ЛАВРОВ: Русија неће дозволити обнову фашизма у Европи

ЛАВРОВ: Русија неће дозволити обнову фашизма у Европи

ШЕФ РУСКЕ ДИПЛОМАТИЈЕ НА СЕДНИЦИ КОМИТЕТА МИНИСТАРА САВЕТА ЕВРОПЕ

  • Иживљавали су се на лешевима. Радовали су се њиховом броју. Нису скривали да славе победу над Русима. Постали смо сведоци – нагласио је Сергеј Лавров – отворене манифестације фашизма
  • Све чланице Савета Европе дужне су да одлучно стану на пут активностима ултранационалиста. За оне који подстичу идеологију и фашизам у пракси не може бити оправдања, чак и ако су то политичари који се налазе под покровитељством просвећених западних демократија – упозорио је руски министар

ДОГАЂАЈИ од 2. маја у Одеси били су отворена манифестација фашизма, али нико од оних који су извршили тај злочин није ухапшен, истакао је министар иностраних послова Русије на седници Комитета министара Савета Европе.

         „У Одеси су 2. маја ненаоружане људе, међу којима су биле и жене, живе спалили у Дому синдиката. На оне који су покушавали да се спасу, скакањем кроз прозор, отварана је ватра. Иживљавали су се на лешевима. Радовали су се њиховом броју. Нису скривали да славе победу над Русима. Постали смо сведоци отворене манифестације фашизма“ – казао је Лавров.

         „Нико од радикалних национал-екстремиста који су извршили тај страшни злочин није ухапшен. Власти у Кијеву су немушто изразиле саучешће, прогласиле жалост и започеле истрагу. Међутим, мало ко ће се изненадити ако ту истрагу заташкају – исто као што се догодило са снајперском паљбом у украјинској престоници у фебруару“ – рекао је руски министар.

         Он је истакао да Запад, осуђујући трагедију у Одеси, покушава да не види њене истинске узроке.

         По његовим речима, чланови коалиције из партије Свобода „јавно аплаудирају неонацистичком погрому у Одеси, проглашавају све који говоре руски непријатељима и окпуаторима, захтевају њихово уништење“.

         „Та судбина је била намењена и Криму, али се његов вишенационални народ уз помоћ Русије изборио за своју будућност. На Западу, иако осуђују трагедију у Одеси, покушавају да не виде њене истинске узроке, као што су у своје време ћутали, па чак и оправдавали курс још председника Виктора Јушченка и његових сабораца да легализују „баштину“ Бандере и Шухевича, њихова зверства и злодела под маском неког „новог украјинског патриотизма“ – додао је шеф руске дипломатије.

         Лавров је истакао да се за своја права и безбедност брину не само Руси, већ и етнички Чеси, Мађари и друге националне мањине у Украјини.

         По мишљењу Лаврова, све чланице Савета Европе треба одлучно да стану на пут активностима ултранационалиста и да одлучно раскрсте с двоструким аршинима.

         „Русија заједно са многим другим земљама одавно звони на узбуну због попуштања пред покушајима да се обнови „тамнобраон куга“. Сваке године на Генералној скупштини УН велика група предлагача  подноси резолуцију с апелом да се не допусти глорификација нациста и њихових саучесника. Већина наших западних партнера доследно одбија да подржи тај апел, позивајући се на потребу да се поштује слобода говора. Под истим изговором они блокирају доношење сличних одлука у ОЕБС“ – казао је Лавров.

         „Сада, после трагедије у Одеси, после скрнављења јеврејских гробаља од стране фашистичке омладине, не може се више сакривати иза слободе говора“ – нагласио је Лавров. – Све чланице Савета Европе дужне су да одлучно стану на пут активностима ултранационалиста. За оне који подстичу идеологију и фашизам у пракси не може бити оправдања, чак и ако су то политичари који се налазе под покровитељством просвећених западних демократија“.

         „Време је да се одлучно раскрсти с двоструким аршинима“ – истакао је шеф руске дипломатије.

Категорије:

2 Antworten

  1. Ne verujte Zapadu, odnosno SAD-u i njenim vazalima! Njima nikad nije dovoljno krvi nevih, pravednih ljudi!

  2. ТРАГОВИ И ЗАОСТАВШТИНА ПРЕДАКА – ОПОМИЊУ

    Умни човек је забринут, јер трагови и само сачувана заоставштина предака опомињу. Некима је то украс и извор прихода и без размишљања, та места претворио у лажан фетиш са којим манипулишу они којима је то узор и подстицај да надмаше претке(у сукобима, међусоно убијање и тлачење). То нису умни људи, то је мањина, која у свом понашању настоји да надмаши злотвора из прошлости. И због тога је умни човек забринут, јер се никада човек неће .очовечити, остаје у њему оно подло и агресивно које му припада као свакој животињи.
    Трагови и заоставштина које човек оставља иза себе говоре о прецима и њиховој организацији живота. На томе умни човек покушава да заснива своју будућност. Ти трагови недвосмислено говоре о прецима и какви су они били. Много тога има позитивног, али скоро исто толико и негативног. То би умном човеку требало да послужи у сопственом развоју, коко би обезбедио будућнос оних који тек долазе. Тако се период предака сматра оно што представља окамењену прошлост, која је биолошки престала да се обнавља и није жива. Тај период је за савременика још увек недовољно проучен, и недовољно дефинисан. Савременик покушава да открије ту прошлост. Али, и без тога, савременик, било ког периода, заснива свој живот на наслеђу у којег сада он уноси своја искуства, идеје и умно деловање, али и оно животињско скривено у њему. Тај период је ограничен људским животом, који не само да се исказује животом појединца, већ је то сада збир појединачног у људској заједници. То показује једно, сада знатно краће време, одређене заједнице. Ти периоди су веома променљиви и често се догађају без воље људи, али и многи периоди са наметнутом вољом једног знатно мањег дела људског друштва, који је увек мањина, која диктира, и намеће своју вољу, која често није по вољи већине. Та мањина, своја стечена права у друштву, настоји да претвори у наслеђе појединца, које би он пренео на своје потомке. Да ли је стечено право увек било засновано на поштету или непоштењу. Као што видимо да су много више стечених права почивала на непоштењу и грабежи алавих појединаца. Тако се то догађа и међу другим сисарима у животињском свету. Најнепоштенија су она права које човек, или његово друштво, намеће другоме – силом. То је читава људска прошлост потврдила и потврђује. Такви односи се могу сврстати у односе, које човеколика животиња намеће другоме. Од тога се човек тешко може ослобити.
    Заоставштина није само оно што је остало као материјалну ствар, било на повшини или под површином земље. Или, друге врсте материјалних добара које је прикупио и чува. Ту се посебно може сврстати и свака насеобина, или остаци људских заједница које су се формирале у процесу, било насилног или вољног премештања становништва. Ту су и остаци великих или мањих сукоба и ратова. То су споменици прошлости, по неки који веродостојно приказују прошлост, али и многи, који ту прошлост лажно приказују, а то, из одређених само њима знаних разлога, па се све може сврстати у историјске заоставштине, праве и лажне. И оно што је напсано о томе не треба одбацити и ако лажно приказују прошлост. Све је то релативно, а само умни човек може просудити шта је и зашто било лажно, а шта је права истина.

    Свака људска заједница преставља посебну историју и не може се подредити опшетем, када се то опште исказује само кроз посебност, па и онда када се на одређеном простору сусретну интереси више људских заједница. А то је, како нам прошлост говори, било преовладујуће. Историја таквог простора није приватна ствар онога ко је рецимо ратом заузео простор, силу наметнуо, извршио геноцид над противником, остатке претворио у своје робове. тај обично, како се каже, „победници.пишу историју“ покушаће да апсолутизује ту победу, асимилира преостале, како би се приказао као рођени наследник тог простора и то намеће. Таквих примера има много и као да су стекли право грађанства, али се умни човек стим не слаже. Он истражује и у томе ће одредити историјско место свакоме и за одређени период донети свој суд.
    Сложене људске заједнице састављене од више етничких група са посебним обелезјем, које су им преци оставили, а и савременици опстају, успевају да се одрже на простору, градећи јединствен економски систем. То успевају само ако је та заједница признала и заштитила свакоме његову посебност. Није га, због разлике, тлачила. Таква сложена заједница одлучује да настави живљење под заједничкким и препознатљивим именом, градећи сада цивилизацију тог простора. Тако, у савременом свету имамо бројне, мање или веће, сложене одрживе заједнице и посебне цивилизације.
    Да није оне немани, која настоји да се силом другоме намеће, свет би успоставио јеиндствен систем „супер“ сложене заједнице. Али то није могуће. Увек се појави ратоборан и грамжљиви појединац, који успоставља свој ред у делу заједнице, све док јој се не наметне, па сада, та заједница, постаје претња другоме и реметнички део за остатак света. Обично та заједница покреће и експлоатише сукобе, да би себи створила алиби свог приства, и постала одржива „супер“ силу, „без које се не може“. Она је убеђена да је као такву свет прихвата. Све сто настане, има свој, краћи и дужи век, брже нестаје свака, која је заснована на људском екстрему

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: