Матија Бећковић, Дан победе у Ваљеву

Култура

Дан победе у Ваљеву

Реч приликом откривања спомен-плоче ђацима и професорима Ваљевске гимназије

(Фото Танјуг)

Од свих прослава које се данас одржавају широм света, за мене се као најпотреснија издваја прослава Дана победе у Ваљевској гимназији. Скромна спомен-плоча коју поставља својим ученицима и професорима пострадалим у Другом светском рату указује се у овом часу значајнија од свих парада као знамен велике победе не само Ваљевске гимназије и Ваљева него и Србије и српског народа.

Овај знамен камен је после седамдесет година саставио школске другове који су се у ратно недоба из исте школе разишли свако на своју страну да би пострадали на разним местима од различитих руку зато што су на различите начине волели своју земљу и ту љубав платили својим животом.

Овај камен завичајник многима је и једини гроб који им је дала родна груда и све што су изборили борећи се за своју отаџбину.

Ко су и какви су били, шта су мислили и осећали, највише ћемо рећи и најбоље разумети ако кажемо да је најмлађи од њих имао тринаест, а најстарији двадесет и три године.

Плоча давно подигнута погинулим на победничкој страни, од кад је постављена као да вапи за овом другом. Иако су две, оне су сада једна једина која више није црно-бела него се бели у белом Ваљеву обељеном крвљу јагњетовом.

Пре три године дошла ми је до руку књига ваљевског професора историје Милорада Белића „Затамњена историја – Ваљевска гимназија од 1941 до 1945 године”. Ту сам нашао оно што никад нисам чуо нити је то ико икад споменуо ни за све време мог ђаковања у Ваљевској гимназији ни за шездесет година како је мој живот неодвојив од Ваљева и Ваљеваца. За све те деценије ниотког нисам чуо да су стрељани директор и три професора ни да је на различите начине уморено деведесет ученика моје гимназије. Нико их није спомињао не само због страха већ можда и зато што су то била деца, дечарци и девојчице, а деца немају потомака и никог сем родитеља и предака, а ни њих одавно нема.

Читајући поменуту књигу откривао сам ново, ненаписано поглавље Крваве бајке.

Већ седамнаест пута на крају године у „Звездара театру” одржава се моје поетско вече, а приход од улазница прилаже се у хуманитарне сврхе. Није било тешко сетити се да би било најпримереније да се новац љубитеља поезије намени за постављане ове спомен-плоче ученицима и професорима којих се још једино могла сетити њихова гимназија. Захваљујући поезији и њеним читаоцима и ја сам ових година могао да зажежем понеко „канђело на олтаре цркве православне”, али од свих ми је најмилије ово које је данас постављено на зиду моје Ваљевске гимназије .

Кад сам дошао на ову идеју нисам ни знао да је Школски одбор и пре мене разматрао исту идеју, па се све остало подразумевало и казивало само: Да се плоча постави наспрам постојеће, да им камен буде што сличнији, да слова на плочама буду исте величине, да азбука одреди редослед имена. Тако су две плоче престале да буду плоче и постале два крила једних плућа, једног народа, без којих он не може мирно и слободно да дише. Покојни су се давно помирили под земљом и већ дуго и гласно позивају и нас да то учинимо на земљи. Уплашени, узалуд смо чекали да оно што мислимо уместо нас каже и учини неко други, јачи и моћнији. То би нам било лакше и сигурније, али како је време пролазило почели смо схватати да уместо нас то неће никад ни рећи ни учинити нико други. У најузалуднијем рату који су Срби водили нико није победио, али је Србија изгубила. Она још није себи положила рачуна о својој изгибији, а такав рачун себи не подноси само онај који је решио да га нема. Народ без историјске свести, народ је без душе и савести.

Надам се да нећу никога повредити ако за ову прилику између свих издвојим само двојицу најбољих ђака генерације 1940/1941 и 1941/1942. године, Милорада Ђурића и песника Гојка Табаковића за чију збирку је предговор написао Сима Пандуровић. Обојица су стрељани. Ђурић је молио за допуштење да доврши роман који је читао, па му је та молба услишена и стрељање одложено за један сат. Тако је тај роман добио и оно поглавље које још није написано.

Ваљевски крај слови као онај где је пукла прва пушка у грађанском рату. Нека буде и први где је заувек умукнула. Где је било прво заклање нека буде и прво помирење и праштање.

Ваљевска гимназија није једина чији су ђаци пострадали на супротстављеним странама, али је једина која је подигла спомен-плочу и једнима и другима.

Нека јој то служи на част, а другима за пример.

Матија Бећковић
објављено: 09.05.2014.

Последњи коментари

Да се помиримо, и обожимо | 09/05/2014 16:02

Данас, на Дан победе, ову беседу, требало је прочитати у свим школама у Србији. Можда би се још нека школа, поведена овим примером, решила да постави заједничку спомен плочу.
Баш лепо од Матије, ко год прочита, мора да се замисли…

Ваљевац из Београда | 09/05/2014 20:11

Шта друго рећи него више него тужно! Поводом оваквог текста,тако страшне истине о некажњеним злочинима и над децом и омлаином само један коментар! Шта се то са нама десило“!Хвала велики Матија!

Повезани текстови

Poklon Ženi – Verzija srpskog ruskog prijateljstva

https://www.facebook.com/photo.php?fbid=275014626003049&set=p.275014626003049&type=1&theater

 

 

Георгијевска лента у Београду на Дан Победе

https://www.youtube.com/watch?v=5p7cDqv2oAk&feature=share

 

 

Српско културно друштво Хамбург позива на предавање о љубави

За додатне информације клокните овде: