(FOTO) Možete li da pretpostavite gde završe novi automobili koji ne mogu da se prodaju? Погледајте:

03. 07. 2014.  – Autor: Pressonline

(FOTO) Možete li da pretpostavite gde završe novi automobili koji ne mogu da se prodaju?

Auto-industrija ima posebno rešenje za automobile koje ne uspeju da prodaju. Ako ste pomislili da ih nude tržištu po znantno povoljnijim cenama, prevarili ste se! Oni ih jednostavno odvoze na svojevrsna „groblja“ četvorotočkaša – mesta gde će vozila vremenom prosto istrunuti!

(FOTO) Možete li da pretpostavite gde završe novi automobili koji ne mogu da se prodaju?

Postoji na stotine takvih odlagališta na svetu, a nama najbliža su ona u Velikoj Britaniji, ali i u Valensiji u Španiji, te u St.Petersburgu u Rusiji, gde, naravno, svoj životni vek završavaju automobili proizvedeni u Evropi.

Carstvo neiskorišćenih automobila, koji uglavnom nisu prošli nijedan kilometar, svakodnevno raste, a velike auto-kompanije sve su češće primorane da kupuju zemljište za skladištenje brojnih vozila, koje prosto nema ko da kupi.

Glavni izvor problema jeste što sve manje ljudi kupuje nova vozila; većina se okreće polovnim automobilima, čak i u državama gde je životni standard prilično dobar. Tako milioni novih četvorotočkaša jednostavno postaju višak, koji negde mora da se odloži.

Možda ne verujete da na svetu postoji toliko neprodatih automobila, ali to je istina! Procenjuje se da ih na planeti ima više nego ljudi – negde oko 10 milijardi.

Rešenja nema, auto-industrija odbija da snizi cene, uz opravdanje da onda više ne bi imao ko da kupuje skupe automobile. Proizvodnja se iz dana u dan nastavlja, a šarene gomile automobila nastavljaju da rastu i trule. Na kraju, ove neverovatne zalihe vozila, posle dve godine stajanja konačno odlaze u istoriju – demontiraju se i neki od delova se recikliraju!

Zahvaljujući opciji „Google Maps“ imate priliku da vidite kako ova mesta izgledaju! Pomalo jezivo i prilično nehumano, zar ne?

PROČITAJTE JOŠ:

ŠOK: Milionske štete od poplava plaćaju – vozači!

SIMBOL DOBRIH, STARIH VREMENA: Deveti festival „fići“ u čast!

(VIDEO) Budućnost : automobili na kafu?

Werbeanzeigen

Jovan Dučić Blago Cara Radovana

OBAVEZNO PROČITAJTE KNJIGU MUDROSTI NA LINKU:

ИСТОРИЈСКИ ПРОЈЕКАТ СРЕБРЕНИЦА: Сребреница са (скоро) дводеценијског растојања

ИСТОРИЈСКИ ПРОЈЕКАТ СРЕБРЕНИЦА

 

Стефан Каргановић

 

Сребреница са (скоро) дводеценијског растојања

 

Можда још није време за подвлачење црте испод Сребренице и коначно свођење рачуна. Али на деветнаестогодишњем временском растојању од догађаја у јулу 1995. могуће је сугерисати бар два основна закључка. За њих је све мање изгледа да ће икада бити оповргнути.

Први закључак гласи да је службена сребреничка прича релативно успешно обавила свој главни пропагандни задатак и да ће још неко време послужити својим творцима као извор политичке користи. Међутим, посматрано из дугорочног угла њени ефекти опадају и већ је приметно да у историју неће ући у првобитном облику. То не значи да јој је понестао потенцијал да нанесе знатну моралну, политичку, па чак и материјалну штету српским интересима и о томе треба безусловно водити рачуна. Ипак, пукотине у конструкцији убрзано прерастају у зјапеће рупе и као последица интензивних критичких истраживања темељи се осипају. Томе треба неизоставно додати замор, који нарочито код стране публике прераста у одбојност према агресивној и све мање убедљивој промотивној кампањи за циљем трајног наметање шаблонских фраза о 8.000 „мушкараца и дечака“ и „геноциду.“

Друга констатација која би се такође могла извести је следеће. Помоћу службене сребреничке приче, главни стратешки циљ ове вишеслојне и (како колегиница Ана Филимонова, главни уредник „Фонда стратешке културе“ из Москве,правилно наводи) обавештајно-психолошке операције није постигнут: српски народ у целини  остао је неимпресиониран основном пропагандном поруком. Мада би се о успеху кампање „преумљења“на другим пољима  дало расправљати, критична маса Срба и даље непоколебљиво одбија да скрушено поунутрашњи самоосуђујућу пресуду када је у питању сребренички „геноцид“. Срби упорно одбацују наметнуту кривицу за злочин са којим немају никакве везе. Ово је врло битно. Један од главних психолошких циљева сребреничке операције није да убеди Анџелину Џоли него да морално сломи Србе. Са тог становишта, мисија није успела, а са протоком времена успех је све мање вероватан.

Основни разлози за урушавање службеног наратива су превасходно емпиричке природе, што изнова потврђује изузетан значај упорног истраживања ове намерно замршене теме. Под критичком лупом, испоставило се да ниједна од популарних теза везано за Сребреницу није одржива. На пример, у пробоју 28. дивизије Армије БиХ, у легитимним борбеним дејствима, погинуо је вишеструко већи број људи него што је било стрељано. Поред тога, како је убедљиво показао не само пук. Ратко Шкрбић у својој професионално беспрекорној студији „Сребреничка подвала,“ већ и други који су се тиме бавили, укупан збир људских губитака од свих узрока знатно је испод пропагандно сакрализоване сифре од 8.000. Пажљива анализа форензичких података које су од 1996. до 2001. прикупили стручњаци Хашког тужилаштва – а они су имали искључиви доступ местима где су се обављале ексхумације – открива чињеницу да се у масовним гробницама за које постоје мање више прописни обдукциони извештаји налази највише око 1.920 појединаца, али са врло различитим обрасцима рањавања. У огромној већини не оне врсте која би била конзистентна са погубљењем.

Накнадни покушај увођења у игру ДНК технологије, у настојању  да се високом и неразумљивом науком опсени простота, такође је неславно пропао. Томас Парсонс, руководилац херметички затворене лабораторије у Тузли која се овим послом бави, и чијег директора од оснивања 1997. године неком згодом поставља Стејт департман, био је принуђен под унакрсним испитивањем у Хагу да призна да ДНК упаривање не може да одреди време, место и начин смрти. Другим речима, да је бескорисно за сврху у коју Хашко тужилаштво покушава да га користи, а то је да наводним идентификацијама „жртава геноцида“ намакне њихов број. Зато није чудо што је Тужилаштво, уз пуну сарадњу и подршку претресног већа, категорички одбило да оптуженима Караџићу и Младићу у некој од многобројних независних ДНК лабораторија у Европи омогући оно што би у сваком кривичном процесу било сасвим  нормално, а то је провера ДНК доказа који се користе против њих. Уместо тога, Тужилаштво и Веће једногласно и одлучно инсистирају да се резултати које је доставила лабораторијска испостава Стејт департмана из Тузле имају уважавати без провере и на реч.

Овоме свакако треба додати и став који је практично без преседана, бар када су у питању наводне чињенице које треба да су јасно и непобитно утврђене у пресудама најугледнијих правосудних установа, као што је „геноцид“ у Сребреници. То је дозвола за примену репресије, било инструментима кривичног закона или још перфиднијим механизмима политичке коректности, према сваком ко критички разматра догматски октроисани опис сребреничких догађаја у јулу 1995. Само по себи, то је спектакуларно признање да цела конструкција почива на стакленим ногама, и то крајње ломљивим.

Ако оставимо по страни расправу о броју и судбини погубљених, што је детаљ који у моралном смислу Сарајево и „међународну заједницу“ најмање занима, и фокусирамо се на политички једино значајан део приче, а то је теза о геноциду, ту ствари катастрофално лоше стоје. Као што указује амерички аналитичар Џорџ Памфри, да  би се постигао симулакрум усклађености са једино меродавном „Конвенцијом У.Н. о геноциду“ од 1948. године, Хашки трибунал је прибегао трику. Статут Трибунала наизглед текстуално преузима Конвенцију и тиме потхрањује илузију да је користи као свој нормативни компас. Међутим, Трибунал у пракси не суди по Конвенцији као интегралном правном акту, него по свом ad hoc Статуту, задржавајући тиме право да самовољно импровизује тумачење и примену у складу са сопственим нахођењем и политичким задацима. То је једини начин како је могла настати гротескна анализа Већа у  предмету Крстић којом се, без обзира на чињеничну  неутемељеност, политички предодређени закључак лојално потврђује. Овај предмет је, незаборавимо, праобразац низа  потоњих корумпираних сребреничких суђења и пресуда.

Што се тиче друге темељне констатације, о учинку систематски вођене кампање за промену српске свести у чему сребреничка компонента игра врло истакнуту улогу, упркос улагању огромних напора и средстава ни после непуне две деценије жељени степен деморализације није  постигнут. У оквиру ове подле кампање, засноване углавном на фалсификатима и блефовима, истичу се два момента где је бешчашће у редовима за ту сврху мобилисаних услужних српских колаборатора достигло врхунац. Један је Извештај комисије о Сребреници тадашњег председника Драгана Чавића у Републици Српској 2004. године. Други је усвајање Декларације о Сребреници у Скупштини Србије 2010. године, на захтев Бориса Тадића.

Заједничка црта оба акта је прихватање политички наметнуте кривице малициозно распоређене на најширој, колективној основи. Наредно поглавље ове приче још увек је неотворено. Значење загонетне формулације магистра Николића, изречене прошле године пред камерама  сарајевске телевизије, да „ове године“ [а то ће рећи 2013.] неће ићи на клечање у Поточаре, остаје неразјашњено. Да ли му после газиместанског фијаска предстоји нова рунда понижења и да ли ће на цедуљици која ће му бити уручена писати да је покајничко пузање заказано за „11. јул 2014.“ или „2015“ године, дакле не сада него баш на округлу двадесетогодишњицу Сребренице, у то ћемо се уверити за неколико дана.

Све то, поред фундаменталних али систематски кривотворених и заташкаваних чињеничних недоумица, у први план враћа сложено питање одговорности за догађаје у Сребреници. Ради се, у првом реду, о узрочнопоследичној, а затим подразумева се и моралној, политичкој и другим облицимакривице за покољ. То тугаљиво али природно питање, чије се отварање у свим меродавним круговима доживљава као опасна Пандорина кутија коју би заинтересоване стране најрадије заувек забетонирале, никако да дође на службени дневни ред. Услед умешаности, по разним основама, као у трилеру од Агате Кристи, широког спектра институционалних сребреничких актера, постављање тог умесног питања не назире се чак ни на далеком хоризонту. Инспектор Поаро га, наравно, поставља али његова истрага је још увек у току.

Међутим, један од врло охрабрујућих резултата дводеценијске, једносмерно грозничаве хајке за осуђујућим доказима којима би октроисани сценарио био потврђен (или би му био утиснут барем привид веродостојности) је баш то да се никаквим довијањима коначно утврђивање недвосмислене кривице на рачун дежурно окривљене стране није дало извести. Напротив, приметан је само карактеристичан потпис операција изведених под лажном заставом, а то су заглушујућа бука којом се преусмерава посматрачева пажња и довитљиво сејање подметнутих трагова који не воде никуда. То је шема у коју се Сребреница савршено уклапа.

Крхкост сребреничке конструкције огледа се у чињеници да је довољно да искључимо генераторе ошамућујуће буке и занемаримо лажне трагове па да одмах уочимо колосалност блефа на коме форсирано „коректни“ наратив почива. Одсуство материјалних доказа у вези са свим кључним тачкама је прва ствар која пада у очи. Ако нешто налик на доказе постоји, подложно је убедљивим алтернативним тумачењима (као што је у својој студији „Сребреничка подвала“ показао пук. Шкрбић). Или, уместо да подупире, напротив, немилосрдно и до темеља руши званично успостављену форензичку фикцију (као што је детаљном анализом обдукционих извештаја и критиком ненаучног коришћења ДНК технологије показао др Љубиша Симић). Што се тиче централне тезе, да се у Сребреници догодио геноцид, ту је заиста неопходна огромна количина заглушујуће буке не би ли се пажња одвратила од ноторне чињенице да је непоткрепљена макар најтањом индицијом.

Непостојање доказа да се на српској страни размишљало о уништењу Муслимана као посебне групе принудило је Хашки трибунал да импровизовани закључак о геноциду – уместо на непостојећим материјалним доказима – гради на небулозном концепту „мозаика.“

Та неозбиљна техника правног закључивања састоји се из пробирања и повезивања разнородних фрагментарних појединости, делова исказа, па чак и гестова, али све циљано на начин који поткрепљује тезе Тужилаштва. (Као одговор на питање шта ће се догодити заробљеницима, сведок-сарадник Тужилаштва Момир Николић ноншалантно је изјавио да је видео генерала Младића како знаковито прелази прстом  преко грла.) У јуриспруденцији Хашког трибунала доказни материјал такве врсте, саткан из неповезаних и нискоквалитетних нити, сасвим је довољан да се установи било какав елеменат кривице, укључујући чак и dolusspecialis, посебан умишљај, за најтежи злочин – геноцид.

Биланс Сребренице је трагичан, не само у односу на изворни догађај него у још већој мери на резултате његове циничне даљње злоупотребе. Сребреница је произведена у лајтмотив свих убитачних западних „хуманитарних“ интервенција од Косова, преко Ирака и Либије, до Сирије. Отворено је питање да ли је у јулу 1995. Сребреница била инсценирана да би се медијски прекрила Операција Олуја, као што је сугерисао тадашњи амерички амбасадор у Загребу Питер Голбрајт када је изјавио да „без Сребренице не би било Олује.“ Али у сваком случају, математика Сребренице је поразна и тешко оптужујућа за све који су на било који начин допринели производњи овог постхумног трилера Агате Кристи.

Ни додатком још једне нуле фиктивном броју погубљених у јулу 1995. не приближавамо се укупној цифри људских живота уништених као последица „хуманитарних  интервенција“ широм света које су мотивисане Сребреницом – увек, наравно, да би се спречила нова Сребреница.

Ministar odbrane Rusije Sergej Šojgu: ‘Naš prijatelj Amerika nam sprema narandžastu revoluciju da bi svrgnula predsednika Putina’

SVET

‘Naš prijatelj Amerika nam sprema narandžastu revoluciju da bi svrgnula predsednika Putina’

4

ministar-odbrane
Ministar odbrane Rusije Sergej Šojgu referisao je šefu države Vladimiru Putinu o rezultatima iznenadne provere borbene gotovosti jedinica Centralnog vojnog okruga koja je potrajala od 21. do 27. juna.

„Vladimire Vladimiroviču, ovo je bila već osma iznenadna provera, a rezultati su sve bolji i bolji. Prirodno, mi polazimo od toga da moramo stalno usavršavati obuku svojih jedinica. Ovoga puta smo – po vašoj naredbi – iznenadno podigli na noge dve armije Centralnog vojnog okruga” – rekao je Šojgu.

Prema njegovim rečima, u proveru je bilo uključeno više od 65.000 vojnih i oficira, 177 aviona, 56 helikoptera i 5.5oo oklopnih vozila i kamiona.

„Naše Vazdušno-desantne snage prvi put su sada, posle mnogo godina, na veliko rastojanje – bezmalo 3.500 kilometara – prebacile celu diviziju sa svom borbenom tehnikom. Plus: bila je prebačena i jedna desantno-jurišna brigada.

Njihovi pripadnici izvodili su predviđene manevre na tri poligona. Zamerke koje smo prošle godine imali na sistem upravljanja Vazdušno-desantnim snagama suštinski su otklonjene” – predočio je Šojgu.

Posebno je naglasio da je provera bila iskorišćena za isprobavanje „sistema upravljanja celom divizijom”.

„U proveru je, podvukao je ruski ministar odbrane, bila uključena kompletna divizija. Pokazalo se da smo u stanju da vojsku u tom broju postavimo u borbeni poredak na rastojanju većem od tri hiljade kilometara”.

Osobenost ove provere bilo je i to što je teški transportni avion An-124-100 „Ruslan” prebacio dva kompleta transportno-borbenih helikoptera Mi-24 sa novosibirske avio-baze na jekaterinburški aerodrom „Koljcovo”.

Jedan ruski vojni ekspert je povodom ove provere već izgovorio:

„Razmere onoga što je urađene su veoma ozbiljne. Oružane snage pod Šojguovim rukovodstvom izvode velike vežbe i manevre. Svi shvatamo zbog čega se izvode. Naš prijatelj Amerika sprema nam narandžastu revoluciju da  bi svrgnula predsednika Putina i uspostavila svoj marionetski sistem u Moskvi. Zato je sve ovo što se radi sa oružanim snagama ispravno. Vazdušno-desantne snage – kao što se vidi – odlično odrađuju svoj deo posla, a svako ko nasrne na Rusiju – imaće posla sa njima”.

(Bigportal.ba)

S.N.Lazarev – O mogućem napadu SAD na Rusiju

https://www.youtube.com/watch?v=z4MX-3qUj2M

Руско Министарство за Ванредне Ситуације послаће појачање у Србију

Министарство за ванредне ситуације послаће појачање у Србију

03.07.2014. – Допремање хуманитарног терета


Министарство за ванредне ситуације послаће појачање одреду који се бави разминирањем терена у Србији, саопштио је у четвртак званични представник овог ресора Александар Дробишевски. На сусрету министра Владимира Пучкова са амбасадором Србије Славенком Терзићем, посебна је пажња била поклоњена пројекту који се тиче хуманитрног разминирања, рекао је представник министарства за ванредне ситуације.

Владимир Пучков је подвукао да ово министарство планира да ојача кадровски састав специјалиста који учествују у радовима на чишћењу од експлозивних предмета, како трасе „Јужног тока“, тако и других региона у Србији.

Друга тема била је могућност допремања хуманитарног терета који је прикупила Амбасада РС у Москви за становништво које је пострадало у поплавама. Такође било је речи и о даљем развоју Руско- српског хуманитарног центра за ванредне ситуације у Нишу.

Извор: Глас Русије

Кључне речи: Русија, Србија,