U hramu Sv. Save u Hanoveru vidovdanski parastos

Serbische Orthodoxe Kirche des Hl. Sava

Mengendamm 16 c, D – 30177 Hannover
Tel.: 0049 511 – 3941924 Fax 0049 511 – 3941925
Mail: sokghann@aol.com


Draga braćo i sestre,

U subotu 28.06. Pravoslavna crkva slavi Sv. mučenika Kneza Lazara i sve srpske 
mučenike. Ovaj praznik narod je nazvao Vidovdan po sv. mučeniku Vitu koji se na 
taj dan slavi.

U hramu Sv. Save u Hanoveru služiću toga dana u 9 č. svetu Liturgiju i 
vidovdanski parastos.

Ove godine na Vidovdan navršava se 100 godina od sarajevskog atentata a time i 
Prvog svetskog rata.

U nadi da ćemo se u subotu u crkvi na molitvi videti srdačno vas sve pozdravlja 
i želi svako dobro od Boga i ljudi

vas svestenik o. Milan

PS.
Nedeljom je sveta Liturgija u 10 č.


Von meinem iPhone gesendet


 

БИЉАНА СРБЉАНОВИЋ: Гаврило Принцип није Србин, он је …

БИЉАНА СРБЉАНОВИЋ: Гаврило Принцип није Србин, он је …

biljana-srbljanovic
Ауторка драме, која ће бити изведена у Бечу на 100-годишњицу Првог светског рата, објашњава своје (другосрбијанско) виђење Сарајевског атентата – Срби нису Срби, а када су Срби Срби онда су кукавице и најгори олош. 

Биљана Србљановић
То су историјске чињенице и то је једно поносно наслеђе које Југославија има, инсистирам баш на имену Југославија, а истовремено сам сад мало пратила баш због тога што сам то писала, пратила сам тај почетак читавог таласа, пошто се, као што си рекла, завршила година Константина и креће сада година атентата. И тај Видовдан је ужасно карактеристичан – ево, овај Видовдан сада као чекамо датум, да ли ћемо добити или не. Поред косовског боја, атентата и изручивања Милошевића, оно што ми је најпарадигматичније за овај тренутак, на Видовдан је концерт Светлане Ражнатовић.

И то је тачно оно где смо ми дошли сто година после Гаврила Принципа. Истовремено, имате неке потпуно опскурне историчаре који су, по презименима бих закључила да су на неки начин наследници породица тих неких Младобосанаца, и ту сада пишу у фељтонима, у наставцима, подижу једну страшну температуру, стварају наратив у коме лажно оптужују међународну, валидну историјску и академску јавност, да оптужује Србију за почетак Првог светског рата.

Не постоји озбиљан историчар који сматра да је Србија атентатом изазвала Први светски рат. Аристотелова дефиниција рата је да се зна шта је повод рата, а шта је врло често случајан узрок. Али истовремено постоји једно потпуно нерешено питање, а то је улога Младе Босне, улога терористичког акта у историји стварања Југославије. И оно што је мени најзанимљивије и најболније од свега је што ми се чини да та псеудонаучна јавност инсистира на томе да је то Србин, Гаврило Принцип Србин, и да је то акт српског самоосвешћења и српски националистички покрет у оном најсветлијем смислу, како они то мисле.

МУЛТИКУЛТУРНИ ПРИНЦИП
Гаврило Принцип се изјашњавао као Југословен, он је на суђењу говорио „ја сам Србо-Хрват и говорим хрватско-српски“; он је у последњим данима када му је рука висила закачена жицом за раме, коју нису хтели да му ампутирају у аустроугарској болници, у затвору у Терезину, последњих дана у потпуном лудилу и бунилу је говорио о томе како се одлично сећа да ни као мали није био религиозан. Када га је судија на суђењу питао: „Да ли верујете у Бога“, он се насмејао. Њега је судија питао: „Да ли сте Ви убили Фрању Фердинанда зато што је био побожан човек?“ Он је рекао: „Мени је то потпуно небитно“. Млада Босна је била антиклерикална, антишовинистичка, југословенска идеја са великим еманципаторским идејама да модернизује просторе бивше Југославије. Они су сматрали да су Срби и Хрвати браћа.

Главу му је разбио аустроугарски полицајац у Сарајеву када је ишао на демонстрације подршке загребачкој омладини, Луки Јукићу. Јесте да он улази у неко своје полустасавање, цоминг оф аге – али врло рано, већ са 15 година – као освешћени Србин. А онда полако и сам сведочи о томе и пише писма како среће неког Ива Крањчевића и разговарају и каже: „Ми мислимо све исто, политички, филозофски, људски, ми се исто веселимо, делимо исте књиге, а он је Хрват, а ја сам Србин; па, значи да та нека врста поделе не постоји“.

И они су људи некако срасли једни са другима до те мере да су били од радикалних Срба и радикалних Хрвата јако много оптуживани. Па је он сам сведочио, а то ти ови што пишу по Политици и Вечерњим новостима о историји Младе Босне никад неће рећи, неће спомињати његова писма где он каже како га нападају српски радикали. То је једна врста поновног убијања једне страшно важне идеје, а њихова идеја је била република, антиклерикална, еманципација жене, право гласа женама, удружење словенских народа на културном нивоу, а затим и на политичком, и пре свега ослобођење од тираније, односно окупације. Нормално је да се Босна у том тренутку, па и Хрватска угледала на Србију, јер је Србија била прва независна земља у окружењу, а истовремено Србија наравно има аспирације, поготово од тих националистичких и најодвратнијих снага окупљених око Уједињење или смрт, односно Црне руке, према Босни да је припоји себи.

И сад ти ту имаш младобосанце, који су Југословени, и имаш Црну руку, који су великосрби, и то је клеш, историјски сукоб који је мени ужасно занимљив на који начин су ти младобосанци заправо искоришћени од једне врло ретроградне идеје. Јер ти кад погледаш првих двадесетак година 20. века, имаш преко 40 великих светских владара који су убијени у атентату. То је тираноубиство и то не може да се гледа из данашње позиције. А они који оптужују Гаврила Принципа као терористу морају да схвате историјски констекст; да је у историјском контексту тог доба тираноубиство било средство борбе за ослобођење. Они заиста јесу били окупирана територија и он има право да изрази свој бунт и радикалном методом, бацањем бомбе, односно метком у онога који за њега представља тиранина, односно окупатора.

С друге стране, оно што је најлепше у Младобосанцима, поготово атентаторима, истовремено знајући да су идеолошки, филозофски, на правом путу, они имају једну страшну моралну муку од самог чина убиства и насиља. То се све овде брише и заборавља, овде се данас, сто година после атентата, глорификује чин насиља. Нисам историчарка, нити сам написала историјску драму, мене су ти људи занимали као људи и занимало ме је да видим из каквог миљеа потичу неки људи као што су Чабриновић, или као што је Грабеж, или пре свега као што је Гаврило Принцип, или Данило Илић, и какве унутрашње сукобе они имају у односу на своје политичке идеје, како се развијају те политичке идеје које ја потпуно делим.

ivo andric
Да сам живела 1914, ја бих била с њима и водила бих исту врсту полемика које су они водили са Андрићем; када Андрић дође и каже „нека је на част свим тим Жерајићима“, мисли на такође једног чувеног атентантора који није успео у покушају, него се сам убио – он се убио, није могао да пуца – „на част свима њима, али ја нисам тај, ја не могу да пуцам, али ја ваше идеје подржавам“.

То су људи који су имали ослободилачке, еманципаторске идеје, а који су страшно страдали у једном процесу који је опет, како да кажем, легалистички процес. Гаврило Принцип није осуђен на смрт јер је био месец дана млађи од пунолетства и то је ипак невероватно да ти сад одеш, убијеш нечијег престолонаследника, а онда ти та држава каже: „Па, добро, иако имаш грешку у крштеници“ – по једној верзији његове крштенице он је био пунолетан, а по другој је био малолетан. Они су извршили вештачење крштенице, хеј, 1914. године, и прихватили чињеницу да је малолетан и нису га осудили на смрт, него на 20 година робије, што се на крају испоставило као горе па је Принцип полако, лагано умирао у једној грозној муци, а његова најгора мука је била што је био сам, што није имао с ким да разговара, што није могао да чита и да пише.

Apisp
ЗЛИ АПИС И ЗЛИ РАНКОВИЋ
И онда почиње рехабилитација Младе Босне и Гаврила Принципа, а пре свега Аписа, од стране Ранковића, односно наставка Црне руке – од оног најгорег што постоји код нас од 1903, од убиства Обреновића, па до дан данас, до овога што је сада амбасадор у Кијеву, то је једна иста тајна организација са једним истим уставом, са једним истим светоназором. То су сурове убице удружене у тајну организацију, тајно удружење у које се улази, а из њега се не излази, излази се само смрћу; које има интересе записане у свом уставу, изнад свих интереса државе, појединца, морала, па чак и те религије, а чији су носиоци шефови тајних полиција од Аписа до дан данас. И то је немогуће пренебрегнути.

Апис је пре свега био велика кукавица, прележао је Балканске ратове, а да нису знали шта му је. Знаш, кад читаш писмо његове сестре која га хвали, она објашњава како је мали Драгутин био диван, али је био болешљив као дете, и, како крене рат, он падне у кревет. Како се потпише мир, тако се он придигне из кревета, па како два месеца касније креће други рат, он мора тад у бању, па онда Други балкански рат прележи у бањи. Па се придигне чим се заврши и тај рат, и онда постане шеф тајне полиције.

Стварно изгледа као филмски сценарио кад погледаш како се Младобосанци одлучују на убиство Франца Фердинанда. Они седе по Београду, живе тако по неким становима, па онда иде Чабриновић, уђе у кафану, у тај Златни венац или како се већ зове, има Ги де Мопасана у џепу. Онда га гледају ове комите који су сви црнорукаши, па кажу: „Шта, бре, ти то читаш, ево теби јуначке народне песме, ево теби Устав Уједињења или смрт, па то да читаш, баци то тамо“.

А ови читају Золу, Толстоја, Достојевског, они су сви себи пунили главу Достојевским јер је то питање да ли ти имаш право да убијеш, морално питање изнад сваке религије, изнад сваке политичке догме. Они су искрено људи запитани над новим савременим моралом. И сад, ти људи седе тако, ти клинци, знају да нешто морају да ураде јер желе да нешто ураде, имају једну врло чисту идеју и онда стигне анониман допис, исечак из новина, на којем је слика Фрање Фердинанда, гостоваће у Сарајеву 28. јуна и поред пише ћирилицом штампаним словима, калиграфски да се не препозна рукопис „здраво“, и ништа друго.

И, сад, гледа овај Чабриновић који је типографски словослагач, анархиста, социјалиста, верује у право жене, чита он то, шта ово значи, човече, шта ово значи. Па онда покаже Принципу, Принцип каже: „Видиш ти, он је окупатор“. Па онда не знају шта да раде с тим, па покажу овом једном црнорукцу у кафани што седи поред, који се случајно баш затекао ту, па каже: „Шта ти мислиш о овоме“.

Цитирам ти документа која су занимљива као филм. Па онда овај гледа и каже: „Било би добро кад би било људи“, а ови кажу: „Па, има људи, па ево, ми, како мислиш је л’ има људи, ми само немамо средстава“. Каже: „За средства ћемо лако“. Младобосанци до дана суђења нису до краја разумели да је њима Црна рука у руке дала не само пиштоље и бомбе него и цијанид који није радио. Црна рука је њих жртвовала да их направи мартирима; сви су добили по пакетић цијанида да прогутају након пуцања. Прогутали су и Чабриновић након што је бацио бомбу и Гаврило Принцип након што је пуцао и убио двоје људи и покушао да убије трећег. Ни један ни други није умро, добили су пролив, то им је дала Црна рука, а они до дана самог скоматавања и вођења на суђење нису тога свесни, јер они иду за својом идејом.

Они би вероватно ишли за том идејом и сами, али можда не би на тај начин и можда би размислили о главној теми која је мучила Младобосанце, а то је каква ће одмазда бити према Србима, јер је већина тих атентатора била српског порекла иако су се изјашњавали као Југословени. Један је био муслиман који се изјашњавао као Србин, што је типична балканска компликација.

КРИВА ЈЕ СРПСКА ТАЈНА ПОЛИЦИЈА
Инсистирам на тој причи не због тога што сад само мене то окупира, мада и због тога, него зато што ми данас ништа од свега тога из те полемике нити осећамо нити видимо. До рехабилитације пре свега Аписа долази ’53. Године, када поново почиње Солунски процес, односно ревизија солунског процеса до које је дошло тако што је Александру Ранковићу, тадашњем Апису педесетих година, шефу тајне полиције, стигао анонимни допис и рекао „здраво“, па види шта је стварно било, Апис је неправедно погубљен. Што и јесте, јер за то за шта је суђен није био крив – али он је заправо суђен због тога што је радио о глави, што је био јачи од сваке државе, што је спремао атентате на све и што је већ једног краља убио.

У крајњем случају, и да је истина то да су Срби обећали Аустријанцима да ће се обрачунати са идејним творцем атентата у Сарајеву пре него што потпишу мировни споразум. То и сам Апис у својим записима говори, јер он је признао, а онда је то покушавао да повуче, јер је мислио да ће тако лакше да се извуче. Он је пред својим гробом ископаним пре него што су га стрељали рекао: „Руке оног мртваца из Сарајева ме овде стежу“.

Значи он је одлично знао које је његово учешће у Сарајевском атентату, он је лично имао, и то постоји у архивама, признанице руског конзула којима су плаћане пушке, пиштољи, да би се пребацили за Босну. Значи, то је један комплот у наоружавању неких идеалиста који би вероватно у том смеру и ишли, али чињеница је да у томе постоји улога српске тајне полиције. Не српске државе, јер он је био и против државе, него улога српске тајне полиције у сарајевском атентату апсолутно постоји.

На сахрану тог другог црнорукца Ранковића у Београду дошло је сто хиљада људи. Такви су овде најпоштованији. Ранковић је у ствари поновио Солунски процес и рехабилитовао Аписа, и Тито је заправо рехабилитовао целу Младу Босну, па је ’53. поставио ону плочу. На неки начин величају Младу Босну у оном идеолошком смислу, што они и јесу били, јер они јесу Ур-Југославија, њихови напори су били социјалистички, па и комунистички напори, јер они су били за једнакост економских средстава. Гаћиновић је био пријатељ Троцког, они су били и марксисти итд. Тако да нема никакве везе са српским национализмом, ни најмање.

Gavrilo-Princip
И сад ти имаш цео тај период, а онда почиње у Сарајеву деведесетих година, нови рат се спрема и ти сад имаш оснивање СДС, на коме говоре сви, од Матије Бећковића до Радована Караџића и онда Матија Бећковић има беседу о Гаврилу Принципу као великом Србину, велики Србин што је Швабу убио. И они почињу да величају Принципа као Србина – јер је он рођен као Србин – и чин убиства, значи, не идеју, не у контексту времена у коме су тираноубиства била уобичајена, него чин, као да је то чин крволока, али он је убио и он је наш. Наравно, оног момента када је почела опсада Сарајева, тог момента су извалили све, значи, одмах су скинули плочу. Подразумевали да је Принцип Србин, значи прихватили ту реторику СДС и потпуно унизили све оно што је позитивно постојало у бившој Југославији и што је тај човек на неки начин зачео.

Најпотресније ми је у целој тој причи: постојао је музеј Гаврила Принципа који је једна кућа где је била као хаљина његове маме, његова писма, кости, а кустос био је неки Бајро Гец. Значи Јеврејин муслиман. И већ на почетку опсаде Сарајева улетеле су банде да спале кућу и да униште сваки траг који је постојао од Младе Босне. Он је од тог тренутка па до краја опсаде Сарајева, тај Бајро Гец, спавао у музеју Младе Босне, својим телом одбранио и сачувао све артефакте који постоје и који се и дан данас чувају у архиву Сарајева. Значи, неки човек, није Србин, сарајевски Југословен, лежи ту и не да и рекли би, па, чекај, ти си у опседнутом Сарајеву, па на нас пуца овај твој Радован Караџић што је славио Гаврила Принципа, а овај каже – не, Гаврило Принцип није његов, него је мој и не дам. Својим телом је то одбранио.

slobodan-milosevic-1355353954-240771
И НА КРАЈУ МИЛОШЕВИЋ И КОШТУНИЦА
И сада дође Ивица Дачић и каже: „Па неће ваљда Францу Фердинанду да подижу споменик у Сарајеву, ко је још чуо да једна земља диже окупатору споменик“. Прво, он и даље не разуме да Сарајево није Србија. Друго, он јесте био представник окупационе силе, али је овај био терориста; обојица су жртве. Имена и Фердинанда и Гаврила Принципа морају бити обележена да остану урезана у историји целог овог поднебља. Да ти видиш како насиље рађа насиље, како се доведеш у ситуацију да ти је насиље једини излаз знајући да ће да роди ново насиље, то је тема која треба да се отвори овде. А не да се отвара тема ћирилице.

Бојим се само да ће то бити још један од разлога за национално пировање, не знам како то друкчије да назовем, мени су то националне оргије. И то баш на тај дан, Видовдан, који је за мене празник атентата, не само због овога, него због тога што је за време косовског боја Обилић извршио атентат. Битка је била готова, он се ушуњао у шатор и на победника извршио атентат. Према томе, то је начин борбе био тада, то је први атентат, други атентат је овај. Чак можемо рећи и да је изручивање Милошевића на неки начин био атентат јер ти другачије ниси могао њега да смакнеш. То је на неки начин симболички атентат. Да не причам о Видовдану на почетку Милошевићеве владавине, то је атентат без мртвих, с тим што је било мртвих на одложено.

То је тренутак када знаш да ће следећих десет година бити толико мртвих, тај тренутак, Видовдан ’89, кад он стиже на власт онако поздрављан, на онај начин, то је метак који је кренуо и који ће ићи, лутати, рикошетирати по целој Босни, Хрватској и завршити на Косову и у бомбама на Србију. То је такође једна врста атентата, он је такође атентатом, једном врстом духовног геноцида ступио на власт. Мислим да је то један страшно важан тренутак у коме треба да се замислимо да се на Видовдан укине свака врста светковина, и просто је бесрамно дозволити удовици ратног злочинца да одржи било какав концерт тог дана. На тај дан треба да се замислимо.

Иначе, Гаврило Принцип је добио казну од 20 година присилног рада, с тим што је писало да у тих 20 година сваког 28. јуна мора бити у самици без кревета, без и оно мало хране и воде што су му давали у аустријском затвору, у потпуном мраку, да размишља о свом гесту. Он је преживео само неколико тих датума јер је умро пред сам крај Првог светског рата. По свему што читаш, видиш да је њега највише болео тај тренутак јер он живи са том својом причом, та рука му је отпала, човече, па шта ћеш већу симболику, њему је рука којом је пуцао отпала. Чини ми се да у светлу разговора о тим протестима, о активизму, децу треба да учимо шта је заправо историјски факат, ко су заиста ти људи и шта значи веровати и погинути за идеју, шта значи бити жртва сопственог поступка и ко су људи који су дан данас у позадини.

Погледај писма Коштунице Аци Томићу у затвору и писма која је Апис примао у затвору док је молио за помиловање – он је цвилео до краја свог живота, он је пред гробом говорио: „Чекај да попушим још једну цигару, па чекај, одавде ми се не види море, чекај, немој сад да ме убијеш“. Човек који је измислио устав Црне руке у коме пише „из организације се излази само смрћу“, и који је говорио да за најмању издају следи смртна казна, а за смртну казну је једино важно да буде ефикасна, док начин, околне жртве, бол који наносиш, то је апсолутно небитно за све нас. Тај човек, родоначелник атентата, у ком су краљицу Драгу убили тако што су јој забили мач одоздоле до грла – тај је цвилео: „Немој, молим те, како ћу сад да пушим, морам да попушим још једну цигару, немој сад да ме убијеш, молим те“.

До дан данас ти видиш тајну полицију која се провлачи, Црна рука је и данас жива; тачно могу да замислим како се седи у Коштуничином кабинету 12. марта 2003, седе они тако, пуше ту непопушену Аписову цигару, чекају да им се јави. Они су сви ту, нисмо ми, сви имају алиби, Апис је имао алиби. И, када говоре данас крај је национализма и, као, наступа крај тог националистичког наратива, ја само видим један страшан ревивал, и занемаривање ужасно важних тема. Зло које се котрља овим Балканом мора да се осмотри на један паметан, интелигентан, отворен начин, да цела година буде посвећена томе, а не Константину – шта смо ми, ко смо ми, зашто је Југославија била у крајњем случају важна и једина могућа да овде колико толико задржи то буре барута.

(Стандард)

ДАНАС ЈЕ ЖАНДАРМЕРИЈА ОБЕЛЕЖИЛА СВОЈ ДАН И СЛАВУ ВИДОВДАН НАСТАВЉАЈУЋИ ТРАДИЦИЈУ ДУГУ 154 ГОДИНЕ

Почетна страница > Новости

Славица Јовановић

ДАНАС ЈЕ ЖАНДАРМЕРИЈА ОБЕЛЕЖИЛА СВОЈ ДАН И СЛАВУ ВИДОВДАН НАСТАВЉАЈУЋИ ТРАДИЦИЈУ ДУГУ 154 ГОДИНЕ

Славица Јовановић | Славица Јовановић   | 27.06.2014.
ДАНАС ЈЕ ЖАНДАРМЕРИЈА  ОБЕЛЕЖИЛА СВОЈ ДАН  И СЛАВУ ВИДОВДАН НАСТАВЉАЈУЋИ ТРАДИЦИЈУ ДУГУ 154 ГОДИНЕ

ДАНАС ЈЕ ЖАНДАРМЕРИЈА ОБЕЛЕЖИЛА  СВОЈ ДАН И СЛАВУ ВИДОВДАН НАСТАВЉАЈУЋИ  ТРАДИЦИЈУ ДУГУ 154 ГОДИНЕ

Данас је Жандармерија обележила свој дан и славу Видовдан , настављајући традицију дугу 154  године. На свечаности у Раковици министар полиције Небојша  Стефановић је  нагласио: “ Морамо да сломимо кичму организованом криминалу у овој земљи“
Честитајуци им дан јединице и славу, Стефановић је одао признање припадницима Жандармерије на помоћи који су пружили током поплава.
Подсећања ради Жандармерија је организациона јединица полиције у Министрарству унутрашњих послова, која планира, организује , извршава, најсложеније безбедносне задатке на целој територији Србије у случајевима сузбијања тероризма, са циљем елиминисања терористичких група и уништења организоване мреже терориста, обезбеђивање јавног реда и мира у ситуацијама високог ризика са циљем успостављањем јавног реда и мира нарушеног у већем обиму и обезбеђење јавних скупова високог ризика и пруза помоћ у ванредним ситуацијама вршеци  спасилачку службу.
Жандармерија је понос Србије, пожртвована, снажна,  енергична , чврстог корака, громобран који штити од муња и громова зла. Која двоглавим змијама и злотворима  дише за вратом. Жандармерија је увек усправна, уз усправну Жандармерију ни Србија неће бити погрбљена. Крвожедницима стаје на пут, држи на оку душмана. Препознаје вукове у јагњећој кожи, камелеонима и змијама што за собом остављају змијске кошуљице, палацајуци отровним језиком мржње према Србији , у главу ударају. Може носити и непробојан прслук , али жандарм, има велико срце. Непокорена, достојанствена, Жандармерија је увек била трн у оку душманима, уљезима и слепим путницима. Бити жандарм је велика обавеза и велика част. Жандарм је  један од нас. Зато не разумем , што се у време извитоперених критеријума  омладина диви  криминалцима, вођама нарко- кланова, убицама, силеђијама  ликовима са усијаног алсвалта , који су са са оне закона , уместо да им један од узора буде управо Жандармерија,  која се бори против криминалаца … Глава је увек у торби. И жандарм је човек од крви и меса , један од нас. Неко ко има своју породицу и сина и кћерку и мајку. И оца и брата . И сви они жељно очекују повратак са задатка, са кога можда неће доћи .Носити унуформу жандарма је привилегија и част. Поштених, часних, одабраних. Људи који нису кукавице. А многи су од њих живот дали, чувајући наша огњишта. Увек у првим борбеним редовима. Многи су рањени, а многима се траг губи. Тамо где су њихове кости, као крајпуташ- светионик Србима, са поруком  да чувају оно што имају, док имају. Светињу и мајку Србију!  Душмани Србије, покушали су преко поткупљивих љигаваца , да искомпромитују  јединицу, да је расформирају, служајући своје газде  из страних земаља, јер без ове елитне јединице , Србију би лакше распродали , разделили, распарчали , поробили. Србију осим голоруког народа не би имао ко да брани. 
Жандармерији хвала за све што је учинила за овај народ не само током ових поплава, већ  увек кроз историју. Иако данас обележава свој дан, Жандармерија је свој дан и славу Видовдан прославила радно.
Овим часним и поштеним људима честитамо дан Јединице и славу Видовдан!

 КОСОВО У ОКУ ЖАНДАРМЕРИЈА У СРЦУ

 Брату Братиславу Дикићу

Жандармерија, чувар мога сна, корача стазом божура,
она је једна једина, ко двозрнац из кога изникне житни клас.
Жандармерија , достојанствена, поштена, часна, одважна,
да предухитри сваког злотвора, бржа од муње, бржа од зла.
Огњишта да нам сачува, неустрашива, чистих образа,
лучевина јој Хиландар, одроду од рода се не клања
и не чека ничији климоглав.
Чувар вековног  огњишта, непоткупљива, корену одана,
ако затреба и босим ногама преко трња и преко камена.
Жандармерија се у оку огледа, чувадар кућних прагова,
дарује нам миран сан, снажнија од крвопија.
Птицу у лету да ухвати, нико попреко да те не погледа,
њима и сунце салутира, у оку Косово и Грачаница.
Жандармерија чувар мога сна, чувадар , шума, планина,
дарује ти слободу, да будеш , миран, спокојан.
Воли је сваки патриота из семена љубав набубрила,
из ње ће изнићи рукосад и зазвониће звона Дечанска.
Несаломива, муња огњена, да крвопију шчепа за врат,
погледом када засева, душману колено поклекне тад.
Они су ту, ти не осећаш , дишу са тобом, знају ти дах,
у близини су да осоколе те, да прогледаш и да ојачаш..
Жандармерија има корак лак, са осмехом у оку кад те погледа,
минска поља да су около, ти опет би био спокојан.
Жандармерија, пожртвована, корбач  и шибу не призна,
крвник и изрод да ти не приђе, крвљу да сачува кућни  праг .
Чувар Светиња, ружа многоцветница, кад увене један,
 цвета други пупољак
и трнопоље да прегази , да ти донесе сунчев зрак.
Да сачува светилишта, изникла из камења,
ко љута трава видарица, мелем су за наш  миран сан.
Да сваку тајну сачува, преко кршева, преко планина,
сачува Косово жилиште, чувају Светог  Саве на Врачару Храм.
И ако некад залуташ, пронаћи ће до тебе траг,
увек је ту близу нас, кад корача муња засева тад.
И ако немаш  брата свог, побратим биће ти довека,
до највишег  врха планинанског , стиже у неколико корака.
Шарку у недрима Шар – планине да ухвати ,  за тили час.
одан до гроба, пожртвован ,
у чамцу без весла, рукама ће да завесла.
Овде свако се познаје, сви за једног, један за све ,
и побратим и посестрима, ко заклетва изговорена.
Жандармерија, наша икона, за отаџбину спремна живот да ,
да се на вековном Косову,  још дуго љуља србска колевка.
И ова песма је песмодар, најлепших птица  гласодар,
Србији  нико никада неће бити владар , ни  господар,
Жандармерија , неуништива, непобедива , неустрашива ,
кремен и камен , огњиља, босиљак , крст,  Раваница .
А у њиховим редовима  и њихов стари командант
увек одважан , увек упоран и брат Дикић  Братислав.

НА ОВОМ МЕСТУ  ЋЕ СЕ  УВЕК ЗАСТАТИ

( Пред спомеником изгинулим полицајцима у Прешеву,
 припадницима Жандармерије, који је подигнут залагањем
 генерала полиције др. Братислава Дикића )

На овом месту ће се увек  застати,
урлик до неба, чује се сад,
изнад ће летети, соколи, косови,
супростављајући се маглуштинама.

Овде су шиптарски терористи,
покушали да заведу терор и страх,
мучили  и зверски убили,
двадесет полицајаца.

Њихова бесмртност ће надвисити,
надолазеће векове,
а овај спомен  на непомен,
оснажиће сећање на њих сад.

Њих су мучили и зверски убили,
очи им вадили орловским канџама,
тај змијарник што се довлачи,
иза Проклетијских ланаца.

Овде не салутирају само богаљи,
док јављају се јасновиђења,
рушили су нам светилишта,
непоражена истина је остала.

Остају  овде да стражаре,
рано откинути пупољци
и мртви, бесмртни непогажени,
чувари Србије ко кондори.

Залуд се труде тамничари,
залуд носе маске, лик им се зна,
Жандармерија још је снажнија,
овде на светом месту застала,

Да се поклони сенима умрлих,
што лете небеским пространствима ,
што засијаће и биће путоказ
звездарница Православља, вековна.
       Слава им !

Славица Јовановић  из књиге “ Златовез муња“
Фотографија из архиве 

Ordinaciji u Obrenovcu je hitno potreban EKG aparat

„zogojo@vektor.net“ <zogojo@vektor.net>

Postovani Dusane Nonkovicu, Poštovani čitaoci Glasa Dijaspore, javljam vam se u vezi ocajnog stanja koje je zadesilo Obrenovac-Srbija.Poplava je unistila grad, privredu, pa I naslekare. Ja vam se obracam Kao lekar I vlasnik privatne specijalisticke internisticke ordinacije Dr Gordana Vujicic-Vojvode Misica 239,11500,Obrenovac. Meni je poplava  unistila ordinaciju, kucu, auto. Imam 46 godina, udata Sam I imam dvoje dece – starijeg sina do 10 godina I cerku do 20 meseci koju Sam rodila u svojoj 44. Godini zivota. Sin MI boluje do  secerne bolesti, celijakije, cisticne fibroze, a devojcica takdje ima cisticnu fibrozu. To naravno zahteva novac, a ja Sam sad onemogucena DA radim. Snasla Sam se za vecinu inventara, Ali MI je neophodan jedan EKG aparat, prenosiv, DA bi mogla DA radim I tako deci obezbedim bar osnovno. Ako je neko u mogucnosti DA MI donira ispravan, polovan EKG aparat ja bih mu bila zahvalna . Mozda je to za nekog malo , Ali u ovom trenutku meni  je sve. To bi MI omogucilo rad I dalju borbu .U prilogu vam saljem slike  moje poplavljene kuce.Na nekim fotografijama se vidi I moj EKG koji mi je znacio da zaradim Ono sto je mojoj deci I nasoj porodici najpotrebnije. Postovanje, Dr Gordana Vujicic-Tijanic, adresa stanovanja- Milosa Crnjanskog 4 ( ili Svetog Save 15b-ista kuca Ali menjani nazivi ulica),11500 Obrenovac. Br. Licence 100731.
 Postovanje, Dr Gordana Vujicic-Tijanic, adresa stanovanja-MilosaCrnjanskog 4,11500, Obrenovac( ili Svetog Save 15b 11500 Obrenovac-ista kuca Ali menjani nazivi ulica).

KUSTURICA: KIJEVSKE SNAJPERISTE JE VODILA ISTA RUKA KAO I ONE U SARAJEVU

http://www.vestinet.rs/info/kusturica-kijevske-snajperiste-je-vodila-ista-ruka-kao-i-one-u-sarajevu

Dušan Nonković: Otvoreno pismo: Svesrpskom Narodnom Frontu – molim delite ovo pismo

Dušan Nonković: Otvoreno pismo: Svesrpskom Narodnom Frontu

Poštovani Dr.Petroviću ove priloge; (https://www.youtube.com/watch?v=WVft-mSdtSc
https://www.youtube.com/watch?v=oOO6AyQFSLM)
sam već odavno pažljivo pregledao pa koliko se sećam, preneo i u GD kao i fb prijateljima.
MOJA PRIMEDBA: Nijedna saradnja ne može biti od uspeha ukoliko je zasnovana na principu jednosmerne ulice. Primer: Ja sam Vas, kao i mnoge druge dobronamerne patriote Srbije, neograničeno podržavao a za uzvrat sam bio sa apsolutnim uspehom od Vas prećutan-niti jednom rečju niste me bilo kad spomenuli kao da je dijaspora nulta grupa po pitanju relevantnosti po sudbinu Srbije tako da Vam očigledno nije potreban nikakav savet od nas iz dijasoore koja je inače daleko brojniji od Vas u Srbiji. Kao istoričaru Vam je poznato da samo u Turskoj živi 8 miliona srba koji govore srpski i koji znaju odakle potiču! Uz to nas ima oko 4 milona na takozvanom zapadu! Zar Vi tamo u Srbiji mislite da medju 12 miliona nas u dijaspori nema sposobnih i pametnih ljudi koji bi mogli doprineti Srbiji da izadje iz ovoga haosa i neokolonijalne ovisnosti? Drugo u samoj Srbiji živi 40% takozvanih „nesrba“ iz čega se da zaključiti da u Srbiji živi tu negde oko 5 miliona srba što u celokupnoj populaciji srba predstavlja manjinu! A opet iz toga se da zaključiti, pod „a“ da će Srbija ako se ovako nastavi privrednoekonomskim diletantizmom uz stopu bele kuge, u sobstvenoj zemlji postati manjina!!! A Vi tamo i dalje analizirajte, lamentirajte, Apelujte bez da konkretno integrišete i naš svet iz dijaspore a i nesrbe u Srbiji, neuspeh će Vam biti zagarantovan!!! Iz tog razloga Vas najozbiljnije molim da se okanete praznih parola i priča, kojekakvih podučavanja bez konkretnih programa, agendi i rezultata! Narod je sit praznih priča i kojekakvih obećanja te da izradite konkretan plan i program za integraciju kako „nesrba“ u Srbiji tako i srba iz dijaspore. Ali molim Vas ne to samo sa apelom na investicije dijaspore a da nemate otvoreno uho za njihove savete niti ikoga od njihovih predstavnika u svojim redovima! Pa Vi čak ni verbalno ne spominjete dijasporu. Ako želite dobro srpskom narodu, u šta ne sumnjam, onda nazovite ovaj Svesrpski pokret odnosno, Svesrpski Narodni Front Srbije: Svenarodni Front Srbije, kako bi se mogao svaki državljanin Srbije osećati zastupljenim. U tom slučaju Vam dajem svoju reč da ću pri sledećem okupu pod tim novim imanom biti prisutan i pored krhkog ličnog zdravlja, kako verovatno znat, srce mi radi zahvaljujući veštačkoj klapi i ugradjenom defibrilatoru protiv teške aritmije srca.
Poslušajte više jednom moj savet zasnovan na 30 godina života u Srbiji i tekućih 35 godini života u Nemačkoj. Ako Mislite da Vam moj savet nije potreban te dalje nastavite sa politikom jednosmerne ulice onda Vas molim, to bez mene!

Jedno je sigurno i jasno ko sunce, niti jedna odluka doneta od manjinskog dela srpske populacije u ime većinskog dela srpske dijaspore ne može biti legitimna niti će ikad moći biti validna bez da se ne pita ogromna većina dijaspore srpske populacije koja živi van zemlje Srbije niti može biti priznata kao pravno moralna i legitimna vredenost. 12 miliona srpske populacije koja živi van Srbije neće dozvoliti rasprodaju, neslogom, uništenje svoje matične države Srbije. Sve odluke donete bez većinskog dela srpske populacije su ilegitimne, nelegalne, nevalidne i od apsolutne većine srpskog naroda ne priznate i ne potvrdjene. Ne mkože biti da tu negde 2 miliona matične populacije srba donose sudbonosne odluke o našoj zajedničkoj praotadžbini u ime od 18 miliona naslednika svoje dedovine a da se ne pitaju! Sve odluke bilo kojih i bilokakvih vlada bez učešća dijaspore su neprihvaćene od većinskog dela srpskog naroda a stim i nelegitimne!

Solunski dobroviljci nisu položili svoje živote da se na ovako bedan način rastura Srbija!

Dušan Nonković-osnivač i urednik Glasa Dijaspore.