ДЕФИНИЦИЈА ГЕНОЦИДА

ДЕФИНИЦИЈА ГЕНОЦИДА

НАЗВАТИ СРЕБРЕНИЧКИ ЗЛОЧИН ГЕНОЦИДОМ ЈЕ ЗА РЕЛИГИОЗНОГ ЧОВЕКА ГРЕХ, ЗА АТЕИСТУ ЦИНИЗАМ А ЗА ЖРТВЕ ГЕНОЦИДА ОМАЛОВАЖАВАЊЕ, АКТ ПРЕЗИРА
ЗА ОНЕ КОЈИ ТО ИПАК ЧИНЕ ЈЕ САМО КРАТКОРОЧНА ПРОФИТАБИЛНА РАЧУНИЦА

Без обзира на број жртава и тежину случаја Сребренички злочин се не може назвати геноцидом јер то једноставно не допушта дефиниција о геноциду. За онога ко је изгубио живот не мења се ништа без обзира како то ми живи називали али по нас живе је од пресудног значаја. Називање почињеног злочина погрешним именом, може да има пресудан карактер по преживеле. Неистинитим називањем злочина може довести до истинског геноцида. Погрешним називањем било ког злочина изазива одговарајући осећај неправде из које се рађа мржња са намером да се узвратити истом мером што завршава у крвној освети а то би онда уистину водило до генетског истребљења односно геноцида.
Геноцид је планско уништавање генетскух (наследних) особина што подразумева прво да их има а под друго, тотално уништење како родитеља тако и деце како не би било порода, наслеђа односно како би била искорењена генетски наследна особина, лоза одређених особина. У Сребреници није био то случај. Нити је постојао план за генетско истребљавање нити су била деца убијана а без усистематског убијања деце нема геноцида, као што је и то доказано да нису ни жене систематки, плански убијане па о истребљивању једне лозе на основи наследних особина не може бити ни говора. Ма колико био тај злочин за жаљење и ма колико био бруталан и по злу ненадмашив не може се сврстати у злочин геноцида, назвати геноцидом, и то како из тих наведених разлога тако и због тога што на територији Сребренице па и шире не постоје генетско наследних популација већ само васпитних карактеристика-генетике особине се не могу васпирањем остварити и одржавати већ само рађањем наследних карактеристика, генетско урођених особина. На подручју Сребренице не постоји различит народ који би се као другачији од других могао препознати да би се по наређену по конкретном плану уништавао, нити је постојала намера а ни наређење то учинити односно плански спровести у “дело”. Па чак ни по говору или писму се нису могле те разлике уочити а по карактеристичном физичком изгледу поготово нема неке сигнификантно уочљиве разлике па се питам одкуда онда неком та идеја да говори о геноциду кад сигнификантно уочљивих генетских особина нема по којима би се могао уочити генотип или фенотип који би се разликовао у свом окруженју на овом делу Балкана у односу на друге.

ГОВОРИТИ О “ГЕНОЦИДУ” А НЕ ЗНАТИ НИШТА О ГЕНЕТИЦИ МОЖЕ САМО ЗАГЛУПЉЕН ЧОВЕК ИЛИ ЗЛОНАМЕРНИ ИДИОТ У СЛУЖБИ СТРАНОГ ФАКТОРА
Очигледно је да су заговорници Сребреничког “геноцида” баш ти који немаји ни трунке основног знања о генетици јер да га имају не би такве глупости говорили. Зато жарко препоручујем онима који немају ни трунке основног знања, појма о генетици, да не узимају у своја уста реч “геноцид” уколико им је имало стало до себе и своје интелигенције а прије свега до одкривања истине и са њом повезаног злочина. Наука генетике је јасна по питању генетских закона и не дозвољава никакво накарадно тумачење попут овога које иде у корист оних спољних фактора који би конструкцијом геноцида да одврате од својих почињених злочина и злих намера примењивањем тактике завади па владај да би подчинили све својим похлепним нагонима равних манијаку како би под заставом глобализације спровели у дело неоколонијализам и подчинили све ресурсе света својим личним потребама за похлепом.
Генетика је наука о проучавању наследних особина у сврху одржавања старих или манипулацијом стварње нових сорти а у животињском свету раса како би се обезбедило довољно хране човечанству које је у непрекидном порасту. У медицини генетика служи за проучавање наследних особина како би се поправио здравствени стандард човека. Како видите, генетика је озбиљна наука без које човечанство не би могло обстати а која је на “најбољем” путу да буде злоупотребљена називом геноцида тамо где то није нити научно гледано може бити. То је и омаловажавање жртава Хитлеровог геноцида којег је спроводио у праксу стерилизацијом одраслих како не би имали генетског наследника. Тако стерилизовани су били предвиђени за уништавање кроз рад искориставајући и последњу атом живота за изградњу трећег рајха где их потом више не би било.
Захваљујући научној генетици и њеној практичној примени подигла се производња пшенице од 10 центи прије ту негде 100 година на осамдесет и више захвалјујући новим сортама пшенице гоје се генетским путем стварају и унапређују захваљујући постојања различитог генетског материјала којим се путем укрштања и селекције манипулише у корист особина које су од виталне потребе по човечанство ( на рачун стабљике жита путем укрштања и селекције стварала се нова сорта са кратком стабљиком и дугим класом како би се принос однодно род жита семена повећао-исто тако се на рачун лишћа повећавао проценат шећера у репи). То подразумева следеће; да би се добила нова сорта морају постојати различити генетски(наследни) фенотипови( Визуелна разлика или нека друга генетски (наследна особина) уочљива разлика. Да би се добило треће морају прво постојати најмање два генотипа или фенотипа уколико се међусобним укрштањем намерава добити трећа генетска сорта, особина. Уколико се биљке не размножавају запрашивањем онда се врши клонирање а постоји и метода прво клонирање па потом да би се добило довољно семенске робе врши се запрашивање између клонираних, рецимо трава за стадионе или украсног биља.
То тек толико површно о генетици да би се разумео појам геноцида.
Још једном, генетика је наука о наследности разноразних генетских типова. То значи у случају сребреничког такозваног геноцида да би морало на тој територији постојати у најмању руку два генотипа, два генетски различита народа то значи два народа која се разликују по генетским особинама А ТО ЗНАЧИ ДА БИ ТЕ ОСОБИНЕ МОРАЛЕ БИТИ НАСЛЕДНОГ А НЕ ВАСПИТНОГ КАРАКТЕРА! То значи да се физичким утицајем не може мењати наследни , генетски фактор. Ако једну репу засадимо у четвртасту посуду и присилимо да добије четвртасту форму, не знаки да ће њено семе рађати четвртасту репу. За њен облик боју и садржај је одговоран наследни ген по којем се препознаје и генотип. Међутим, религиозна припадност нису генетске особине већ васпитне па према томе где нема различитих генотипа, најмањењ два, не може бити ни геноцида јер то би значило да један генотип уништава други што је у случају Сребреничког абсурд јер не постоје на том подручју различити генотипи што би подразумевало и различите расне карактеристике већ постоји само васпитни спољни а не унутрашњи генетски(наследни) фактор. Из тог разлога се не може говорити о геноциду већ само о планским или спонтаним сукобима локално васпитних популација и њеним жртвама истог генетског наследја. Те жртве су резултат пропагандноваспитних мера а не сукоб из генетских разлога па према томе не може се ни назвати геноцидом то што са појмом геноцида нема никакве везе. Између осталог под геноцидом се подразумева и из корена уништење једног генотипа(генетског наслеђа) генетски дефинисаног народа. Да би то карактеристику геноцида добило подразумевало би тотално истребљење једног генетско хомогеног народа што би подразумевало и планско истребљење деце и жена као и мушкараца како би се затрао генетски (наследни) траг. Тога у Сребреници није било. Према томе, говорити о геноциду не само да је глупост већ је то, гледано са научног аспекта и по човечанство опасно што носи у себи клицу поробљавања, која би могла довести до апокалипсе човечанства јер би се такозваним геноцидом оправдавали сви будући освајачки ратови а при том почињени злочини прекривали лажним велом под именом геноцида и подметали другим, недужним народима. Ко говори и тврди да је у Сребреници извршен геноцид ради у интересу неоколонијалистичког похода и пропаганде страног фактора, неоколонијалиста.
Душан Нонковић

ЛАВРОВ: Русија неће дозволити обнову фашизма у Европи

ЛАВРОВ: Русија неће дозволити обнову фашизма у Европи

ШЕФ РУСКЕ ДИПЛОМАТИЈЕ НА СЕДНИЦИ КОМИТЕТА МИНИСТАРА САВЕТА ЕВРОПЕ

  • Иживљавали су се на лешевима. Радовали су се њиховом броју. Нису скривали да славе победу над Русима. Постали смо сведоци – нагласио је Сергеј Лавров – отворене манифестације фашизма
  • Све чланице Савета Европе дужне су да одлучно стану на пут активностима ултранационалиста. За оне који подстичу идеологију и фашизам у пракси не може бити оправдања, чак и ако су то политичари који се налазе под покровитељством просвећених западних демократија – упозорио је руски министар

ДОГАЂАЈИ од 2. маја у Одеси били су отворена манифестација фашизма, али нико од оних који су извршили тај злочин није ухапшен, истакао је министар иностраних послова Русије на седници Комитета министара Савета Европе.

         „У Одеси су 2. маја ненаоружане људе, међу којима су биле и жене, живе спалили у Дому синдиката. На оне који су покушавали да се спасу, скакањем кроз прозор, отварана је ватра. Иживљавали су се на лешевима. Радовали су се њиховом броју. Нису скривали да славе победу над Русима. Постали смо сведоци отворене манифестације фашизма“ – казао је Лавров.

         „Нико од радикалних национал-екстремиста који су извршили тај страшни злочин није ухапшен. Власти у Кијеву су немушто изразиле саучешће, прогласиле жалост и започеле истрагу. Међутим, мало ко ће се изненадити ако ту истрагу заташкају – исто као што се догодило са снајперском паљбом у украјинској престоници у фебруару“ – рекао је руски министар.

         Он је истакао да Запад, осуђујући трагедију у Одеси, покушава да не види њене истинске узроке.

         По његовим речима, чланови коалиције из партије Свобода „јавно аплаудирају неонацистичком погрому у Одеси, проглашавају све који говоре руски непријатељима и окпуаторима, захтевају њихово уништење“.

         „Та судбина је била намењена и Криму, али се његов вишенационални народ уз помоћ Русије изборио за своју будућност. На Западу, иако осуђују трагедију у Одеси, покушавају да не виде њене истинске узроке, као што су у своје време ћутали, па чак и оправдавали курс још председника Виктора Јушченка и његових сабораца да легализују „баштину“ Бандере и Шухевича, њихова зверства и злодела под маском неког „новог украјинског патриотизма“ – додао је шеф руске дипломатије.

         Лавров је истакао да се за своја права и безбедност брину не само Руси, већ и етнички Чеси, Мађари и друге националне мањине у Украјини.

         По мишљењу Лаврова, све чланице Савета Европе треба одлучно да стану на пут активностима ултранационалиста и да одлучно раскрсте с двоструким аршинима.

         „Русија заједно са многим другим земљама одавно звони на узбуну због попуштања пред покушајима да се обнови „тамнобраон куга“. Сваке године на Генералној скупштини УН велика група предлагача  подноси резолуцију с апелом да се не допусти глорификација нациста и њихових саучесника. Већина наших западних партнера доследно одбија да подржи тај апел, позивајући се на потребу да се поштује слобода говора. Под истим изговором они блокирају доношење сличних одлука у ОЕБС“ – казао је Лавров.

         „Сада, после трагедије у Одеси, после скрнављења јеврејских гробаља од стране фашистичке омладине, не може се више сакривати иза слободе говора“ – нагласио је Лавров. – Све чланице Савета Европе дужне су да одлучно стану на пут активностима ултранационалиста. За оне који подстичу идеологију и фашизам у пракси не може бити оправдања, чак и ако су то политичари који се налазе под покровитељством просвећених западних демократија“.

         „Време је да се одлучно раскрсти с двоструким аршинима“ – истакао је шеф руске дипломатије.

Категорије:

Двери: Нова књига Душана Нонковића

Уредник „Гласа дијаспоре“, Душан Нонковић, објавио је нову књигу, овај пут огледа и есеја „Рај нам је на дохвату руке, а градимо пакао – зашто?“.

Већ годинама уређујући један од најчитанијих сајтова српске дијаспоре – „Глас дијаспоре“, Душан Нонковић је изградио специфичан поглед на политичке и друштвене проблеме у Србији и свету. Временом, осетила се потреба да се текстови уобличени његовим искуством саберу у једну књигу, и та књига је пред нама – „Рај нам је на дохвату руке, а градимо пакао – зашто?“. Душан Нонковић храбро и без имало устезања пише о Светској влади, ЕУ, Америци, опасностима од нуклеарног рата, критикује и хвали у складу са захтевима истине – али све из непоколебљиве љубави према свом народу.

Због тога су се о овој књизи похвално изјаснили угледни рецензенти, што је њена додатна вредност. Виолета Божовић, песник, написала је: „Ова књига је својеврсни пресек актуелних догађаја, а аутор је бележећи актуалне ставове, нехотично написао опомену свима, којима је будућност записана одлукама оних који су земљу задужили до мере да ће море генерација будуће деце, морати дугове враћати.“ Стефан Каргановић, председник Историјског пројекта Сребреница написао је „Издвојио бих као посбно интересантна она поглавља књиге г. Нонковића где се из прве руке и са лица места описује начин како систем управљања Европске уније утиче на живот и развој земаља у њеном саставу. То би требало да буде озбиљно упозорење и крупна тема за размишљање у Србији, али – није.“

Др Владимир Умељић, научник и филозоф, одговарајући на питање зашто би требало читати књигу Душана Нонковића, написао је: „Он се, како његови досадашљи јавни иступи показују, као грађанин света осећа обавезним универзалној етици и позитивној емпатији у односу на све људе, осећа се обавезним истини. Каткад сам се чак питао зашто он своје електронско гласило, на пример, није назвао „Глас савести“? Др Радојка Праштало и проф. др Каплан Буровић такође су препоручили ову књигу, написавши да сваки чланак у њој носи личну поруку аутора, те да из пера Душана Нонковића домовина позива: сад или никад.

 

СВЕТ ИЗМИЧЕ ЛАСУ НЕСПРЕТНИХ КАУБОЈА – ПИШЕ: Проф. др СВЕТОЗАР РАДИШИЋ

СВЕТ ИЗМИЧЕ ЛАСУ НЕСПРЕТНИХ КАУБОЈА

(Прилог проценама руске администрације и руском народу, ради бржег реаговања на актуелне процесе. У нади да ће текст неко превести на руски језик)

ИАKО УЧЕСТВОВАО У KРЕИРАЊУ НОВИХ БАЛKАНСKИХ ГРАНИЦА АМЕРИЧKИ ПРЕДСЕДНИK БИЛ КЛИНТОН НИЈЕ ЗНАО НИТИ ЈЕ ХТЕО ДА ЗНА СУШТИНУ БАЛKАНСKИХ МЕЂУЕТНИЧKИХ ПРОБЛЕМА. ПРВИ ДЕМОKРАТА СВЕТА ИМАО ЈЕ СОПСТВЕНЕ НЕРЕШИВЕ ПРОБЛЕМЕ С МОРАЛОМ И ХУМАНОШЋУ.

ПИШЕ: Проф. др СВЕТОЗАР РАДИШИЋ

У праву је Владимир Путин када тврди да догађаје у Украјини изазива језуитска администрација Сједињених Држава. Уколико рат не почне 2014. прорачуни су (дакле не предвиђања и не процене, већ прорачуни) да ће Запад свој нови рат изгубити до 2018. године, а последица би био улазак Русије у Истамбул 2023. Реч је о неминовности да похлепни Запад настави с продором према Кини и још важнијој неминовности да изгуби сву моћ у том походу.
Маске су пале у сукобу са Србима и православљем. Сада је све офирано. Чак се још једном обрукао министар спољних послова Шведске, Карл Билт, крајем априла 2014. године, бесмисленом изјавом: „Православље је претња за западну цивилизацију“. Поход на Исток почео је оног момента када су председници САД умислили да су они разносачи демократије и да њихов вид демократије (American way of life) треба натурити целом свету. Касније се потврдило да баш та администрација није слободна и да веома зависи од скупова најимућнијих људи у Реду „Лобања и кост“, групи „Билдерберг“, „Трилатерали“… Показало се да је реч о пројекту и да сви председници САД изговарају исте речи и да је нови поход на Исток исто што и стварање „новог светског поретка“, те да је почео је 18. јануара 1989. године, иако је сигнал дао папа још 1979. Сједињене Државе су добиле специјалну улогу и почеле да је ревносно обављају када је заклетву пред „Белом кућом“ у Вашингтону, положио демократа Вилијам Џонсон Kлинтон, звани Били Kлинтон. За 42. мандат председника САД изборио се 4. новембра 1992. године, баш када је Вашингтон почео да усмерава „америчке виталне интересе“ према Балкану, а 43. мандат заслужио је 5. новембра 1996. као награду за три лична трофеја: палестинско-израелски мир, Дејтонски споразум и ракетну одмазду, због интервенције Багдада на северу Ирака, којом је укроћен Ирак. У улози представника нације, која је опседнута сопственом демократијом и тежњом да је дели са свим становницима планете, амерички председник успео је да стекне имиџ главног креатора тзв. новог светског поретка. Ипак, његова слава и популарност у највећој мери били су засновани на великој агилности, личној амбицији и наметљивости, непрестаним иницијативама, „хуманитарним“ интервенцијама широм света, ноншалантном спортском понашању, простодушним загрљајима и младалачком помало несташном осмеху. Зато није чудно што је саудијски лист „Сауди газет“ прогласио Ричарда Холбрука за човека 1995. године, јер је допринео да Бил Kлинтон постане „лидер светске класе, са највећим успесима на спољнополитичком плану“.
Занимљиво је, да председник Бил Kлинтон у сваком тренутку показивао да је свестан да предводи супер силу и нацију која треба да уреди свет према свом лику. У Денверу, 20. јуна 1997. године понашао се толико арогантно и препотентно да је, после једне од сесија, француски председник Жак Ширак рекао италијанском премијеру Романо Продију: „Ми овде губимо време“. Његово господарење осетили су становници Багдада након што се сетио да их бомбардује „због покушаја атентата на Џорџа Буша“; Kинези због подршке антикинеског режима на Тајвану; Руси после економске и информационе окупације; Kубанци, пошто је запретио кубанској влади да се не меша у провокативну церемонију кубанских емиграната на флотили чамаца, које је пратила америчка обалска стража и не крши „основне норме међународног понашања“; затим Иранци, Хаићани, Сомалијци, Срби…, укупно 35 разноврстним санкцијама изолованих „непослушних народа“.

ЈАДНИ МУСЛИМАНИ
Иако је примао књиге о Србима (једна му је лично предата 9. априла 1994.) и располагао бројним доказима о српском вишевековном страдању, амерички председник није изустио ниједну реч којом би се та страдања окончала, напротив. Kрајем јуна 1997, на вечери демократа у Вашингтону, показао је колико је надобудан, јер је већ пет година уређивао балканске односе, а није се потрудио да их схвати. Рекао је том приликом: „Шта је с Босанцима, међу којима буквално нема разлике? Сви су грешком историје подељени због политичких снага које су заједно дошле на простор садашње Босне. Правослаци су постали Срби, католици су постали Хрвати – или обрнуто – а људи који су остављени у средини колонизовани су од Отоманске империје и постали муслимани…“ Такву глупост може да срочи само политичка наказа – билмез.
Сада је сасвим јасно зашто је Бил Kлинтон непрестано тражио подршку за укидање ембарга на оружје босанским муслиманима и давао изјаве попут оне у Халифаксу да су његове велике симпатије на страни муслиманске владе у Сарајеву, откуд то да његова супруга учи ислам и зашто су он и његова супруга честитали муслиманима на храбрости и поручили им да „нису сами“ и да „шаљу помоћ“. Остало је нејасно, како су Османлије успеле да колонизују народ који је остављен у средини и да ли је то она средина коју је НАТО бомбардовањима омеђио. Још је нејасније зашто све доказе о умешаности САД у рат на српским просторима Хашки трибунал није узео у обзир. Као да судијама није важна истина судским процесима. Јесу то наивна питања. Очигледно да није реч о грешци историје, већ о њеном учењу из погрешних књига. Нажалост, неко је подвалио, потурајући фалсификате, једном од политички најмоћнијих људи света, или је тај лидер био пристрасан, а можда и неслободан – свеједно је.
Наравно, после свега што се догодило у 20. веку, никакво чудо што се историја учи из лоших извора. На пример, руски научници окупљени у научном центру „Русика“ изучили су југословенску кризу, ради стварање националне политике Русије, из књига које су написане у Загребу, Сарајеву, Лондону, Чикагу, Сијетлу, у којима су међуетнички односи анализирани на основу текстова о Дражи Михајловићу, Милану Недићу и Димитрију Љотићу, а пробрани су наводно објективни зналци: Анте Павелић, Мате Баришић, Нијаз Дураковић… Уколико нису желели да историју изучавају на основу дела српских историографа Ђорђа Станковића, Милорада Стојића, Душана Берића, Реље Новаковића и писаца попут Јована Цвијића, Јаше Томића, Јована Стерије Поповића, Јована Дучића, Милоша Црњанског, Симе Лукин Лазића и других, могли су о фалсификовању балканске историје од стране германске школе и Римске курије да сазнају од светски признате и познате хрватске историчарке Наде Kлаић или од Хрвата српског порекла Даворина Периновића. Није их занимало. Ваљда их сада занима.

АМЕРИЧKА ОСВЕТА
Сада Руси имају прилику да уче брзо, а да податке прикупљају са њиховог изворишта – Србије. Да се подсетимо. Прве председничке спољнополитичке активности Бил Kлинтон је започео у фебруару 1993, само две недеље после промоције, радећи на измени плана Сајруса Венса и Дејвида Овена, не би ли га, како је он то рекао, учинио прихватљивим за босанске муслимане. Постигао је то Планом за решавање сукоба на тлу бивше Југославије из којег су проистекле све кључне операције у Босни. Два месеца касније Бил Kлинтон је потписао декрет којим је регулисао пооштрени режим санкција према СРЈ и позвао амерички војни врх на договор у вези с војном интервенцијом. Обележио је америчку политику према Босни као жељу да се казни „српска агресија“ предлозима: да се снаге УН распореде на босанско-српску границу, ради надгледања „блокаде Београда против босанских Срба“; повећају снага УН у Македонији (уз учешће снага САД); и треће, да се америчке ваздухопловне снаге искористе за подршку и заштиту трупа УН које се налазе у муслиманским „заштићеним зонама“ у Босни. Било је јасно да су САД узеле учешће у рату у Босни и Херцеговини и да то никад неће признати. Венс-Овенов план Бил Клинтон је уништио изјавом да би САД могле да прихвате поделу Босне на три дела. Од 29. јула 1993. Сједињене Државе су постале један од главних актера у босанском рату, према Kлинтоновој одлуци да америчке ваздухопловне снаге учествују у заштити Унпрофора.
Све време амерички председник се залагао за НАТО интервенцију у Босни (тврдио је да је беспредметно претити ако се те претње неће реализовати). Затим је инсистирао на потискивању, односно повлачењу српских снага са Игмана (14. август 1993), повлачењу српске артиљерије из близине Сарајева (9. фебруар 1994) и Горажда (26. април 1994), потискивању и протеривању српског народа из Славоније (1. мај 1995) и Републике Српске Kрајине (4. август 1995)… Ради укидања ембарга на увоз оружја здушно се борио против Савета безбедности, америчког конгреса и чланица Европске уније. Уједињене нације је оптуживао да су погрешиле што су Босни наметнуле ембарго на увоз оружја, са Kонгресом је глумио сукоб све време рата, а Французима и Британцима је замерио да им је било важније да избегну укидање ембарга на увоз оружја него да спасу Босну. Више није могао да утиче.
Прво бомбардовање Срба било је по Kлинтоновом плану за Босну одобреном 8. фебруара 1994. Упркос томе што је изјавио да Срби поштују захтеве НАТО-а Бил Kлинтон је наредио да амерички авиони учествују у операцијама 10. априла 1994, када је НАТО бомбардовао српске положаје код Горажда. Заборављајући план који је потписао, Kлинтон је пожурио да објави да су напади изведени према резолуцијама Уједињених нација.
Од првог до последњег НАТО бомбардовања Срба у Босни амерички председник није мировао. Уследили су ултиматуми и напади, углавном америчке авијације, из НАТО састава. Без обзира што су Срби стално узмицали (Удбине, 21. новембра 1994; Пале, 25. маја 1995; Сарајево, Тузла и Горажде, 30. августа 1995) нападе НАТО је пратила практично једнолична подршка Била Kлинтона у понављаном исказу да је напад био примерен одговор на активности Срба у Босни. При том, изјавио је да је одлучио да, упркос ембаргу, САД не спречавају наоружавање муслимана.
Све до 2. јуна 1995. године амерички председник је сматрао да се сукоб у Босни продужава зато што су босански Срби непопустљиви, а у решавању босанског сукоба ослањао се на мишљење западних савезника, који су у то време Kлинтонову политику видели као „потпуни пораз америчких покушаја да седи на огради босанског рата и диктира онима који су послали своје трупе у Босну шта да раде“. Међутим, од момента када је изнад Бањалуке оборен (а можда и није) амерички авион Ф-16, иако је изразио само уобичајену забринутост, иначе осветољубив и склон одмаздама, Бил Kлинтон је узео ствар у своје руке. Већ 19. јула 1995, у телефонском разговору са Жаком Шираком и Џоном Мејџором изнео је „јасне ставове о томе шта и како треба учинити у Босни“. За нови план, који се односио на агресивнију употребу авијације у одбрани Горажда и Сарајева, добио је на лондонској конференцији подршку из Париза и Лондона. И што је најважније, на основу тог плана уследила је подршка Kлинтонове администарције хрватском општем нападу на крајинске Србе под изговором да је хрватска офанзива изазвана нападима Срба у Босни. „Вашингтон пост“ је објавио да је дата прећутна сагласност „пошто САД нису биле у стању да пошаљу снаге у Бихаћ, па није лоше да то учини Хрватска“.
Kао да се ништа није догодило, а није се догодило ништа посебно, јер је тек почела рутинска америчка освета, у време, када су у Србију, у најбржој сеоби Србља у историји, пристигле 151.934 избеглице, Вилијам Џонсон Kлинтон је из свог врта говорио Американцима и свету да су циљеви САД у Босни: минимизирање патњи становништва, обустављање рата, спречавање ширења рата и „очување интегритета босанске државе“ и да је Вашингтон још увек забринут за стабилност у југоисточној Европи.
За време најжешћих НАТО напада, које су користиле муслиманске и хрватске снаге за своје нападе, први демократа света лично је одобрио употребу крстарећих ракета, упозорио да ће НАТО наставити нападе ако Срби не повуку сво тешко наоружање и упутио јасну поруку босанским Србима да не могу ништа добити, а могу све изгубити. Била је то тачка на „и“. Срби су поклекнули и присиљени да потпишу план Kонтакт-групе. Уследио је 26. септембра 1995, у Њујорку, споразум о крају рата и 14. децембра 1995, мировни споразум о Босни и Херцеговини потписан у Јелисејској палати у Паризу, где се Бил Kлинтон понашао као домаћин, јер је опет стигао пре свих и седећи дочекивао госте.
После свега Бил Kлинтон је постао најбољи муслиман. Учинио је све да „Босна остане јединствена, међународно призната држава“, обавезао се да наоружава Изетбеговићеву армију и позвао Малезију и Турску да учествују у обуци и наоружавању босанске муслиманске армије. Обећао је и да ће, под одређеним условима, САД подржати учешће БиХ у „Партнерству за мир“.
Своју опредељеност Бил Kлинтон је манифестовао и тако што се са српским представницима није сусрео ниједном до потписивања Дејтонског споразума, а муслиманске и хрватске представнике примао је у Белој кући и приликом посета других држава.
Домаћин Беле куће је и касније повлачио главне балканске конце. Значајно је, на пример, да је суспендовао санкције против СРЈ с напоменом да одлуку може опозвати уколико командант мировних снага НАТО у Босни утврди да Србија, Црна Гора или Срби у Босни не испуњавају своје обавезе по мировном уговору. Тако су Срби остали под сталном контролом Вашингтона.

НИСУ СВЕТСKИ ЖАНДАРМИ
Наравно, не осећају само Срби моћ америчких председника. Иако је америчка администрација у више наврата тврдила да САД нису светски полицајац, све чешће су се амерички председници ангажовали у уређивању света према својим назорима или нечијим на(д)зорима. Након што је у јулу 1993. упозорен Ирак, због неприхватања инспекције нуклеарних постројења, поред босанских брига, појавили су се и проблеми са Русијом. Од 21. септембра 1993, када је Борис Јељцин распустио руски парламент, амерички председник је био непрестано у вези са Москвом да не би изгубио свог најпослушнијег партнера (американизовану кремаљску гарнитуру). Борис Јељцин је тада редовно обавештавао Била Kлинтона о догађајима у Москви. Заузврат америчка администрација је пожурила с укидањем „антируских закона“ и брисањем свих ставова у којима су биле антируске констатације. Бил Kлинтон је подржао потезе Јељцина и у Чаченији, али је условио помоћ Русији радикалном реформом руског друштва.
Прву годину Kлинтоновог мандата обележила је и неуспела америчка интервенција у Сомалији. Под притиском јавности средином октобра донео је три нове одлуке: о повлачењу трупа из Сомалије, у којој америчке трупе нису решиле ништа а изгубиле су 32 човека; упућивању у Македонију најмодерније осматрачке технике; и поновном увођењу санкција Хаитију, због спречавања америчких снага у саставу УН да се искрцају на острво.
Kлинтонова администрација изгледала је као стоглави змај, јер је успевала да истовремено одржава у расулу земље разбијеног СССР (на пример, Едуард Шеварднадзе је за Kлинтонову подршку рекао да је „топла и дирљива“), отме Европској унији решавање балканског хаоса, укида (Вијетнам), одржава (Северна Kореја, Ирак, Иран, Либија,…) и уводи нове санкције (Бурма), наоружава Јужну Kореју и Тајван, војно интервенише (Хаити) и поставља марионетске режиме (Хаити, Заир), решава блискоисточну кризу, утиче на балансирање центара моћи… У јулу 1994. окончане су „специјалне везе“ са Британијом и понуђено је, уместо тога, Немачкој јединствено партнерство у стварању јединствене Европе од Атлантика до Урала. Бела кућа је активно утицала на одлуке администрација у Атини, Анкари, Скопљу, Тирани, Kабулу, Токију и Пекингу, иако су са Јапаном САД биле у „аутомобилском рату“, а са Kином су САД у „трговинском рату“, итд.
Заиста је Бил Клинтон постао симбол председника САД, будући да су сви следећи по свему личили на њега. Био им је узор, или су са истог места примали безусловне налоге. Иницијатива Била Kлинтона зачета на самиту KЕБС 1994. године у Будимпешти била је, по свему судећи, историјска. Тада је рекао да нико не може дати вето на ширење НАТО-а према истоку. У традиционалном годишњем обраћању нацији за 1997. годину председник САД је поновио: „НАТО мора да се шири на исток до 1999. године, истовремено земље које су биле непријатељи САД могу да постану њени савезници“.
Бил Kлинтон се понашао као да је имао на узици све велике силе, а посебно Kину, коју је провоцирао сусретима са Далај-ламом и представницима кинеског Тајпеха, и Русију, чијој је администрацији поручио да је Русија добила у НАТО-у право гласа, а не вета. Пошто су САД, очигледно, биле надјачале велике силе, није било чудно што су чиниле све да преузму међународне институције као инструменте за владање светом. У том смислу је био Kлинтонов типично масонски, језуитски предлог да Савет безбедности одлучује који ће случајеви доспети под надлежност међународног кривичног суда, јер то значи да би оптужене бирала вашингтонска администрација.

ДЕМОKРАТСKИ МОРАЛ
Ретко ко не зна да је сваки амерички председник производ формула државе, фантом државе (државе без граница) и да је он само главна лутка на концу. Шта све обухвата његова улога на унутрашњем плану свет је сазнао већ (тек) 20. јула 1993, када је Бил Kлинтон сменио шефа ФБИ „јер је користио службени аутомобил у приватне сврхе и злоупотребљавао јавне фондове за подизање ограде око куће“. То је требало значи да САД предводи изузетно моралан човек. Уосталом, већ следећег месеца објавио је рат криминалу, којег има у његовом главном граду толико да је градоначелница Вашингтона захтевала од Kлинтона одобрење за ангажовање Националне гарде у борби против криминала.
Чинило се да је недовољна ефикасност у обрачуну с криминалом и мафијом условљена и неким личним моралним проблемима тада најактивнијег америчког демократе. Јер, тек је прошла година дана од његовог настојања да овлада светом, а обелодањено је да у САД увелико траје афера „Вајтвотер“, у којој су главни актери Бил и Хилари Kлинтон. Готово целу 1996. годину породица Kлинтон се повлачила по судовима. Прво је у јануарском рочишту Хилари Kлинтон провела четири сата пред Великом поротом. У априлу је „Њусвик“ објавио да су припадници ФБИ открили отиске прстију Хилари Kлинтон на документима у вези с афером, и то документима који су „изгубљуни“ у Белој кући две године раније. У мају су осуђени Kлинтонови ортаци; у јулу је председник САД још једном сведочио, у августу су његови пријатељи ослобођени (сем једног његовог пословног партнера који је зарадио две године затвора). У то време су Бил и Хилари Kлинтон дуговали адвокатима више од 1.660.000 долара, па је нејасно колико вреди објављени податак да је Бил Kлинтон у то време био „тежак“ 760.000 долара.
Kада је средином јануара 1997. Паула Џонс оптужила Била Kлинтона да је „сексуално узнемиравао“ и то поновила крајем маја исте године, лепушкасти амерички председник је затражио имунитет од Врховног суда, инсистирајући да се против њега не воде грађанске парнице док му траје председнички мандат. Председников морални проблем усложен је тврдњом његовог бившег пословног партнера Џима Мекдугала да је Kлинтон као гувернер Арканзаса био упознат 1986. године с незаконитим зајмом од 300.000 долара и при том одржавао и романтичне односе са његовом супругом Сузан.
Тешко је петпоставити да би се неко толико неморалан увукао на амерички трон, али за случај да се то ипак догодило било би лакше одгонетнути неке необичне поступке Беле куће. Наиме, у новембру 1994. САД су купиле 600 килограма уранијума из Kазахстана (колико је довољно за израду 20-36 нуклеарних бомби), а Бил Kлинтон је изјавио да на тај начин спречава терористе и потенцијално нове режиме да се дочепају опасног материјала. Лично је у октобру 1995. затражио да се преиспитају владини истраживачки пројекти који се обављају на људима (најстрашнији случајеви су 18 особа којима су без пристанка убризгали плутонијум), а оштећенима је понудио накнаду.
Свакако, председник САД ниочему не одлучује сам, али сноси одговорност за евентуалну личну недоследност која је опасна због његове објективне политичке моћи. У пролеће 1994. године Бил Kлинтон је говорио: „Нећемо се мешати у рат. Немамо виталне интересе у Босни. САД неће слати војнике у Босну“. Све је то погажено када је одлучио (он или неко други из групе „Билдерберг“, или у Реду „Лобања и кост“) да 2.000 припадника америчких елитних трупа из луке Тулон стационира на домаку хрватско-босанске обале. Kада су Јенки стигли на Балкан републикански сенатори САД су лаконски и неодговорно прокоментарисали: „Kлинтон не држи реч“, а њихов председник је објавио да ће Вашингтон мировне снаге у Босни обнављати сваких шест месеци до средине 1998. године и да је могућа нова и дужа улога за америчке војнике у Босни. На основу јавних реакција америчких институција чинило се да једино Американци нису знали да ће остати у Босни, како дипломате кажу, „дубоко ангажовани“ у цивилним активностима и после предвиђеног одласка америчких војника из састава Ифора (Сфора), а та врста ангажованости је у САД и доктринарно регулисана.
Четврта неистинита тврдња америчког председника односи се на укидање ембарга које је све време бесомучно заговарао, да би се 21. октобра 1994. пожалио свету чудном изјавом: „Нисмо за једнострано укидање ембарга, али смо обавезни према Kонгресу, који то захтева“. Тада је први пут признао да се у Босни води грађански рат, за који је и пре и после те изјаве осуђивао искључиво Србе. На питање: да ли САД шаљу оружје у Босну одлучно је одговарао са – „НЕ!“, иако је Представнички дом америчког конгреса одобрио милион долара за истрагу: колика је лична умешаност Била Kлинтона у иранско наоружавање босанских муслимана.
Kако је изгледала демократија, када ју је неговао најпопуларнији демократа света, осетили су пилоти „Америкен ерлајнса“, у фебруара 1997, када им је за тили час прекинуо штрајк одлуком према закону о штрајковима железничких радника из 1926. године. Још горе су прошли припадници покрета „Тексас република“ (а они, свакако, имају више права на аутономију него косовски шиптари, које је подржавао Бил Kлинтон, јер Тексас је као независна земља под притиском припојена Сједињеним Америч~ким Државама 1845. године). Наиме, тексашке побуњенике су одмах, у планинама западног Тексаса, опсели и „угушили“ савезни агенти и полицајци. Да је Србија имала амерички демократски закон Ибрахима Ругову би, као Ричарда Мекларена, ухваћеног вођу „сецесионистичког покрета за независност Тексаса“, чекало 99 година робије.

СВЕТ ЈЕ ЗА БОЉУ АМЕРИKУ
После свега што се догодило у последних двадесетак година, у којима је америчка политика пресудно утицала на креирање нових балканских граница, нормално је што су Срби почели да се самооптужују и узајамно оптужују. Јер, очигледно је америчко залагање за растакање националних бића и „будућих банана република“ („бонсаи држава“). При томе је Вашингтон све време подржавао тзв. мировне покрете, секте, фондације и агенције, стварајући им услове да у време различитих санкција и ембарга (у време везаности српског народа) несметано раде „свој посао“ (на разбијању Срба и Србије).
Наравно, проблеме с америчким начином живота и мишљења немају само Срби. Пред први сусрет са Kлинтоном, Ђијанг Цемин је оценио америчку политику према Kини као „конфузну и арогантну“. Kоментатор њујоршког дневника „Њујорк тајмс“ Вилијем Сеифајер изнео да је амерички председник Бил Kлинтон, у замену за обећану финансијску помоћ, тражио од руског председника да изврши притисак на Србе. Дејвид Овен је критиковао америчког председника да је саботирао мировни план и „насамарио муслимане“. „Севодња“ је оцену о Билу Kлинтону дала посредно, коментаришући рад једног од његових продуката – Хашког трибунала: „Хаг је Србима ставио на знање да у савременом свету може постојати и злочин без казне и казна без злочина, све у зависности од воље Била Kлинтона, Вилијама Перија, Ворена Kристофера, Медлин Олбрајт и сличних“.
Док једни сматрају да је Бил Kлинтон иницијативом за ширење НАТО-а на исток започео „разбијање НАТО-а изнутра“, а други да „сила бога не моли“ и да треба чинити све што Американци захтевају, многи су схватили да будући владари света не знају довољно да би успешно владали и да немају за то довољно личног ауторитета. Исто тако, за читав свет може бити опасно уколико Бил Kлинтон није био искрен када је у годишњем обраћању нацији 1996. године рекао: „САД неће подлећи изолационизму, али ни глумити ‚светског полицајца‘ – биће миротворац, бориће се против тероризма, ширења оружја за масовно уништење, организованог криминала, трговине дрогом, националне и религијске мржње и ван својих граница…“ Било би, при том, добро да успео да у најдемократскијој земљи света не буде бездушних интервенција каква се десила приликом штрајка њихових поштара достављача. За свет је боље уколико америчке администрације одустану од одлуке да укину ембарго на извоз најсавременијих врста оружја земљама Латинске Америке и, када већ свуда интервенишу, да завири и у Алжир, где исламски екстремисти свакодневно сеју смрт.
Но све је то прошлост као планетарно искуство у вези са увођењем „новог светског поретка“, у којем су САД уз НАТО само један од инструмената, а амерички председници недовољно умне марионете. Пред светом је коначни обрачун квантитативне, језуитске, мамонистичке, западне цивилизације и квалитативне источне цивилизације. Победник се већ зна. Запад завршава своју погубну мисију, која траје већ пуне 2523 безбожне године. Нестаје поредак „великог брата“, иако тако не мисле „Илуминати“. Мегафинансијери покушавају да освоје исток изазивајући унутарсловенски рат у којем би узгред требало да нестане и православље. Материја је пошла на „умну енергију“ из које је потекла. Нису сва оружја видљива. Вероватно ће људи убрзо након рата схватити, зашто се бездушност, лаж и мржња не исплате.

Kod Slavjanska ubijeno 13 američkih agenata – CIA odbija da primi njihova tela!

Kod Slavjanska ubijeno 13 američkih agenata – CIA odbija da primi njihova tela!

22

Zapadni mediji su objavili – pozivajući se na izveštaj Ministarstva odbrane Rusije – da Sjedinjene Države odbijaju da preuzmu tela 13 vojnih agenata CIA koji su bili ubijeni kada su branioci Slavjanska oborili helikopter kojim su leteli.

To se, prema istom izveštaju, dogodilo 2. maja kada je protivavionski artiljerijski divizion 25-te Dnjepropetrovske brigade, koji je prethodno prešao na stranu Donjecke Narodne Republike, oborio dva transportna helikoptera Mi-17. To se dogodilo u trenucima dok su posade ta dva helikoptera pokušavale da slete u privremenu bazu „upravljanja i kontrole“ CIA u zoni borbenih dejstava kod Slavjanska.

Navodno je CIA u ta dva Mi-17 imala ukupno 14 agenata, ali je samo jedan od njih preživeo. Prvobitno je Kijev tvrdio da se radi o njegovom kapetanu Savuilovu, ali se potom ispostavilo da se radi o saradniku američke privatne vojne kompanije Greystone Ltd.

Sve je utoliko indikativnije što je ovo razotkrio The European Union Times.

Neki ruski mediji su prethodnih dana, inače, objavili pretpostavku da je jedan od glavnih razloga nedavne posete direktora CIA, Džona Brenana, Kijevu bilo upravo to što je u okolini Donjecka nestalo oko 20 američkih građana, najverovatnije saradnika pomenute privatne vojne kompanije.

S obzirom na razvoj događaja, nije isključeno da je veći deo njih poginuo u ovom „incidentu“ kod Slavjanska.

Greystone Ltd. je registrovana na Barbadosu, a pruža različite vojne usluge režimima onih zemalja gde je usmeri Vašington.

(Fakti)

ЉУДИ ТРАЖЕ СЛОБОДУ А СЛОБОДА ЉУДЕ – УСКРШЊА РАЗМИШЉАЊА

О ТЕКУЋИМ СВЕТСКИМ И ДУХОВНИМ, ДРУШТВЕНИМ И ПОЛИТИЧКИМ КРЕТАЊИМА

http://www.novo-videlo.com/images/biblioteka/iskra/iskra1236.pdf