НАТО у проблему: Повлачење из Авганистана мора преко Русије

Објављено: 3. мај 2014. 

НАТО у проблему: Повлачење из Авганистана мора преко Русије

Немачки медији стидљиво отварају проблем повлачења НАТО трупа из Авганистана, које би требало да одвија такозваном “Северном рутом” преко – руске територије.
Док Украјина тоне у грађански рат, САД и најгласније чланице Европске уније се преслишавају колико им је Русија заправо потребна – где могу, а где не могу без ње, где су могуће замене, а где нису.
Али, чак и под условом да се економски и финансијски аргументи међусобно зависног света без много памети гурну у страну, остаје чињеница да је Русија по територији превелика земља да би је тек тако заобишли.
Oвих дана, немачки медији стидљиво отварају проблем повлачења НАТО трупа, опреме и тешког наоружања из Авганистана, које би ускоро требало да потече такозваном “Северном рутом” преко – руске територије.
Проблем је у следећем: Како извући милионе тона опреме из планинске земље са практично непостојећом инфраструктуром? План који је у главним цртама био замишљен још пре осам година, ослањао се на северну NDT-руту (Northern Distribution Network), која се преко балтичких лука настављала преко рускe територијe, да би се кроз Казахстан и Узбекистан спуштала до границе са Авганистаном.
Свакако да је тежиште руте, која је укључивала друмски, железнички и ваздушни саобраћај, до сада лежало на снабдевању трупа, док се од ове године пребацује на њихово повлачење.
Све у свему, НАТО-у предстоји врло осетљива операција, која је и пре компликације око Украјине обиловала безбедносним елементима у односима с Русијом. Све што међу “Партнерима за мир” (чији је члан и Русија) није било добро, сад је постало горе.
Шта се може очекивати када се у првим хладним месецима ове године односи Америке и Русије појаве у новој форми ургентне непосредности, и то чак по релативно позитивном сценарију да се до тада суздрже од директног физичког контакта на територији Украјине?
Стратегија је за аматере, логистика за професионалце
“Руси би могли да нас уцењују”, жалили су се прошле недеље пред новинарима Тобијас Линднер и Ханс-Петер Бартелс, један “зелени”, један “црвени” политичар, обојица високо рангирани у партијским и државно-одбрамбеним структурама.
Најинтересантније од свега је да се њихове изјаве провлаче кроз сву штампу као агенцијска вест, без ближе анализе, без ширих информација о томе шта значи “Северна рута” и како се она запутила у шетњу руском територијом.
Аустријски медији не дају чак ни толико, у овдашњем медијском простору тематика “Северне руте” није ни отворена – аустријски “контингент” у ИСАФ-у (три особе) може се без већих логистичких проблема вратити у Беч и преко Украјине.
Далеко од тога да се у случају “Северне руте” ради о тајни. Довољно је отворити неке од америчких новина или интернет-портала да би се схватило како се највећа НАТО-нација већ месецима мучи и носи са логистичким проблемима извлачења својих војника (око 90 хиљада) и њиховог пртљага са Хиндукуша.
Најјефтиније и најбрже би било на југ преко луке у Карачију, али Пакистан је за НАТО због више разлога несигурно окружење.
Прво, ту је чињеница да су се Талибани, истерани из Авганистана у првом таласу операција 2001, само преселили у северни појас Пакистана и тамо остварили сигурна упоришта, неку врсту “хајдучких јазбина” из којих убијају возаче и путнике конвоја, краду материјал и руше војне летилице.
Друго, од спектакуларне ликвидације Осаме Бин Ладена, односи између Америке и Пакистана се никада нису вратили на предратни ниво.
И треће, авиони западне војне Алијансе хронично имају тешкоћа да у северном појасу разликују пакистанске цивиле од талибанских бораца, што се прошлих година одразило на високи број колатералних жртава – Пакистан је чак једног тренутка затворио Јужну руту на пуних седам месеци.
Пре десет година је зато почео рад на алтернативној “Северној рути”, при чему је пронађено до те мере раскошно креативно решење, да заслужује да се овде кратко преприча.
Шеснаест чланица НАТО-а (Канада и Европљани, од већих: Немачка, Велика Британија и Пољска) и још две не-НАТО земље (Финска, Шведска) потписују 2006. САЛИС уговор са руском, за ту прилику створеном, такође САЛИС названом фирмом, чији је власник руска компанија “Волга Дњепар” са седиштем у Лајпцигу.
Временски период: до краја 2014, у перспективи до 2017. Услови уговора: руски САЛИС ће отворити и одржавати “Северну руту” да би НАТО–САЛИС кроз Русију превозио “све што не поседује способност да експлодира”, како пише америчка штампа. Преведено, све осим оружја.
Упадљиво је да су САД само посредно, преко НАТО чланства део САЛИС аранжмана – Америка није његов директни потписник.
Логика проминентно почива на два стуба: репрезентативном и лингвистичком. У првом случају, операција на Хиндукушу се представља, не као НАТО, већ као много шира ИСАФ-Операција (International Security Assistance Force), у којој учествује педесет нација и то са чврстим мандатом Уједињених нација у џепу. Од тренутног броја трупа на Хиндукушу (130.000), најмање 70 одсто су америчке, након чега долазе Британци (близу 10.000) и Немци (око 4.000).
У језичком смислу упада у очи име које је дато “Северној рути”: она није “рута за снабдевање” (supply network) што би било много више у складу са смислом енглеског језика и војном логиком његове употребе, већ “рута за дистрибуцију” (distribution network), термин који ставља нагласак на заједништво, у коначници заједничку одговорност.
И акроним САЛИС (Strategic Airlift Interim Soulution) скован je у покушају да се укроти богата политичка семантика: Свака сарадња с Русијом може из визуре НАТO-a бити само привремена.
Гледано из Вашингтона, ствари се у Авганистан не шаљу тек тако, већ се “деле” међу браћом у привременом, нежељеном аранжману са дискриминисаним политичким партнером. Из визуре Москве, та јој привременост доноси око милијарду долара годишње.
И то је оно што брине Немце као потписнике и Американце као кориснике уговора – да би Русија због Украјине могла одлучити да јој та милијарда годишње не треба и затворити “руту за дистрибуцију” управо у тренутку када треба “дистрибуирати” морално поражене ИСАФ-трупе из Авганистана.
У читавој комбинацији Украјина игра дуплу улогу – и као ватра која се распламсава у позадини, али и као важан економско-технолошки чинилац. Шест “Кондора” (транспортни авиони “антонов ан-124-100″) који се НАТО-у стављају на располагање кроз САЛИС-аранжман, стоје у комплексном руско-украјинском производно-власничком односу још од времена заједничке државе, када је позната совјетска авио фирма Антонов столовала у Кијеву.
Гробље империја на Хиндукушу
И зато се неки амерички медији, као на пример Кристијан сајнс монитор(Chrisian Science Monitor) питају: Колика је цена кажњавања Русије? Није мало оних у Пентагону који пледирају за хладну главу и суздржане реакције према Русији, пише тај портал.
Сви саговорници који се са западне стране јављају за реч, било с ове или оне стране Атлантика, не пропуштају да нагласе како Владимир Путин још ничим није дао назнаке да Русија неће поштовати САЛИС договор.
Језик који се при том користи је препун кондиционала: Русија би, тврди се, понижена санкцијама “могла то да искористи као уцену” за затварање “Северне руте”.
Да ли то из западне перспективе значи да би требало да искористи? Или да би то било сасвим логично понашање с руске стране, с обзиром на третман који добија из Вашингтона и Берлина? Да ли се чуде што већ није? Да ли Москви дају идеју да то учини у тренутку када ће Запад то највише болети? Или да би Запад то већ одавно учинио да да је ситуација обрнута?
Шта, на пример, ако се Барак Обама одлучи за “нулту опцију” и нареди комплетно повлачење свих 90.000 америчких војника из Авганистана до краја ове године – на коју страну ће та војска, скупа са тешким наоружањем и опремом напуштати Хиндукуш? Је ли дошло време да се Америка с неким мири, да би се с другим могла свађати?
У свему томе боли релативна медијска тишина са којом се ИСАФ снаге вођене НАТО-ом спремају на повлачење. Тринаест година ратовања да би се постигло – шта?
Петнаест хиљада цивилних и исто толико војних жртава, од тога око три и по хиљаде на страни ИСАФ-а, већина Американци. Уз то, Талибани су, након почетног шока, само ојачали, Пакистан је додатно дестабилизован.
Поља под маком расту, производња екстракта ружиног уља није ухватила корене (један од планова УН је предвиђао прекривање паштунских племенских поља фармама ружа).
Ал Каида је делимично неутрализована, али су из ње настале и израсле нове, још агресивније терористичке групе које харају Јеменом, Сиријом и Сомалијом (према годишњем извештају америчког министарства спољних послова).
И на све то, сад се из Авганистана треба извлачити преко руске територије? Или можда Вашингтон и Берлин мисле да би повлачење преко Пакистана оставило елегантнији утисак?
Један детаљ на крају –  недавно се на тржиту појавила књига “Повратак краља: Битка за Авганистан 1839-42″ истакнутог британског историчара Вилијема Далримпла у којој он описује какве су грешке Британци направили (једну исту више пута) да би на крају морали да се повуку из Централне Азије.
Уз мало аналитичког духа, читалац долази до закључка да су Руси осамдесетих година и Америкаци данас губили рат с Паштунима по истом моделу као некад Британци – у земљи без инфраструктуре покушали су да војном силом сламају традиционалну културу коју нису разумели.
На почетку би је разумели лоше, на крају још горе. Тако им је и промакао процес који је од Паштун-племена створио, сад већ и ојачао Талибане.
 
 
 
Pri slanju mog emaila drugima, molim da obrišite moju adresu.
If you sent this e-mail to other people, please delete my address.
 

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: