Ђинђићев тестамент са ознаком државне тајне – Ружица Ђинђић, Вучић је исти као мој Зоран

Ђинђићев тестамент са ознаком државне тајне

by satelit

 

Објашњавајући пре две године како је“Викторија група” (компанија за трговину храном и пољопривредним производима), добила најповољнији кредит од 250 милионе евра,  Зоран Митровић, генерални директор овог “демократског” гиганта, схвативши да је “на клизавом терену”, почео је да се правда да он није власник “Викторија групе”, него Ружица Ђинђић,  удовица покојног премијера Зорана Ђинђића! Тако је, за оне неупућене, одјекнула “сензационална” вест да је Ружица мултимилионерка. Истина, до јавности су и пре тога стизале врло оскудне информације о томе чега је све ова “весела удовица” власник, шта се све од покретних и непокретних ствари води на њено име, шта јој је Зоран оставио у наслеђе и шта су њему све оставили његови финансијери из земље и света. Али, после Митровићеве изјаве, више није имало шта да се крије. Реч је о жени која је била и остала “сива еминенција” демократске пљачке. Ту чињеницу, оберучке је прихватила и напредњачка власт. Њен нови заштитник је Александар Вучић. Посао не сме да стане.

Када је стрељан 12. марта 2003. године, покојни премијер је у радној књижици имао само две године и шет месеци радног стажа! Његова супруга Ружица имала га је још мање. Њено богатство је још увек тајна за српску јавност, а нарочито количина новца у кешу, којом располаже ова весела и богата удовица.

У недавно објављеној биографији Слободана Милошевића, британски публициста Адам Ле Бор открива како је Америка, само у једном периоду, “напунила цегере” некадашње српске опозиције са више од 70 милиона долара, приликом организовања пуча 2000. године. Ле Бор тврди да је по личном наређењу Мадлен Олбрајт, посебно формирано, у оквиру америчке владе „Субверзивно одељење за Југославију”, да би се бавило организовањем „спонтаног дешавања народа”, које ће резултирати рушењем Милошевићевог режима.

Ле Бор пише и о организованим криминалним групама које су биле под контролом Зорана Ђинђића и надзором америчких обавештајних служби, а које су извршиле серију атентата против кључних Милошевићевих сарадника, попут министра одбране Павла Булатовића и Жике Петровића, директора ЈАТ-а.

Ле Бор даље пише како је Ђинђић одмах након што је “постављен за царског конзула”, добио наређења да Милошевића уклони, и то за награду од 100 милиона долара!  Ђинђић је тај новац“авансно” добио, и то је све што се о њему зна.

Где је тај новац склоњен? Где су десетине и стотине милиона евра и долара стране помоћи некадашњој српској опозицији које је Ђинђић, као неприкосновени вође, “на руке” добијао у коферима, торбама и аутомобилским гепецима?

Када је у јануару 2001. године постао премијер Србије, Зоран Ђинђић је већ најтешње био повезан и са “сурчинским мафијашким кланом”. На то је указао и бивши припадник СДБ Момир Гавриловић, али је убрзо после посете кабинету тада савезног председника био ликвидиран. Гавриловић је тада рекао да су одређени људи сумњивих биографија из Сурчина увезли грађевинске машине без плаћања царине. Ради се о машинама за асфалтирање, које су на кредит купљене у Немачкој, и биле су ангажоване на пословима у Србији (пре свега, на поправци коловоза на Ибарској магистрали и аутопуту Београд-Ниш).

Тај посао, који се финансирао средствима од стране помоћи, а реализован је преко Министарства саобраћаја, на чијем челу је била чланица ДС Марија Рашета Вукосављевић, Ђинђићу и његовим компањонима требало је да донесе чисту зараду од око две стотине милиона марака. Сви ови послови одвијали су се и преко Драгана Марковића, Ђинђићевог кума и власника фирме Крмиво-продукт из Сурчина.

Са колико тог новца данас располаже његова удовица Ружица и у шта га је инвестирала? Са колико рачуна на страним банкама располаже, зашто је држава заштитила од прогона за учешће у пљачки српских предузећа и због чега надлежне институције “не знају” за Ђинђићев тестамент?

И бивши телохранитељ Зорана ЂинђићаНикола Сандуловић, више пута је у изјавама за јавност тврдио да је његов некадашњи шеф  био пребогат човек. Према његовим тврдњама, огромне суме новца које су крајем деведесетих година долазиле из иностранства за рушење Милошевићевог режима, завршиле су у Ђинђићевим рукама, те да ништа од тога новца није ишло преко рачуна, већ је био у питању “кеш у врећама”.

Мало људи је знало да је Зоран са Владимиром Вукосављевићем  (његов некадашњи шеф обезбеђења) ишао и на границу са БиХ, одакле су преузимали новац у торбама. Зоран Ђинђић је имао и тајни рачун у швајцарској банци, фабрику микро чипова у Немачкој, у Бремену, али и акције у Кока Коли. Иако њега више нема, породицу је збринуо за наредни неколико генерација.

Неке “трансакције” које је његова удовица Ружица спровела после његовог убиства, биле су само врх леденог брега испод кога се крије читава империја. Само наивнима није било јасно како је ова жена продала два стана за око 2,5 милиона евра. А, вест да је на ту цифру “још додала за вилу”, која вреди око три милиона евра, шокирала је само оне који не знају ко је и чиме се бавила Ђинђићева удовица.

Мада то српској јавности није било познато, Зоран Ђинђић је имао и куће и станове на Азурној обали, у Монаку и Монте Карлу. Једно време се помињало да има некретнине и у Аргентини и то винограде и воћњаке. Нико никад није јавно рекао шта је Ђинђић оставио иза себе. Постоје информације да његов прави тестамент носи ознаку државне тајне. Трговина Ружице Ђинђић и државе, где се наводи да је она дала два стана на Студентском тргу и пола милиона евра у кешу за вилу у Ужичкој улици, само су продубили мистерију заоставштине Зорана Ђинђића. Поменути станови су били у две суседне зграде, али су били спојени пролазом који је посебно урађен у ту сврху, тако да су посетиоци деведесетих година прошлог века били увођени у само један од станова, не знајући да постоји и онај други!

Кад је реч о куповини виле у вредности од преко три милиона евра, треба рећи и то да је ондашња власт прећутала да се ту уствари ради ради о комплексу неколико кућа и имања на адресама Ужичка 40 и Толстојева 35 где су живели председници некадашње Југославије, а касније и Милошевићев председник владе, Мирко Марјановић.

Имање на адреси Толстојева 35, Други општински суд у Београду 1998. године, враћа на коришћење предратним власницима, а Окружни суд ту пресуду потврђује 1999. године. Упркос томе, чим се породица Ђинђић ту уселила, одмах је у такозваном ревизионом поступку, суд фактички национализовао поменуто имање које није било национализовано ни у доба комунизма!

На новом, спојеном поседу, Ружица Ђинђић располаже са 34 ара земљишта, тржишне вредности скоро седам милиона евра, као и 600 квадрата стамбеног простора, а све то је платила са два стана и пола милиона евра, узетих од 1,1 милион евра које јој је дао Станко Суботић Цане непосредно после убиства Зорана Ђинђића.

Иронично је то што је наследница предратног власника од 2002. до 2010. плаћала порез на имовину коју је користила породица Ђинђић!

Новац који је после 5. октобра из иностранства стизао код Зорана Ђинђића, који је финансирао странке тадашње опозиције (по заслугама) био је толико велики да је смешно када би се рекло да је све отишло тамо где треба. Његов некадашњи телохранитељ Никола Сандуловић је тврдио да је остао огроман новац у Ђинђићевим рукама као и да тај новац никада није ушао у“регуларне токове”. За то је знао и Бранко Васиљевић, његов убијени телохранитељ, а евиденције о  приспећу новца и његовом распоређивању, водио је само Зоран Ђинђић, без иједног присутног лица или, не дај Боже, контролора.

Многи су се жалили из тадашњег ДОС-а на то што је Ђинђић био једини и неприкосновени“благајник” и хтели су свој део колача, али…

Суд “нема увид” у имовину Ђинђића

У Првом општинском суду у Београду, где се водила расправа о заоставштини покојног премијера Зорана Ђинђића, 10. децембра  2003. године, констатовано је да Ђинђић за живота није направио тестамент нити је са било ким склопио уговор о завештању.

Прво општински суд се само једном огласио саопштењем о Ђинђићевом тестаменту. У том саопштењу се каже да је Решењем о наслеђивању утврђено је да је од имовине Зоран Ђинђић оставио девизна средства на рачунима у Славија банци и Националној штедионици. Поред тога, Ђинђић је својим наследницима оставио акције Кока Коле и списак издавачких предузећа која му дугују хонораре за преводе филозофских књига, као и књига које је он написао.

Међутим, колико је средстава на Ђинђићевим девизним рачунима, у суду тада нису могли да кажу. Званично, “суд у то није имао увид”.

Током оставинске расправе о девизним средствима Зорана Ђинђића бројеви његових банковних рачуна нису помињани  у Првом општинском суду. Када је реч о некретнинама, Зоран Ђинђић их, према тврдњама овог суда, није ни имао! Стан на Студентском тргу, у којем је Ђинђић живео пре него што је постао премијер, није се водио на његово име!

Акције Кока Коле, које је лидер ДС-а оставио својим наследницима, куповао је у више наврата. Званично, то је урадио само три пута. У првом пакету је било 318, у другом 410, а у трећем 2.442 акције. Али, данас је већ сасвим извесно да тих акција има знатно више. Према званичним подацима Београдске берзе, цена једне акције Кока Коле износила је 2.250 динара. Лако би било израчунати колико Ђинђићева породица од тога данас приходује, кад би се ушло у траг броју акција.

Познато је и да је Зоран Ђинђић својевремено преко шабачког предузетника Станка Поповића купио акције Сојапротеина из Бечеја. Како су у то време радници фабрике штрајковали, укључена је Јединица за специјалне операције (ЈСО) како би новим власницима омогућила да уђу у посед. Радници су пребијени и ућуткани, а Поповић је поменуте акције својевремено пренео на Вицториа Гроуп, холдинг који је у свом поседу имао десетак предузећа. Ружица Ђинђић је наследила и ове акције које се не помињу у оставинском поступку.

Упућени тврде и да је Ружица Ђинђић, заједно са Александром Влаховићем, посредно купила Вино Жупу из Жупског Александровца. Као номинални приватизациони купац помиње се један мање познати локални политичар Радомир Шљивић, познат по физичким обрачунима са политичким неистомишљеницима.

Овакви и слични случајеви трговине (и насиља које је пратило те “акције”), само говоре да је статус Ружице Ђинђић у Србији посебан, те да држава из неког разлога са овом удовицом послује као са себи равноправним партнером. Ни такозване “нове власти” оличене у Александру Вучићу, немају намеру да ишта мењају у том односу. Напротив, Ружица је чак похвалила Вучића и изговорила невероватну реченицу, да јој садашњи “вођа” личи на Зорана!

Такође треба рећи и то да баш нико из државних институција није поставио питање безброј нелогичности која прате тестамент Зорана Ђинђића, и тиме докажу или одбаце приче које већ годинама круже о његовој баснословној имовини. Наравно, ни  Ружица Ђинђић никада није помињала тестамент који је Зоран оставио, јер би онда народ видео шта је све од имовине имала њихова породица и шта све није пријавио када је био премијер, а онда би се потегло и питање одакле му све то.

Ко је био Ђинђићев спонзор у Немачкој?

Када се почетком деведесетих година вратио из Немачке у Србију, Зоран Ђинђић је имао репутацију угледног агента немачке обавештајне службе БНД. Он је имао тачно дефинисане задатке деловања, али агенти, углавном, за свој рад добијају много мање новца него што јавност претпоставља.

По доласку у Србију, њега је годинама финансирао Миодраг Костић Коле, бизнисмен из Новог Сада, власник предузећа “МК” и директор Демократске странке.

Према сопственом признању, Костић је Демократској странци свакога месеца давао педесет хиљада марака! Колико је од тог новца завршило у Ђинђићевом џепу?

Ђинђић је убрзо постао и власник стана од 150 квадрата на Студентском тргу број 8. у Београду. Тај стан је, према сведочењу бившег високог функционера Демократске странке, купио за 150 хиљада долара, новцем који је присвојио од америчке помоћи за Демократску странку 1990. године. Ђинђић је дошао и у посед виле на Сењаку, у Дриничкој број 1, и у Новим Бановцима, улица Београдска 50.

Треба се подсетити да је Ђинђићева вила на Сењаку изграђена за само два месеца, да је одликује холивудски гламур и да у потпуности баца у засенак екстеријер елитног београдског насеља. Само ограда око куће на Сењаку, израђена од најбољег шведског челика, висине око три метра, са бројним украсима, коштала је неколико стотина хиљада марака.

Трошкове подизања платила је Влада Србије. У то време Ђинђић је и сам призна(ва)о да поседује акције у фирми Кока-Кола, а према поузданом извору из Владе Србије из тог периода, власник је и једног предузећа у мађарском граду Кечкемету.

Немачки дневни лист Јунге Wелт објавио је 2002. године да је човек који је корумпирао бившег војног министра Рудолфа Шарпинга (канцелар Шредер због овог скандала избацио га је из владе!) такође “спонзорисао” и премијера Србије Зорана Ђинђића.

Последњег дана децембра 2000. године, тада кандидат за премијера Зоран Ђинђић дочекао је на сурчинском Аеродрому Никола Тесла српског бизнисмена из Швајцарске Станка Суботића Цанета. Кола у којима се налазио господин Ђинђић пришла су Цанетовом авиону на самој писти. Цанету је добродошлицу пожелео господин Ђинђић, преузимајући повећу кесу са новцем, у којој је било 50 милиона немачких марака! У кешу!

Са дозволом својих послодаваца и швајцарских власти, господин Суботић је донео новац будућем премијеру да осигура тржиште за компанију Бритиш америкен табако (БАТ) и тако добије тржиште и за себе.

Није лако с парама

Очигледно је да је покојни Ђинђић умео да сакрије траг огромним количинама новца у кешу. У томе је имао помоћ и немачких обавештајаца, али је истовремено био у великом страху од америчког амбасадора Вилијема Монтгомерија, који га је, званично, подржавао у вођењу политике, али је Зоран био уверен да му баш амбасадор Монтгомери пакује дуванску аферу преко загребачког листа Национал.

Велике количине новца у кешу премијер Ђинђић је, у првој години своје власти, износио и дипломатском поштом, а господин Суботић је, као човек од искуства, умео да му отвори фирме у иностранству.

Када је премијер оптужен да је у иностранство путовао Суботићевим авионом, многи су знали да је, уствари, власник тог авиона – Зоран Ђинђић!

Док није стрељан, Зоран Ђинђић је умео да направи новац. Једноставно, звао је на разговор бизнисмене, почев од Богољуба Карића, па редом, захтевајући да му на рачуне у иностранству пребаце новац.

Рачуне је отварао у банкама на егзотичним острвима, којима се теже улазило у траг. Део новца Ђиниђић је улагао и у компаније у Немачкој.

Када је премијер стрељан, а након окончања ванредног стања, почело се расправљати и о његовој заоставштини. Вила у којој је до стрељања живео премијер, одлуком Коштуничине владе поклоњена је његовој удовици Ружици и њеној деци, ради њихове безбедности.

Први општински суд у Београду, у оставинском поступку, будући да премијер није оставио тестамент, као једине наследнике његове имовине огласио је Ружицу Ђинђић и њено двоје деце. Решење о оставини, које је потписао тадашњи председник овог суда, а данас помоћник министра правде Војкан Симић, начелно је и њиме се утврђује право на наслеђе целокупне имовине. Посебним, допунским решењима, куцаним у само једном примерку, суд је госпођу Ружицу оглашавао наследником имовине, рачуна у банкама, авиона и акција које је имао покојни Зоран. На овај начин, исто као и у случају покојног градоначелника Београда Ненада Богдановића, јавност је изиграна и није имала увид у то шта остаје иза покојника.

Имовину стрељаног премијера упућена јавност проценила је на преко милијарду марака! Покојни Ђинђић је, тврде извори Таблоида, велике своте новца држао и на рачунима својих пријатеља. Неки су то прећутали, па је удовица морала да их подсећа. Први који се јавио био је Станко Цане Суботић, обавештавајући удовицу о Зорановом стању рачуна у његовом власништву.

Богата удовица Зорана Ђинђића, која је у младости била сарадница Службе државне безбедости и служила за подвођење значајним личностима (звали су је Рушка-пушка), почела је да се богати још више. Човек који опонаша њеног мужа, Душан Петровић, омогућио је Ружици да постане сувласник Викторија групе, која има монополе на пољопривредне производе и на све дотације Владе по том основу. Српски малинари добили су батине од жандармерије, јер Ружица има монопол на извоз малина и жели да плаћа ниску откупну цену малинарима.

Да ли је госпођа Ангела Меркел, можда, овој похлепној и бестидној жени нудила азил у Немачкој, или неко важно место у будућој Влади Србије? Ако је тако, онда се Србији црно пише.

Међу именима оних који су задржали Ђинђићев новац су, тврде упућени, и Чедомир Јовановић, Владимир Беба Поповић и Зоран Јањушевић. Ова тројица су, основано се сумња, и учествовала у Ђинђићевом стрељању.

Игор Милановић

Таблоид – Лист против мафије

(Наставак у следећем броју)

Dr. Dragan Petrović, Gostovanje u emisiji Gnev Srbije 16 maja, tema društvena situacija u Srbiji

Nišville 2014: Волонтери из дијаспоре | Пријавите се!

Nišville 2014: Волонтери из дијаспоре | Пријавите се!

Nišville Jazz Festival ће ове године прославити јубилеј – 20 година рада и постојања. Прошле године фестивал је посетило више од 120 хиљада људи, а осим посетилаца официјалног програма било је и доста љубитеља џеза који су концерте пратили на отвореним сценама у простору Нишке тврђаве, нишавског кеја, као и на другим местима у самом граду. Програм је био организован и у још пет градова Србије: Крушевцу, Аранђеловцу, Врању, Пироту и Зајечару. Број врхунских светских и домаћих џез мајстора, који су одржали преко 80 концерата, премашио је 500.

Nišville све чешће добија статус фестивала џеза и волонтера, чиме показује друштвено одговорно улогу у развоју и едукацији младих, па ни овогодишње издање неће проћи без волонтерске подршке. Кроз волонтерски програм фестивала, почев од 2010. године, до сада је прошло преко 1000 људи. За четири године, волонтерски тим је окупио младе из преко 100 градова из земље и иностранства, 2012. добија признање Града Ниша у виду златника са ликом Цара Константина за посебан волонтерски допринос промоцији и развоју културе, да би крајем 2013. волонтерски програм био проглашен за најбољи омладински пројекат у тој години од стране Кровне организације младих Србије. Ни извођачи нису остајали равнодушни према волонтерима и велики број домаћих и светских имена џез сцене је упутио јавне похвале. Великан српског џеза Миша Блам истакао је да су волонтери део визит карте фестивала, а немали број домаћих и страних медија је пренео волонтерску причу фестивала.

На иницијативу Канцеларије за сарадњу са дијаспором Града Ниша, менаџмент Nišville Jazz Festival-а одлучио је да ове године пошаље позив за сарадњу младима и из дијаспоре. Тако је предвиђено да се број места за волонтере повећа за још 50, да би заинтересовани млади из расејања могли да се прикључе Nišville тиму волонтера и учествују у организацији јубиларног XX фестивала у својој отаџбини.

Nišville Jazz Festival, у години двоструког славља, на Дан Европе, на Дан победе, отвара позив за нове победнике. Позивамо све заинтересоване волонтере и волонтерке из земље и дијаспоре да се пријаве, својим ангажманом допринесу реализацији догађаја и тако постану део ове велике музичке манифестације.

Биће ангажовано укупно 350 волонтера који ће бити распоређени у 12 сектора:

Помоћник вође тима обавља активности у вези помоћи и подршке тимском лидеру у управљању сектором;

Домаћин публике обавља активности у фестивалском објекту у вези са дочеком публике, прегледом  карата и усмеравањем и спровођењем у фестивалском простору;

Домаћин музичара обавља активности у вези дочека музичара, од пратње до и са фестивалског објекта до пружања потребне подршке и помоћи;

Бубамара обавља активности домаћина званица у вези са дочеком гостију у VIP сектору, уз пружање потребне подршке и помоћи. Бубамара је заштитни знак волонтера;

Пчелица обавља активности у вези са реализацијом протокола током централних и пратећих фестивалских дешавања, од добродошлице и поделе поклона до уручења фестивалских награда. Пчелица је заштитни знак волонтера;

Маркетинг обавља активности које се тичу рекламе фестивала, од активности које су у вези са поставком реклама и припремом рекламних поклона до активности на рекламним пултовима;

Прес обавља активности које се тичу организације и реализације прес службе фестивала;

Техничка подршка обавља активности у вези са подршком у припремању бина на централном фестивалском простору;

Логистика обавља активности у вези са подршком током припреме и реализације пратећег фестивалског програма;

Кетеринг служба обавља активности у вези са подршком током припреме и реализације пратећег фестивалског програма;

Радионица обавља активности које су у вези са организацијом простора и учесника фестивалских радионица, као и пратећег едукативног матинеа програма;

Обезбеђење обавља активности редарске службе које су у вези са подршком служби обезбеђења у фестивалском простору.

Да бисте се пријавили потребно је да имате минимум 15 година старости и спремност за одговорност према преузетим обавезама и задацима. Волонтирање на Nišville-у подразумева активизам од 8. до 18. августа 2014. године, а рад је организован сменски и одвија се по свим правилима волонтерског менаџмента, у складу са Законом о волонтирању Републике Србије.

Пријављивање се врши на следећи начин:

1. преузмите пријавни формулар који се налази овде
2. попуните пријавни формулар
3. пошаљите пријавни формулар заједно са са фотографијом на volunteers@nisville.com

Конкурс је отворен до 11. јула 2014. године!

Закаснеле и непотпуне пријаве неће бити разматране. Кандидати који буду ушли у ужи избор биће контактирани за интервју искључиво електронским путем у року до седам дана по затварању конкурса. Интервјуи ће се одржати у последњој трећини јула. Селектор волонтера и координатор волонтерског програма је Марјан Доца Цветковић.

Утиске са фестивала можете прочитати на Nišville волонтерском блогу nisvillepv.blogspot.com, као и на званичној FB страници Nišville-а www.facebook.com/jazzvolunteers. Евентуална питања можете послати на volunteers@nisville.com.

O zarobljenicima lijeve polutke mozga

O zarobljenicima lijeve polutke mozga

Ovo je jako važno i puno govori o društvu u kojem živimo. Mozak ima dvije hemisfere povezane svojevrsnim mostom koji se zove corpus callosum. I u klasičnoj znanosti je prihvaćeno da dvije polutke mozga imaju vrlo različite funkcije. Ono što nije prihvaćeno jeste da nas ta razlika u funkciji polutki vodi u mnogo bogatiji doživljaj stvarnosti ili u vrlo skučenu, zatvorski skučenu stvarnost.

Desna strana mozga je ona koja nas povezuje sa širom sviješću, širokom, beskrajnom stvarnošću koje smo dio. Desna strana mozga je naša kreativnost, jer u beskrajnom prostranstvu svijeta postoje beskrajne mogućnosti, beskrajna spoznaja i beskrajna mudrost. Beskrajna raznolikost percepcije. Desna strana mozga, a to je strana mozga koja nas sa takvom stvarnošću povezuje, daje nam našu kreativnost.

Lijeva strana mozga koja je jednako važna za život u ovoj stvarnosti povezuje nas sa ovim svijetom. To je strana strukture jezika, svega što vidimo u društvu, strana intelekta, obrazovanja, politike, znanosti, medicine. Sve je to povezano sa lijevom stranom mozga. Budući da nas lijeva strana mozga povezuje sa ovim svijetom koji se najviše zasniva na podjeli, na razdvajanju, poput ovog prostora, koji na izgled razdvaja vas i mene, premda to nije prazan prostor, nego vibrirajuća enegija izvan raspona vidljivog svjetla, lijeva strana mozga sve spoznaje kao odvojeno. Pogledamo li medicinu, znanost, obrazovanje, politiku, u svim tim disciplinama, svijet se promatra kao niz, a ne kao cjelina

Desna strana mozga vidi i doživljava jedinstvo svega. Idealno je ono što ja zovem ljudima cjelovitog mozga. Aktivne su i jedna i druga strana mozga i one međusobno komuniciraju preko mosta koji ih povezuje. Tako da možete istovremeno nadahnuti, biti kreativni i spoznati da smo svi dio jedne velike svijesti, beskrajne svijesti koja je sveukupnost. Sve to zajedno možete uobličiti na način koji vam omogućava da funkcionirate u ovoj stvarnosti. Ako postoji neravnoteža u funkcioniranju dviju polutki mozga, neravnoteža se jasno pokazuje, obično na jedan od dva načina.

Osoba koja ima jak stimulans u desnoj strani mozga, ali ne u lijevoj, vrlo je kreativna osoba koja živi u carstvu vilenjaka. To su jako kreativni ljudi koji ne znaju živjeti u ovom svijetu jer ih ta lijeva strana ne povezuje dovoljno čvrsto sa stvarnim svijetom. Takvih je u našem društvu malo.

Ako vašim osjećajem stvarnosti upravlja lijeva strana mozga, svijet promatrate kao izdvojene dijelove, kao niz razdvojenosti, kao niz struktura, ali niste u stanju pojmiti jedistvo i povezanost u cjelini beskrajnosti koje smo svi dio.

Pogledamo li kako funkcionira sustav obrazovanja i kako nas potiču da se potrudimo ući u strukture moći i utjecaja koje diktiraju narav i ciljeve ljudskog društva vidjet ćemo da se od najranije dobi potiče lijeva strana mozga, a desna se strana izolira.

Npr. da biste napredovali unutar sustava, morate uspješno položiti niz ispita od škole do fakulteta. Što je potrebno da bismo položili takav ispit?

Potrebno je lijevu stranu mozga nakrcati pojmovima koji su joj svojstveni: jezik, struktura, podijeljenost i odvojenost, držati sve to u lijevoj strani mozga i kad izađete na test iskrcati sve to na papir. Ako ste u tome vješti, položit ćete test sa dobrom ocjenom, što znači da možete krenuti dalje, recimo na fakultet, a kad tamo položite sve ispite, dobit ćete diplomu s kojom možete krenuti na slijedeću razinu, u onaj dio društva u kojem se želite specijalizirati, bilo to državna služba ili politika, mediji, znanost, medicina ili nešto drugo.

Budući da je nužno položiti cijeli niz takvih ispita da biste uopće došli u obzir za neku takvu instituciju, možemo zaključiti da su oni koji su danas u njima, osobe kod kojih je već prenaglašena lijeva strana mozga na štetu desne. To su ljudi koji upravljaju institucijama društva, određuju što je društvu potrebno i usmjeravaju ga.

Zato živimo u društvu u kojem gotovo isključivo preovladava lijeva strana mozga, koja sve doživljava kao podijeljeno i odvojeno. To strašno dobro dođe kad treba poticati podjele, sukobe i ratove i shvaća samo ono što je strukturirano jer ne može pojmiti da bi svijet mogao postojati bez bezbroj pravila i struktura. S obzirom da ta strana mozga samo to razumije i uopće ne razumije desnu stranu mozga koja život vidi drukčije.

Ne samo kod tih ljudi koji su uspješno položili masu testova i dospjeli na mjesta gdje imaju moć i kontrolu nad masama, nego i kod većine drugih koji možda nisu uspješno polagali testove i ispite, kao što nisam ni ja, jer me u vrijeme kad sam išao u školu, to naprosto nije zanimalo, lijeva je strana mozga više stimulirana da postane dominantna strana mozga.

Opet se vraćam manjini, onoj jezgri koja djeluje iza scene i manipulira čovječanstvom pomoću masovne kontrole. Oni su ti koji dobro razumiju taj sistem. Dat ću vam primjer.

Početkom ove godine u Velikoj Britaniji, vlasti su najavile da će uvesti 500 obrazovnih ciljeva za predškolski uzrast. Čak su i pedagozi koji ne znaju ovo što sad vama govorim, podigli glas i pitali, pa kad će se ta djeca igrati. To i jest glavna zamisao da im se ostavi što manje vremena za igru.

Jer, što je igra? Igra je improvizacija i poticanje mašte, nema strukturu. Dijete se jednostavno igra i koristi maštu. Mašta je izraz beskrajne mogućnosti desne strane mozga. Dakle od najranije dobi nastoje poticati lijevu stranu mozga na račun desne, uvući ljude u ovu lažnu stvarnost koju će doživljavati kao jedinu stvarnost i neće moći shvatiti ništa izvan strukture, pravila, propisa i slično. Sve to na račun desne strane mozga.

Postoji još jedan izvrstan primjer ove razlike o kojoj govorim.

Riječ je o iskustvu jednog neuroatomičara, znanstvenice koja se bavi istraživanjem mozga u Americi. Zove se Jill Bolte Taylor. Njezina je priča na internetu, upišite njeno ime i naći ćete je. Budući da se bavi istraživanjem mozga, znala je točno što joj se događa kad je dobila moždani udar. Priča je vrlo indikativna za ono o čemu govorim. Jednog se jutra probudila i nije se dobro osjećala. Prvo je stala na spravu za vježbanje i pokušala je vježbati. Kad je pogledala svoje ruke, one uopće nisu izgledale kao njene ruke, izgledale su čudno. Mislim da je spomenula riječ kandže. U svakom slučaju, izgledale su drukčije. I dalje joj nije bilo dobro i nakon nekog vremena shvatila je da doživljava moždani udar. Budući da je zahvaćeno mjesto bilo lijevoj strani mozga, onoj strani koja energiju dekodira u ovu stvarnost, lijeva joj je strana mozga slabije funkcionirala i u sustavu dekodiranja su se pojavile pogreške i nije više funkcionirao. Time se njena točka svijesti premjestila na desnu stranu jer se lijeva strana mozga nije više mogla natjecati sa desnom. U tom trenutku, kaže ona koja je osoba znanstvenica, ja sam bila sve što postojim. U toj stvarnosti nije bilo granice između mene i ostatka svijeta. Sve je bilo jedna cjelina. Ne samo to, kaže ona, nego sam osjetila potpunu i duboku sreću kakvu nikad u životu nisam osjetila, radost, ljubav, sklad, osjećaje duboke sreće. To su osjećaji koje ljudi ne mogu naći u svijetu kojim upravlja lijeva strana mozga. Ne nalaze ih zato što lijeva strana mozga ne dekodira tu razinu svijesti. Ona jako zabavno prepričava tu svoju priču i kaže kako joj je bilo divno u tom trenutku i nije joj se dalo ništa drugo. Ali je, ipak, odlučila da nešto mora napraviti. Očito se događaju neki problemi, premda joj je ovako super. Otišla je do telefona nazvati prijatelja i kaže mu da ima problema i da treba pomoć. Međutim, kad je došla do telefona, na telefonu nije vidjela brojke, nego samo piksele i nije ih mogla povezati u brojeve. Zašto?

Kao što sam rekao, ima više razina dekodirane stvarnosti: na jednoj razini samo opća energija, druga je razina digitalna, poput piksela na filmu, poput zelenih matematičkih kodova koji se listaju na kompjuterskom ekranu, kao Matrix-u. Ako se sjećate filma, sjećate se da ljudi gledaju na ekrane prepune kodova i brojeva, ali oni ne vide kodove i brojeve, nego vide ulice na kojima su automobili i ljudi. Taj prizor simbolizira ovaj proces dekodiranja o kojem govorim. Ona dalje kaže da joj je trebalo užasno puno vremena da se probije kroz to i pritisne tipke sa pravim brojevima, tako da joj je telefon ipak zazvonio i čovjek s druge strane je podigao slušalicu. Izgovorio je neku uobičajenu rečenicu, poput, halo, ovdje taj i taj. A Jill Bolte Taylor je sa druge strane čula samo wu wu wu. Ona mu je pokušala odgovoriti, mislila je da izgovara sljedeće riječi: Imam problema, trebam pomoć, ali dok je izgovarala, čula je da i ona samo izgovara wu wu wu. Zašto? Zato što lijeva strana mozga nije dekodirala ono što je govorni aparat izgovorao.

Stavite ruku pred usta i osjetićete vibraciju svoga glasa. Jer glas je, upravo to, vibracija koja se dalje, u sustavu uha i mozga dekodira kao tekst. Kad joj je lijeva strana mozga prestala funkcionirati, ona strana mozga koja dekodira jezik i riječi, više nije čula riječi.

Ovaj primjer odlično pokazuje kako rade lijeva i desna strana mozga. Kad je funkcionirala samo desna strana mozga osjećala je samo sreću u spoznaji da je ona sve što je ikad bila, jest i bit će. U lijevoj strani ostala joj je struktura i ova stvarnost. Ako znamo naći ravnotežu između dvije strane mozga, to je savršeno. Tada možemo shvatiti svoju povezanost s beskrajnim, znati da je ovo tijelo samo privremeni oblik koji nam omogućava da doživimo ovu stvarnost, pa tako i osjećaj odvojenosti od ostaloga, što je samo jedno od mnogih iskustava. Ali znajući da je to samo to, jedno naše iskustvo, a da to nismo mi. Društvo čini sve da nam se ta mogućnost oduzme, da nam onemogući tu svijest o povezanosti ljudi te da ostanemo zarobljeni u lijevoj strani mozga i vidimo samo podvojenost, potrebu za strukturom, potrebu za pravilima i propisima te vertikalnu strukturu moći. Društvo nas nastoji zarobiti u lijevoj strani mozga.

David Icke
Izvor: 2012-transformacijasvijesti.com 

Tipičan primjer poticanja/jačanja lijeve strane mozga: Nove smjernice EU od 1.10.2012

Također objavite na Facebooku 
Objavljuješ kao Dušan Nonković (Promijeni)

Marin Le Pen: “EU je antidemokratski monstrum“

Marin Le Pen: “EU je antidemokratski monstrum“

4

Vođa francuskog Nacionalnog fronta Marin Le Pen rekla je da je EU antidemokratski monstrum i da Evropa snosi odgovornost za ono što se događa u Ukrajini.

Marine Le Pen, France's National Front leader, speaks during a news conference the day after the first round of local elections at the party headquarters in Nanterre

Ona je poručila da podržava ideju federalizacije Ukrajine i optužila EU da „doliva ulje na vatru“ nudeći partnerstvo zemlji čija je polovina populacije „okrenuta ka istoku“.

„Evropa prikazuje Rusiju u lošem svetlu kako bi zadovoljila SAD, ali umesto toga Evropa treba da ima svoj stav“, rekla je Le Penova za nemački magazin „Špigl“.

Ona je pohvalila ruskog predsednika Vladimira Putina jer nije dozvolio drugim zemljama da mu nameću svoj stav i brani interese Rusije i Rusa, preneo je „Glas Rusije“.

„Amerikanci žele da globalno prošire svoju sferu uticaja, posebno u Evropi, vođeni svojim interesima, a ne našim“, rekla je Le Penova.

Partija Nacionalni front, koja je žestoki kritičar EU, osvojila je većinu glasova na francuskim izborima za Evropski parlament 25. maja.

(Vesti online)