osvrti na DNK-genealogiju – Anatolij Kljosov

 

Podelite članak sa prijateljima

Werbeanzeigen

SRPSKI ISTORIČAR DOKAZAO: U reprezentaciji Hrvatske sve Srbin do Srbina!

SRPSKI ISTORIČAR DOKAZAO: U reprezentaciji Hrvatske sve Srbin do Srbina!

FUDBAL11:18, 15.07.2014.editirano:12:42, 15.07.2014.

Autor: Kurir sport

Tweet

  • 135
  • Pošalji e-mail 
  • Odštampaj tekst 

A

Kljajević je ranije došao do zaključka da neki poznati Hrvati poput Marka Perkovića Tompsona, Olivera Dragojevića ili Zdravka Mamića takođe imaju srpsko poreklo

Fudbalska reprezentacija Hrvatske, Foto: Reuters

Srpski istoričar i etnolog Božidar Kljajević, jedan od najpoznatijih poznavalaca srpske istorije i rodoslovlja, analizirao je poreklo igrača hrvatske fudbalske reprezentacije koji su igrali na Svetskom prvenstvu u Brazilu i došao do zaključka kako su većina srpskog porekla.

Kljajević se poreklom srpskih rodova bavi preko 40 godina, na temelju metoda rada akademika Jovana Cvijića. Ranije je došao do zaključka da neki poznati Hrvati poput Marka Perkovića Tompsona, Olivera Dragojevića ili Zdravka Mamića imaju srpsko poreklo.

Analiza hrvatske fudbalske reprezentacije po Kljajeviću izgleda ovako.

Stipe Pletikosa, Foto: Reuters

PLETIKOSA (PLETIKOSIĆI) žive u Rupama, katolici, ima ih i pravoslavnih i slave Sv. Nikolu, starinom su iz srpskog plemena Bjelopavlića u Crnoj Gori, čiji rodonačelnik je bio Pavle Pletikosa koji je učestvovao u boju na Kosovu 1389. godine. Slave Sv. Đurđa. Pletikose se kasnije javljaju u Boki i Dalmaciji.

Darijo Srna, Foto: Reuters

SRNE vode poreklo od srpskog plemićkog roda MALIŠEVCI (MALEŠEVCI) – staro plemićko bratstvo, stanovalo u selu Malina, na putu Trebinje-Bileće, a kasnije su se proširili i na druga sela. Rodonačelnik ovog velikog bratstva je bio Maleš vojvoda, koji je došao sa porodicom posle „kosovske razure“ pa su se razišli bojeći se turske osvete, jer su bili ubili zloglasnoga pašu.

Vedran Ćorluka, Foto: Reuters

ĆORLUKA pravoslavni i katolici, doselili su iz Popova, a ima ih po raznim selima Hercegovine, slave Sv. Jovana. Porodično predanje kaže da su bratstvo Đorluke od bratstva MASLEŠA, a rodonačelnik im je bio predak ćoravi Luka, koji je imao tri sina, jedan je ostao u Popovu, a dvojica su otišla u zapadnu Hercegovinu, odakle su se selili dalje. Bratsvo Masleše žive u Tulju (Popovo), starinom su od srpskog bratstva NIKOLIĆI iz Ozrinića, kraja u Katunskoj Nahiji. Nekada Masleše zovu i bratstvo ŠKALjIĆI, ranije su slavili Sv. Jeremiju, a kasnije su uzeli Sv. Jovana, kao i većina porodica u selu, naravno iz ekonomskih razloga.

Šime Vrsaljko, Foto: Reuters

VRSAJKO (VRZAJKO) slave Sv. Jovana i Sv. Jovana, porodica srpskog roda. MILICA GRKOVIĆ u Dečanskoj hrisovulji nabraja: „Među imenima stanovnika Dečanskog vlastelinstva bila su popularna starobalkanska  imena:  Barbat,  Bukur,  Bun,  Vrsajko,  Vrsal,  Dronun, Mazoje, Pelegri, Šarbai itd.“

Mateo Kovačić, Foto: AP

KOVAČIĆI muslimani, žive u Stocu, doselili su od Trebinja, ima ih u selu Turčinovićima u Širokom Brijegu, tamo su katolici, a tamo su doselili od Bileća, slave Sv. Jovana. Ima ih u sve tri vere. Oni u Turčinovićima kažu da su iz Dalmacije, po jednima su od srpskog bratstva IVIĆA i slavili su Sv. Iliju, a po drugima od srpskog bratstva KOVAČEVIĆA iz Grahova, pa su skratili prezime.

Nikica Jelavić, Foto: Reuters

JELAVIĆI katolici, doselili su s Vrgorca oko 1700. godine. Bratstvo Jelavići vode poreklo od staroga srpskog roda MACURE – JELAVIĆI živeli u selu Zmijinac, na Pelevom Brijegu, u Kučima, stari rod. Odatle su ih davno isterali bratstvo Baljevići, iselili su se preko Hercegovine u Dalmaciju.

Ivan Rakitić, Foto: Reuters

RAKITIĆI (RAKETIĆ) žive u Zadru i zaleđu, slave Sv. Arhanđela, pojavljuju se kao prosvetna porodica krajem 19 veka, ima ih i u Kanjanima, Miočiću, a najbrojniji su u Mokrom Polju. Kažu da su se doselili iz Bosne 1692. godine, slave Sv. Nikolu. Ustvari oni su ogranak bratstva VLADOJEVIĆA iz Hercegovine, pravoslavni rod, nekada živeli u Mirilovićima. U Drobnjaku postoji bratstvo Raketića koji su od ove familije, žive u Dobrim Selima, doselili su iz Banjana starinom, odselili preko Pive. Staro prezime im je bratstvo Vladojevići.

Luka Modrić, Foto: AP

MODRIĆI (Podgorje, Senj, Otočac, garšički, čazmanski, bjelovarski, vinkovački, županjski, đakovački, našički, požeški i valpovački kotar) žive u Korlatu i Zatonu Obrovačkom, dobili prezime po Modrinom Selu odakle su nekada došli 1689. godine iz srednje Dalmacije (iz Bukovice) kada su naseljene srpske porodice.

Ivan Perišić, Foto: Reuters

PERIŠIĆI – doselili su iz Dračeva, poreklom su iz Riđana nikšićkih, ranije su se zvali bratstvo MIHOJEVIĆI, a još starije bratstvo RADIŠIĆI. Poreklom su iz Riđana nikšićkih, odakle su došla tri ili četiri brata. Od te braće Luka je ostao u Mrkonjićima i od njega su bratstvo LUČIĆI, Radule se naselio u Tuljima i od njega su bratstvo RADULOVIĆI, a treći je Mihailo od koga su bratstvo MIHOJEVIĆI. Ostala bratstva su ogranci Mihojevića.

Mario Mandžukić, Foto: Reuters

MANDŽUKIĆI došli početkom 19 veka iz Hercegovine. Najstarije poreklo im je iz srpskog plemena Pipera u Crnoj Gori. Imaju rođake u okolini Bijelog Polja, bratstvo MANDŽUKE.

Ante Rebić, Foto: AP

REBIĆI (REBA) katolici i pravoslavni, slave Lazarevu Subotu, srpski rod iz Hercegovine. Starinom su od pravoslavnih prezimenjaka čija starina je od bratstva KRIVOKAPIĆA-BATINIĆA, i kojih ima dosta naseljenih u pljevaljskom kraju. Oni koji su ostali u Hercegovini primili su islam i katoličanstvo. Starinom su od srpskog bratstva BATINIĆA-KRIVOKAPIĆA. Starinom su iz Hercegovine iz krajeva između Nikšića i Bileća, gde su formirani sredinom 16 veka, kada je počelo da slabi staro bratstvo Batinića i kada su u to bratstvo ženidbenim vezama ušla nekolika bratstvenika Krivokapića. U dalmatinsko selo Baljke su se doselili iz sela Baljaka kod Bileća. Srodni sa ostalima koji slave ovu slavu. Svi su ogranak velikog roda BATINIĆA-KRIVOKAPIĆA.

Niko Kovač, Foto: Reuters

KOVAČI katolici i pravoslavni, žive u Šibeniku i zaleđu, doselili su iz Hercegovine od tamo brojnih srpskih bratstava sa ovim prezimenom. Kovača ima od bratstva Deretića, od bratstva Vujačića ili Kovačevića, od bratstva Radišića, i od bratstva Baćovića (Banovića).

 

Ko je Božidar Kljajević

Božidar Kljajević, Foto: Dado Đilas

Božidar Kljajević rođen je na Badnji dan 1953. u Kosanici kod Pljevalja. Po profesiji je istoričar, a kao profesor službovao je u okolini Valjeva, u Zemunu i Beogradu. Oženjen je, ima dva sina i živi u Zemunu.
Objavio je 12 knjiga u kojima se ne samo kao istoričar nego i kao geograf i etnolog bavi istraživanjem porekla srpskih porodica. Rodoslovima i genealogijom bavi se četiri decenije koristeći metode velikog srpskog naučnika Jovana Cvijića. Tako je ušao i u trag hercegovačkim korenima Nikole Tesle, ali i precima Milutina Milankovića, Pupina, Ruđera Boškovića. Kljajević je član Udruženja književnika Srbije.

 

REZIDENCIJALNI PROGRAM SUMATOVACKE/ MUSASHINO UNIVERZITET UMETNOSTI I DIZAJNA IZ JAPANA – IZLOZBA/ RADIONICA/ KAFE PEDAGOGIJA 22-24.07.2014.

https://3c.gmx.net/mail/client/attachment/view/tmai1381178670d21faf/aW1hZ2UwMDEuanBnQDAxQ0ZBMDNCLkNDRjJDMkQw;jsessionid=3944D7365105F5A3DD10ECA010472BF4-n4.bs52b?selection=tfol11c881e0a9e5266a

Rezidencijalni program Šumatovačke (AIR – Artist in Residence) je osnovan 2012. godine. Beleži zapažen doprinos u oblasti međunarodne saradnje kako pojedinaca, tako i ustanova i institucija iz oblasti umetnosti i umetničkog obrazovanja i kulture uopšte. Kroz aktivni boravak u Beogradu, u rezidencijalnom apartmanu u Šumatovačkoj, gostujući autori se upoznaju sa lokalnom zajednicom –
profesionalnom i širom, i imaju mogućnost da se predstave kroz raznovrsne sadržaje: izložbe, radionice, javne prezentacije, program Kafe Pedagogija itd.

Od 21. do 27. jula 2014. godine, AIR Šumatovačke je domaćin autorkama iz Japana: Junko Suzuki (Junko SUZUKI), Kakuko Iši (Kakuko ISHII), Mitsue Ito (Mitsue ITO) i Koko Šimomura (Koko SHIMOMURA). Grupnom izložbom MUTEX (Mu-Musašino, tex-tekstil), koja se otvara 22. jula 2014. godine u Kući kralja Petra, predstavljaju rezultate programa tekstila Univerziteta umetnosti Musašino iz Tokija (Japan, Tokyo, Musashino Art University/ http://www.musabi.ac.jp/english/). Radovi ilustruju različite autorske pristupe u obradi tekstila, od tapiserija do instalacija i objekata u prostoru, kroz teme bliske autorkama: meditacije na temu odnosa čoveka i nasleđa – prirodnog i kulturološkog, koje se prožimaju i stvaraju jedinstvenu materijalnu celinu koja odiše, odmerenošću i lakoćom postavke.

Istog dana u vrtu Kuće kralja Petra Šumatovačka predstavlja ambijentalnu instalaciju / objekat dobrodošlice Svetleće senke posvećenu spajanju japanskih i srpskih tradicionalnih elemenata nasleđa. Instalacija je kolektivni autorski rad umetničko-nastavnog programa Šumatovačke Kostim i savremeno odevanje, koji vodi Boris Čakširan, diplomirani slikar-kostimograf, a načinile su ga zajedno sa predavačem polaznice: Jelena Damnjanović, Neda Milošević, Maša Milenković i Isidora Cvetković. Instalacija je deo projekta šire edukacije u oblasti kostima i savremenog odevanja koja se bavi kontekstom kao umetničkom formom, to jest objektom kao intimnim delom subjekta kome se obraća. Objekti koji svetle nastali su od fotografija i grafika srpske i japanske kulture, dok u formi predstavljaju elemente odeće.

Kompatibilnost misija Univerziteta umetnosti Musašino i Šumatovačke – Centra za likovno obrazovanje se ogleda u holističkom, interdisciplinarnom pristupu i sagledavanju umetničkog obrazovanja kao poligona za razvoj ljudskog duha, odnosno brigu i aktivno i odgovorno učešće u poboljšanju kvaliteta života individue i zajednice kroz kulturu i umetnost. Obe instucije, jedna iz polja kuluture, koja neguje umetničko obrazovanje i druga, iz polja visokog obrazovanja u umetnosti, imaju bogatu tradiciju i iskustvo, što nije bio presudan povod za saradnju ove dve kuće i zemlje,
koje su toliko geografski udaljene, a tako bliske u svojoj delatnosti i misiji.

Univerzitet Musašino, od osnivanja (1929. godine), pored profesionalne edukacije, paralelno neguje interdisciplinarni pristup najfinijim stukturama visokog obrazovanja, i ulaže u jedinku društva čije savršenstvo postaje ciljna tačka u pojedinačnom i u razvoju zajednice. Zastupajući stav stalne, otvorene komunikacije, i otvarajući platforme za kritičko mišljenje, studentima se posvećuje posebna pažnja vezano za procese razvijanja najviših i najsuptilnijih karakternih struktura ličnosti, koja je u daljem razvoju usmerena ka različitim poljima umetnosti, sa primarnim fokusom na vizuelnim umetnostima i dizajnu. To je predložak koji u svom radu prepoznaje i neguje i Šumatovačka, ne samo u oblasti vizuelnih i likovnih umetnosti već i umetničke pedagogije, i ne samo na prostorima Srbije već dugi niz godina i eks Jugoslavije.

Projekat otvara polje za dugoročnu saradnju Šumatovačke sa Musašino univerzitetom
umetnosti u Tokiju, kako u cilju jačanja profesionalne komunikacije i saradnje umetnika iz Srbije i
Japana, kao i razmene iskustva u oblasti umetničko-pedagoške prakse kroz realizaciju javnih
prezentacija, izložbi i radionica.

BIOGRAFIJE UMETNIKA:

Kakuko Iši

2013 (92 -) Izložba udruženja azijskih savremenih vajara / Kina, Koreja, Tajvan, Japan
2013 JAPAN Međunarodna izložba 1 od 2 / LA, SAD
2013 Poreklom iz Japana/ 50 japanskih umetnika/ Slovačka
2013 Deveto bijenale umetnosti –Magija papira/ Ruille sur Loir/Francuska
2012 Izložba Azijska vlakna /Ulsan, Koreja/ Peking, Kina, Indonezja, Malezija, Japan
2012 Les Iles lointaines (Daleka ostrva) /Angers, Francuska
2012 Godina japanske kulture – izložba japanskog papira / Sofija, Bugarska
2012 Luminous( Svetlosni) /, Izložba razmenjenih radova Japana i Ukrajine na tkanini, Tokio+Skitijska umetnost na tkanini, Ukrajina
2012 Radovi od vlakna malog formata iz Azije i Evrope, Muzej Janina
Monkute-Marks, Kedajnjaj, Litvanija
2011 Izložba radova od vlakana u Aziji i Evropi“ Nemački muzej tekstila, Krefeld, Nemačka
2011 Savremena tekstilna umetnost u Aziji i Evropi“ Muzej savremene tapiserije Žan Lurcat, Anže, Francuska
2011 „Sedmo međunarodno bijenale tekstilnih minijatura Iščeznuti/Preživeti/ Vilnjus, Litvanija, osvojeno prvo mesto
2010 Zentika, Izložba razmenjenih radova Kosta Rike i Japana / Kosta Rika
2010,07,04 Međunarodno baltičko trijenale minitekstila, Gdinja, Poljska
2009, 05 Međunarodno bijenale tekstilne umetnosti u Kaunasu, Kaunas, Litvanija
2009, 03 Međunarodno trijenale tekstilnih mijnijatura/ Galerija Sombathelj, Mađarska
2008(02-) Miniarttekstil Komo/Komo, Italija
2008 Holandsko bijenale papira 2008/ Muzej Rijsvijk, Holandija
2007 Dvanaesto međunarodno trijenale tapiserije/ Centralni muzej tekstila u Lodzu, Poljska
2005 Osmo međunarodno trijenale tekstilnih minijatura/Anže, Francuska
2005 Peto međunarodno trijenale tapiserije i tekstila u Turneu, Turne, Belgija

 
Koko Šimomura

1964 Rođen u Honšu, Tokio

Obrazovanje i Profesionalna biografija

1985 Diplomirao na Univerzitetu umetnosti Musašino (tekstilni program), Tokio, Japan.
1991 Osniva Atelje za tkanje i bojenje, „Veb koko“

Odabrane izložbe

2000, 2001 „Nord 2“ Švedska brda, Japan
2001-2012 Današnja tekstilna umetnost, Japan
2005-2012 „Izložba japanskog veća tekstila“, Japan
2003 Grupna izložba mote, Ambasada Švedske, Tokio, Japan
2004, 2008 Samostalna izložba VAV, Švedska brda, Hokaido, Japan
2005 Peto trijenale izložbe tapiserije i umetnosti tekstila, Turne, Belgija
2007 Japan. Izložba korejske umetnosti vlakana, Tokio, Japan
2009 Izložba radova od vlakana Azije i Evrope, Kaunas, Litvanija
2010 Samostalna izložba, muzej umetnosti u opštine Abaširi, Hokaido, Japan
2011 Izložba savremene tekstilne umetnosti Azije i Evrope, Krefeld, Nemačka/ Anže, Francuska
2011 „Duh prirode“ Savremena japanska tekstilna umetnost, Salamanka/Madrid, Španija
2012 „Radovi malog formata“, Umetnost vlakana iz Azije i Evrope, Kedajnjaj, Litvanija
Junko SUZUKI

1968 Rođena u Tokiu
Trenutno radi u zvanju vanrednog profesora na Univerzitetu umetnosti Musašino

Obrazovanje
1993 Master studije, Univerzitet umetnosti Musašino
1991 Osnovne studije, Univerzitet umetnosti Musašino

Samostalne izložbe

2010 Izložba Junko Suzuki, galerija Maronie /gallery4, Kjoto
2009 Samostalna izložba, galerija New Moment, Beograd, Srbija
2009,1999 Izložba Junko Suzuki , galerija Sembikija, Tokio
2002 Izložba Junko Suzuki, MX Espai, Barselona, Španija
1994,97,2000 Izložba Junko Suzuki, Kobo, Tokio

Grupne izložbe:

2013 Poreklom iz Japana/ 50 japanskih umetnika/ Galerija SVU, Bratislava/Slovačka
2012 2012 Luminous( Svetlosni) / Izložba razmenjenih radova Japana i Ukrajine na tkanini, Tokio+Skitijska umetnost na tkanini, Ukrajina
2012 Radovi od vlakna malog formata iz Azije i Evrope, Muzej Janina
Monkute-Marks, Kedajnjaj, Litvanija
2012-2005 „Izložba japanskog veća tekstila“, Japan
2012-1992.94 Umetnost tekstila danas
2011 „Duh prirode“ Savremena japanska tekstilna umetnost (Umetnički centar Komplutens), Madrid/ Španija, Hispano-Japanski kulturni centar, Salamanka/Španija
2011 Peto međunarodna izložba umetnosti tekstilnih minijatura, Herson Muzej, Herson/Ukrajina
2006 Sfera tekstilnog osećaja, galerija Gen, Njujork
2002 Radovi od vlakana malog formata, Long House Reserve, Njujork i Tokio
1999 Šesto međunarodno takmičenje tekstilne umetnosti ’99-Kjoto-, Nagrada za tehniku. Japan
1998 Prva međunarodna izložba tekstila malog formata, Muzej Anže, Anže/Francuska
1995 Međunarodno trijenale tekstilne umetnosti, Lođ

Grupne izložbe:

2012 Muzej Janina Monkute-Marks, Kedajnjaj, Litvanija
2005 Savajaka, Jokohama
2003 Galerija Sombathelj, Mađarska
2002 Jokohama Nigivaiza, Jokohama
1998 Muzej Anže, Anže/Francuska
1994 Tiara Koto, Tokio
1993 Icyo Hall i Civic Hall Hačiodži, Tokio
Mitsue Ito

1964 Rođena u Kanagavi, Japan

Obrazovanje:

1984 Osnovne studije, Univerzitet umetnosti Musašino (tekstilni program), Tokio, Japan
2001 Upravnik ateljea Mauve, Saporo, Japan

Odabrane samostalne izložbe

2011 Galerija Kinotoja, Saporo (vol23)
2009 Hotel Kros, Saporo

Odabrane grupne izložbe:

2012 Muzej Janina Monkute-Marks, Kedajnjaj, Litvanija
(Radovi od vlakna malog formata iz Azije i Evrope)
2011 Nemački muzej tekstila, Krefeld, Nemačka
Muzej savremene tapiserije Žan Lurcat, Anže, Francuska
Savremena tekstilna umetnost u Aziji i Evropi“
(Izložba savrmene umetnosti tekstila iz Azije i Evrope)
2010 Galerija Senbkija, Tokio (Umetnost tekstilnih tvorevina danas 2009)
2009 Galerija Balta, Kaunas, Litvanija (Umetnost vlakana Azije i Evrope)
2008 Azijski muzej umetnosti Fukuoka, Fukuoka
(Izložba razmenjenih radova od vlakana 2008)
2007 Galerija Lemon tree, Tokio + Craft Story, Busan, Koreja
(Povezivanje umetnosti od vlakana Japana i Koreje)
2006 Priča o veštini, Busan, Koreja (Umetnost tekstila danas, izložba minijature 2006)
2005 Priča o veštini, Busan, Koreja (Umetnost tekstila danas, izložba minijature 2005)
Turne, Belgija (Peto međunarofno trijenale tekstila)
Galerija Vajt, Kagošima (Tekstilna umetnost danas 19)
Narodna galerija Saporo, Saporo (Izložba umetnosti Saporo 2005)
2004 Muzej moderne umetnosti Hokaido, Saporo
(Dvadeseta jubilarna godišnja izložba udruženja tekstilnih umetnika Hokaida)
Galerija Senbikija, Tokio (Tekstilna umetnost danas 18)
2003 Ambasada Švedske, Tokio
Galerija KO, Tokio (Izložba „mote“)
Galerijaa Saiensu, Morioka (Tekstilna umetnost danas 17)
2001 Udruženje tekstilnih umetnika, Saporo (izložba članova)

 

ОТВОРЕНА ВРАТА ЗА ИСТИНСКЕ СТВАРАОЦЕ

ОТВОРЕНА ВРАТА ЗА ИСТИНСКЕ СТВАРАОЦЕ

 

СЛОВОСЛОВЉЕ, часопис за књижевност, културу и уметност

http://www.slovoslovlje.blogspot.co.at/
Уредништво:
http://www.slovoslovlje.blogspot.co.at/search/label/urednistvo

Радове за објављивање слати на:

redakcija.slovoslovlje@gmail.com

или

skic@chello.at

 

 

Срдачан поздрав,
Уреднички колегијум Словословља

 

 

Ako Vam i lično smeta paušalna demonizacije srpskog naroda onda podelite ovo i drugima; Na graničnim prelazima Srbije treba da stoji:

Putniče, kad kročiš nogom na zemlju iza ovog nadpisa kročio si na teritoriju domaćina koji očekuje od tebe da mu plaćaš duhovnu putarinu svojim dobročinstvom i dobronamernom ljubaznošću jer te to isto očekuje i u ovoj od večnosti zemlji Srbiji!

 
Moraš znati da se svojim rodjenjem ne postaje čovekom već svojim delima!

 
Silom i nasiljem stvorena država nosi u sebi klicu svoje neminovne propasti!

 
Nasiljem ostvareni cilj nije samo po Bogu grehota već je to i siguran put u sobstvenu propast!

 
Od duhovnosti, pisane i nepisane reči, zavisi snaga i večitost naroda a od govornog jezika teritorija i potvrda duševne veličine. Od naših misli i dela zavisi dali će mo biti kepeci ili gorostasi od naroda!

 
Višejezičnost je lično i društveno bogatstvo svakog pojedinca i svake države!

 
Na umu i dobročinstvu zasnovana imperija će uvek nadživeti imperiju zasnovanu na “topuzu” i “maču”!

 
Prave pobede su samo one u kojima je dobročinstvo vrlina a ljubav zvezda vodilja!

 
Dobro nam došao u zemlju Srbiju!

 

Nekoliko tabli, sa ovim nadpisom dobrodošlice na graničnim prelazima, su za jednu državu zanemarujući trošak a u odnosu na ugled od neprocenjive vrednosti. Ovo napisano na više stranih jezika bi dokazivalo sasvim nešto drugo od toga kako su nas to neokolonijalisti hteli demonizacijom predstaviti svetu da bi opravdali svoje zločinačke namre!
DN

Нови драматичан рапорт са фронта: 2. батаљон је збрисан, овде је и камен истопљен!

Објављено: 16. јул 2014, 08:30

Нови драматичан рапорт са фронта: 2. батаљон је збрисан, овде је и камен истопљен!

Share Button

Share

ЛУГАНСК – Украјински војник из 2. батаљон 72. механизоване бригаде која је учествовала у борбама код места Краснодона у Луганској републици известио је да је од свих припадника батаљона преживело само неколико људи.

Ukraina rus vesna 10 Нови драматичан рапорт са фронта: 2. батаљон је збрисан, овде је и камен истопљен!

– Све бригаде су се повукле само је наша остала опкољена. Ми смо у прстену, неопходно је да се пробју кроз прстен да нас ослободе… Три пута смо синоћ гађани системом „Град“, чак и камење растопљено од такве температуре – рекао је он у програму ТВ Еспресо.

mapa ukrajina kranodon 621x487 Нови драматичан рапорт са фронта: 2. батаљон је збрисан, овде је и камен истопљен!

– Јуче су иништили уништио наше самоходне хаубице и целу посаду. Од 40 возила је преживело неколико људи. Нема више има људи који и могу да шаљу као појачање  – рекао је он. Војник је рекао да су он и колега без воде, горива, опреме, хране…

Подсећамо да је и јуче у ТВ укључењу један украијнски војник известио о погибији 400 војника његове јединице. Овај догађај збио се код Партизанске која је недалеко од Краснодона, тако да је могуће да су оба војника учествовала у истој операцији која је била усмерена на заузимање границе са Русијом и потпуно опкољавање територије Новорусије.

Прочитајте још: