OBNOVA GRADOVA SRBIJE (KAKO DA SE ORGANIZUJEMO?) – Autor Kristina K. Inaurum

OBNOVA GRADOVA SRBIJE
(KAKO DA SE ORGANIZUJEMO?)

Predlog resenja trenutnog stanja, ispred INICIJATIVE EKO SELA SRBIJE (https://www.facebook.com/groups/ekoselasrbije/),
arhitekta Kristina Kljajic Inaurum, majka dvoje dece iz Kragujevca.

Nakon dogadjaja koji su pogodili nasu drzavu jasno je da je potrebno ponovo porazmisliti o pravilnoj organizaciji gradova, svih njihovih sklopova i urbanistickih resenja.
U medjuvremenu, sve ovo sto nam se desilo, treba posmatrati kao direktno upustvo kako treba da se ponasamo i cemu treba da stremimo. Nasu veliku nesrecu treba posmatrati kao veliko ucenje, te kroz mudre odluke i znanje, sada dok vanredno stanje traje u nama i nasoj okolini, preobratiti sve ovo u nas napredak. Ako smo pametni, a jesmo.
Bilo da je ovo sto se desilo posledica klimatskih promena, postrojenja za menjanje klimatskih uslova ili Boziji nauk-svakako je posledica naseg (ne)zivljenja u skladu sa Prirodom, nepostovanja i nepoznanja njenih ciklusa i mogucnosti. Kao krajnja posledica desila se izazvana depopulacija gradova, a u toku povlacenja vode imacemo danima, mozda i nedeljama vremena da se organizujemo I uradimo sta se uraditi moze.

KORACI:

1.korak – CISCENJE i POTPUNA RECIKLAZA OTPADA

1.1. FORMIRANJE BRIGADA OBNOVE za prvi korak
– Brigade formiraju upravljacki tim do 20 ljudi(npr.10 zena i 10 muskaraca) razlicitih kadrovskih strucnosti (u zavisnosti od potreba sprovodjenja koraka) i grupe volontera do 130 ljudi (npr.65zena i 65muskaraca) sa prvenstvom izbora iz lokalnog stanovnistva.
– Broj brigade odredjuje velicina opstine, minimum jedna brigada po opstini. Smestaj brigada u objektima drustvenog karaktera sa potrebnom infrastrukturom unutar gradske opstine ili unutar seoskih opstina u blizini tretiranog podrucja. Potrebno obezbediti ishranu i odecu(opremu) po svakoj glavi brigade. Porazmisliti o plati za ove hrabre ljude.

1.2. FORMIRANJE PRIVREMENIH RECIKLAZNIH CENTARA/NABAVKA ALATA, OPREME, TRANSPORTA I AMBALAZE ZA UKLANJANJE OTPADA sledeceg porekla:

– OTPADI BIOLOSKOG POREKLA I UKLANJANJE POSMRTNIH OSTATAKA
(otpremanje u kompostne jame; aktivacija odgovornih zdravstvenih ustanova i stucnog kadra zdravstva)
– OTPADI HEMIJSKOG POREKLA
(PVC, PET, hemijska jedinjenja, delovi betonskih konstukcija i sl./aktivacija strucnog kadra oblasti)
– METALNI OTPAD( transport do najblizih reciklaznih centara Srbije.)

1.3. SANACIJA KROZ DEZINFEKCIJU, DEZINSEKCIJU I DERATIZACIJU TRETIRANIH PODRUCJA
– formiranje upravljackih timova adekvatnog strucnog kadra, nabavka adekvatne opreme I sredstava za ovaj korak.

2.korak- OBNOVA IZGRADJENIH STRUKTURA
-formiranje upravljackog strucnog kadra brigada i aktivacija domacih institucija i firmi sa lokacije(ukoliko postoje) u obnovi :
1.Objekata prioritetnog karaktera(zdravstveni centri, bolnice, ambulante I sl.)
2. Objekata za stanovanje
3.Ostali objekti
3.korak – OBEZBEDJIVANJE OBJEKATA ZA STANOVANJE NAJUGROZENIJEG STANOVNISTA BEZ MOGUCNOSTI POVRATKA U SVOJE DOMOVE
– brzo formiranje baze podataka mogucih objekata za useljenje ugrozenih osoba i porodica(objekti drustvenog karaktera ili privatnog-objekti i imanja ne korisceni duze od tri godine) na lokacijama opstina stanovanja ili opstina najblizih mestu stanovanja(ovo ne iskljucuje ruralna/seoska podrucija, cak naprotiv) i preseljenje.
– izgradnja potrebnog smestaja samoodrzivog karaktera.
4.korak- OBEZBEDJIVANJE HRANE(UGROZENOG) STANOVNISTA I BRIGADA ZA OBNOVU IZ DOMACIH RESURSA

– aktivacija i stimulacija lokalnog stanovnistva ruralnih predela u sadnji i proizvodnji ekoloski ispravne hrane.
– stvaranje brigada za preporod i revitalizaciju ruralnih sredina Srbije kroz izgradnju, sanaciju ili rekonstrukciju sela u samoodržive ekološke celine-jedinice, sto bi obezbedilo potpunu revitalizaciju gradova i stvaranje stabilne i povoljne MIKROKLIME na lokaciji drzave Srbije i sire.

U zelji za doprinosom,
od srca i duse za svako dobro!
Kristina K. Inaurum

2 Antworten

  1. Како је катасрофално плављење погодило, и често погађа, сеоска подручја, то упућујем да се неко позабави овим, не кратким текстом, и из њега користи оно што је вредно. Ево тог текста у целини: „БОРБА ЗА СРПСКО СЕЛО“!? Скоро као поклич, којег овако искрено до сада нисам чуо, потпуно ме заокупи, па размишљајући шта бих ја у овом могао припомоћи, кретох у акцију. Пажљиво сам, више пута, прочитао објављен чланак у „Политици“ 21. новембра па сам прво хтео дознати који су то, сем Академика проф.др Драгана Шкорића. као председника Одбора за село САНУ, а наведено је да су се окупили академици, професори универзитета, чланови Привредне коморе Србије, аграрни економисти, правници, социјолози, један глумац (Радош Бајић) и један владика (епископ шабачи Лаврентије). Њих 21 свако из свог домена. Сем глумца и црквеног представника друга се имена не знају. Како се, већ доста дуго, бавим, управо, ревитализацијом села и пољопривреде и веома ми је добро познато садашње стање на сеоском подручју, тако и стање и однос општинских власти тих подручја према пољопривреди и селу, био сам разочаран па не могу остати равнодушан на овај позив. Моја је препорука поменутом одбору, да се не троши снага и време на утврђивању садашњег стања нашег села, то да чине у ходу, али да се одмах предузму прави кораци у „борби за српско село“, ослушкујући шта се о томе предлаже и шта је други о томе објавио. Од 1985. године обилазио сам све сајмове књига да бих утврдио шта се пише у вези са развојем српског села, и шта се предлаже. У исто време вратио сам се на дедовину, да би од остарелог оца преузео обраду те дедовине и у пракси проверио стање и дознао шта нас чека. Мој први контакт на почетку 1999. године са покојним Костом Михаиловоћем, везан за овај проблем, када сам му поклонио своју малу књижицу „Село у 21. веку – нов прилаз развоју села Србије“, убрзо сам био позват код њега и дуго смо о томе разговарали. Саслушао сам га и његове сугестије почео уграђивати у нешто обимнију књигу „У се и у своје кљусе – пољопривреда и село на почетку 21. века“, коју сам издао нешто касније 2008. године. У неколико личних Предговора покушао сам да проблем властитог размишљања проширим и обликујем да би ме читаоци разумели. Те године сам се појавио у Градској библиотеци и на понуђени Конкурс за откуп кљига за београдске библиотеке једноставно сам био одбијен – значи да моја књига није вредна, али када сам видео лице човека који је упознат са књигом у Градској библиотеци и који ме обавештава да откуп није прихваћен, схватио сам да у структурама које одлучују и не морају бити стручни људи, само да је по некој линији нашао ухлебљење и да је одрадио домаћи задатак. Иако сам упозорен од секретара за аграр Привредне коморе града да се тиме не бавим, са четворицом из свог краја, у циљу личног опитовања регистровали смо Друштво са ограниченом одговорношћу „Кључеви“, које није подржала ни општинска влст нити се много бринула око тога, али се веома ангажовала да обезбеди своја права око наплате свих пратећих дажбина. Утврдио сам и то да је државна управа искључиво заинтересована само за наплату пореза, други је проблеми не интересују. Човек из Привредне коморе града Београда био је потпуно у праву, ја сам скоро био потпуно усањљен у овој акцији. Покушао сам да разговарам са људима са села, могао сам то урадити само појединачно, на позив да се састанемо нико није дошао. То значи, да би се и овом приликом наишло на сличан дочек, јер су преостали становници села потпуно неповерљиви. Због тога је потребно изналазити решења и држави што пре наметнути да доноси та решења која би мотивисала становништво села да остане тамо и да има интереса да обрађује земљу, производи првенствено за себе и своје окружење, како се село не би снабдевало из градских, посебно великих трговачких ланаца, који држе монопол и који су потпуно обезвреднили наш производ, а окренули се увозу. За сада, Одбор, о коме је реч, не би требао да се ангажује око измишљања шта село да производи и како то да производи, јер би се губила снага на томе. У овој беспарици и сиромаштву, посебно активног сеоског газдинства, они раде и примењују оно што им тренутно стоји на распшоложењу, стално смањујући улагања, тако да се и квалитет производа погоршава. Ако би Одбор ишао на то да сељаку указује на проблеме, не мењајући стање, унапред је битка изгубљена, или ће се догодити да буде одгођена, док се не појаве нове, одлучније и мање зависне снаге – које ће брже мењати стање. Основно је да се становништво са села доведе у ситуацију да му се вреднује њихов труд, да им стандар буде што ближи градском, да има институције које му служе што ближе месту становања, да може додатно да се он, а и чланови његовог домаћинства, запосле у време када нису ангажовани на свом имању, да имају заједничког посредника између произвођача и тржишта, са којим они колективно управљају, да му тај посредник обезбеди сигурног купца пре заснивања проиводње, да га правно заштити од превараната, којих у садашњем времену није мало. Када сам се појавио са својом другом књигом, а и у контактима са институцијама, свако је очекивао и то је настојао да утврди, која ми је стручност и имам ли неку „титулу“, мање је размишљао о ономе што пишем и да се определи у подршци мојих идеја. Развој и реформе у пољопривреди су искључиво наша ствар. Зар не можемо схватити, да капиталистички запад би хтео да се ми не развијамо или да се развијамо као полуколонија. То су нам показале њихове блокаде, санкције, бомбардовање. Лако ће смислити афере, да би нас казнили. Вишегодишња рецесија, посебно у сектору пољопривреде, довела нас је у веома тежак положај, у односу на претходни период. Крајње је време да сви чиниоци, у овој грани привреде, схвате да сами нешто морамо учинити, ради нас и нашег потомства, не чекајући да нас други на то гура. Програми, који се реализују, јесу прави, све друго су идеје. Због тога нам је потребан договор, потребна нам је акција, осмишљена, која даје резултате. Посредник треба, да буде оспособљен, да стимулативно делује на произвођача и производњу. Он треба да учествује у производњи у оном делу, које мали произвођач не може сам да обезбеди. То су многе међусобне услуге, које појединац не може обезбедити, јер му се не би исплатило (ветеринарско збрињавање, контрола квалитета, агро–технички савети, савремени производни агрегати, који се не би исплатили на малом поседу, књиговоство и рачуноводство, и многи други). Аутори су желели да чују мишљење, уваженог академика, о суштини, које су аутори покушали да објасне, у обе књиге. Уважени академик је у кратком разговору изнео своје мишљење. Одмах на почетку разговора, рекао је: – Оба текста сам прочитао. У садашњем времену, ово што је у овим материјалима обајшњено, јесте актуелно. Доста се критички осврћете на пољопривредно задругарство, које је, из разноразних разлога, обезвређено. Нането је доста штете у прошлости. Па је и оно, сада после једног века, скоро на неком почетку. Нисам потпуно сигуран да ће садашње село прихватити овај тип организовања, које ви предлажете и заступате. Волео бих да се то може остварити. Ићи ће тешко. Нисам добро разумео појам “Деоничарско друштво“ и “Деоничарско предузеће“. Треба то боље објаснити – рече академик Михаиловић. – “Друштво капитала“ образују улагачи капитала и кооперанти. Тај се капитал ангажује кроз, регистровано друштво са ограниченом одговорношћу или акционарским друштвом, чији је власник и оснивач “Друштво“. “Улагачи“, преко тог привредног субјекта остварују профит, који се дели улагачима, као дивиденда, а према броју уложених деоница. Кооперанти послују са друштвом, али не учествују у расподели профита који припада друштву. Свој профит остварују у свом газдинству. Обе те структуре утичу на пословање “Друштва“ као привредног субјекта које се бори за свој профит и своју зараду – рећиће аутор. – Да ли је наша пољопривреда кључна у нашој привреди и шта очекујете од овога? – упита академик. – Не! Пољопривреда је важна, али није кључна. У садашњем времену, веома је важно развијати сопствену производњу у аграру, јер имамо повољне услове, потребу да се осамосталимо. Један од важних приоритета је и запошљавања вишка радне снаге, која се тренутно ослобађа из других грана привреде, па је отуда аграр постао важан елеменат стабилности државе – рече аутор. – Да, у праву сте – потврди академик. Ја, тренутно нисам у могућноасти да се бавим рецензијом ове књиге, јер сам доста заузет другим проблемима. Веома су занимљива питања која Ви покрећете, па се и ова књига може препоручити издавачима да је објаве – настави своје излагање академик. – Наша намера и није да се бавимо научним доказивањем, онога о чему пишемо. Намера нам је да побудимо интересовање и мотивацију код свих оних који се баве проблемом развоја у аграру. Наука, која се дуго бави проблемом развоја и производњом, сигурно ће допринети осмишљавању разних облика у организацији производње. Наш је циљ да покренемо, и донекле, објаснимо један од могућих облика организације и правне форме организовања производње, прераде, чувања и пласмана пољопривредних производа. Бавимо се проблемом посредника у организовању и удруживању малих и средњих произвођача на аграрним подручјима, како би им помогли да остваре замисли и идеје, од обостране користи, а посебно допринети да се држава осамостали и буде на светском тржишту адекватан конкурент другима Добро сам схватио Ваше запажање и примедбе, да би се књига лакше разумела. Наш циљ и приоритет да у сопственом окружењу организујемо “Друштво капитала“ и формирамо мешовито “Деоничарско предузеће“, како би се борили за остваривање овог концепта. Само ако успемо, поново ћу Вас потражити, да вам се похвалимо. У противном нећу се јављати. Хвала вам на стрпљењу и саветима – рећиће аутор. Период, наредне три године, посветили смо проблему реализације замисли. Доживели смо велико разочарење, јер нас многи нису схватили, па ни они који су нам пружали подршку, само док су књигу читали. Реализација замисли, у мојој средини, наилази на отпор и неразумевање. . Људи су неповерљиви, љубоморни и неодлучни. У реализацији замисли, па нисмо ни нашли подршку, ни код својих познаника у окружењу, а ни код представника власти. Схватили смо ту неодлучност. Они, са којима смо разговарали, била су лица која су одавно престала да се баве сопственим идејама, а поготово неће туђим. Плашили су се ризика, јер су у блиској прошлости и сами доживљавају разочарење. Изгубили су, добрим делом, оно што су раније стекли. Плаше се сада, да не изгубе оно што им је остало. То сиромаштво, које доживљавају, као зрели људи, сада један део друштва, који није ни учествовао у стварању тог капитала, крчми и отима, само зато што се нашао у тој позицији. Млади су се нашли на раскршћу; многи остадоше без посла, па се брину, како отхранити породицу и како преживети. Ту дилему решавају, али ће им ова књига помоћи да то реше лакше. .Да би били независни од осталог света: Морамо се ослободити увоза стручњака, ако их имамо, увоза сировина за наше фабрике, ако то имамо у земљи. Докле год имамо по селима, на сеоским таванима вуну, треба забранити увоз вуне нашим фабрикама текстила. Докле год можемо обезбедити довољно коже за израду одеће и обуће, треба спречити увоз вештачких тканина. Докле год имамо обућу на лагеру па је немамо коме продати, треба спречити увоз и шверц разних врста обуће, која није ни за једну сезону. Да ли је некоме пало напамет да погледа у оне пакете, које су нам слали ‘’пријатељи“, док су заводили санкције и бомбардовали земљу. У њима се налазило све оно што смо ми имали у нашим продавницама, а није ни било скупо. Тиме су допинговали нашу производњу и трговину, да што пре пропаднемо. То није била ‘’хуманитарна’’ помоћ, већ је то био део опште агресије на нашу земљу. Уништили смо занатске радње по нашим селима. Прерано смо потпуно уништили многе погоне мале привреде на селу, остали без мајстора па нема ко да поправи пољопривредне машине, да поправи или направи дрвену кацу или буре. Више по нашим селима нема мајстора, који су раније обилазили села два пута годишње. Први пут да би се припремио одговарајући материјал да се суши, а други пут да направи бурад и друге посуде од дрвета. Тако је осиромашено село, јер нема занатлија који су му потребни, све је разорено, а тешко се сада обнавља. Тако су нестали многи, преко потребни занати са задњим мајсторима. Село се у развоју врати педесет година назад, али није у стању да врати онај сјај и оне услуге из тог времена. Сада би многа домаћинства прешла на сточну запрегу, али такву запрегу треба однеговати. Док не схватимо, да нам је веома важно село, које ће производити јевтину здраву храну за себе и тржиште и бити озбиљан конкурент већим газдинствима и погонима на тржишту, нема напретка. Велики произвођачи хране морају имати конкурента у нашим малим газдинствима, па сами да буду присиљени да траже тржишта ван наших граница. Мали произвођачи морају бити добро заштићени од великих произвођача, јер су увек лак плен већег капитала. Ту улогу треба да одигра држава. Ако ту промаши имаћемо сви озбиљне негативне последице у будућности. Један сељак из Ваљевске Каменице овако се изрази: – Нама држава треба да помогне око изградње путне мреже у самом селу. Поправи путеве до села. Сада се у селу не користе ти путеви за сточну запрегу, већ за пролаз механизације. То треба да су макадамски путеви, да би се лакше са агрегатима могло доћи до поседа. Ја редовно, својим аутом, од Ваљевске Каменице до Београда превозим своје производе на пијац. Путеви су нам очајни. Могао бих купити и боља кола, али возити их тим лошим путевима, брзо бих остао без њих. Држава то може организовати. То се питање често покретало, али узалуд. Када би се нормално могла транспортовати, у свако време, роба коју произведемо, без великих губитака, свако би се залагао да више произведе и изнесе на тржиште. Још оно није довољно снабдевено. Ми би имали и бољу мотивацију и већи приход, када би нам се само путеви изградили – заврши млађи пољопривредник своју причу, који два дана у седмици, са својом супругом Весном, симпатичном продавачицом, продаје на пијаци у насељу “Браћа Јерковић“. Нужне су ове промене и њих треба што пре обезбедити. Без ових промена, свака прича о реформи, остаје само прича, и не даје резултате. Када се буду и на време обезбедили, напред наведени услови, лакше ће се извршити и други задаци у организационој структури, која треба да се одвија без утицаја државне регулативе. Уколико би се држава у све мешала, од тога неће бити велике користи. Приватно власништво никако не трпи тутора изнад себе, а поготово не евентуално мафијашко уплитање и рекетирање. Ако се то не схвати, остаће нам село неразвијено, радна снага са села вршиће снажан притисак на запошљавање у градовима. Ова грана привреде неће одиграти своју улогу, која јој је намењена. На сеоским подручјима треба изградити: хладњаче и магацине за лагеровање производа и чување до изношења на тржише. Дотурање производа у градове вршити из ових магацина. По могућности отварати ланац трговинских радњи, где би се продавали сопствени производи и тако увећавао профит. Да би обезбедили брз и квалитетан развој пољопривреде и сточарства, потребно је мотивисати стручњаке, из ових области производње и прераде, да им је будућност у запошљавању на овим подручјима. Тиме ћемо створити окружење, да нам стручњаци не траже запослење ван своје струке за коју су се школовали, а и да се избегне одлив мозгова ван земље. Па нам они, који земљу напустише постадоше главни конкуренти у производњи. Своју памет ставише у службу оних који ништа нису допринели њиховом стручном усавршавању. Тако они сада наносе штету својој националној привреди,и без гриже савести, руше сопствену државу. Најчешће се правдају како их у овој земљи нису у стању да плате њихово знање, а не питају се шта су они, као стручњаци допринели да се и код нас ово преокрене на боље. Били смо познати у Европи, и шире, као произвођачи веома квалитетних производа. Сада губимо тај примат. И други су допринели да нам се то догађа, али смо ми прави кривци. Створили смо многе институције у овој грани привреде, али су се баш оне претвориле у наше велико зло. Не дају оно што се од њих очекује. Њима руководе личности, којима је “политика“ постала преокупација, а мање струка. Борба за фотеље важнија је од струке. Имамо поштених и преданих стручњака, којима је струка, за коју су се определили, изнад политике, али их гуше и потискују “фотељаши“ полустручњаци и искварени као људи. Ако се то не преокрене у корист струке и науке, дуго ћемо каскати за светом у овој грани производње и прераде. Неко може рећи, да је најлакше критиковати другога. То је тачно. Онај коме је тешко да прихвати оно што нам се као народу догађа, а није школован за ту струку и он има право да каже своје мишљење о том проблему. Стручњак, коме се повери институција или задатак у њој, он је тај, који планира и реализује планирано, за то је плаћен, колико је плаћен, али је он и најодговорнији за оно што ради, или не ради. Кривац не може бити сељак, за хаос у аграру, већ је стручњак. Не треба га слушати шта говори, већ будно пратити шта он ради. Ако своје знање, или незнање, погрешно примени, сви ћемо имати штете. На крају и сваки стручњак не мора бити крив за све. Он такође има надређеног који му поставља задатке и треба да га контролише У том случају надређени, а још ако је полуписмен, главни је кривац. Поред школовања стручњака, и њихово стручно и научно усавршавање, које треба смишљено планирати и организовати, треба се посветити и онима који те планове реализују. Одавно су заборављени. Њима се, дуги низ година, а и сада, не посвећује дужна пажња. Курсеви и други вид оспособљавања младих са села, за креативан рад на реализацији будућих замисли и програма . Ако је млад човек, пре него што је постао произвођач, стекао нека, макар и мала знања, спреман је да се задржи у селу и бави овом производњом. Основно школовање и образовање младих са села и младих у градовима треба да се разликује у оном делу, где се млади припремају за живот у свом окружењу. То је још један задатак државе и њених институција. Полазећи од потреба ове гране и њених организација, свих структура и правних форми организовања, потребно је мудро прићи обликовању такве банке. Оспособити је организациски, стручно, технички и финансијски, да своју улогу може извршити, и на коју се са поверењем, привредни субјекти могу, и хоће, ослањати у процесу развоја и производње. Од банке се очекује да: – постане значајан сервис у прикупљању, чувању и пласирању капитала пољопривреде; – стручно и кадровски се оспособи за вођење укупног пословања организација, њиховог платног промета и других финансијских трансакција; – отвара текуће рачуне организација и текуће рачуне коопераната, запослених и осталих газдинстава у кооперацији, ради лакшег међусобног пословања, а која покажу интересовање; – краткорочно и дугорочно кредитира организације и кооперанте; – чува значајне податке у банци података за сваку организацију; – обезбеђује значајне податке за планирање, праћење и реализацију планова свих субјеката у производњи, чувању, преради и промету производа; – прати тржиште и обезбеђује значајне податке за планирање производње, прераде и промета; – обезбеђује комитентима пословање у земљи и на светском тржишту без других посредника; – води и друге послове, који се утврђују законима и прописима; – помаже организацијама да своје пословање заснивају на законима земље и на време спречи, евентуално, његово кршење; – стручњаци пословне банке, уз помоћ стручњака институција и државних органа, треба да осмисле, организују и реализују банкарски систем, какав захтева ова грана привреде, она треба да стимулише развој, а не да је сељак гура – обезбеђује промет капитала на берзама; – сви ови послови утврђују се уговором, између банке и коминтента. Могуће да овакво организовање наменске пословне банке буде дуго опструирано од оних структура и појединаца, који подржавају друге банке, а за то имају и сами интереса или су за то награђени. Треба имати у виду да се аграр, као посебна привредна грана треба определити за једну, своју банку, оспособљену за сервисирање свих субјеката ове гране привреде, без обзира на власничку структуру. Таква банка, у којој би се сконцетрисао аграни капитал, могла би обезбедити средства за улагање и кредитирање ове гране привреде. Да би обезбедила функционисање мора имати своје филијале, на целој територији државе. (Тренутно их има). Док је предње писано било је једно стање, а само годину дана касније имамо сасвим друго стање, где је дошло до продора страног капитала али лихварског од кога је веома тешко да се може заштитити. До стварања здравог капитала а за потребе једне здраве и независне привреде Србија ће морати још причекати. УЛОГА СТРУЧНИХ И НАУЧНИХ ИНСТИТУЦИЈА Ове институције могу бити, али понекада и нису, велики ослонац аграрној привреди. Тај проблем морају да разреше саме институције и то што пре. Уколико се са овим буде одгађало, трпе сви, а највише институције. Како то да одједном, многе изгубе свој примат, у процесу развоја и производње. Коме то паде напамет, и зашто то раде. Нове правне форме организовања предузећа и Друштава у аграру намећу другачији прилаз научних и стручних институција у овој привредној грани. Како ће се организацијски и структурно организовати стручне и научне институције опредељује се и место пољопривреде, као привредне гране, у привреди државе. Ако се само декларативно изјашњавамо, да нам је пољопривреда национални интерес, а у пракси га недовољно подржавамо, нико од тога неће имати користи и дуго ћемо одгађати решење и право тржишно пословање, као крајњи циљ. Можда би пољопривреда могао и без институција. Али каква корист од тога. Савремено пословање се не може ни замислити без снажног утицаја стручних и научних институција и кадрова. Оне нам обезбеђују кадар, који је једини способан, да нас повуче напред у развоју. Они нам могу обезбедити рационално пословање и унапредити технологију производње. Што се брже схвате ове чињенице имаћемо здраву тржишну производњу у овој грани привреде. На овим установама је да се докажу у пракси. Није довољно говорити о пољопривреди, ако иза тих речи нема акције у пракси. Те акције су потребне због будућности оних који долазе. Сељак каже да деда сади орах због унука, а не због себе, а то се може применити и на развој пољопривреде. Држава, која не посвети довољно стручном и научном развоју пољопривреде, на крају ће највише изгубити и постаће зависна. У неком претходном периоду на северу државе била је развијена производња хмеља за нашу прераду, а извоз је, претежно у Француску, био развијен. Данас се код нас не производи довољно хмеља за нашу прераду, па се увози из Француске. Поред хмеља, има много других производа који су доживели судбину хмеља. Могло би се и више говорити о овом проблему, али оставимо институцијама да саме оне о себи говоре и да се потврђују. Само тако се могу изградити здрави односи у овој грани привреде. Интересантно је напоменути и појаве које се дешавају на светском тржишту. После периода “културне револуције“ у Кини долази до неких појава, које су занимљиве за земље у развоју. Кина је покренула процес, да се на подручјима богатим гвозденом рудом, покрене одбачена технологија топљења гвоздене руде (како се то раније радило). Становници тих крајева прихватили су позив и на “примитиван“ начин у селима топљена је руда. Произведен је гвожђе, усавршавана технологија у производњи челика високог квалитета. Подмиривано је домаће тржиште. Велике ливнице су биле приморане да и саме уносе новине у производњи челика, али су производили и велике залихе. Пре неколико година, када Кина није била учлањена у Светску трговинску организацију, Америка тражи од Кине да уведе више извозне царине за свој челик, јер на светском тржишту не могу свој продавати. Убрзо је Кина примљена у СТО, да би се Америка домогла њеног великог тржишта, а и да би утицала на кретање промета главних производа у свету. Крајем 2002. године америчка средства информисања објављују појаву на америчком тржишту. Кина је понудила богату колекцију разне робе, кинеског порекла. Роба је по квалитету била изнад стандарда (висок квалитет), али је била знатно јефтинија од домаће. Амерички потрошачи су кренули у набавку кинеске робе. Тако је Америка на свој простор довела веома конкурентног произвођача. Зашто се и ми не окренемо таквим правцима производње у пољопривредној грани, присиљавајући велике компаније да спас траже у извозу, а то нам је и циљ. Крајем 2002. године, дошло је до великих својинских промена, стварањем нових фирми у приватној својини, на место досадашњих друштвених фирми. Од наредне године платни промет прелази у банке, што такође преставља велику промену. У дневној штампи објављују се разни огласи, траже се комитенти. Један оглас, америчке фирме која нуди посао девојкама старости 18 – 30 година, са понуђеном платом од 40.000 динара. Њих ће ова фирма школовати и богато платити да би јој проналазили клијенте за свој капитал. Ово смо навели да би илустровали, да менанџмент трговине мора се добро платити, како би обезбедио висок допринос и профит предузећу. “ УМ ЦАРУЈЕ СНАГА КЛАДЕ ВАЉА“ ( ПОЗНАТА НАРОДНА ИЗРЕКА) Зашто нас једном не научи ова народна изрека? Ми све радимо на снагу. Правимо кобне грешке и тапкамо у месту. Сујетни смо, пуни себе и када нисмо у праву. Другоме не признајемо да је паметнији од нас. Напред је изречена мисао, која говори о руководиоцу, па каже: “Не слушај га шта говори, већ будно прати шта он ради и какви су му резултати“. Добра је само она идеја, која се доказује у пракси. Најбрже се доказују идеје створене у средини, добро оријентисаних и добронамерних људи. Сам човек може бити паметан, али су паметнији скупови паметних људи. У пракси имамо људске заједнице, које су од других брже напредовале само зато што су удруживали памет и уложили га у паметне ствари. Без ових начелних поука ни пољопривреда не могу напред. Други су нас претицали у развоју. Ако је тако, ми не смемо ићи њиховим стазама да би их стигли. Морамо изналазити преке путеве, да се нађемо барабар са њима, како би наставили трку и спречили заостајање. СОЦИЈАЛНА ПОЛИТИКА НА СЕЛУ Озбиљно питање за даљи развој аграрног подручја, а посебно села, био би прилаз социјалној политици. Не може се ово питање решавати као што се решава социјално питање становништва градова. Прилаз мора бити другачији и све обухватнији Од његовог решавања зависи ће и озбиљно смањење разлика између стандарда и услова живота становника на селу и становника у градовима. У задње време пратимо политику развоја Кине. Добија се утисак да су Кинези заузели став да своју транзицију отпочну од села. Да створе што мањи јаз између стандарда грађана, који живе на селу, и стандарда градског становништва. На једној пијаци жена са села, средњих година, скоро вапијући изјављује: “Нећу дозволити, никако, да моја деца остану да раде у селу, као што сам ја и мој муж остали, па се вечито мучимо, а изложени смо бесомучној експлоатацији, коју над нама врши држава и други. Хоће да нам кожу скину. Шта ја имам од онога што сам запослена, од раног јутра до поноћи, када ми и оно мало што зарадим други узме. Е, па нећу дозволити да се и моја деца тако муче. Док други уживају у комфору и луксузу, мени то није омогућено. Не видим, да ће то питање, за моју децу бити решено. Не смем чекати да им други кроји будућност. Морам дати све од себе, да она не остану тамо где сам ја остала“. Тако говори огорчена жена са села. Зашто је то тако? Треба сви да се запитамо. Где је излаз из овога? Излаз постоји, али су дуги и трновити путеви, да се из овог пакла изађе. Држава мора имати слуха, за све оно што се на овим подручјима догађа, и да подржи позитивне иницијативе у развоју села, а посебно у решавању проблема који се намећу. У целом тексту, напред, није било ни речи о овом проблему, па се посебно сада осврћемо на њега Озбиљан проблем је збрињавање старих на овим подручјима. Ако су деца отишла у град, а на селу остали стари родитељи да сачувају дедовину, док им се њихова деца налазе у градовима и тамо запослена, до њиховог одласка у пензију и поновни повратак на село. Ако се једно, од тих старијих разболи или остари да сам себи не може помоћи, онда се неко из града мора вратити, и без његове воље, да чува остарелог члана породице, или да плати особи која ће им пружити одговарајућу негу. Многи су се нашли у таквим ситуацијама. Најгоре је што ће и они, кроз десетак година, бити социјални случајеви, па ће и они стварати озбиљан проблем својој деци. Тако у недоглед. Наше је мишљење да ревитализациа села треба да се разреши , заједно са институцијама државе као важан проблем. РЕАЛИЗАЦИЈА ПРОГРАМА Све напред изнето преставља замисао базирану на подацима прикупљеним из литературе, а и сопственим искуством, стеченим дужи низ година, како се овим проблемом бавимо. Страна искуства нису нам била увек присутна на време, тако да смо доста лутали да бих дошли до властитог закључка. Један пољопривредни стручњак, на доста високом положају у структурама научног изучавања о пољопривреди и селу, када смо се обратили њему, први пут, био је заинтересован за ову идеју, а када смо регистривали друштво, засновано на принципима објашњеним у претходном делу књиге, рекао нам је следеће: “Замисао заслужује пажњу и у складу је са савременим кретањем у нашој пољоприврди, али ће те ви ово тешко остварити“, нашто смо му одговорили: “Ми ћемо покушати, па ако успемо доћићемо код вас да вам се похвалимо. Ако не успемо, више се никада нећемо видети“. Други случај је сусрет са стручњаком који се бави организацијом и развојем пољопривреде на једном повећем подручју, који нам је код задњег сусрета, и сам доста разочаран, рекао следеће: “Ја бих вама саветовао, да са овим престанете да се бавите. Вама млађи неће признати ваше напоре, а неће их ни прихватити, јер не настоје да вас разумеју, остаћете усамљени и разочарани. Зашто би се ви за другог борили ако они то не прихватају. Пустите их нека се сами заглибе до гуше (па додаде још једну реч коју изостављам), па када схвате да немају куд, сами ће морати да траже пут и начин да превазиђу тешкоће, а ваша књига ће им тада добро доћи да тај пут пронађу, када вас, могуће, не буде било“. Опраштајући се од њега рекли смо му: “Можда сте ви у праву, али ми не желимо да застајемо на самом почетку, и нећемо вас послушати, без обзира на све препреке и тешкоће, написаћемо шта сте нам рекли, али, нећемо помињати вас и фирму коју престављате“ – ту смо се растали, да се више никада нећемо срести. Наша жеља за успехом, али не због нас самих, је јача и не даје нам да се на овом зауставимо. Дуготрајно се бавимо овим проблемом па је наша амбиција продрла дубоко у нашу свест. Пратимо шта се догађа у свету и како други напредују на свим пољима, а ми смо у великом заостатку, па сматрамо да се треба држати онога, да је данас боље него јуче; сутра боље него данас, а у нама се развија индивидуална креативност и жеља да покренемо и друге, како би постигли континуиран напредак, а управо је то садашње време. Наш оптимизам, који желимо да пренесемо и на будуће сараднике, испуњен је надом и сновима, да ће нас многи следити ка коначном циљу, а то је развијено удружење, које повезује мала и средња газдинства у кооперативни однос, као што то и други раде. Тако у једном свом казивању Рејмон Гевелу, експерт француске фирме “Виталик“ из Бретање, саветује српске одгајиваче свиња (може се пренети на било које одгајиваче), он износи свој став: “Француска пољопривреда је најбоља у Европи, али њена снага почива на високој удружености фармера, доброј организованости и потпуној окренутости захтевима тржишта,. Одгајивачи свиња, на пример, производе за унапред познатог купца с којим имају склопљене уговоре и знају да ће им за робу бити плаћено већ другог дана након испоруке. То је пракса коју треба следити јер даје изврсне резултате. Фирма је у Француској позната по иновативним решењима у одгоју стоке, посебно свиња и живине. “Виталак“ нуди сточну храну фармерима или примесе и адитиве за индустрију сточне хране. Најбољи пример је удружење Kooperl iz Lambalea, оно има 2.300 чланова од којих 1.206 одгајивача свиња. Производи више од три милијона свиња годишње. Бретања из које потиче Виталак је, иначе, је најразвијенији пољопривредни регион Француске. У њој се узгоји 66% целокупног одгоја свиња у Француској. Чек је 97% узгајивача удружено, односно само 3% узгајивача је ван регионалног удружења. што објашњава високу успешност у производњи. Проблеми са којима се срећу фармери у Србији не разликују се много од оних с којима се сусрећу, или су се сусретали други у вашем региону. И Потугал и Шпанија су прошли сличан пут. Моје искуство из протеклих година је да се фармерство у Србији развија, али да највише овдашњих проблема настаје у области финансирања,. На пример, већина фарми код вас је у оронулом стању. Потребна је реконструкција, при чему се морају поштовати стандарди у погледу начина градње, екологије и другог. Генетски састав је углавном добар, али шта вреди када је у лошим условима. Зато треба обновити фарме, потом унапредити генетски састав и променити начин исхране“ На питање новинара:: да су наши одгајивачи под притиском тржишних неизвесности, посебно несигуности цена. Како превазићи последице цикличког удара?. “Имали смо и ми у Француској до пре 10 – 15 година, сада их више немамо, јер је производња под уговорима и тржишни вишкови су сведени негде на 5% националне потрошње. Додуше нису све земље у ЕУ у истој ситуацији. Европа још увек има велике вишкове свињског меса…“ Како изнутра изгледа једно удружење одгајивача свиња, попут већ поменутог: “Нису сва удружења исте величине: Kooperl има 2.300 чланова, али постоје и мања од свега 300 чланова. Битно је да удружење има свој стручни савет, председника и директора са пратећом стручном службом који обаве највећи део послова за чланство. Већа удружења имају своје кланице, неке имају фабрике сточне хране, погоне за прераду меса и производњу прерађевина….“ Каква је улога државе у свему томе? – Никаква. Пре само деценију и по могло се рећи да је она имала значајну улогу у подстицању удруживања у пољопривреди. Данас то више није случај. Све је препуштено на удруживање узгајивача, који се организују по регионима. Убеђен сам да искуства француски одгајивача свиња могу да користе фармерима у Србији и лично сам оптимиста што се тиче промена у том погледу – завршио је своје излагање Рејмон Гевелу. Анализирајући предње излагање, повезано и са другим искуствима долазимо до закључка: Да особа, која може да руководи великим пословима, јесте особа која ће донети профит купцу. Отуда се треба држати испробаних и проверених поука као што је: “Повећање прихода смањењем трошкова“ као основни концепт сваког успешног посла. Профит се не јури. Стално и перманентно повећавање прихода, а смањење расхода, до зараде се стиже природно следећи своје напоре. Другим речима, профит је резултат сопственог непрекидног залагања. Предњи савет може звучати једноставно, али, он никако није једноставан Бизнис преставља особу која је води. Посао се развија онако како руководилац то намеће и жели. Радници на њиви нису криви што имају мали учинак у току дана, већ онај ко са њима руководи и контролише. Да би се приходи повећали, а расходи смањили, потребна је огромна снага и воља и изузетна креативност. То се не односи само на онога ко руководи већ на цео тим у процесу рада, па због тога је потребна и мања контрола у току рада, ако свако има тај циљ и јака, чиста тежња за тим. У процесу удруживања и пословања важан елеменат преставља ИСКРЕНОСТ. Морају постојати бар две стране да се обави пословна трансакција: купац – продавац. Успешан је посао онај у којој су обе стране задовољне. Треба учинити свог партнера задовољним, јер не постоји дугорочан пословни успех где једна страна добија, а друга губи. Успешан је само онај ко савлада сопствену себичност и развија искреност с дубоким осећањем правичности. У сваком послу, као и у спорту mора се развијати такмичарски дух и умеће.развијати код себе љубазност, саосећање и
  2. INICIJATIVA EKO SELA SRBIJE
    IZGRADNJA EKO SELA I REVITALIZACIJA SELA SRBIJE
    (Idejni projekat)

    Sadržaj:

    1. Ciljevi

    2. Ciljne grupe

    3. Krajnji korisnici

    4. Projektni zadatak

    5. Metod (koraci)

    6. Aktivnosti (timeline) za

    pojedinačno eko selo

    7. Očekivani rezultati

    8. Budžet (kako ovo izvesti?)

    1.Ciljevi

    -Preporod i revitalizacija ruralnih sredina Srbije kroz izgradnju, sanaciju ili rekonstrukciju sela u maksimalno samoodržive ekološke celine-jedinice.

    Samoodržive (samodovoljne) ekološke ruralne jedinice su celine koje podrazumevaju:

    1. energetsku nezavisnost (iz ekoloških i obnovljivih izvora energije)

    2. potpuno obezbeđenje vode

    3. ekološku proizvodnju (što potpunijeg obima raznovrsnosti) sopstvene hrane

    4. ekološku gradnju

    5. racionalnu proizvodnju (određenih) proizvoda i usluga za sopstvene potrebe

    6.potpunu reciklažu otpada

    7. proizvodnju proizvoda ili usluga za tržište

    kroz nastanak i delanje sela, te time predstavljaju i mogućnost (su)života njegovih stanovnika u obilju i skladu sa sadašnjicom i prirodom u kojoj postoje.

    -Obrazovanje u oblastima:

    1. samoodrživa, ekološka gradnja,

    2. ekološka poljoprivreda,

    3. obnovljivi izvori energije,

    4. racionalno upravljanje prirodnim resursima i otpadom,

    5. očuvanje životne sredine,

    6. mogućnosti za život u skladu sa prirodom,

    7. život u eko zajednicama – selima

    8. život kroz metode samoodrživosti

    9. ekološki transport

    10. održiva ekonomija

    11. održiv razvoj

    Metode obrazovanja:

    1. informisanje

    2. praksa

    3. obuka

    4. saradnja

    5. opšte podizanje javne svesti i znanja

    2. Ciljne grupe (tj. koga bi ovo trebalo da zanima, definicija problema):

    • pojedinci i porodice koji bi da se vrate na selo (tj. oni koji bi da žive u skladu sa prirodom)

    • pojedinci i porodice koji bi da obnove svoja napuštena ognjišta i zemlju

    • pojedinci i porodice koji bi da izgrade (revitalizuju) svoje kuće u samoodrživa domaćinstva

    • pojedinci i porodice postojećih eko naselja i eko sela, koji bi da dalje izgrađuju, proširuju i razvijaju svoje eko naselje ili eko selo

    • pojedinac, porodica ili grupa postojećeg samostalnog eko domaćinstva (jedno domaćinstvo), koji bi da se udruže tj. prošire ili dograde zajednicu u eko naselje ili eko selo

    • pojedinci i porodice koji bi samo da prošire ili dorade svoje (jedno) eko domaćinstvo bez da prave naselje

    • nezaposleni

    • samci

    • stručna lica (arhitekte, urbanisti, gradjevinci, ekolozi, dizajneri permakulture, agronomi, inženjeri šumarstva, preduzetnici, investitori, menadžeri, ekonomisti, pravnici, medicinsko osoblje, vojno-bezbednosni eksperti, informatičari, i dr.)

    • državni i javni organi

    • inicijative, udruženja, zadruge, firme, partije i sl.

    • neimari

    • studenti

    • domaće i medjunarodne ekološke NVO

    • mediji

    • svi ostali.

    3. Krajnji korisnici

    • stanovnici (eko)sela

    • stanovnici gradova (kroz korišćenje organskih proizvoda i mogućnosti seoskog turizma)

    • zajednica lokalnog područja

    • buduće generacije

    4. Projektni zadatak

    Prvi zadatak:

    – razvijanje i razrada projekta od strane stručnjaka za pojedine oblasti i

    – rad na obrazovanju ciljnih grupa u relevantnim oblastima.

    Drugi zadatak:

    – organizacija i udruženje ciljnih grupa zarad ostvarenja za pojedinačna eko sela.

    Treći zadatak:

    – spoznajni i praktični metod života i postojanja (funkcionisanja) EKO SELA sazdanog od tri ili više jedinica SAMOODRŽAVAJUĆIH DOMAĆINSTAVA – PROSTORA U KOME PORODICA, KAO OSOVNA DRUŠTVENA JEDINICA I STVARAOC DRUŠTVA, ŽIVI, RADI, UČI, KREIRA I RAZVIJA SE.

    Ovakve celine nastajale bi zajedničkom jedinicom za okupljanja, koja bi omogućila IZGRADNJU SELA (a kasnije istraživanje, seminare, predavanja, radionice, sportska, kulturna, zdravstvena okupljanja i manifestacije i sl.- npr. CENTAR za zdravstvo, graditeljstvo, permakulturu, nove tehnologije, mehanizaciju i dr.)

    Postojanje EKO SELA pružilo bi nam praktična znanja o mogućim rešenjima obnove ruralnih sredina, ali pre svega moguće načine da kao aktivni učesnici razvijemo postojeće metode življenja i njima umanjimo ili potpuno zaustavimo negativne efekte ljudskog razvoja na Zemljinu mogućnost održavanja života i stvorimo mogućnost zdravog života svih delova društva i njegovog delovanja.

    Samom izgradnjom ovakvih kompleksa omogućili bi znanja koja su potrebna da bi se učinili pozitivni pomaci ka usporenju globalne depopulacije sela i direktno znanje o načinu KAKO ga PREVAZIĆI. Nakon razvoja eko jedinica u sela, udruzivanjem sela – dobijamo ekološke celine koje udruživanjem postaju globalno eko selo. Jačanjem i obogaćivanjem sela možemo revitalizovati i restruktuirati gradove i čitave države.

    Proces stvaranja i postojanja ovakvih celina ponudio bi spektar rešenja mnogih društvenih pitanja-nezaposlenost, stambeno pitanje mladih parova i porodica, otudjenost, nemogućnost upoznavanja i dr. Ovaj društveni aspekat treba biti predmet daljih proučavanja, jer ta karika jeste najslabiji faktor. Dogovor kuću gradi.

    5. Metod (koraci):

    1. Prezentacija projekta javnosti i medijima, kroz direktne kontakte i formiranjem internet prezentacije.

    2. Sakupljanje i formiranje validnih podataka za stručni kadar, projekte razrade, projekte gradnje i sadnje.

    3. Ostvarivanje kontakata medju zainteresovanim stranama – formiranjem baze podataka na mreži onih koji bi da budu deo:

    – radnih brigada za izgradnju,

    – onih koji bi živeli i radili u eko zajednicama,

    – onih koji bi da ožive napuštenu zemlju i ognjišta (kroz ugovore o korišćenju, iznajmljivanju, prodaji ili medjusobnoj saradnji) i onih koji bi imali prirodno uzgajanu (organsku) hranu i proizvode sa sela, kao i mogucnost seoskog turizma (medicinski, sportski, vikend i sl.)

    6. Aktivnosti (timeline) za

    pojedinačno eko selo

    I Faza

    1. Odabir konačnog broja učesnika u projektu, zainteresovanog stručnog kadra i partnera projekta.

    2. Sistematizacija podataka.

    3. Snimanje zainteresovanih mesnih zajednica.

    4. Odabir radnih brigada (10 žena + 10 muškaraca).

    5. Razrada projekata situacije.

    6. Izgradnja multifunkcionalnih centara (prostora) po projektima gradnje, revitalizacije ili rekonstrukcije.

    7. Sadnja potrebnih kultura za ishranu i proizvodnju.

    8. Uspostavljanje permakulture.

    II Faza

    1. Gradjenje individualnih porodičnih samoodrživih domova koje će obuhvatati i

    2. edukativne aktivnosti kroz predavanja i praktično učestvovanje.

    3. Sadjenje potrebnih kultura.

    Ovaj deo aktivnosti može biti interaktivan i otvoren radi razmene znanja i iskustva na individualnom i internacionalnom nivou. Po završetku ovih aktivnosti se sistematizuju podaci, te štampa i distribuira literatura (brošure i priručnici), kao i prezentacija projekta javnosti u različitim medijima.

    III Faza

    1. Aktivnosti trajnog edukativnog i spoznajnog karaktera koji će se ostvarivati kroz život i aktivnosti EKO SELA, interakcije njegovih žitelja, posetioca i prirode.

    2. Sadnja i proizvodnja.

    3. Uspostavljena permakultura.

    4. Turizam.

    5. Razmena.

    7. Očekivani rezultati

    • mogući preporod i revitalizacija jedinice porodice, doma, sela, gradova i čitave zajednice koju zovemo država.

    • obezbedjivanje zdravih (prirodnih, organskih) i povoljnih (low cost) proizvoda.

    • opšte dizanje svesti i sigurno obrazovanje o ekološkoj kulturi življenja kroz principe samoodržive gradnje, energetske sigurnosti i upravljanja prirodnim resursima i otpadom.

    • opšte dizanje svesti i sigurno obrazovanje o mogućnosti revitalizacije ruralnih sredina Srbije.

    • dobijanje znanja kroz praktične metode ekološki čiste zajednice.

    8. Budžet (kako ovo izvesti?)

    Postoje dva načina kako ovo izvesti – na makro i na mikro nivou.

    Pre analize ovoga treba naglasiti da koncept samooživosti podrazumeva da se ovaj projekat ostvari iznutra, a ne investicijama od spolja.

    Makro nivo

    Postoje 25 administrativnih regiona u Srbiji. Ukoliko imamo po jednu eko jedinicu (selo) u svakom regionu i po deset porodica u njoj (ukupno 250 porodica), od kojih jedna može da se stara o 3Ha zemlje i proizvodi organsku hranu, onda imamo 30Ha zemlje koja se obradjuje po selu, te za 25 regiona imamo 750Ha obradivih površina. U medijima se mogao naći podatak da 6Ha može da ishrani 300 porodica, ali ćemo računati deseti deo od toga, te možemo izračunati da 750Ha zemlje može ishraniti organskom hranom 3750 porodica (750/6*30). Ukoliko tih 3750 porodica uloži po 5000din mesečno u svoju zdravu ishranu, dobijamo fond od 18 750 000 za sve regione, te po regionu 750 000 dinara mesečno. Ova suma bi bila dovoljna za finansiranje porodica sela i razvoj projekta.

    Takođe videti dokument: PITANJA I ODGOVORI (Pitanja br. 9,10,11,12)

    https://www.facebook.com/notes/inicijativa-eko-sela-srbije/pitanja-i-odgovori/432494596880418

    Mikro nivo

    15 porodica se može dogovoriti da finansiraju zajednčki jednu porodicu koja bi im proizvodila zdravu hranu.

    Napomene:

    Ovaj segment bi trebalo razraditi od strane stručnjaka relevantnog za ovu oblast. To isto važi i za ostale delove projekta. Svako je prozvan da svojim znanjem i veštinama dalje razradjuje projekat i živi u njemu.

    Svako dobro!

    d.i.a. Kristina Inaurum Kljajć

    Korekcija Vladimir Simunic

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: