ЕУ у канџама САД

Свет

ИСТОЧНА СТРАНА

ЕУ у канџама САД

(Ј. Прокопљевић)

Серија пословних уговора – у којима дугорочне испоруке руског гаса суседу имају првостепени значај (ту су још и заједничка производња авиона и хеликоптера) и који су током посете руског председника Владимира Путина потписани у Шангају – тешка 400 милијарди долара, осим добробити које очекују два моћна азијска суседа, друге с правом баца у бригу. Посебно западни део Европе.

Десило се управо оно што је шеф руске државе дефинисао као „ефекат бумеранга”. Сталне претње санкцијама западних земаља због дешавања у Украјини окренуле су највећу државу на свету на једину логичну страну – на исток. Тиме је већи део земаља ЕУ доведен у ситуацију да брине како да се понаша убудуће. У противном, лако би могло да се деси да ове земље падну под потпуну доминацију САД и, практично, претворе се у америчку провинцију. И мада је Путин у више наврата нагласио да неће запоставити своје европске партнере, посебно Немачку, чињеница да је џин са Далеког истока који се брзо развија и те како гладан и енергената и инвестиција, уноси зебњу у европска срца.

Уверавања великог партнера са друге стране Атлантика да је спреман да Европи испоручује гас у течном стању, као и чињеница је да је то могуће извести само бродским путем, а што тражи време, прво да се природни гас преведе у течно стање, потом утовари на контејнере и преплови немирни океан, у било које доба године, не чини се као алтернатива која може да парира руским цевоводима.

У страху да не постане судбински овисна о руским енергентима, Европа би могла да се нађе у ситуацији да је стежу окови америчких гасних контејнера. Која варијанта је боља, наравно, зависи од појединачних држава, али је чињеница да у овим немирним временима када једни најављују референдуме о независности, док се други ноктима држе за литицу банкротског амбиса, руски договор са Кинезима уноси нови елемент у овај низ проблема.

Својевремене приче о добијању гаса из угљених шкриљаца испоставиле су се као добра прича, али за будућност. Слично би могло да буде и са америчким гасним контејнерима, иако је најмоћнији западни играч пре извесног времена себе прогласио највећим произвођачем природног гаса у свету.

Изјава Путина да неће запоставити западне партнере такође има одређена ограничења. Уколико из Брисела наставе са претњама о „изолацији” Русије, тешко да ће у Москви остати имуни на овакве опаске. Јер после потписивања споразума са Кином, Русија је просто добила „ветар у леђа” и потврдила да политика коју спроводи на глобалном плану има смисла.

У ту причу уклапа се и изградња цевовода „Јужни ток”, који би требало да постане алтернатива украјинском, којим се сада гасом снабдева западни део Европе. Поготово ако бивша совјетска република настави да спроводи прозападну (антируску) политику. Како је својевремено рекао премијер СССР-а Виктор Черномирдин: „Украјински гасовод је само гомила цеви које, када дође време, могу једноставно да се исеку и отпреме у старо гвожђе.”

Неколико дана после Пекинга у Санкт Петербургу је одржан Међународни економски форум на којем, како се испоставило, и није било много званичника из иностранства. Присуствовало му је око 6.500 гостију, а међу њима и 609 руководилаца руских и страних компанија. На саветовању су се окупили руски експерти из свих области економског деловања. Наравно, главно питање је било: којим путем се креће Русија – да ли иде у изолационизам или се окреће источним партнерима попут већ поменуте Кине, потом Индије и осталих привредних џинова из тамошњег подручја.

Како се пренели извештачи, изолационисти су се залагали за помоћ бизнису од стране државних банака, друга група економиста била је за додатно ширење веза са Кином, док су трећи истицали важност светског тржишта. У сваком случају, већ и сама чињеница да је скуп у царској престоници обиловао сукобљеним ставовима показала је да је Русија на озбиљном путу да додатно учврсти своју позицију на међународној трговинској позорници.

Али вратимо се Европљанима. За њих је руско-кинески договор нешто што им најмање одговара. Санкције уведене појединим руским званичницима ни издалека нису постигле очекивани ефекат. Напротив, само су изродиле нову дозу неповерења у московским пословним круговима према партнерима на западу. У ствари, испада да се стална битка која се води између САД и Русије, неки пут отвореније, некада скривеније, највише ломи о леђа Европљана, који су – званично – партнери и једној и другој страни.

Оваква позиција између две велике стране носи са собом много проблема. Најновији развој догађаја прети да их доведе у додатну зависност од стране САД. Без обзира на то да ли је реч о енергентима или, једноставно, наступу на глобалном тржишту. Јер, ко год да је боравио скоро у Кини као најупечатљивију слику могао је да понесе то што је једна цивилизација, суштински потпуно другачија од западне, на тако једноставан и лак начин прихватила различите технолошке новотарије, па чак их и унапредила.

Уосталом, кинеска роба је одавно преплавила дућане европских престоница. Гасни уговор Пекинга и Москве учиниће да те робе буде још више и да буде још јефтинија. Да не спомињемо колико ће нових производних погона уз трасу гасовода моћи да буде отворено и колико људи упослено. И са руске и са кинеске стране. Глобално гледано, енергетска слика света нагло је измењена, а главни губитници би могли да буду управо Европљани. Зато се од бирократа у Бриселу очекује да у што краћем периоду пронађу одговор на нови изазов. Иначе ће се, као што рекосмо, претворити у америчку провинцију, од чега се европским интелектуалцима већ диже коса на глави.

Слободан Самарџија
објављено: 28.05.2014.

Последњи коментари

Ђурађ З. Стакић | 28/05/2014 20:11

Ре:“Гдањск Пољска“Господине,не знам шта ви тамо радите а сумњам да сте у
опште тамо јер Пољска се према угл.пољском листу“Газета Виборча“ налази у
изузетно тешкој ситуацији.Уласком у ЕУ, 2004 г, у Пољској је бр. незапослесл-
ених порастао са 6,2% на 12,7% год 2012.Али то није тачан приказ јер је у пе-
риоду око 2006.из Пољске мигрирало око 2.000.000 људи због ниског станда-
рда што знатно увећава тај број.До 2012.год Пољска се метеорски задуживала
па је спољни дуг порастао на 360 милијарди $ а трговинск дефицит на 140 ми-
она $ Због тешког стања у Пољској,према овом листу,напуштено је 50.000 де-
це!Да ли је то та земља среће,нека просуде читаоци?

Punto Panda | 28/05/2014 20:24

Ђурађ З. Стакић | 28/05/2014 20:11
Dobronamerna dopuna vaseg komentara:
Prema navodima nemackog saveznog statistickog zavoda samo u 2013-oj godini se u Nemacku uselilo 198.000 poljskih drzavljanja.
Cudno, da beze iz takvog raja kakva je danasnja Poljska po navodima gospodina iz Gdanjska.

danilo obradovic | 28/05/2014 20:57

@DJURADJ nadam se da ce Poljski narod da cuje ove dobronamerne sugestije i resi da napusti EU koji im donosi toliko stete po nacionalni razvoj .

Повезани текстови

Eine Antwort

  1. (Задњи текстови из записа: „Трагање кроз време“)

    КО КОГА ПОКУШАВА ДА ОБМАНЕ
    Све ће се дознати, ко и кога покушава да обмане и зато то чини? Већ је речено да украјински процес подсећа на многе такве из прошлости. Зна се где је и ко је планирао и, са којим циљем, а познати су и методи таквим догађаја, па је свет постао „безбедан“, када је светски колонизатор запосео бројне базе, које им служе за обезбеђење свог кололонијалног поседа, развијајући тако један олигархијски систем, са добрим прорачуном. Зато им служе многе творевине са лажним и лихварским пирамидалним системом (ММФ; светска банка, НАТО, као оружана снага система, невладине организације бројних типова, преко којих се остварује превара, и многе друге парадржавне међународне творевине институти. комитети итд…), а када читав систем доспева у кризу, онда свако тражи решење за себе, купује, уцењује, прети и пријатељу, када престаје било какво пријатељство, иза којег је голи интерес..
    Запад је насео једностраним одлукама САД, када су без одлуке СБ УН, мучки и са монтираним разлозима (Сједињене Америчке Државе), током прошлог и почетком овог века, водиле и воде своје освајачке ратове, угрожавајући друге. Срамно бомбардовање СРЈ, је злочин, којег ће на крају свет морати признати, као такав, али ће одлагати то док актери те прљаве ратне игре не престану фигурирати, јер су још увек недодирљиви међународни тајкуни, који својом моћи спречавају да се деси општа осуда. А и САД морају то спречити јер би онда морали платити ратну штету, не само Србима, већ многим народима на планети, где су све умешали своје злочиначке прсте..
    Објављено је да ће заседати СБ УН решавати криза у Украјини, а дан раније Меркелова је под хитно посетила Обаму, како би се договорили у даљем поступку, јер су многи почели прогнозирати да ће овај догађај бити кобан за ЕУ, други опет, да ће кризу решити Немачка и Русија, наравно на штету САД, а криза све више поприма грађански сукоб у Украјини.
    И јавна средства информисања у Србији имају два аршина, оне који су се у Украјини сврстали као опозиција нелегалног украјинског руководства, који је кренуо сада, слободно можемо рећи, са паравојним формацијама, противу народа. а који се нашао угреженим. Погрешно је употребљавати појам „проруске формације“, а за супротне снага не употребити тада „прозападне формације“, већ Украјинске, када се добро зна да сада то и нису Украјинске.
    Народ који се побуни, а на то га је навео претхони, сада већ занемарени случај оружане побуне, који и диктира целокупном процесу у Украјини. Тамо је почело. Зна се и ко је то подржавао материјлно и војно, тај је и кривац за целокупно стање у Украјини, које се сада покушава да превали на Русију, а пошто се још не зна одлука СБ, а вероватно ће то бити покушај да се кривица Запада пребаци на Источног суседа Русију, што САД већ чине, поруком Барака Обаме „да је Русија крива за непоштовање женевског договора“, и својим бројним одлукама о „завођењу познатог реда и увођења санкција“.
    На крају ће жртва бити сама Украјина, која је захавћена недовољно образованом елитом, која се натура том народу, и која ће решавање украјинске кризе подредити „пријатељима“ са Запада. Али, како још увек светска криза траје, може се очекивати и да ће ЕУ претрпети штету, са озбиљном претњом њеног разбијања, али ће опоравак и разрешење кризе бити знатно успореније и трајаће дуже, уз веома велику опасност да сукоб може изазвати, у првом плану локални рат, који би брзо прерастао у општи, сада већ Трећи светски рат по реду, и то са почетком на истом простору и истим коридорима као и претходни. Скојим циљем? Очување стечених позиција, наношење штете свом противнику и успорити раст, са тежњом да се кроз права голе силе свет доведе до свршеног чина.Криза у Украјини је покушај да се разреши светска криза, због тога сви народи будно прате шта се тамо догађа. Сваким даном се отварају нови процеси који ће променити мапу света.
    Пошто је СБ УН сазван на захтев Русије, није се ни очекивало да ће другачије решење бити, већ онако како се и тај скуп заврши, без договора о решењу украјинске кризе. За то време четвочасовну расправу о спорним темама између Немачке и САД, воде Ангела Меркел и Барак Обама. Они су у то време, као зајенички наступ претили Русији новим санкцијама. Овај сусрет је и намењен да се на неки начин очува пољуљано јединство у вези украјинске кризе.
    У исто време, бројне агенције јављају о новим жртвама на просторима Источне Украјине где је започета акција федеализације Украјине, а томе се суприставља наметнута власт у Кијеву, после оружане побуне .
    Сваким наредним даном све се више компликује украјинска криза. Злочин, један за другим шири се источним делом Украјине. Да ли то са правом тврде из Москве да су кијевске власти не само одговорне за ове злочине, „него су им руке до лаката у крви“.
    Очито се да закључити да овом крвавом акцијој неко руководи са стране, како би натерао оне који су угрожени да спас потраже од РФ. А управо, према извештајима који су објављени „да ли ће Владимир Путин удовољити хиљадама ‚очајничких позива‘ који непрестано стижу од украјинских грађана и послати војску да их спасава од ‚кијевске хунте‘ која спроводи ‚казнену операцију‘ у Украјини“. То су планери и очекивали да се догоди. Тако би РФ прогласили „агресором“ на Украјину, са себе спрали кривицу за оно што се тамо догодило.
    Занимљива је изјава Штефана Филеа, комесара за проширење Европске уније: „Нисмо озбиљно схватили када нам је пре неколико година председник Путин рекао да је распад СССР-а била највећа катастрофа 20. века. На самиту НАТО – Русија у Букурешту 2008. године, био сам у соби када је Путин изјавио да је Украјина ‚вештачка држава‘. Пола нас се насмејало, пола нас није разумело. Али, сада схватамо и више нам није до смеха“.
    Дмитриј Медведев, председник Русије: „Кијев треба да се призове памети и да прекине убијање сопствених грађана, јер ће у супротном судбина Украјине бити сасвим жалосна.“
    Барак Обама, амерички председник: „Нећемо имати избора него да наставимо са оштрим санкцијама ако Русија буде ометала изборе у Украјини. Путин мора да буде одвраћен од свог садашњег курса.“ Али, неко је већ изрекао опаску на помисао о неким изборима у току овог месеца, како је то договорено, када се у Украјини, на њеном источном подручју води „грађански рат“, због тога је и немогуће организовати демократски слободне изборе, сем ако буду организовани уз јако присуство оружаних формација владе из Кијева. Због тога се Русија упозорава. Генерални секретар НАТО предлаже да се умешају у ову кризу и вероватно се то може догодити као свршени чин, како се то у прошлости често догађало. Само нека се не играју ватром. То би могло да наведе Русију да и она интервенише у исто време, јер Украјина за Русију није исто што је некада Косово за њу било. Овде се ради о веома озбиљном конфликту, који може да доведе до озбиљних последица за које је већ речено:
    „Овде се очито осећа намера да се ЕУ увуче у овај сукоб. Ни мало није случајно да шеф немачке дипломатије Франк Валтер Шатјнмајер констатује да је Европа запала у најтежу кризу после Хладног рата, и да то може довести до слома у Европи.“

    ЈАВНО МЊЕЊЕ И СНАГЕ КОЈЕ УПРАВЉАЈУ ТИМ ПРОЦЕСОМ

    Налазимо се у периоду виртуалног процеса у којем деструктивне снаге веома олако манипулишу, стварајући јавно мњење, у ком` је умни човек потиснут. Намећу се, и то на веома лак начин, туђе идеје и туђи циљеви, који не одговарају, посебно земљама које се потчињавају. Најчешће су то „злураде похвале“ изречене од званичника агресивне силе. Тада настаје период да средства јавног информисања као да се утркују, али могуће да за то имају и разлога, и о тој похвали трубе ставарјући лажну слику и то нам је „јавно мњење“ које треба да нас „усрећи“ стим што постајемо жртве агресивног либералног капитализма, како би опстао, јер му је темељ пољуљуљан у самом центру настајања.

    Како је то и када кренуло, објављено је у књизи „Грумен мудрости“, описујући девету деценију прошлог века:
    „У то време, један део младих нису прихватили ту ангажованост старијих, а редак је био млади човек да се ангажује на пољу друштвене делатности. Касније, анализирајући ову појаву, дошао је до закључка, да су старији велики кривци, јер младима нису на време уступали своја места, тако да су млађи говорили: „Па то је дужност пензионера и домаћица“. Таква схватања, брзо утичу на незаинтересованост младих, њихову лењост и отсутност, а касније и неспособност да преузимају улогу, у оно време, важних фунција, а касније се показало, да за ту лењост нису били криви старији, већ друштво у целини, које се није довољно бавило проблемом младих, а иако се бавило, резултати су били мали, Образовање младих, њихово усмеравање, благовремено оспособљавање, да се укључују у друштвене активности није давало резултате, па је деструктивани утицај на младе био већи него позитиван, јер су са стране брже продирали лоши утицаји него позитивни.
    Тада се појављују протести младих, па често стари политичари младу генерацију вербално убеђују, да се другачије понашају, а то је била закаснела акција. Када бујица брану провали тешко се онда можемо одбранити, а знатно раније се требало мислити о младима и постепено, препуштати њима да револуционарно мењају стање и благовремено одбацују све што смета у развоју. Показало се да силом и репресивним мерама се тешко заустављају негативни утицаји. Оно што се забрањује, често привлачи младог из знатижеље, а код репресија ствара се одређени инат, па су због тога резултати слаби. Много раније се морало мислити на оне видљиве појаве изрођавања друштва, па оно постаје сопствена негација, застрани и престаје бити оно, што се очекује, па није случајна парола, која се у то време могла чути на улицама: „Доле црвена буржоазија“, „Лопови“ и слично.
    У то време, многи величају капиталистички систем, сматрајући га да је бољи, а Запад дуго води хладни рата и својом активношћу, на свим пољима, а највише пропагандом, утиче на младе, да одбаце идеју социјализма. Генерације су у овом периоду осамдесетих – деведесетих година, биле убеђене у ондашње друштво и државу, па је Југославија многима, посебно потлаченим и експлоатисаним народима, служила за неки узор, па су нас многи обилазили, учили од нас, у многим сверама живота.
    Одавно смо, као дурштво и држава, били трн у оку многих имперкапиталистичких земњама, посебно великих сила Запада. Оне су, у својим плановима имале за циљ да овладају туђим економијама. То је период настанка новог вида колонизације и глобализације и нове форме колонијалног царства, мешајући се у унутрашњу политику земље, и доводе на власт себи послушнике, митом, корупцијом, мафијашким уплитањем у целокупан живот државе, којом желе овладати, постају власници лихварског капитала, којег намећу и себи обезбеђују висок стандард на штету потлачених.“
    За разлику од других, посебно бившин југословенских република, Србија, а и српски народ имају другачије памћење од других, ако изузмемо Македонију. Овај простор на коме живе, диктира то памћење, ма да постоје снаге које би хтеле да то потисну, јер служе агресорима овог простора и њихови су промотери.
    Преци су нам опстали на овим просторима, јер су вођени идејама умних и знаменитих људи тог времена, и нису подлегли ни једном непријатељу, којих није било мало, као ни у овом садашњем. Ушли смо у трећи век од настанка нове државе, а после петвековног ропства под османлијама. Тај период мора се добро извагати. У том времену није било за народ све добро. Успони и падови, са огромним жртвама, али обичног човека, који је служио ускогрудим и себичним људима, који су се натурали на власт, а и ондашњим „племићима“. Не само да је овај народ трпио бројне жртве..борећи се за слободу, подједнако трпи жртве и у времену када рата није било. То му вечита неслога олако намеће, као и данас…

    ТРАГОВИ И ЗАОСТАВШТИНА ПРЕДАКА – ОПОМИЊУ

    Умни човек је забринут, јер трагови и само сачувана заоставштина предака опомињу. Некима је то украс и извор прихода и без размишљања, та места претворио у лажан фетиш са којим манипулишу они којима је то узор и подстицај да надмаше претке(у сукобима, међусоно убијање и тлачење). То нису умни људи, то је мањина, која у свом понашању настоји да надмаши злотвора из прошлости. И због тога је умни човек забринут, јер се никада човек неће .очовечити, остаје у њему оно подло и агресивно које му припада као свакој животињи.
    Трагови и заоставштина које човек оставља иза себе говоре о прецима и њиховој организацији живота. На томе умни човек покушава да заснива своју будућност. Ти трагови недвосмислено говоре о прецима и какви су они били. Много тога има позитивног, али скоро исто толико и негативног. То би умном човеку требало да послужи у сопственом развоју, коко би обезбедио будућнос оних који тек долазе. Тако се период предака сматра оно што представља окамењену прошлост, која је биолошки престала да се обнавља и није жива. Тај период је за савременика још увек недовољно проучен, и недовољно дефинисан. Савременик покушава да открије ту прошлост. Али, и без тога, савременик, било ког периода, заснива свој живот на наслеђу у којег сада он уноси своја искуства, идеје и умно деловање, али и оно животињско скривено у њему. Тај период је ограничен људским животом, који не само да се исказује животом појединца, већ је то сада збир појединачног у људској заједници. То показује једно, сада знатно краће време, одређене заједнице. Ти периоди су веома променљиви и често се догађају без воље људи, али и многи периоди са наметнутом вољом једног знатно мањег дела људског друштва, који је увек мањина, која диктира, и намеће своју вољу, која често није по вољи већине. Та мањина, своја стечена права у друштву, настоји да претвори у наслеђе појединца, које би он пренео на своје потомке. Да ли је стечено право увек било засновано на поштету или непоштењу. Као што видимо да су много више стечених права почивала на непоштењу и грабежи алавих појединаца. Тако се то догађа и међу другим сисарима у животињском свету. Најнепоштенија су она права које човек, или његово друштво, намеће другоме – силом. То је читава људска прошлост потврдила и потврђује. Такви односи се могу сврстати у односе, које човеколика животиња намеће другоме. Од тога се човек тешко може ослобити.
    Заоставштина није само оно што је остало као материјалну ствар, било на повшини или под површином земље. Или, друге врсте материјалних добара које је прикупио и чува. Ту се посебно може сврстати и свака насеобина, или остаци људских заједница које су се формирале у процесу, било насилног или вољног премештања становништва. Ту су и остаци великих или мањих сукоба и ратова. То су споменици прошлости, по неки који веродостојно приказују прошлост, али и многи, који ту прошлост лажно приказују, а то, из одређених само њима знаних разлога, па се све може сврстати у историјске заоставштине, праве и лажне. И оно што је напсано о томе не треба одбацити и ако лажно приказују прошлост. Све је то релативно, а само умни човек може просудити шта је и зашто било лажно, а шта је права истина.

    Свака људска заједница преставља посебну историју и не може се подредити опшетем, када се то опште исказује само кроз посебност, па и онда када се на одређеном простору сусретну интереси више људских заједница. А то је, како нам прошлост говори, било преовладујуће. Историја таквог простора није приватна ствар онога ко је рецимо ратом заузео простор, силу наметнуо, извршио геноцид над противником, остатке претворио у своје робове. тај обично, како се каже, „победници.пишу историју“ покушаће да апсолутизује ту победу, асимилира преостале, како би се приказао као рођени наследник тог простора и то намеће. Таквих примера има много и као да су стекли право грађанства, али се умни човек стим не слаже. Он истражује и у томе ће одредити историјско место свакоме и за одређени период донети свој суд.
    Сложене људске заједнице састављене од више етничких група са посебним обелезјем, које су им преци оставили, а и савременици опстају, успевају да се одрже на простору, градећи јединствен економски систем. То успевају само ако је та заједница признала и заштитила свакоме његову посебност. Није га, због разлике, тлачила. Таква сложена заједница одлучује да настави живљење под заједничкким и препознатљивим именом, градећи сада цивилизацију тог простора. Тако, у савременом свету имамо бројне, мање или веће, сложене одрживе заједнице и посебне цивилизације.
    Да није оне немани, која настоји да се силом другоме намеће, свет би успоставио јеиндствен систем „супер“ сложене заједнице. Али то није могуће. Увек се појави ратоборан и грамжљиви појединац, који успоставља свој ред у делу заједнице, све док јој се не наметне, па сада, та заједница, постаје претња другоме и реметнички део за остатак света. Обично та заједница покреће и експлоатише сукобе, да би себи створила алиби свог приства, и постала одржива „супер“ силу, „без које се не може“. Она је убеђена да је као такву свет прихвата. Све сто настане, има свој, краћи и дужи век, брже нестаје свака, која је заснована на људском екстрему

    ДЕПРЕСИЈА И ЊЕНЕ ПОСЛЕДИЦЕ

    Депресија, као дуготрајна криза, захватила је већи део људских заједница на Планети. Дуго траје и открива узроке и, како је то почело, и наговештава још већу и суровију судбину, која се може догодити из ове дуготрајне кризе, јер човек још није достигао тај ниво, да то може разрешити на миран начин.
    Када се вратимо и хладне главе проучимо људску заједницу и њену прошлост, откривамо веома сурово време предака, када је требало разрешити ондашње депресије. Увек су то чинили на дивљачки начин, када је гола сила била јача од људског ума. Тако и данас, можемо с правом закључити, да је људско друштво, током свог развоја више посветило јаћању силе, него јачање људског ума у разрешавању нагомиланих пропуста. Савремени човек је доспео у период „веома образованог примитивца, који нас води кроз будуће време. У бити је колективно стварање вредности са појединачним присавјањем. То је појединца претворило у страшног и веома алавог примитивца, који је веома себичан (подсећа нас на животињу), и за незаслужено у стању је да примени злочин да то очува.
    Такав поредак у друштву, у коме „образовани примитивац“ диктира и доноси одлуке које тог „примитивца“ штите, а на штету оних који стварају вредности. Никада се то, ни у прошлости, није променило. Овај однос, ствара велики јаз и поделу на мањину која је и, незаслужено, присвојила, вредности које су заједнички остварили. Тако су се .многа људска друштва нашла у маказама између мањине веома богате и већине, која је подјармљена од те мањине, крајње сиромашна и присиљена да се продаје.
    Зар не уочавамо, колико је та мањина, посебно у времену депресије, постала сурова. Сада многи потежу и истичу „неприкосновеност присвајања“ тако да је „приватна својина“, а посебно она незаслужено присвојена, до те мере заштићена законима, које диктира мањина, да би себе, и не заслужено заштитила.
    У овом времену, на почетку друге деценије 21. века, постало је модерно да се прекраја прошлост, како би се остварили интереси, развлашчених наследника, који су у неком времену, на основу ондашњих закона, лишени дедовине. Не улази се у историјат стицања дедовине, па ни у његуву улогу за време због чега је лишен те имовине, већ се настоји да се докаже де му је предак био другачији, него што га његово време приказује и то се веома лако усваја. Зашто је тако? Елита на власти, која и досноси ове одлуке настоји да и себи оствари, за своје потомке, иста права присвајања наследства и отете и незаслужене имовине.
    Као што се и догађа на многим меридијанима, тако и у Србији долази до умног размишљања, када се доносе одлуке, које би требале да у заједници успоставе право и правду подједнако за све. Жесток се отпор пружа овим одлума. Посебно то пружа мањина богатих, који су до сада дириговали контролом стања у држави, а сада осећају опасност да се то мења, и да контрола постепено прелази на страну, која ће подједнако штити богату мањину и сиромашну већину.
    За многе народе, посебно потлачене, криза друштва је непрекидна. Исти је случај, када агресвна друштва, у дужем периду, воде политику ширења свог утицаја, а то чине ратом, страдају људске заједнице које им се налазе на путу њихове најезде. Такав процес мења политичку мапу света. Давно је познато да се обуздавање таквих процеса врши политиком и дипломатијом. Оно што се не може решити на тај начин, увек је примењена сила и тако су међусобно се сукобљавале мале заједнице, али када се то акомулира на шири простор иза локалних долазило је до већих сукоба и ратова.
    Србима на Балкану су велике силе наметале сукобе, а иза тога следила је ратна пропаганда и још увек траје, па се срби окривљују за те сукобе, како би се скрио главни кривац за то. Запад покреће и „научно“ желе да докажу, како су срби криви за избијање, како га сада називају Великог рата (доскора је то био Први светски рат). То чине намерно, припремајући се да србима припишу кривицу и за неуспех Другог, још суровијег и крвавијег светског рата, како би са себе, силе Централне Европе, кривци за оба рата, променили историјско памћење. То им је потребно да би у „ново“ историјско доба, као „главна економска снага“ у ЕУ, наметнула своје воћство, осталим бројним народима. Њихови „научници“ и креатори савременог кретања предвиђају да ће Унији наметнути језик, културу, најаче силе. Ни мало није чудно, што је Немачка, пре неколико година, поручила земљама, са које очекују најамне раднике, да ти морају познавати немачки језик, да би добили посао.
    Док Западне земље бележе време своје кризе, када је она већ кулминирала, остали део света има друго време, а посебно оне државе, које су војном силом нападнуте, од „светске силе“, а за то јој није била потребна сагласност СБ УН, монтирајући разлоге, како би се на лажним и измишљеним разлозима, појавили као „чувари мира“. Тај обесан свет злотвора, или је малоуман, или крајње дрзак, да може свету то приказати тако, када је иза тога сасвим други мотив и циљ.
    Никада сила није могла успоставити силом равнотежу односа међу државама, јер том силом влада нагон животиње, а не умног човека. И справом сам на почетку као општи појам, и то желим да подвучем, да светом владају „веома образован примитивц“ и људског паразита.

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: