ЕКСКЛУЗИВНО!
ИНТЕРВЈУ ДРАГАН ЈОВАНОВИЋ – ДАНИЛОВ КЊИЖЕВНИК
ДОБИТНИК „ВИТАЛОВЕ“ И „ЗМАЈЕВЕ“ НАГРАДЕ “ СТИХОВИ КАО ИКОНОСТАС“
Разговарала. СЛАВИЦА ЈОВАНОВИЋ
Песник Драган Јовановић Данилов , рођен је 7.11.1960. године у
Пожеги. Студирао историју уметности, на Филозовском Факултету у
Београду.Песме објављивао по часописима, антологијама, зборницима.
Превођен на француски, енглески,немачки, чешки, шведски , холандски,
мађарски, украјински, словачки, бугарски, словеначки, македонски,
руски итд…. Добитник је више угледних књижевних награда: “
Просветине “ , „Бранкове“ , “ Бранко Миљковић“ , “ Виталове“ ,“
Златни сунцокрет“, “ Меша Селимовић“, “ Змајеве награде“ и многих
других . Објавио књиге. Еухаристија, Енигме ноћи, Пентаграм срца, Кућа
Бахове музике, Живи пергамент, Европа под снегом, Пантокреатор , Глава
харфе, Дубока тишина, Концерт за никог, Хомер предграђе, Алкохол ноћи,
Гнездо над понором , као и романе Алманах, Пешчаник дина, Иконостас на
крају света. Есејистику. Срце океана, Метафизика цртежа….. Ожењен и
отец две девојчице ….. Случајни сусрет на улици и препорука
књижевног критичара Милете Аћимовића Ивкова , иначе уредника „Народне
књиге“ за коју је Данилов објавио легендарну књигу “ Гнездо над
понором“ и окитио се критикама и критике и читалачке публике завршен
је речима – обавезно рајговарајте у четири ока или како хоћете , уз
опаску потписници ових редова да му писце не исцрпљује пре књижевних
вечери, кад може и после ….. Данилов, иначе изузетно скроман човек,
од срца се насмејао , прихватајући разговор, прихватајући шалу, јер
је у питању“ другарица из клана“ како рече Ивков. А поглед Данилова
као светионик на пустом острву , препун љубави, нежности и огромне
позитивне енергије. Загледан у све што је лепо, у себи негује свој
врт и рестаурира стари иконостас песника….
-Одкуд надимак Данилов? Није ваљда по Његошевом владици Данилу?!
-Мој отац се звао Данило и било је сасвим природно да свом имену додам
тај патроним по свом оцу. Ви знате да је Драган најчешће име, а
Јовановић најчешће презиме , тако да ми је то природно било.
-Књига “ Гнездо над понором“, окитила се са две угледне књижевне
награде “ Виталовом“ и “ Змајевом“, очекивано или неочекивано?!
– Што се тиче те “ Змајеве награде“ , ја сам годинама био у
конкуренцији за ту награду , а што се тиче “ Виталове“, ја нисам
заиста очекивао награду. Не желим да звучим мудријашки , али највећа
награда за мене јесте реакција на књигу читалаца. Озбиљни текстови
који су се појављивали или преводи , то су највеће награде.
-Обично успех прате и осиња легла зависти , да ли је тих уједа и
жалаца било и према Вама?!
– Увек тога има , то ме раније потресало , а сада не, једноставно
настављам да обрађујем свој врт , милим то је једна мудрост
Волтеровска, изгледа врло једноставно, али ако се мало боље размисли ,
сва наша невоља долази, отуд што нисмо спремни да обрађујемо свој врт,
него смо обрађивали неке туђе вртове. Једноставно, ја сам омеђио неки
свој врт и волтеровски га обрађујем.
– Осуђујете ли књижевнике који се баве политиком ?
-Одобравам, али под условом, да не забораве на књижевност , јер врло
често се деси да писци оду у политику и забораве на књижевност. Ја
знам велики број примера људи, који су били изузетно талентовани и
који су ушли у то политичко поље и потпуно се изгубили. Може, свакако,
али да наставе да раде на свом књижевном делу!
-Више није реткост да се пред читаоцима појаве песме, односно књиге из
„робијашнице“ (алузија на књиге Милорада Улемека Легије , “
Легионар“., “ Гвоздени ров“ итд ) , који се продају у високим
тиражима. Имају ли права осуђеници да пишу?
-Свако има права да се изрази у књизи и то је дозвољено . И на крају
крајева , то је свуда у свету, није само код нас . У Француској,
Енглеској, Америци итд….
– Ако је за босу ногу трње обућа, да ли је песнику стих излаз из
беспућа ? Претпостављате да је ово алузија на Вашу поетку “ босе
ноге“….
-На то питање могу да одговорим са- Да . Што се тиче тог термина боса
нога, будући да су мене везивали за барок и за барокни израз на
почетку мог рада и мог песничког бављења, касније је дошло до неког
сажимања и до поетике босе ноге.
-Које су љубави песника најопеваније? О чему се заправо највише пише?
Откријте тајну, које су Ваше песничке музе?
-Моје су песме у последње време мале теме као мој Хомер, а то је назив
моје књиге“ Хомер из предграђа“, он не пише о неким великим темама, о
великим путовањима, он пише на изглед о неким малим афирменим темама,
јесте један поглед обогаћивања и позлаћивања света. Теме моје јесу
голубарници, призори из предграђа , из градова, подрума, нека захуђена
места тамна, јер заиста мали број људи о томе уоп[те и пише и зато
што ме привлачи, то је иначе оличење романтичара, тема рушевине, тема
тих неких наших пећина, спиља итд.
-Ако је душа песника попут неосвојиве планине, да ли песник увек
остаје у подножју или стремећи ка врху, проналази изворе и пећине.
Докле сте стигли у свом трагању?
– Стигао сам дотле да могу да кажем, да уједно не постоји никакав
напредак, да нема успеха, једино има трагања, а што рече један
филозоф, трагање је једино плодотворно, уколико је узалудно.
-Да ли сте се некад нашли на раскршћу , да не знате ни куд ћете, ни где ћете?
-Ја сам сваки дан на таквом раскршћу !
-Не морате да одговорите, да ли сте упознати да постоје поткупљиви
жирији за доделе књижевних награда?
– Немам појма.
– Појединци тврде да књижевна сцена све чешће подсећа на сиротишта,
где тек понеко дело усвоји читалачка публика?
-Не бих рекао, поготово у српској поезији, данас има инзванредних
достигнућа, читава једна млада генерација је донела рецимо
интересанте књиге , по мени су то књиге Војислава Карановића и Саше
Радојчића рецимо.
-Може ли стих да буде исцелитељ и писцу и читаоцу ?
-Стих може да буде исцелитељ само оним љубитељима који могу у поезији
да пронађу неки простор за себе. Значи, оним људима који су осетљиви и
који уместо срца немају кромпире.
-Присуствовала сам сцени када Вам је са сузама у очима пришла
читатељка и донела бележницу у којој је својом руком исписала ,
односно преписала Вашу књигу “ Концерт за никог“, затраживши да се
потпишете на истом . Погледали сте је изненађено, а она је одговорила
да није имала пара да купи Вашу књигу и Ви сте јој поклонили са
посветом своју најновију књигу“ Гнездо над понором’…. Приметила сам
да сте били ганути .
-Сведок сте те сцене, дирнуло ме, показао сам ту бележницу – свеску
Милети Аћимовићу Ивкову, видели сте. А ко не би био ганут?!
-А да се вратимо на почетак, рецимо роман “ Алманах“….
– „Алманах“ је роман прављен као скуп текстова различитих и те
телепатије. Иначе, не може бити уметности без тих телепатија између
писца и његових читалаца. Само харизма и телепатија, може донети нешто
посебно, јер уметност настаје у осами, али опет као по некој магији ,
нема уметности без тајних порука!
-Ваши стихови су као иконостас?!
-У питању је форма иконостаса из неке цркве рецимо, то сам хтео да
кажем у тој поруци.
= Кад пишете о ратовима , логорима, рушевинама, о паклу ратника,
разобличили сте прадавну борбу камилавке и турбана, крста и
полумесеца…
-То су више у питању појединачне приче, једно трагање за оцем , које
се провлачи кроз мене свуда чак и у првом роману. Ја живим у Пожеги,
али живео сам и у Санџаку , описујући завијање вукова Санџака ….
Вечита прича између оца и сина, конкретно интересантна поглавља бачена
неким силама историје, уопште та нека историјска шизофренија.
– Ваша поезија и поезија савременика?!
– Дође време кад је уметност све више материјална и све више хладнија
и када се заборавља да је уметност ипак једна алхемијска вечност, да
је песма један простор бића. Управо једна страна критичарка, која се
бавила мојим радом Валентина Деначи је говорила о значају гнезда у
том простору бића. И на крају крајева ми сви живимо у некаквим
гнездима малим.
– Поезија се данас свугде у свету штампа у малим тиражима ?
– Сматрам да је поезија најбитнија за ствараоце и најзначајнија. И да
се све процене огледају у поезији, а не у прози…..
Разговарала. Славица Јовановић
Фото. Славица Јовановић
Filed under: AKTUELNO, Literatura, POEZIJA LJUBAVI I NADAHNUĆA, Srpske Novine, Srpstvo, Vesti | Leave a comment »
