Ostaćemo i bez Kosova i bez EU

Ostaćemo i bez Kosova i bez EU

prorokovic-L2Piše: Dušan Proroković

Predviđanje koje se u srpskoj blogosferi, na internet portalima i mnogobrojnim komentarima po alternativnim medijima „vrti“ već duže od pola decenije, polako se obistinjuje. Istina, do takvog zaključka i nije bilo teško doći. Dovoljno je bilo samo se redovno informisati o stanju stvari. Dakle, ulazimo u završnu fazu procesa „ni Kosovo, ni EU“. Cela strategija je osmišljena u Vašingtonu tokom 2007. godine, u njenom sprovođenju je aktivna EU već od prve polovine 2008, a učesnici su i srspki političari iz nekoliko garnitura. Cilj je bio privoleti Srbiju da odustane od Kosova, a da zauzvrat ne dobije ništa. Na Zapadu su ovo nazvali „politikom mekog prizemljivanja Srbiuje“ (Soft Landing Policy). Glavni instrument u njenom sprovođenju bio je „širenje zaraze čekanja“. Ivo Andrić je pisao: „Zaraziti nekog čekanjem, to je najsigurniji način vladanja njime, to znači učiniti ga nepokretnim i bezopasnim potpuno i zauvek, i ta obmana čekanja tvrđa je od svakog zatvora i jača od najjačih bukagija, jer se, sa mnogo sreće i veštine, iz zatvora može pobeći i okova se čovek može osloboditi, ali te obmane (!) – nikad ni doveka… I tako, privativši prećutno uslove života koje vam vaš neprijatelj postavlja, živite kako on hoće; upravo, i ne živite nego strpljivo čekate, sve dok se sav vaš život, zajedno sa onim što ste očekivali, ne pretvori u strpljenje i beskrajno čekanje, što znači da ste prihvatili rajinski način života, a to je isto što i put dobrovoljne propasti za sebe i svoje potomstvo.“

Srbija je zaražena „čekanjem na prijem u EU“.  Da bi se organizam privikao na virus, on je polako ubrizgavan, najpre korišćenjem parole „i Kosovo i EU“, a zatim „ Kosovo za EU“. Danas je očigledno da smo došli do toga da ostajemo i bez Kosova i bez EU. Poslanik nemačke Hrišćansko-demokratske unije Andreas Šokenhof, koji je onomad, pre dve godine, u Beograd dolazio sa spiskom od sedam uslova Srbiji, sada se ponovo pojavio sa svega (!) dva zahteva. Valjda je zato ministar u Vladi Srbije za EU-integracije izjavila kako ovo vidi kao „neku vrstu podrške“. Sa jedne strane, pitanje je kakva je ovo podrška, a sa druge strane – čemu je to podrška? Jer, prvo, bez obzira što je formalni broj nemačkih uslova smanjen, suština ultimatuma je ostala ista i tiče se potpisivanja pravno obavezujućeg sporazuma o „normalizaciji odnosa sa Kosovom“. Pod „potpunom primenom Briselskog sporazuma“ podrazumeva se saglasnost Srbije sa prijemom „Republike Kosovo“ u OUN, na način na koji su to izvele dve Nemačke. I, drugo, novi predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker je, potvrđujući stav Evropske narodne partije iz predizborne kampanje, izjavio da do 2019. neće biti novih proširivanja EU. Odnosno, neće ih biti u mandatu novoizabranog Evropskog parlamenta. A da li će se ovaj stav menjati, o tome tek posle izbora za pet godina.

„Šokenhofotarije“ su samo nastavak sprovođenja „politike mekog prizemljivanja“ sa ciljem da Srbija ostane i bez Kosova i bez EU, pa se ne može govoriti o bilo kakvoj podršci. Na kraju, a zašto bi Srbija trebala EU? Dugoročni interesi ove i ovakve talaokratske EU na Balkanu su da se srpski etnoprostor dodatno fragmentira, pa joj je u tom kontekstu posmatrano, Srbija trebala samo dok i sama ne pristane na to i tako se dugoročno odrekne mogućnosti da postane subjekat međunarodne politike. Onoga trenutka, kada se zacementira kao objekat međunarodnih odnosa, Srbija više nije partner, saveznik, niti strana koja pregovara. Njena teritorija je kolonijalni posed, a stanovništvo predmet besprizorne eksploatacije. Kome je do sada bilo nejasno, sada mora da se razdani.  Nema više traženja opravdanja i sakrivanja iza parola „i Kosovo i EU“ ili „Kosovo za EU“. Ili ćemo shvatiti da smo „zaraženi virusom čekanja“, pa početi da se lečimo ili pristajati na, kako je naš nobelovac opisao, „dobrovoljnu propast za sebe i svoje potomstvo“. A, ako se desi da nastavimo ovim drugim, nesrećnim putem, što je moguće jer Vlada Srbije već najavljuje formiranje tima za promenu Ustava, onda i da znamo da je „trošiti svoju budućnost“ glupost koja ostavlja velike posledice, a „trošiti budućnost svoje dece“ prokletstvo. Zbog toga se treba boriti, težiti ka ozdravljenju i slobodi, bez obzira na okolnosti. Jer, ako se ova generacija ne izleči od bolesti koja je uznapredovala i sada je u poodmakloj fazi, barem je budući naraštaji neće proklinjati.

(Fondsk.ru)

MUZEJ MLADE BOSNE – Memorija na Mladobosance u Beogradu / Branko Bojović June 23, 2014

 

MUZEJ MLADE BOSNE – Memorija na Mladobosance u Beogradu / Branko Bojović June 23, 2014
„Mlada Bosna“ 1912
Knjiga Vladimira Dedijera „Sarajevo 1914“ objavljena je 1966. godine (Prosveta) i možda je najznačajnije delo domaće istorijografije o Mladoj Bosni.  Izuzetna vrednost Dedijerove knjige je u tome što je autor detaljno osvetlio kratke sekvence života Mladobosanaca koje su oni živeli u Beogradu, kao naši sugrađani, i precezno identifikovao mesta gde su oni provodili beogradsko vreme svojih života. Navodim samo neke podatke iz Dedijerove knjige:

* U parkiću na Topličnom vencu gde se danas nalazi spomenik Vojinu Popoviću – Vojvodi Vuku, Princip i Čabrinović su jedan drugom dali reč da će izvršiti atentat na Franca Ferndinanda,

* Mladobosanci su se okupljali u Savamali, u kafani koja se tada zvala „Zlatna moruna“ i koja se posle kraće pauze ponovo tako zove,

* Prve dve sednice tajne organizacije „Smrt ili život“ održane su na mestu gde je ubijen Knez Mihaila, u Košutnjaku,

* Principa i Grabeža u pucanju iz revolvera, po nalogu Voje Tankosića, obučavao je Ciganović na strelištu  u Topčideru,

* Gavrilo Princip je stanovao u Lominoj ulici br. 47, najpre sa Tripkom Grabežom, a posle sa Vladetom Bilbijom, ta kuća više ne postoji,

* Čabrinović i Princip su se zakleli organizaciji „Smrt ili život“ u podrumu jedne od zgrada u Ulici Kraljice Natalije gde je i kafana „Zlatna moruna“.

* Itd., itd.

Ove činjenice su veoma važne za obeležavanje memorije na Mladobosance u Beogradu po principu autentičnog mesta. U ovom kratkom tekstu iznosim nekoliko osnovnih ideja o tome.
U Beogradu i danas postoji objekat u kome se nalazila i nalazi kafana „Zlatna moruna“, a posle kratke pauze u kojoj je taj objekat menjao ime i namenu „Zlatna moruna“ postoji i danas. Zbog činjenice da su se Mladobosanca okupljali u toj kafani, taj objekat je svrstan u znamenite zgrade, odnosno postao je spomenik kulture. Po istorijskim događaijama koji su vezani za ovaj objekat sasvim je izvesno da je ovo jedna od najznačajnih zgrada za istoriju Srba, Srbije i Beograda.
Prvi značajni urbanistički potez u rekonstrukciji i izgradnji srpskog Beograda, bilo je planiranje i izgradnja tzv. Abadžijske čaršije, koju je Knez Miloš izgradio negde oko 1830. godine, tj. u vreme donošenja Hatišerifa.  U ovu čaršiju trebalo je izmestiti pripadnike abadžijskog zanata. Jedinstvenost tog urbanističkog poduhvata bilo je i to što su duž čaršije bile građene tipske zgrade u drvenom skeletu sa raznim vrstama ispuna. Do našeg vremena su se sačuvale kuće sa brojevima 8, 10 i 12. One su srušene 80-tih godina iz nedovoljno jasnih razloga. U podrumu nekih od tih kuća, možta baš neke od ove tri, Čabrinović i Princip su se zakleli jedan drugom da će izvršiti atentat. Te kuće su bile spomenici urbane kulture i arhitekture  ranog 19. veka, a zakletva dvojice Mladobosanaca te kuće čini i prvorazrednim istorijskim spomenikom. Te tri kuće u nizu treba obnoviti na istom mestu gde su nekada postojale jer o njima postoji tehnička i fotografska dokumentacija.
U postojeći objekat „Zlatne morune“ i tri obnovljene kuće nekadašnje Abadžijske čaršije treba smestiti Muzej Mlade Bosne. Deo zelene površine preko puta ovih objekata (neparna strana Ulice kraljice Natalije) treba da bude park Mlade Bosne gde bi trebalo postaviti spomenike istaknutih članova Mlade Bosne.
Na svim mestima gde su svoje kratke živote živeli Mladobosanci trebalo bi postaviti spomen obeležja – nova kuća u Lominoj 47, strelište u Topčideru, parkić kod somenika Vojvode Vuka i dr.
Malom srpskom narodu u borbi za opstanak i slobodu pripalo je to da u istoriji ovog dela Evrope ima učešće koje daleko prevazilazi njegove biološke i druge kapacitete. Bitan deo savremene istorije srpskog naroda povezan je sa Mladobosancima koji u Beogradu i Srbiji nisu odgovarajući obeleženi.  Formiranjem muzeja Mlade Bosne, srpski narod bi odužio dug patriotima i i idealistima koji su slobodu cenili više od sopstvenih života.
U muzeju bi trebalo predstaviti organizaciju Mlade Bosne i sve značajne i delatne članove te organizaciju, njene veze sa drugim organizacijama, kao što je Crna ruka  (Ujedinjenje ili smrt) i sve značajne ličnosti direktno ili indirektno povezane sa te dve organizacije – Mustafu – Mujku Golubića, Đuru Šarca, ali i čestitog advokata Rudolfa Cistlera koji je za Principa i drugove bio ono što je Arčibal Rajs bio za Srbiju, koju godinu kasnije. U muzeju bi trebalo predstaviti i beščašće savremene evropske i američke istoriografije koji na grubim falisifikatima istorije grade tzv. reviziju istorijskih stavova o uzrocima Prvog svetskog rata.
Današnje vreme mnogi porede sa vremenom pred  Veliki rat. Vremena se menjaju, ali se ludilo imperijalnih sila ne menja – ono samo menja način ispoljavanja. Srbija ne može preglasati imperije koje neprekidno ratuju od kraja Drugog svetskog rata i koje decenijama terorišu male narode i države.  Ne može da spreči da teroristi i istoričari u njihovoj službi Gavrila Principa proglašavaju za teroristu, a srpski narod za sklonost terorizmu.  Srpski narod svemu tome može najbolje  da odgovori negujući nacionalnu i slobodarsku svest i čuvajući svoju istinu o svojoj istoriji.  Muzej Mlade Bosne bio bi pravi korak u tom pravcu.
Branko Bojović, dipl.inž.arh.
U Beogradu, 23.06.2014.

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

NOVI MINISTAR FINANSIJA: Smanjićemo plate i penzije za razumnih 10%

NOVI MINISTAR FINANSIJA: Smanjićemo plate i penzije za razumnih 10%

2

ministar

Ako bi svi plaćali akcize, carine, poreze, uštedeli bismo oko 100 miliona evra. Ako bi se javna preduzeća dovela u red, uštedeli bismo još 200 do 300 miliona evra, a samim ti i smanjili potrebu smanjenja plata i penzija, rekao je ministar

BEOGRAD – Ministar privrede i vršilac dužnosti ministra finansija Dušan Vujović izjavio je danas da će teret reformi morati da podnesu ne samo radnici i penzioneri, već sve ekonomske i socijalne grupe.
„Cilj je da do 2017. godine smanjimo deficit budžeta na oko 130 milijardi dinara, a moj plan je da linearno spuštamo deficit svake godine za oko 60 milijardi dinara i tako dođemo do cilja“, rekao je Vujović.

Da bi se do toga došlo teret će morati da podnesu svi, i neće se ići samo na smanjenje plata i penzija, već pre svega na suzbijanje sive ekonomije i dovođenje u red poslovanje javnih preduzeća, što je predstavlja i razliku u odnosu na predlog bivšeg ministra finansija Lazara Krstića, koji je predlagao da „udarac“ u prvoj godini podnesu zaposleni i penzioneri, naveo je Vujović.

Javna preduzeća dovesti u red

„Ako bi svi plaćali akcize, carine, poreze, uštedeli bismo oko 100 miliona evra. Ako bi se javna preduzeća dovela u red, uštedeli bismo još 200 do 300 miliona evra, a samim ti i smanjili potrebu smanjenja plata i penzija“, rekao je ministar.

Opcija smanjenja plata i pezija ipak ostaje, naveo je on i ukazao da je njegova radna hipoteza da se plate i penzije smanje za po 10 odsto, ali će o tome odlučiti vlada, jer je neophodno da se pronađe ona kombinacija mera koja će najpravilnije rasporediti teret reformi.
„Ceo paket mora da bude održiv i mora da bude na liniji smanjenja oko 500 miliona evra svake godine. Paket mora da bude prihvatljiv i MMF-u i finansijskim tržištima, koja treba da održe rejting Srbije, koji je trenutno jako dobar“, naveo je Vujović.

„Poskupljenje struje nije rešenje“

Kada je u pitanju poskupljenje cene struje, ministar smatra da poskupljenje nije rešenje i da se problemi ne mogu rešiti povećanjem cene električne energije.
„Samo poskupljenje nije rešenje, jer tamo postoje problemi menadžmenta, problemi tehničkih gubitaka, nenaplate potrošnje. Ako se povećaju cene i ništa ne uradi na ovim stvarima, to povećanje cena neće imati nikakav efekat“, naveo je Vujović.

O Zakonu o radu

Prema njegovim rečima, Zakon o radu, koji bi sutra trebalo da se nađe u parlamentu, omogućiće lakše zapošljavanje i veću mobilnost radne snage.
„Bez fleksibilnijeg Zakona o radu teško se može očekivati da novi investitori zapošljavaju novu radnu snagu.“, ocenio je Vujović.

(Tanjug/RTS)

Спрем’те се, спрем’те, дужници

ЕЛЕКТРОНСКО ИЗДАЊЕ

12.07.2014 | 00:01
Часлав КУЗМАНОВИЋ
srb.fondsk.ru

Спрем’те се, спрем’те, дужници

Приближавање Србије ЕУ доноси преузимање имовине предузећа, државних банака и грађана

Премијер Александар Вучић најавио је стварање Фонда за ненаплативе кредите, а НБС то подржава. Удружења банака Србије тражи да се у тај котао убаце и грађани, дужници банака.

Исто су тражили Светска банка, ММФ и Немци. За то време, Немачка у Србији обучава утериваче дугова. Њихова а светска платформа за утеривање којом управља млађано Бугарче — чека приближавање Србије ЕУ тј. смањење заштите дужника. Амерички ККР фонд већ преузима по Србији.

Погледајмо ствар иза кулиса.

Банка вас намерно заробљава

Обичан Србин мора научити неке једноставне истине. Ако искључимо преваре, које нису могуће без помагача из саме банке, већина ненаплативих кредита настаје тако што се битно погоршају услови пословања дужника и тако умање могућност повраћаја кредита.

Али… Врло често саме банке погоршавају услове враћања кредита својим клијентима. Послујући саможиво све док финансијски клијента не исцрпе. Преваре и отимачина од стране банака помоћу вештачки повећаних каматних стопа дешавају се како на светском (ЛИБОР), тако на европском (ЕУРИБОР) и локалном финансијском тржишту .

Банке се превентивно бране и начином обрачуна камате, као и динамиком њене наплате. У моменту када дужник застане са отплатом, обично се утврди да је све време плаћао углавном камату а да му је главница увећана, иста или незнатно смањена. На суду банка лако добија пресуду којом се штити главница дуга.

У условима прекомерног броја банака тј. веће понуде него тражње капитала, сами радници банке одступају од разрађених критеријума за оцену кредитне способности зајмотражиоца. Начин награђивања банкарских службеника, по коме се више награђује онај који је упослио више капитала — подстиче ситуацију да се кредит одобри и клијенту чија је кредитна способност сумњива.

Вештачки подстицана изградња некретнина и вештачки подстицана тражња за тим некретнинама путем дугорочних кредита, који због свог трајања носе и највеће ризике, један је од узрока високог нивоа ненаплативих кредита у Србији.

Према статистици ЕУ реална куповна моћ у Србији стагнира од 2008. године до данас. Запослени морају издржавати све више незапослених. У тим условима се посеже за задуживањем ради преживљавања — чекови, картице…

Уколико дужник пожели раније да отплати кредит, банка ће га дочекати дажбинама како би га обесхрабрила у томе. Многи од кредитних односа који су могли бити окончани, настављају да трају са ризиком да касније постану ненаплативи.

Са почетком прича о спасоносним фондовима који преузимају дугове па имовину, велика приватна предузећа и групације су нагло подигли ниво ненаплативих кредита у банкарском сектору Србије. Након овако крупних „поремећаја“ обично се касније утврди да је ствар унапред договорена и добро испланирана.

Да ли Србија уопште треба да спасава банке?

Ако треба, није ли логично да прво помогне својој привреди и грађанима. Првима формирањем Развојне банке Србије а другима отварањем социјалних предузећа, гарантовањем социјалног минимума, примереним законом о раду који не дозвољава да се неко у трену нађе у групи кредитно неспособних и угрожених.

Стварност дужничке Србије

Србија је као дужник дошла у ситуацију да се задужује више од милион и по евра дневно.

Јавни дуг Србије је на крају маја 2014. износио 20,65 милијарди долара, што је 62,9 % очекиваног БДП. Наша земља у просеку има прираст дуга од 2,4 милијарде евра годишње. Да је већ почело срљање у дугове доказује и податак да су дужничке камате више од стопе раста привреде.

Проблем великих дугова држава и њиховог сталног увећања није само наш. Дуг свих држава света је од почетка светске економске кризе па до средине 2013. увећан за готово 40% и достигао је 100.000 милијарди долара, каже Банка за међународно поравнање у Базелу.

Потребно је крајње пажљиво примити упозорење аналитичара Небојше Катића изнето на његовом блогу: „Право, правда и државни дугови“. Суштина упозорења је да ММФ има нове идеје за државе–дужнике. Одлукама судова у САД, државе–дужници по свету ће губити део финансијског (и осталог) суверенитета и доћи у ситуацију да своје дугове отплаћују од сада па до вечности. За разлику од корпорација, државе не могу нестати.

Што се тиче домаће привреде, она је само код банака у Србији задужена са 13 милијарди евра. Недавно је отпочело поновно задуживање домаћих предузећа код банака матица (прекогранични кредити). Овој своти треба додати још пола милијарде евра нових дугорочних кредита. Секретар УБС Верољуб Дугалић је констатовао да је трећина дуга привреде тешко наплатива. По њему, компаније у Србији нису више у могућности да плаћају обавезе. Све мере НБС, које су предузимане у више наврата и које су у суштини повлађивале банкама, он сматра недовољним.

То што српска привреда годишње само за камате издваја 1 милијарду евра и што из буџета Србије око 40% средстава одлази на отплату дугова, није предмет његове анализе. Пребацујући кривицу искључиво на привреду, он притиска државу и зазива фондове.

Од почетка 2014. дуг грађана према банкама увећан је за више од 11 милијарди динара. Закључно са мајем износио је 627,41 милијарду динара. Од ових 11 милијарди, 2,5 милијарде се односи на стамбене кредите, а око 7 милијарди на готовинске кредите. Порасла је и доцња у отплати кредита грађана. Грађани новим задужењем безуспешно пробају закрпити старе обавезе.

На крају маја, учешће доцње код правних лица износило је 18,6 %; код предузетника 16,4 %; а код грађана 5,3 % (сајт УБС).

У апсолутним износима, лоши кредити у Србији износе око 4 милијарде евра, а исто толико је „заробљено“ код НБС на име резервисања тј. очувања стабилности банкарског система. Од 25 милијарди евра укупног банкарског капитала у Србији, 8 милијарди не циркулише. Са обзиром на то да је моћ српске привреде да на рационалан начин упошљава нови капитал комерцијалних банака мала и исцрпљена, то и у оваквим условима банке пате од вишка новца а банкарски систем је сам по себи стабилан. Па откуда онда толико писаније да је Србији неопходан фонд за откуп ненаплативих кредита? На сцени је геоекономија.

Отуда и притисак да нефинансијске организације могу откупљивати и дугове по кредитима грађана, иако су грађани Србије 16 пута мање задужени од грађана ЕУ? Као неорганизовани појединци, грађани су најлакши и најмање ризичан плен.

Напросто, врши се велики притисак на политичку и монетарну власт како би се отклониле законске препреке за наступ финансијских лешинара посебног кова. То су „инвеститори“, купци и трговци откупљеним дуговима. Трговци судбинама држава, предузећа и грађана.

Њихов профит у Аргентини износи 1.600%. У случају Србије био би и већи.

Уједно се српска јавност припрема да их срдачно дочека као ослободиоце (капитала), правдољупце, борце за довођење инвеститора, као оне који ће боље од нас управљати добрима које смо сами створили.

Црна ескадрила стиже

Прво нас је Светска банка упозорила на проблем ненаплативих кредита. Обећала је нове кредите ако реформишемо финансијски систем и споразумемо се са ММФ–ом.

Затим смо обавештени да је чланица Групације Светске банке ИФЦ (промотер и заштитник приватног капитала) потписала са АПС Холдингом Споразум за решавање проблема ненаплативих кредита у Источној и Јужној Европи. Потом је најодговорнији за кредите у аустријској Ерсте банци у Србији тврдио да се проблем мора хитно решити. Мамац је, ни мање ни више — нови инвестициони циклус.

Вицегувернер НБС је појаснио да је генерална намера да фонд у формално–правном смислу буде у рукама државе, док би стварно у власништву приватних компанија, које би инвестирале у куповину тешко наплативих кредита. Споља гладац, а унутра јадац. Бедно.

У Бечићима (Црна Гора) је у јуну одржан самит министара финансија и гувернера из региона. Помињала се и „финансијска будућност“ региона, тј. омча ризичних кредита на Балкану. Говорио је и др Ерик Берглоф, главни економиста и специјални саветник председника ЕБРД, на тему „Економске перспективе региона — поглед из Лондона.“

Немци су конкретни. Крајем јуна су најавили Форум о извршењу, и то за прву декаду јула. Тема је „Извршење потраживања у Србији: Правда на делу.“ Циљ: потпуна оперативност. Организатори су ГИЗ Програм за правне и правосудне реформе у партнерству са Министарством правде Србије и Комором извршитеља.

Млађано Бугарче жељује да се и Србија отвори „индустрији“ откупа дугова, која је у свету процењена на више од 6 трилиона евра годишње. За њега је врх интелигентног приступа америчко решење, где је токсична актива банака завршила на Исланду и у пола Европе и сахранила их!

Око нас се мота и Европски фонд за Југоисточну Европу (ЕФСЕ) који брине само о земљама које сутра треба да буду што даље од Русије. Оснивач фонда је Развојна банка Немачке.

Амерички фонд ККР нам је једном ногом у кући, купивши оператера СББ–Телемах који послује у Србији и осталим бившим републикама СФРЈ. Мирођија у овом послу је била ЕБРД. При сусрету Вучића са челником овог фонда, америчким генералом Дејвидом Петреусом, штампа се фокусирала на причу о центру за дигитализацију у Београду. Иначе ККР фонд се априла ове године удружио са две највеће италијанске банке — Уникредит и Интеза како би за неколико милијарди евра откупио од њих лоша потраживања, а пред проверу стања банака у ЕУ од стране европских регулатора.

Јасно је да добар део проблема са ненаплативим кредитима потиче из неразвијеног реалног сектора Србије.

Зато охрабрује вест од 7. јула, из Москве, да су се премијери Русије и Србије сагласили да се убрза модернизација српске железнице, индустријска и друга привредна сарадња којом ће се повећати конкурентност српске привреде. Памтимо речи ЊЕ Конузина да је Русија спремна да увезе све што се у Србији произведе.

Да ли је то прилика да се провучемо између западног чекића дужничког ропства и наковња слабости једне државе и народа? Или ће се и Срби одрећи старословенског задружног права и покорити германском праву силе?

Део одговора и од самих Срба зависи — од њихове интелигенције, марљивости, штедљивости и жеље за опстанком у крајње неизвесним временима. 

 

 

фото http://www.economy.rs/vesti/21665/Atanackovic–ekonomska-situacija-u-Srbiji-losija-nego-ikada.html

Прештампавање материјала са сајта поздрављамо под условом позивања на електронско издање „Фонд стратешке културе“ (srb.fondsk.ru)

УПРАВНИ ОДБОР ДРУШТВА ПОЛИЦИЈСКИХ РАТНИКА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ ЈЕ ДОНЕО ОДЛУКУ О ОСНИВАЊУ ПРАВНОГ ТИМА ЗА ПРУЖАЊЕ ПРАВНЕ ПОМОЋИ ЧЛАНОВИМА УДРУЖЕЊА

Почетна страница > Новости

Славица Јовановић

УПРАВНИ ОДБОР ДРУШТВА ПОЛИЦИЈСКИХ РАТНИКА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ ЈЕ ДОНЕО ОДЛУКУ О ОСНИВАЊУ ПРАВНОГ ТИМА ЗА ПРУЖАЊЕ ПРАВНЕ ПОМОЋИ ЧЛАНОВИМА УДРУЖЕЊА

Славица Јовановић | Славица Јовановић   | 13.07.2014.
  УПРАВНИ ОДБОР ДРУШТВА ПОЛИЦИЈСКИХ РАТНИКА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ ЈЕ ДОНЕО ОДЛУКУ О  ОСНИВАЊУ  ПРАВНОГ ТИМА  ЗА ПРУЖАЊЕ ПРАВНЕ  ПОМОЋИ ЧЛАНОВИМА УДРУЖЕЊА


 УПРАВНИ ОДБОР ДРУШТВА ПОЛИЦИЈСКИХ РАТНИКА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ ЈЕ ДОНЕО ОДЛУКУ О  ОСНИВАЊУ  ПРАВНОГ ТИМА  ЗА ПРУЖАЊЕ ПРАВНЕ  ПОМОЋИ ЧЛАНОВИМА УДРУЖЕЊА  

Број.16/14
14. 07. 2014. године


                                  ОДЛУКА О ОСНИВАЊУ ПРАВНОГ ТИМА


        На основу члана 9 тачке 2. Статута Друштва полицијских ратника, који гласи, “ Пружање правне помоћи члановима удружења, која се односи на могућа кривична гоњења чланова Удружења од стране домаћих, страних и међународних органа гоњења, у вези са учествовањем у оружаним акцијама и сукобима у бившој СФРЈ и СРЈ“. Управни одбор Друштва полицијских ратова приступа оснивању правног тима који би евентуално био укључени у одбрану наших чланова у слушају кривичних гоњења за поменута кривична дела.
 Сведоци смо да су претходних година полицијски службеници који су учествовали у ратним сукобима на територији бивше СФРЈ или СРЈ у случају кривичног прогона страних и наших органа гоњења за ратне злочине, били препуштани сами себи, као да су ратовали у неким својим приватним ратовима. Држава их je заборавила, а различите невладине организације финансиране споља вршиле притисак на Суд и јавно мњење. Многи од њих после дугог низа година и патњи би од судске власти добили пресуду у којој би писало, “ Извините погрешили смо нисте криви“.
 Како наши чланови у слушају евентуланих прогона неби били препуштени сами себи, обавештавамо полицијске службенике који би били евентуално гоњени за наведена кривична дела, да нам се обрате како би смо пронашли новчана средства и организовали њихову одбрану. Из тог разлога позивамо све заинтересовне адвокате и правнике са положеним правосудни испитом, да нам се јаве преко нашег профила или на телефон који је назначен у информацијама са нашег зида профила..
Судовима препуштамо да измере степене кривице или невиности, а ми ћемо се потрудити да невладине организације које бацају љагу на боце који су бранили српске земље и нејач добију адекватну противтежу како би странке у судским поступцима биле равноправне.

                                                                     Управни одбор Друштва
                                                                               Председник
                                                                    Славољуб Љубисављевић

Забележила : Славица Јовановић