Зашто су руски спасиоци испраћени из Србије скоро без поздрава?

Зашто су руски спасиоци испраћени из Србије скоро без поздрава?

 

Из Београда је отпутовало стотинак руских професионалних спасилаца који су се далеко пре свих осталих одазвали на позив у помоћ, и који су у немогућим условима спасили око 3000 људи, при чему су ризиковали и своје сопствене животе.

Међутим, како су приметили неки највећи београдски медији – на испраћају руских спасилаца се није појавио буквално нико од српских министара да им макар стиском руке и топлим речима захвали на свему учињеном. Дакле, још на самом почетку целе трагедије коју су изазвале незапамћене поплаве, Србија је упутила званичан позив Европској унији и Русији да јој помогну у савладавању водене стихије и евакуисању животно угрожених грађана. И док су из Брисела у тим драматичним тренуцима стизале само речи охрабрења, попут на пример изјаве Кетрин Ештон која је дословно поручивала да су „њихове мисли са нама“, дотле су из Русије још истог дана кренули врхунски специјалци обучени за такве ситуације, заједно са авионима пуним опреме за спасавање. А затим су, дошавши одмах на лице места, по признању свих очевидаца, учинили надљудске напоре и спасили из воде неколико хиљада људи, од чега је било око 600 деце.

Иначе, уместо обичног сумирања њихових резултата, можда је најбоље цитирати речи једног становника Обреновца, који је још 17. маја на почетку спасилачке операције, пред новинарима рекао следеће: „Овде сви највише хвале Русе. Иако се сви спасиоци пристигли из иностранства јако труде и помажу пуном паром, ту нема збора, Руси су најбољи и они су ти који предњаче у пожртвовању и свему другом. Нико не може да верује да толико несебично помажу некога ко није њихов народ“, а на крају је додао да се „у Обреновцу спашава ко како може, а Руси извлаче и људе и животиње. Спашавају и људе и псе и све што могу“, закључио је тај очевидац за београдске медије.

И управо ту поново долазимо на прилично поражавајућу чињеницу са почетка приче, која каже да су такви хероји из Обреновца тихо и без велике помпе одлетели натраг у Русију, при чему их, како у насловима својих електронских издања истичу дневне новине Курир, Блиц и други домаћи медији – није испратио баш нико од српских министара.

Осим тога, чак и да су несебични руски спасиоци заиста били испраћени из Београда на најбољи могући начин, и тада остаје питање – да ли увек морају да се десе неке природне катастрофе или ратови да би се показало у којој мери су српски и руски народ упућени једни на друге и колико су заправо неискоришћене могућности заједничке сарадње – од економије, политике, па све до оваквих ванредних ситуација? У том контексту, прво што ми пада на памет, то је сећање на трагичну 1999. годину, и на тадашњи хитан захтев Србије, односно Југославије, за пријем у заједницу Русије и Белорусије, и то у тренутку када су бомбардовање и агресија већ били у пуном јеку.

Другим речима, поставља се питање – да ли је могуће да ће квалитетна међусобна сарадња икада бити остварена и у срећним временима, када нема никакве елементарне непогоде или не дај Боже нечег још горег? А разлога за то има сасвим довољно, јер као што рече онај човек из Обреновца – „Нико не може да верује да толико несебично помажу некога ко није њихов народ“. Али барем судећи по свему виђеном протеклих дана, чини се као да то ипак јесмо.

Ратко Паић – Глас Русије

Comments

Шифре времена – 3.епизода: фашизам и нацизам у Србији

Радомир Бата Почуча: „СНС је изневерио народ“

http://www.youtube.com/watch?v=aD3uD2I5-KE&feature=youtu.be

Ексклузивно на ФБРепортеру: „Страшни суд“ – руски документарни филм посвећен хашком трибуналу!

Ексклузивно на ФБРепортеру: „Страшни суд“ – руски документарни филм посвећен хашком трибуналу!

 

12 Votes

 

17.04.2014.
СРБски ФБРепортер

Данас, 17. априла 2014. на програму државног ТВ канала „Русија 1″ премијерно је приказан документарни филм „Страшни суд„.

Овај документарни филм – својеврсна истрага, посвећен је Међународном кривичном суду за бившу Југославију који је показао (и још увек показује) „тријумф западне демократије“ у свој својој слави.

Љубазношћу сараднице СРБског ФБРепортера Наталије Пичурине, и наши читаоци имају привилегију да одмах након премијере погледају овај сјајан руски документарни филм.

 

Овај филм износи потпуну истину о Међународном трибуналу за бившу Југославију. Говори о томе како је дошло до распада земље и зашто Председнику Републике Србије, Слободану Милошевићу није било суђено да жив изађе из хашког затвора у коме још увек чекају пресуду генерал Ратко Младић и Радован Караџић.

У филму-истрази видећете из прве руке како се успоставља „тријумф демократије“ и сазнаћете зашто је за то потребно толико много живота и бомби, и шта у ствари стоји иза НАТО и УН миротвораца. Гледаоци ће видети ретке интервјуе укључујући и оне са припадницима америчке политичке елите.

Дакле – ко и због чега врши тај највиши и најстрашнији суд на земљи?

Редитељ филма је Владислав Колесов, аутор сценарија Александар Замислов, сниматељ Павел Хомјаков, директор филма – Нина Ленц.

 

_____________
Биографија:

10248844_613502642074039_1061812487_nАлександар Замислов – Директор, генерални продуцент „Првог документарног кинопартнерства“ и Првог канала „Евроазија“. Рођен је 13. децембра 1979., дипломирао је 2002. режију на на Хуманистичком Институту за телевизију и телевизијско емитовање М. А. Литовчина.
На телевизији је од 1997. Радио је као новинар и водитељ. Од 2001. до 2007. године као новинар и филмски стваралац радио је на изради ријалити–шоу програма «Последњи Херој“. Од 2007. – директор програма „Професија – репортер“ на НТВ. Од 2006. до 2009.

Био је директор одељења специјалних пројеката и режисер „ток-шоу“ програма „Руски поглед“ са Дмитријем Дјужевичем и Леном Писаревом. Од 2008. – телевизијски редитељ свечаних телевизијских обраћања патријарха московског и све Русије Алексија II, и Патријарха Московског и све Русије Кирила.
Од 2007. – продуцент и редитељ документарних филмова који се емитују на „Првом каналу“.

Филмографија:

„Крај. Осуђени на изгнанство“ 2007.
„Велика нафта“ 2008.
„Соловки. Место снаге“ 2008.
„Крст Патријарха“ 2008.
„Пут Патријарха“ 2009.
„Села“ 2010.
„Смртоносна прашина“ 2010.
„Света земља“ 2010.
„Добијање“ 2010.
„13.“ 3. серија 2010.
„Почасни одбор“ 12 епизода 2012-2013
„Глад“ 2013.
„Арапско пролеће“ 2014.
„Живот у служењу. Поводом петогодишњице устоличења Патријарха Кирила“ 2014.“
„Духовно јаки“ 2014.

 

MOMO KAPOR, IMATI NEMATI

IMATI NEMATI

Gladni stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno.A, onda ga bacamo.Hleb u đubretu nije dobar prizor.On sluti na zlo.I zlo dolazi

Vidim, na trotoaru kontejner za đubre.Nad njim nagnuta mlada žena u uflekanoj haljini, koja pamti i bolja vremena.Nešto gleda.Nekome nešto govori.
Vidim, iz kontejnera izlazi tamnoputa devojčica duge kovrdžave kose.Ona liči na Botičelijevog anđela.Izranja iz đubreta kao mala Venera iz školjke i mutne morske pene koju je izbljuvao grad.
Devojčica kaže majci: „Nema…“
Ima li kraće i strašnije reči u našem jeziku od tog večnog „nema“?Ta reč predugo traje.
Majka kaže: „Pogledaj još malo…“, i dete ponovo iščezava u đubretu.
Stojim zapanjen tim prizorom.Moj prijatelj, i sam siromašan, nikada ne baca ostatke hleba u đubre.On ih stavlja u plastičnu kesu i polaže pokraj kontejnera.Hleb volšebno iščezava, čim ovaj uđe u kuću.Glad ima četvore oči.
Gladni stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno.A, onda ga bacamo.Hleb u đubretu nije dobar prizor.On sluti na zlo.I zlo dolazi.
Naši stari su nas učili da podignemo komad hleba koji je pao na zemlju, da dunemo u njega, poljubimo ga i prekrstimo se.Jedanput sam video princezu Jelisavetu kako podiže komad hleba koji joj je pao, kako ga ljubi i krsti se.Dobar, zaboravljeni običaj, pun poštovanja prema hlebu.Zaboravljen, kao i stara reč – zadužbina.
Stari beogradski trgovci, proglašeni posle rata okorelim kapitalistima, ostavili su iza sebe zadužbine.Šta je s novim?
Danas ima mnogo bogatijih od njih, pa opet, niko ništa ne ostavlja.Stisli se i ćute. Naši, koji su uspeli u belom svetu: naftaši, bankari, industrijalci… niko da pokloni gradu česmu, javnu zgradu, skulpturu, stipendiju, topli obrok za sirotinju… Kome će sve to da ostave?Svojoj deci? Ali, zna se: uvek postoji generacija koja stiče, i ona druga, koja rasipa. Niko neće ništa poneti na onaj svet, kada jedanput bude odlazio.
Izgubljene su sve vere, sem religije sticanja.
I ako su otimali, krali, eksploatisali, cicijašili, stari trgovci, tadašnji kontroverzni biznismeni su, opet, sve to ostavljali otačestvu, da nekako iskupe grešnu dušu.Šta mi da ostavimo?Šta su naše zadužbine?Možda treba početi od nečeg malog, gotovo nevažnog?Svet se ne popravlja velikim gestama, već sitnicama.Možda, za početak, treba ostavljati stari hleb u plastičnu kesu pokraj kontejnera?Dve uvele viršle, dopola popijen jogurt?Dotrajale cipele? Kakvo vreme, takve zadužbine! Mogu sasvim lepo da stanu u plastičnu kesu.
Ostavljam je pokraj kontejnera i okrećem se posle par koraka. Nestala je! Ta naša mala zadužbina nekada se zvala sevap.
Šta je sevap?To je kad činiš dobro delo, a ostaješ nepoznat.Nečija zahvalnost hranila bi tvoju sujetu. Stara gospoda, u prevrnutim grombi-kaputima, obilaze pijace i skupljaju lišće kupusa, poneki otkotrljani krompir, zaboravljenu šargarepu, dva lista zelene salate… Prevrću po kontejnerima i izvlače novine i nedopušene cigarete. Zovu ih – đubroselektori! Jedan nosi karirani kačket (znam i čiji je bio).Oni više nemaju obavezu da budu gospoda. Oslobođeni su…

Nedavno sam u nekim novinama, u dodatku „Nekretnine“, video fotografije vila na Dedinju koje se prodaju. Bile su tu i cene: šest miliona evra, četiri i po miliona, tri miliona, dva i po… Zanimljivo, među tim cenama nije bilo nijedne od milion evra – jedine koju bi mogao da plati dobitnik Nobelove nagrade za književnost, koja toliko iznosi.Neverovatno da najslavniji svetski pisac ne može da kupi ni najmanju vilu u jednom kontroverznom beogradskom kraju.Od časa kad sam to saznao, prestao sam da se nadam Nobelovoj nagradi.Ne vredi; ostaću zauvek u jednoj staroj kući, građenoj 1926.godine, sa lipom, česmom i tri komšije u zajedničkom dvorištu, koje mi s vremena na vreme donose tek ispečene uštipke ili parče gibanice.
Zanimljivo, novi bogataši, potekli s juga, navikli na stari kraj, oko svojih vila na Dedinju podižu visoke zidove sa prorezima, nalik na puškarnice, a jedan od njih je na ulazu u svoje imanje podigao pravu Trijumfalnu kapiju. On ima i grb, koji je odnekud maznuo: na njemu su dva lava (omiljene životinje u njegovom selu), ali ti lavovi nose bele čarape na crne mokasine.
Nema većeg straha od onog kad čovek oseti da će biti zaboravljen. Taj strah od zaborava nagonio je najmoćnije ljude sveta da angažuju velike umetnike i da im budu mecene, pa su tako Mediči i Sforce, kao i mnoge pape, unajmljivali Mikelanđela, Leonarda i Rafaela da bi, upisani u istoriju njihovih dela, preplovili more vremena i zaborava.
Mladi ljudi, u naponu snage i groznice sticanja, ne stižu da misle o tome.
Gutajući energiju, vreme i prostor, oni veruju da su večni i ne sanjajući da će im sve to potrošiti i upropastiti, već kao što to biva, naredna generacija.Zbog toga su najmudriji od prebogatih još za života ostavljali zadužbine otačestvu koje ih i danas svakog dana pominje.Ilija Milosavljević, zvani Kolarac, tako, ostavi Beogradu velelepno zdanje, a njegovo ime se svake večeri još uvek pominje.On je bio iz sela Kolara, sin abadžije i ratnika aba-Milosava, sa kojim je jednoga jutra 1813, bežeći od Turaka, preveslao Dunav dok je za starim čunom plivao njihov jedini imetak – belo ždrebe na povocu.Vidim to jutro u bledoj izmaglici reke.Otac i sin vežu svoj čamac za daščani dok pančevačkog pristaništa. Tamo dalje je stočna pijaca na kojoj će Ilija Kolarac postati najčuveniji trgovac nadmudrivši Grke, Cincare, Jevreje, Jermene i Turke – postavši Ilija Srbijanac ili Servijaner, čiji će tovari brašna i krda svinja zaploviti Dunavom ka gornjim mestima, a slava zasmetati knezu Milošu, dok će zlato poteći rekom da bi se jednoga dana, mnogo godina posle njegove smrti, podigao Kolarčev narodni univerzitet, u čijoj ćemo dvorani slušati Johana Sebastijana Baha – hladne odseve metematike i kristala.
Treba se setiti i preteče dobrotvora, grofa Save Vladislavića, zvanog Raguzinski. Bio je ministar Petra Velikog i Katarine, i bogato je darovao manastir Žitomislići, koji su, inače, kao ktitori, u četrnaestom veku podigli Hrabreni Miloradovići, preci znamenitog ruskog Kutuzovljevog generala Miloradovića… Grof Sava Vladislavić je, inače, poklonio Petru Velikom Puškinovog pretka, Abisinca Hanibala, koga je car oslobodio ropstva i načinio od njega svog generala i plemića.
Hercegovac Luka Ćelović, koji je u prestonicu došao sa dva dinara u džepu i kome je Jovan Dučić davao novac za železničku kartu da se okane Beograda i vrati u Trebinje, neženja i skroman čovek koji je čitavog života spavao na gvozdenom vojničkom krevetu, ostavio je Beogradskom univerzitetu, sem velelepnog hotela „Bristol“, gotovo čitavu Karađorđevu ulicu i park kod Železničke stanice.
Mogli bismo ovako nabrajati do mile volje, sve do Igumanova, koji je svoju predivnu palatu poklonio Pravoslavnoj crkvi, i Nikole Spasića sa zadužbinom u Knez Mihailovoj, da bismo se na kraju setili mnogih bogataša kojima ne pada na pamet da daju ni mrvicu svoga bogatstva narodu iz koga su potekli. Alavi, kao što ih je Bog dao, gutaju sve čega se domognu, bežeći od genetske gladi koja ih razjeda iznutra.
Uz to, novopečeni bogataši su izuzetne cicije, stipse ili džimrije, što bi rekao narod – naročito oni što žive na Zapadu. Evro im je veliki kao kuća.Tako se nekako udesi da ja, siromah, plaćam piće milionerima, jer oni nikada ne nose keš, a nemoguće je kreditnom karticom platiti dva oštra pića u pabu.Zato su i bogati, jer nikada ništa ne plaćaju.Ne plaća onaj ko ima, nego onaj ko se navikao da plaća.
Gle, trese se imperija za koju smo verovali da će trajati večno.Pucaju banke kao prezrele tikve, a kriza se širi sve do Evrope. Kažu da mi to nećemo osetiti, jer ionako nemamo para koje bi mogle da propadnu.Kao tipičan Srbin, ja, na primer, u banci imam nekoliko stotina evra, što se kaže – ni za sahranu.Nije mi žao i ako propadnu.
Ako ikada umrem, što rekao drug Tito, moraće da me sahrane o državnom trošku, u Aleji zaslužnih građana, gde ću ostatak večnosti preležati, siguran sam, uz nekog sa kim nisam govorio pola života.
Bar ćemo se siti naćutati.

Na kraju, setih se divne misli koju je voleo da ponavlja moj pokojni prijatelj, Hilandarac, otac Mitrofan: „Naše je samo ono što poklonimo drugima.“ A iz đubreta ponovo izlazi tamnoputa devojčica blistavih očiju i kaže majci: „Nema!“I pored svega, lepa i nasmešena, ona izlazi poput zaštitnog znaka za nadu.U tom trenutku, nekome, ko zna zbog čega, zastaje zalogaj u grlu.

Foto: IMATI   NEMATI

Gladni stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno.A, onda ga bacamo.Hleb u đubretu nije dobar prizor.On sluti na zlo.I zlo dolazi

Vidim, na trotoaru kontejner za đubre.Nad njim nagnuta mlada žena u uflekanoj haljini, koja pamti i bolja vremena.Nešto gleda.Nekome nešto govori.
Vidim, iz kontejnera izlazi tamnoputa devojčica duge kovrdžave kose.Ona liči na Botičelijevog anđela.Izranja iz đubreta kao mala Venera iz školjke i mutne morske pene koju je izbljuvao grad.
Devojčica kaže majci: „Nema...“
Ima li kraće i strašnije reči u našem jeziku od tog večnog „nema“?Ta reč predugo traje.
Majka kaže: „Pogledaj još malo...“, i dete ponovo iščezava u đubretu.
Stojim zapanjen tim prizorom.Moj prijatelj, i sam siromašan, nikada ne baca ostatke hleba u đubre.On ih stavlja u plastičnu kesu i polaže pokraj kontejnera.Hleb volšebno iščezava, čim ovaj uđe u kuću.Glad ima četvore oči.
Gladni stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno.A, onda ga bacamo.Hleb u đubretu nije dobar prizor.On sluti na zlo.I zlo dolazi.
Naši stari su nas učili da podignemo komad hleba koji je pao na zemlju, da dunemo u njega, poljubimo ga i prekrstimo se.Jedanput sam video princezu Jelisavetu kako podiže komad hleba koji joj je pao, kako ga ljubi i krsti se.Dobar, zaboravljeni običaj, pun poštovanja prema hlebu.Zaboravljen, kao i stara reč - zadužbina.
Stari beogradski trgovci, proglašeni posle rata okorelim kapitalistima, ostavili su iza sebe zadužbine.Šta je s novim?
Danas ima mnogo bogatijih od njih, pa opet, niko ništa ne ostavlja.Stisli se i ćute. Naši, koji su uspeli u belom svetu: naftaši, bankari, industrijalci... niko da pokloni gradu česmu, javnu zgradu, skulpturu, stipendiju, topli obrok za sirotinju... Kome će sve to da ostave?Svojoj deci? Ali, zna se: uvek postoji generacija koja stiče, i ona druga, koja rasipa. Niko neće ništa poneti na onaj svet, kada jedanput bude odlazio.
Izgubljene su sve vere, sem religije sticanja.
I ako su otimali, krali, eksploatisali, cicijašili, stari trgovci, tadašnji kontroverzni biznismeni su, opet, sve to ostavljali otačestvu, da nekako iskupe grešnu dušu.Šta mi da ostavimo?Šta su naše zadužbine?Možda treba početi od nečeg malog, gotovo nevažnog?Svet se ne popravlja velikim gestama, već sitnicama.Možda, za početak, treba ostavljati stari hleb u plastičnu kesu pokraj kontejnera?Dve uvele viršle, dopola popijen jogurt?Dotrajale cipele? Kakvo vreme, takve zadužbine! Mogu sasvim lepo da stanu u plastičnu kesu.
Ostavljam je pokraj kontejnera i okrećem se posle par koraka. Nestala je! Ta naša mala zadužbina nekada se zvala sevap.
Šta je sevap?To je kad činiš dobro delo, a ostaješ nepoznat.Nečija zahvalnost hranila bi tvoju sujetu. Stara gospoda, u prevrnutim grombi-kaputima, obilaze pijace i skupljaju lišće kupusa, poneki otkotrljani krompir, zaboravljenu šargarepu, dva lista zelene salate... Prevrću po kontejnerima i izvlače novine i nedopušene cigarete. Zovu ih - đubroselektori! Jedan nosi karirani kačket (znam i čiji je bio).Oni više nemaju obavezu da budu gospoda. Oslobođeni su...

Nedavno sam u nekim novinama, u dodatku „Nekretnine“, video fotografije vila na Dedinju koje se prodaju. Bile su tu i cene: šest miliona evra, četiri i po miliona, tri miliona, dva i po... Zanimljivo, među tim cenama nije bilo nijedne od milion evra - jedine koju bi mogao da plati dobitnik Nobelove nagrade za književnost, koja toliko iznosi.Neverovatno da najslavniji svetski pisac ne može da kupi ni najmanju vilu u jednom kontroverznom beogradskom kraju.Od časa kad sam to saznao, prestao sam da se nadam Nobelovoj nagradi.Ne vredi; ostaću zauvek u jednoj staroj kući, građenoj 1926.godine, sa lipom, česmom i tri komšije u zajedničkom dvorištu, koje mi s vremena na vreme donose tek ispečene uštipke ili parče gibanice.
Zanimljivo, novi bogataši, potekli s juga, navikli na stari kraj, oko svojih vila na Dedinju podižu visoke zidove sa prorezima, nalik na puškarnice, a jedan od njih je na ulazu u svoje imanje podigao pravu Trijumfalnu kapiju. On ima i grb, koji je odnekud maznuo: na njemu su dva lava (omiljene životinje u njegovom selu), ali ti lavovi nose bele čarape na crne mokasine.
Nema većeg straha od onog kad čovek oseti da će biti zaboravljen. Taj strah od zaborava nagonio je najmoćnije ljude sveta da angažuju velike umetnike i da im budu mecene, pa su tako Mediči i Sforce, kao i mnoge pape, unajmljivali Mikelanđela, Leonarda i Rafaela da bi, upisani u istoriju njihovih dela, preplovili more vremena i zaborava.
Mladi ljudi, u naponu snage i groznice sticanja, ne stižu da misle o tome.
Gutajući energiju, vreme i prostor, oni veruju da su večni i ne sanjajući da će im sve to potrošiti i upropastiti, već kao što to biva, naredna generacija.Zbog toga su najmudriji od prebogatih još za života ostavljali zadužbine otačestvu koje ih i danas svakog dana pominje.Ilija Milosavljević, zvani Kolarac, tako, ostavi Beogradu velelepno zdanje, a njegovo ime se svake večeri još uvek pominje.On je bio iz sela Kolara, sin abadžije i ratnika aba-Milosava, sa kojim je jednoga jutra 1813, bežeći od Turaka, preveslao Dunav dok je za starim čunom plivao njihov jedini imetak - belo ždrebe na povocu.Vidim to jutro u bledoj izmaglici reke.Otac i sin vežu svoj čamac za daščani dok pančevačkog pristaništa. Tamo dalje je stočna pijaca na kojoj će Ilija Kolarac postati najčuveniji trgovac nadmudrivši Grke, Cincare, Jevreje, Jermene i Turke - postavši Ilija Srbijanac ili Servijaner, čiji će tovari brašna i krda svinja zaploviti Dunavom ka gornjim mestima, a slava zasmetati knezu Milošu, dok će zlato poteći rekom da bi se jednoga dana, mnogo godina posle njegove smrti, podigao Kolarčev narodni univerzitet, u čijoj ćemo dvorani slušati Johana Sebastijana Baha - hladne odseve metematike i kristala.
Treba se setiti i preteče dobrotvora, grofa Save Vladislavića, zvanog Raguzinski. Bio je ministar Petra Velikog i Katarine, i bogato je darovao manastir Žitomislići, koji su, inače, kao ktitori, u četrnaestom veku podigli Hrabreni Miloradovići, preci znamenitog ruskog Kutuzovljevog generala Miloradovića... Grof Sava Vladislavić je, inače, poklonio Petru Velikom Puškinovog pretka, Abisinca Hanibala, koga je car oslobodio ropstva i načinio od njega svog generala i plemića.
Hercegovac Luka Ćelović, koji je u prestonicu došao sa dva dinara u džepu i kome je Jovan Dučić davao novac za železničku kartu da se okane Beograda i vrati u Trebinje, neženja i skroman čovek koji je čitavog života spavao na gvozdenom vojničkom krevetu, ostavio je Beogradskom univerzitetu, sem velelepnog hotela „Bristol“, gotovo čitavu Karađorđevu ulicu i park kod Železničke stanice.
Mogli bismo ovako nabrajati do mile volje, sve do Igumanova, koji je svoju predivnu palatu poklonio Pravoslavnoj crkvi, i Nikole Spasića sa zadužbinom u Knez Mihailovoj, da bismo se na kraju setili mnogih bogataša kojima ne pada na pamet da daju ni mrvicu svoga bogatstva narodu iz koga su potekli. Alavi, kao što ih je Bog dao, gutaju sve čega se domognu, bežeći od genetske gladi koja ih razjeda iznutra.
Uz to, novopečeni bogataši su izuzetne cicije, stipse ili džimrije, što bi rekao narod - naročito oni što žive na Zapadu. Evro im je veliki kao kuća.Tako se nekako udesi da ja, siromah, plaćam piće milionerima, jer oni nikada ne nose keš, a nemoguće je kreditnom karticom platiti dva oštra pića u pabu.Zato su i bogati, jer nikada ništa ne plaćaju.Ne plaća onaj ko ima, nego onaj ko se navikao da plaća.
Gle, trese se imperija za koju smo verovali da će trajati večno.Pucaju banke kao prezrele tikve, a kriza se širi sve do Evrope. Kažu da mi to nećemo osetiti, jer ionako nemamo para koje bi mogle da propadnu.Kao tipičan Srbin, ja, na primer, u banci imam nekoliko stotina evra, što se kaže - ni za sahranu.Nije mi žao i ako propadnu.
Ako ikada umrem, što rekao drug Tito, moraće da me sahrane o državnom trošku, u Aleji zaslužnih građana, gde ću ostatak večnosti preležati, siguran sam, uz nekog sa kim nisam govorio pola života.
Bar ćemo se siti naćutati.

Na kraju, setih se divne misli koju je voleo da ponavlja moj pokojni prijatelj, Hilandarac, otac Mitrofan: „Naše je samo ono što poklonimo drugima.“ A iz đubreta ponovo izlazi tamnoputa devojčica blistavih očiju i kaže majci: „Nema!“I pored svega, lepa i nasmešena, ona izlazi poput zaštitnog znaka za nadu.U tom trenutku, nekome, ko zna zbog čega, zastaje zalogaj u grlu.