PUTIN: Naši zapadni partneri su prešli crtu – bili su drski, neodgovorni i neprofesionalni

PUTIN: Naši zapadni partneri su prešli crtu – bili su drski, neodgovorni i neprofesionalni

0

 

3

Podelite vest sa prijateljimaShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterEmail this to someoneShare on LinkedInPin on PinterestShare on TumblrShare on StumbleUpon

Dmitry Medvedev

Na dan ujedinjenja Krima sa Ruskom Federacijom, tokom svog obraćanja u Kremlju, ruski predsednik Vladimir Putin je rekao „kako je Zapad u slučaju Ukrajine prešao crtu, ponašao se neodgovorno i neprofesionalno, a znali su da u Ukrajini živi nekoliko miliona Rusa, tako da se Rusija više nije mogla da povuče „.

Činjenica je da mi imamo nezavisan stav u onome za šta se zalažemo i mi to zovemo pravim imenom. Nismo licemeri. No, sve ima svoje granice. U slučaju Ukrajine, naši zapadni partneri su prešli crtu – bili su drski, neodgovorni i neprofesionalni. Znali su da u Ukrajini i na Krimu živi na milione ruskih ljudi! Kako je moguće izgubiti politički osećaj za meru i ne predvideti sve posledice svojih postupaka? Prešli su granicu i Rusija se više nije mogla da povuče. Danas je nužno zaustaviti izlive besa, odustati od hladnoratovske retorike i prepoznati očitu stvar: Rusija je nezavisni, aktivni učesnik u međunarodnom životu. Ona, kao i ostale zemlje, ima nacionalne interese koji se moraju uzeti u obzir i poštuju „, rekao je tada ruski predsednik Vladimir Putin.

Iz govora Vladimira Putina kojeg je održao povodom ujedinjenja Krima s Rusijom mnogima će ostati u sećanju rečenica: „Zapad je prešao crtu!“. Ta je retorika odlika Vašingtona i svi pamtimo njihovih bezbroj „crvenih linija“, no sada je Moskva objavila svoje.

Oni koji malo bolje prate međunarodnu scenu bi ih mogli nabrojati nekoliko, a Ukrajina svakako nije jedina. Budući da Zapad nije ispunio nijedno obećanje, Rusima je postalo jasno da više ne mogu imati poverenja u Vashington, Brisel i NATO savez.

Nakon raspuštanja „Varšavskog ugovora“ i pogaženog obećanja o neširenju NATO saveza na istok, jednostrane agresije Zapada 1999. na Saveznu Republiku Jugoslaviju, sporazuma o nuklearnom razoružanju nakon čega Amerika u Evropi „zbog iranske pretnje“ počinje graditi protivraketni štit, posebno nakon što je Rusija u Savetu bezbednosti podržala rezoluciju kojom je NATO savez u Libiji trebalo da štiti civile, a iskoristio je za svrgavanje pukovnika Muamera Gadafija – nikakvo poverenje u sporazume i dogovore sa Zapadom više nema smisla.

Prevrat u Kijevu, kojem su kumovali ministri spoljnih poslova Nemačke, Francuske i Poljske, je bila kap koja je prelila čašu.

Nije trebalo dugo čekati da takozvani „premijer“ Arsenij Jacenjuk i falangisti u Vrhovnoj Radi pokažu svoje pravo lice. Odmah su krenuli u prekrajanje zakona „koji pogoduju Rusima“ i javno obznanili „kako je strateški cilj Ukrajine ulazak u EU i NATO savez“.

Naravno da su to želje njihovih sponzora i nalogodavaca. Za 47 miliona Ukrajinaca kojima preti glad, nezaposlenost i dužničko ropstvo sa iznosom kojeg Međunarodnom monetarnom fondu i ostalim kreditorima nikada neće moći vratiti takva „svetla budućnost“ sigurno nije strateški cilj.

Danas se svi mediji fokusiraju na događaje na jugoistoku Ukrajine, što je samo epilog ove višedecenijske farse.

Putin je hteo naglasiti da Moskva više neće ćutati na licemernu, agresivnu, arogantnu i ratnohuškačku politiku Vašingtona, pogotovo kada je reč o nacionalnim interesima Ruske Federacije. Ti se interesi trenutno ne pokušavaju da ugroze samo u Ukrajini i Putinov govor posvećen vraćanju Krima u okrilje ruske države je ujedno i poruka da će Moskva jednako čvrsto i odlučno reagovati u ostalim situacijama.

Ovde se treba vratiti dvadesetak godina unazad i pokušati pojasniti koje su to „ruske linije“ na koje će Zapad, ukoliko ih se usudi da pređu, dobiti čvrst i odlučan odgovor.

„Crvene linije“ Ruske Federacije

Proširenje NATO saveza na istok

Proširenje NATO saveza na istok je bila kruna pobede u Hladnom ratu protiv Sovjetskog Saveza. Obećanja koja je dobio Gorbačov nisu vredela ništa i sve što je NATO do sada ostvario, stvar je prošlosti. Sa zemljama istočnog bloka i bivše Jugoslavije koje su postale članice NATO saveza do 2009. u sedištu u Briselu nisu imali nekih većih problema ili otpora i sve je teklo po njihovom planu.

Međutim, nekontrolisano širenje NATO saveza u istočnoj Evropi je posve sigurno jedna od „crvenih linija“ za Rusiju. Kad se NATO približio ruskim granicama, zemlje poput Ukrajine i Gruzije su postale svojevrsne „tampon države“ između Rusije i Zapada. Sjedinjene Države i njihovi saveznici će učiniti sve što je moguće kako bi u tom području povećali svoj uticaj.

Jedan od načina je postavljanje marionetskih vlada, kao što se dogodilo sa postavljanjem Mihaila Sakashvilija za predsednika Gruzije ili narandžastom revolucijom u Ukrajini. Kada su Ukrajinci shvatili da Julija Timošenko samo gleda interese Zapada i da uopšte ne zna da vodi državu, glasaju za Janukoviča, koji je, opet uz podršku Vašingtona i EU, svrgnut prevratom u februaru ove godine.

Kada bi Ukrajina jednog dana postala članica NATO saveza, to bi značilo radikalnu promenu u ravnoteži strateških snaga i postala bi realna pretnja ruskoj bezbednosti. U kombinaciji sa konvencionalnim oružjem, komponente američkog protivraketnog štita na ukrajinskom teritoriju bi imalo veliki uticaj na kompletni odbrambeni sistem Ruske Federacije.

Osim toga, lideri NATO saveza su u svoje vojne strukture počeli uključivati i oružane snage Švedske i Finske.

Iako je trenutno saradnja tih zemalja ograničena na zajedničke vojne vežbe sa NATO-om, ne može se isključiti mogućnost da se situacija promeni, pogotovo ako na vlast dođu konzervativne snage.

Uzmimo primer Finske koja je, jednako kao i Jugoslavija, zahvaljujući ulozi „tampon države“ između Sovjetskog Saveza i Zapada decenijama uspešno prosperirala i što bi se dogodilo da tamo apsolutnu vlast dobiju političari bliski bivšem predsedniku Ahtisariju.

Ovaj obrazac je nekada značio da se Rusija mora ponašati u skladu sa ulogom koju joj je dodelio „pobednik“, koji namerava tiho progutati susedne zemlje i izaći na ruske granice.

Tako je bilo ’90-ih i kada je širenje NATO saveza izbilo na prirodne ruske granice u baltičkim zemljama.Dalje kretanje prema istoku je otežano ne samo iz čisto tehničkih razloga, nego i zbog promene u spoljnoj politici Moskve koja se po odlasku Jeljcina počela otvoreno suprotstavljati ovakvim zahtevima.

Gruzija i Ukrajina su nakon „gasnog rata“ 2006., NATO samita u Bukureštu u aprilu 2008. i intervencije ruske vojske u Južnoj Osetiji i Abhaziji iste godine postali nešto poput „tampon država“, ali je sve ove godine prikriveno trajala ozbiljna ideološka borba koja još nije završila. Ovde nije reč o simboličnom primanju novih zemalja u vojno-politički blok „zbog odbrane istih demokratskih i civilizacijskih vrednosti“, nego se radi o stvarnoj vojnoj pretnji s dalekosežnim posledicama.

Čak i uz mogućnost daljeg otcepljenja istočnih i jugoistočnih regija Ukrajine, ostale regije odane „vladi“ u Kijevu bi postale poligon za vojne strukture NATO-a koje bi u geostrateškom smislu radikalno promenile odnos snaga u tom delu Evrope.

Ruski vojni analitičar, politikolog, i stručnjak za Kavkaz i Balkan, Evgenij Kriitikov, piše „kako bi aktivnosti NATO saveza s jedinicama oružanih snaga Švedske i Finske na kraju mogle otvoriti novo područje sukoba s Moskvom. Šveđani i Finci poručuju“ kako su manevri ograničeni na upotrebu mornarice i ratnog vazduhoplovstva „, ali scenario u kojem bi ta saradnja vodila ka uključivanju te dve zemlje u NATO savez je sigurno nešto što Moskva neće tako lako dozvoliti i u tom kontekstu treba gledati i upozorenja ruskog ministra odbrane Sergeja Shoigua, koji je Vašingtonu poručio“ da prestane sa gomilanjem trupa na ruskim granicama „.

U ovom području je“ crvena linija „: zadržati neutralan status Ukrajine, Gruzije, Švedske i Finske. Sukob zbog širenja NATO saveza na prve dve zemlje je već otvoren u svakom smislu, a oko druge dvije se za sada vodi samo teoretski i u medijskim raspravama.

Cena energenata

Na prvi pogled, namerno izazvan pad cena nafte, gasa, uglja i strateških metala je jedan od najvećih izazova za Rusiju u ovom „neobjavljenom ratu“ sa Sjedinjenim Državama i Evropskom unijom.

Ovde je potrebno reći da je pad cene nafte ispod 25 $ za barel „crvena linija“ nakon koje preti apokalipsa i katastrofa univerzalnih razmera, i to ne samo za Rusiju.

Prvo, zapadni svet nije zainteresovan za trenutno uništenje ruske ekonomije, koje bi imalo nepredvidive posledice društvene i vojno-političke prirode.

Drugo, čak i u američkom Kongresu znaju da će Rusija u tom slučaju doslovno fizički braniti svoje nacionalne interese.

Treće, konzervativne snage u Kongresu zbog Vladimira Putina nisu skloni sukobu koji bi doveo do kolapsa na globalnom nivou.

Naravno, Amerika može zaobilazeći OPEC i ići na povećanje proizvodnje, te uticati na cene nafte i sniziti ih na nivo koji može kritički uticati na rusko privredu. Tako se otprilike ponašala Reganova administracija protiv Sovjetskog Saveza. Međutim, ovo nije kraj ’70-ih i svetska ekonomija je mnogo više povezana. Takav bi potez osetile i zemlje koje su „centri moći“ kao što su Kina i Brazil, porom zemlje grupe BRIC zemlje u celini, koje takođe ne mogu dozvoliti takvu agresivnu politiku na energetskom tržištu.

Bez obzira gde bili u Evropi, „diversifikacija“ energetske snabdevanja i drugih sirovina koje dolaze iz Rusije se neće ostvariti još dugi niz godina i sva naklapanja o tečni gas, LNG terminalima, drugim izvorima služe samo za povećanje tiraža dnevnih listova i političarima koji se takvim lažima služe u skupljanju jeftinih poena.

Eksperti u energetskom sektoru tvrde kako američki TPG izvoz ne predstavlja nikakvu pretnju kratkoročnu ruskom izvozu gasa u Evropu. Kada se izračunaju sve posledice takvih velikih makroekonomskih promena, takvo što je nemoguće.

Strateški uspesi u ovoj fazi novog Hladnog rata bi se mogli ostvariti za deset godina, pod uslovom da sve vreme postoji konsenzus među zapadnim saveznicima, da Rusija sedi skrštenih ruku i strpljivo posmatra kako propada.

Ali, to je takođe „crvena linija“ kada će Moskva reagovati svim raspoloživim sredstvima, u protivnom će nakon raspada Sovjetskog Saveza uslediti i raspad Ruske Federacije, što ni Putin, niti bilo koji državnik koji dođe posle njega neće dozvoliti.

Bliski Istok

Iako je američki ministar odbrane Robert Gejts 2010. obznanio „kako Pentagon napušta doktrinu vođenja 2 simultana konvencionalna rata i da će se fokusirati na širi opseg izazova, uključujući terorizam i sajber-bezbednosti“, veći deo američkih generala smatra kako, koristeći se visoko sofisticiranom tehnologijom, SAD još uvek istovremeno mogu voditi dve regionalne sukoba prosečnog intenziteta.

Zbog toga je predsednik Obama zapovedio da se obustave diplomatski odnosi sa Sirijom, u martu proterao sirijske ambasadore iz Vašingtona i zapovedio jačanje ratne flote u Istočnom Mediteranu.

„Crvena linija“ u ovom slučaju može biti ničim izazvana agresija Sjedinjenih Država – zajedno sa svojim NATO saveznicima ili bez njih, sasvim svejedno – protiv Sirije, što bi bio „asimetrični odgovor“ u slabljenju uticaja Rusije.

Razlog više bi mogao biti i zvanično saopštenje Damaska da Sirija želi pristupiti Šangajskoj organizaciji za saradnju i postati članica Evroazijske carinske unije.

To što je Sirija uništila gotovo kompletan hemijski arsenal apsolutno nema nikakve veze, Barak Obama ionako nikada nije u potpunosti odustao od agresije na tu zemlju. Napasti slabijeg je oduvek bila taktika Pentagona i američka administracija može pasti u iskušenje primene strategije vršenja pritiska na Rusiju preko njenih saveznika u različitim delovima sveta i različitim metodama.

Takav potez ne bi bio ništa novo i to je ionako praksa već dugi niz godina koja je do „savršenstva“ razrađena.

Već dve decenije se u zemljama koje otvoreno sarađuju sa Moskvom nasilno postavljaju marionetske vlade odane Zapadu, obojeni revolucijama ili otvorenom agresijom.

Sam Obama je u više navrata govorio o „kompleksnim merama“ koje mogu biti indirektne, poput ekonomskih, informacionih ili humanitarnih, te direktne, što znači pokretanje „legitimne“ agresije protiv ruskih saveznika. Nažalost, takav scenario je moguć i to uprkos činjenici da se Obama u više navrata pokazao nespremnim i u zadnji tren odustajao od otvorenog oblika oružanog sukoba.

U isto vreme, njegova vera u visoko sofisticirano oružje, te kako Sjedinjene Države u tom sektoru imaju apsolutnu prednost u odnosu na Rusiju, mogu dovesti do pokretanja nekakvog oblika agresije protiv Sirije.

U atmosferi ekstremnih napetosti ne postoji garancija da se u sukob neće umešati Iran i Izrael, što bi na Bliskom Istoku dovelo do domino efekta. Direktne ruska vojna intervencija na strani Sirije je moguća samo ograničenim sredstvima, ali zato Iran projektilima srednjeg dometa pre prvog lansiranja u potpunosti može da parališe akcije Izraela.

Treba reći da mogućnost takvog velikog rata na Bliskom Istoku izgleda zastrašujuće, jer je i mogao eskalirati i dovesti do upotrebe taktičkog nuklearnog oružja. Značajan deo američkih oružanih snaga u Avganistanu bi u tom slučaju bile blokirane i bez mogućnosti daljnje snabdevanja.

Destabilizacija Kurdistana bi tada bila pitanje trenutka, a sa svakim lansiranjem projektila „Tomahavk“ bi se igrala suptilna igra oko spuštanja cena nafte. Iz tih nekoliko razloga „diversifikacija“ metoda pritiska na Rusiju u takvom okruženju ne može uspeti. Iako ruski vojni budžet raste sve bržim tempom, ovaj problem bi mogao da destabilizuje ceo svet, ne samo Bliski Istok i širu regiju.

Vašington stoga može izgubiti sve izglede za pregovore sa Iranom oko nuklearnog programa, a Vladimira Putina i Sergeja Lavrova bi prisilili da Iranu daju ogromne ustupke koji bi Teheranu pomogli da proizvedu nuklearno oružje za manje od godinu dana. Iran je već sad u mogućnosti da koristi „prljavu“ bombu, iako ničim ne pokazuje da mu je to i namera.

Međutim, želja da se na neki način kompenzuju porazi koje je Vašington u više navrata pretrpeo od Putina, moglo bi Obamu naterati da potraži „pobedu“ negde drugde u svetu i ta je ideja stalno prisutna u usijanim glavama njegove administracije. U tom bi slučaju „crvena linija“ bila prvi ispaljeni američki „Tomahavk“.

Teroristička pretnja

U pojedinim krugovima u Sjedinjenim Državama se čuje želja da se aktivnosti i dalje aktivnih islamističkih terorističkih grupa preusmere prema Rusiji, što je još ciničnije, nemoralnije i okrutnije, nego što izgleda na pravi pogled.

U ovom slučaju, „crvena linija“ za Rusiju će biti prvi teroristički napad na teritoriji Ruske Federacije u kojem bi se nekako mogla naslutiti „Američka veza“. Američke tajne službe vrlo lako mogu stupiti u kontakt sa islamističkim grupama na Kavkazu, a dokaza o američkim agentima u tom području možete naći gde hoćete, kao na primer kada je ruski FSB početkom prošle godine proterao 2 agenta CIA-e koji su se kretali po Severnom i južnom Kavkazu i imali kontakte sa lokalnim salafističkim ekstremistima.

Otprilike na taj način su Amerikanci preuzeli posao sa narkoticima i jednostavno preusmerili protok avganistanskog heroina na sever, uključujući i Rusiju.Ipak, svi se nadaju da Vašington tako podmukao način osvete neće koristiti protiv Rusije, u protivnom im Moskva to nikako ne bi mogla oprostiti.

Praktična svrha svih vojnih i diplomatskih napora Vašingtona u nuklearnom sektoru je uništenje ruskog nuklearnog potencijala do kritičnog minimuma ili stvoriti vojno-strateške okolnosti u kojima ne bi bila moguća nuklearna odmazda od strane Ruske Federacije i njenih saveznika.

Da bi u tome uspeli, Sjedinjene Države dosledno izlaze sa nizom inicijativa za „razoružanje“, koje uvek prati jaka informativna kampanja. Na primer, najnovija Obamina inicijativa – „Global Zero)“ – predlaže da se smanji broj strateških nuklearnih bojevih glava na 900 jedinica. Kada ovo čujemo Obama zaslužuje još jednu Nobelovu nagradu za mir, ali niko ne govori da su američke nuklearne snage razmeštene zajedno sa nuklearnim snagama Velike Britanije i Francuske, koje su van zakona, niko ih ne nadzire, ne prati i ne ograničava. Ukoliko pristane na primenu ove američke inicijative, Ruska Federacija, koja bi tada bila „uslovno nuklearna sila“, neće biti u mogućnosti da pruži adekvatan odgovor na američku vojnu agresiju.

Položaj Ruske Federacije značajno otežava i razmeštanje američkog protivraketnog odbrambenog sistema. Uprkos činjenici da u svom sadašnjem stanju kao vojni odbrambeno-tehnički sistem ima neznatan uticaj na ruske strateške snage, potencijalno u kombinaciji sa promenama u američkoj vojnoj doktrini to za Rusiju može biti vrlo opasno. U kombinaciji sa preciznim konvencionalnim projektilima predstavlja ozbiljnu pretnju bezbednosti Ruske Federacije. Američki protivraketni štit na kraju može Rusiju lišiti mogućnosti primene strateškog oružja i onesposobiti sistem nuklearnog odvraćanja.

Američki „Prompt Global Strike“ je stvorio sistem nenuklearnih preciznih nadzvučnih snaga sposobnih za udar na najvažnije neprijateljske ciljeve što je brže moguće (samo nekoliko sati od odluke). Osim toga, izbor takvih sistema zaobilazi međunarodne ugovore i sporazume koji ograničavaju stvaranje i implementaciju ofanzivnih nuklearnih snaga, zadržavajući stratešku prednost prilikom napada.

Situacija u kojoj će se skladištiti ruski strateški nuklearni potencijal bi značilo kao da je delimično i uništen.Preostali nuklearni potencijal bi u celosti, ili do tačke u kojoj bi mogući odgovor bio sveden na najmanju moguću meru, bio neutralisan od strane američkog protivraketnog odbrambenog sistema. Svaki američki pokušaj u ovom smislu je – „crvena linija“ za Rusiju.

Arktik

Smatra se da su nedavne polemike oko Arktika uglavnom povezane sa energetskim resursima i novim plovnim putem koji je otvorio eru tranzita na Severnom polu. Za Arktik su sada svi zainteresovani, pa čak i „ekolozi“ iz međunarodne organizacije „Grinpis“, večno ćutljivi Kanađani koji šalju vojsku na Severni pol ili Danci koji takođe imaju jedno malo selo u tom području.

Naravno, početak razvoja arktičkih rezervi ugljovodonika će dodatno ojačati rusku poziciju na tom tržištu i baš je platforma koja je bila metom napada „ekologa“ pronašla novu vrstu visokokvalitetne nafte (Arctic Oil), da je Vladimir Putin april 22 odmah zapovedio izgradnju baze za podmornice i brodove Severne flote u tom području, a na sjednici Nacionalne bezbednosti je osnovana nova jedinica Federalne službe bezbednosti koja će vršiti dužnost na Arktiku.

Međutim, Arktički okean, pogotovo ledeni deo, je u strateškim planovima ratnim Sjedinjenih Država i NATO saveza, kao možda najsavršeniji od svih dostupnih mostobrana za prvi nuklearni udar, ali i napad preciznim strateškim nenuklearnim oružjem. Prostor Arktika je i poligon za vazdušne napade.

U poslednjih nekoliko godina Rusija takođe povećava svoju stratešku vojnu komponentu na dalekom severu. Žurno se popravljaju takozvana „uzletišta“ preostala iz Sovjetskog Saveza, koje su ’90-ih godina bila u stanju raspada. Naglo se povećava broj nuklearnih podmornica i obnavlja ratno vazduhoplovstvo.

U poslednjih mesec dana na Dalekom Severu su održane demonstrativne vežbe uz korišćenje ruskih vazdušnih snaga, marinaca i projektila dugog dometa Razvija se i program za transformaciju flote ledolomaca, uključujući i one nuklearne.Valja naglasiti da je Rusija u tom području jedinstvena i ni jedna druga zemlja nema tako veliku flotu ledolomaca.

NATO strategija podrazumeva izlaz u ledene vode Arktika sa dvadesetak podmornica koje koordinirano mogu izvršiti preventivni nuklearni napad na ciljeve u bilo kojem području Ruske Federacije. To ne samo da kritično smanjuje vreme leta, neko se aktivno koristi i element iznenađenja, budući je sistem promatračnica na Arktiku uništen ’90-ih i još nije obnovljen. Zbog vojne komponente je Arktik vrlo atraktivan za SAD.

Čak postojeće nepravilnosti u ovom ratnom planu ne umanjuje njegovu opasnost po nacionalnu bezbednost Ruske Federacije. “Crvena linija“ bi u ovom slučaju bio dovoljan napad na Severnu flotu u patroli, kao i podvodne aktivnosti koje Amerikanci vrše u tom području.

„Peta kolona“ i ideološki sukob

SAD i njegovi saveznici i dalje ideološki opoziciju unutar Rusije smatraju glavnim adutom u borbi protiv „Putinovog režima“.

Strategija podrške unutrašnjoj opoziciji je i imala neke izglede u obliku stvaranja klase profesionalnih protivnika režima, ali sada, u kontekstu popularnosti kancelarije predsednika, to komponenta gubi značaj.

Nedavne akcije opozicije konačno su je diskreditovale i gotovo se pretvorila u „sektu“, a ne političku snagu čiji članovi nekoga mogu uveriti u ono što pričaju i da će ostvariti nekakav napredak u društvu. Ove grupe sada menjaju aktivnosti.

Ne pokreću se masovne akcije ili ulični protesti, čak nema ni klasičnih zahteva za „borbu protiv korupcije“. Sada se koriste stručnim intelektualnim pritiskom, kao što na primer promovišu američko stajalište o problemu nuklearnog naoružanja.

Finansiranje i strane međunarodne donacije će se preusmeriti iz oblasti ljudskih prava u smeru organizovanja kampanja „za zaštitu životne sredine“ i „stručnih zajednica“ koje mogu uticati, ne samo na javno mnjenje, nego i na donošenje zakona koji mogu uticati na odbranu, tehnološka i strateški važna područja.

Iako je moguće, pratiti ove aktivnosti je izuzetno teško, prvenstveno na intelektualnim i sličnim nivoima. “Crvena crta“ ovde može biti samo ako Zapadni plaćenici pređu na nasilne ulične akcije, što je malo verovatno s obzirom na potpuni nedostatak podrške od strane opozicije, pa čak i urbane intelektualne elite u prestonici.

(Advance)

Podelite vest sa prijateljimaShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterEmail this to someoneShare on LinkedInPin on PinterestShare on TumblrShare on StumbleUpon

 

3

Komentariši članak

komentara

Eine Antwort

  1. КО КОГА ПОКУШАВА ДА ОБМАНЕ
    Све ће се дознати, ко и кога покушава да обмане и зато то чини? Већ је речено да украјински процес подсећа на многе такве из прошлости. Зна се где је и ко је планирао и, са којим циљем, а познати су и методи таквим догађаја, па је свет постао „безбедан“, када је светски колонизатор запосео бројне базе, које им служе за обезбеђење свог кололонијалног поседа, развијајући тако један олигархијски систем, са добрим прорачуном. Зато им служе многе творевине са лажним и лихварским пирамидалним системом (ММФ; светска банка, НАТО, као оружана снага система, невладине организације бројних типова, преко којих се остварује превара, и многе друге парадржавне међународне творевине институти. комитети итд…), а када читав систем доспева у криту, онда свако тражи решење за себе, купује, уцењује, прети и пријатељу, када престаје било какво пријатељство, иза којег је голи интерес..
    Запад је насео једностраним одлукама САД, када су без одлуке СБ ОУН, мучки и са монтираним разлозима (Сједињене Америчке Државе), током прошлог и почетком овог века, водиле и воде своје освајачке ратове, угрожавајући друге. Срамно бомбардовање СРЈ, је злочин, којег ће на крају свет морати признати, као такав, али ће одлагати то док актери те прљаве ратне игре не престану фигурирати, јер су још увек недодирљиви међународни тајкуни, који својом моћи спречавају да се деси општа осуда. А и САД морају то спречити јер би онда морали платити ратну штету, не само Србима, већ многим народима на планети, где су све умешали своје злочиначке прсте..
    Објављено је да ће заседати СБ УН решавати криза у Украјини, а дан раније Меркелова је под хитно посетила Обаму, како би се договорили у даљем поступку, јер су многи почели прогнозирати да ће овај догађај бити кобан за ЕУ, други опет, да ће кризу решити Немачка и Русија, наравно на штету САД, а криза све више поприма грађански сукоб у Украјини.
    И јавна средства информисања у Србији имају два аршина, оне који су се у Украјини сврстали као опозиција нелегалног украјинског руководства, који је кренуо сада, слободно можемо рећи, са паравојним формацијама, противу народа. а који се нашао угреженим. Погрешно је употребљавати појам „проруске формације“, а за супротне снага не употребити тада „прозападне формације“, већ Украјинске, када се добро зна да сада то и нису Украјинске.
    Народ који се побуни, а на то га је навео претхони, сада већ занемарени случај оружане побуне, који и диктира целокупном процесу у Украјини. Тамо је почело. Зна се и ко је то подржавао материјлно и војно, тај је и кривац за целокупно стање у Украјини, које се сада покушава да превали на Русију, а пошто се још не зна одлука СБ, а вероватно ће то бити покушај да се кривица Запада пребаци на Источног суседа Русију, што САД већ чине, поруком Барака Обаме „да је Русија крива за непоштовање женевског договора“, и својим бројним одлукама о „завођењу познатог реда и увођења санкција“.
    На крају ће жртва бити сама Украјина, која је захавћена недовољно образованом елитом, која се натура том народу, и која ће решавање украјинске кризе подредити „пријатељима“ са Запада. Али, како још увек светска криза траје, може се очекивати и да ће ЕУ претрпети штету, са озбиљном претњом њеног разбијања, али ће опоравак и разрешење кризе бити знатно успореније и трајаће дуже, уз веома велику опасност да сукоб може изазвати, у првом плану локални рат, који би брзо прерастао у општи, сада већ Трећи светски рат по реду, и то са почетком на истом простору и истим коридорима као и претходни. Скојим циљем? Очување стечених позиција, наношење штете свом противнику и успорити раст, са тежњом да се кроз права голе силе свет доведе до свршеног чина.Криза у Украјини је покушај да се разреши светска криза, због тога сви народи будно прате шта се тамо догађа. Сваким даном се отварају нови процеси који ће променити мапу света.
    Пошто је СБ УН сазван на захтев Русије, није се ни очекивало да ће другачије решење бити, већ онако како се и тај скуп заврши, без договора о решењу украјинске кризе. За то време четвочасовну расправу о спорним темама између Немачке и САД, воде Ангела Меркел и Барак Обама. Они су у то време, као зајенички наступ претили Русији новим санкцијама. Овај сусрет је и намењен да се на неки начин очува пољуљано јединство у вези украјинске кризе.
    За то време, бројне агенције јављају о новим жртвама на просторима Источне Украјине где је започета акција федеализације Украјине, а томе се суприставља наметнута власт у Кијеву, после оружане побуне .

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: