Српске жртве у Првом светском рату не смеју бити заборављене

This page as PDF

Академик Матија Бећковић рекао је да српске жртве Првог светског рата не смеју бити заборављене и напоменуо да је њихово занемаривање почело одмах по завршетку тог сукоба.

Бећковић је, поводом откривања бисте Гаврилу Принципу и солунским добровољцима у бачкопаланачком селу Товаришеву, нагласио да пуцањ Гаврила Принципа на аустријског престолонаследника Франца Фердинанда није променио само његов живот, већ живот свих Срба у тадашњој Аустро-Угарској, пишу данашње “Вечерње новости”.

“На српском и руском фронту пристизали су и они испод туђих застава и на стране униформе стављали српске шајкаче.

У најславнијем рату погинуло је 402.435 војника, а стрељано, убијено у логорима и обешено 845.000 цивила. Никада се неће сазнати колико је умова изгубљено. Жртве се не смеју заборавити”, поручио је Бећковић.

Прослављени српски режисер Емир Кустурица нагласио је да без Гаврила Принципа не би било ни модерне српске државе.

“Гаврило Принцип постоји, не само као велика емоција”, рекао је Кустурица и подсетио да је у неким градовима Србије, конкретно у Горњем Милановцу, након петооктобарских промена укинут назив улице која је носила име младог револуционара с образложењем да “терориста не може да има улицу”.

Он је најавио да ће ускоро у Вишеграду бити отворен мозаик – представа о Гаврилу Принципу.

Изворник текста: Срна

Научне истине са трибине у Ваљеву о погубности планиране хидроакумулације „Стубо-Ровни“

Поштовани,ради општенародног добра које је директно угрожено у случају безобзирног остваривања планиране хидроакумулације Стубо-Ровни повише Ваљева немаром и инаћењем многих државних институција молимо Вас да обратите нарочиту пажњу како би и схватили важност и друге упозорили на овај штетни организовани државни пројекат.

Трајно уништити древни немањићки манастир Архангелову Грачаницу и притом загадити све постојеће изворске капацитете водообилног ваљевског краја  – ради несигурне, неекономичне и сувишне хидроакумулације чији је рок девалвиран на само 35 година… Све то не приличи разумним бићима, ни онима који ово са намером чине, ни свима онима који све ово три деценије безвољно посматрају.

Детаљно образложење ових великих примедби и суштинско разобличење погубности пројекта акумулације Ровни су 12.3.2014. обнародовали петоро доктора наука на трибини у Ваљеву. Нажалост, и ове алармантне чињенице су прошле без озбиљнијег осврта српских медија и јавних личности.

Видео комплетне трибине можете у деловима погледати на следећа три линка:

1. ПРВИ ДЕО, од три дела снимка са трибине који је посвећен Светињи Грачаници и свежем разарању манастирског гробља:

2. ДРУГИ ДЕО, снимка са трибине је посвећен главном предавању проф. др Петра Докмановића о погубним последицама бране “Стубо-Ровни” који је представка заједничког рада свих присутних на трибини доктора хидрогеологије:

3.ТРЕЋИ ДЕО, ево и последњег дела снимка историјске научне трибине у Ваљеву о опасним последицама бране “Ровни” које су деценијама скриване од народа нашега у коме су кратка излагања свих осталих професора, обраћања публике и дивна песма о страдању Светеиње Грачанице:

У атачменту Вам је на располагању Представка око 600 окупљеног народа која је у виду Захтева – све на основу побројаних изнетих научних чињеница – послата на 23 адресе надлежних државних органа.
Нажалост државне институције деценијама упорно већ игноришу примедбе на пројекат Ровни који су започели још 1986. Тако су исто занемарили и нашу петицију из 2012. са 33.174 потписа зато овом приликом и овим чином, уз све најбоље жеље, и апелујемо на Вашу савест да поможе колико може у ширењу истине ради добра народнога, на савест добрих људи који и само „да пожале, ка да би помогли“…

Богом свагда Вам свако добро!

 

Представка са научне трибине о погубним последицама планиране хидроакумулације „Ровни“ прослеђена:
Председнику РС; председнику т. Владе РС; првом потпредседнику т. Владе РС; председнику Скупштине РС; Заштитнику грађана РС; јавном тужиоцу РС; министру енергетике, развоја и заштите животне средине; министру пољопривреде, шумарства и водопривреде; министру грађевине и урбанизма; министру регионалног развоја и локалне самоуправе; министру здравља; министру правде и државне управе; директору Републичког за вода за заштиту споменика културе; директору Завода за заштиту споменика културе – Ваљево; председнику САНУ; председнику Скупштине Града Ваљева; градоначелнику Града Ваљева; директору Завода за заштиту природе Србије; председнику Организације потрошача Ваљева; Њ.С. Патријарху СПЦ; Епископу ваљевском и Делегацији ЕУ у Србији.
ПРЕДМЕТ:
ЗАХТЕВ ЗА ПОМОЋ
у оквиру Ваших надлежности, а у вези са –

МЕМОРАНДУМОМ – ПРЕДСТАВКОМ ГРАЂАНА,

утврђеном на Трибини од 12. марта 2014. године (у Ваљеву, сала Центра за културу) – ПРОТИВ НАСТАВЉАЊА РАДОВА НА ИЗГРАДЊИ БРАНЕ И АКУМУЛАЦИЈЕ „РОВНИ“ НА НАЧИН КОЈИ УГРОЖАВА ОСНОВНА ЉУДСКА ПРАВА И ИНТЕРЕСЕ ГРАЂАНА – и то :

1. ПРАВО НА ЗДРАВУ ЖИВОТНУ СРЕДИНУ, са посебним нагласком на ЗАШТИТУ РЕСУРСА ПИТКИХ ПОДЗЕМНИХ ВОДА, који ће бити угрожени акумулацијом „РОВНИ“.

2. ПРАВО НА ИСТИНУ – тј. истинито приказивање научно утврђених података и чињеница од утицаја на чување здравља, природе, садашњих и будућих материјалних добара људи угроженог подручја: приказивање чињеница без манупулисања и мешања интереса политичких и „водопривредних“ моћника, заклоњених иза институција.

3. ПРАВО НА ЗАШТИТУ ТРАДИЦИЈЕ тј. ОБЈЕКАТА КУЛТУРНЕ БАШТИНЕ НЕПРОЦЕЊИВЕ ВРЕДНОСТИ – средњевековног МАНАСТИРА ГРАЧАНИЦЕ ВАЉЕВСКЕ И ПРАВА НА ЗАШТИТУ ГРОБОВА МОНАХА МАНАСТИРА И ПРЕДАКА, сахрањених поред манастирске цркве.

ПОДНОСИ : Скуп од преко 600 грађана присутних на Трибини: Опасне последице бране „Ровни“, преко –

ЛИЦА ЗА ВЕЗУ : Драган Давидовић, 14000 Ваљево, Насеље „Ослободиоци Ваљева“ 38/16; 064/ 29- 345-30.

***
Дана 12. марта, 2014. г. – у Ваљеву је одржана Трибина
ОПАСНЕ ПОСЛЕДИЦЕ БРАНЕ „РОВНИ“ (Прилог бр. 8.)

у Центру за културу, у Ваљеву, од 18 -22 часа, којој је присуствовало више од 600 грађана. Ова Трибина уследила је после сакупљених, законски неопходних за покретање овог питања у Скупштини Р.С., 33.174 потписа грађана, који су предати (још у септембру, 2012. ) у виду петиције – свим институцијама републичке и локалне власти: Председнику РС, Влади РС, Скупштини РС и Скупштини града Ваљева (основ за петицију је члан 56. Устава РС којим је грађанима зајемчено ово право).

Петицијом је тражена ревизија пројекта и израда Студије оправданости хидроакумулације РОВНИ – с обзиром на могуће, погубне последице на живот људи, животну средину и објекте културне баштине. Међутим, оно што је петицијом тражено игнорисано је, тако да изгледа – као да се ова акумулација гради ради неке зле, добро плаћене игре невидљивих моћника, а не – како се тврдило – ради „потребе и добра народа тог подручја“.

На Трибини, 12. марта 2014, о бројним негативним аспектима градње акумулације Ровни говорило је 8 афирмисаних стручњака:

-др Зоран Стевановић, редовни професор, председник Српског Геолошког друштва,
-др Петар Докмановић, редовни професор Рударско-геолошког факултета БУ,
-др Иван Матић, редовни професор Рударско-геолошког факултета БУ,
-др Весна Ристић–Вакањац, ванредни професор Рударско-геолошког факултета БУ,
-др Миомир Коматина, научни саветник
-др Јасминка Смаилагић – стручњак Хидрометереолошког завода Србије и
-Драган Петровић, дипл. инжењер хидрогеологије,
-Вера Радојловић дипл. инжењер машинства, стручњак за законску регулативу у области водопривреде,
-уз још једно достављено писмено мишљење – др Ивана Филиповића, геолога, који био спречен да дође, а заједничко научно мишљење излагача (због спречености доласка) потписали су још и проф. др Иван Обрадовић, декан Рударскогеолошког факултета БУ и др Душан Поломчић, ред. проф., шеф катедре РГ факултета БУ.
(Прилог бр. 1. – Стручно мишљење Департмана хидрогеологије РГФ; Прилог бр. 2. – Стручни рад др Ивана Филиповића „Сеизмотектонске карактеристике дубинске разломне зоне… и могуће последице у подручју планиране акумулације Ровни“)

Уз присуство свештенства и монаштва Епархије ваљевске (секретара Епархије, архимандрита Петра Радуловића, протојереја Михаила Павловића, мати игуманије Гликерије, са својим сестринством) – на Трибини је наговештен и делом прочитан и званичан став Епархије ваљевске у виду апела за заштиту Светиње Грачанице од потапања и изворских вода ваљевског краја од трајног загађења (Прилог бр. 3.) као и Саопштење Епархије против конзервирања Цркве (Прилог бр. 4.)

На Трибини је прочитано и писмо подршке г. Емира Кустурице.

Изнети су подаци у вези са досадашњим скрнављењем манастира „Грачанице ваљевске“, велике Светиње мештана овог краја, као и подаци о скрнављењу гробова – моштију монаха и предака, сахрањених поред те прастаре цркве (изнетих у џаковима, по налогу „надлежних“, у периоду од 1987. до 2012., у којима су неке од тих ископаних мошти – остале до данас, по ходницима и подрумима „надлежних“ установа).

Изнете су и чињенице о демонстрирању силе од стране Јавног предузећа „Колубара Ваљево“ (надлежног за радове на акумулацији „Ровни“), које је, управо тог дана – само три сата пред почетак Трибине (на коју није дошао нико од позваних челника локалне самоуправе и нико од представника ЈП „Колубара“, ран. „Стубо-Ровни“!) – послало багер који је подигао надгробне плоче и оскрнавио гробове; потом су радници оградили манастирску Цркву, озваничавајући „своје градилиште“, и поставили натписе са текстом забране приступа „власништву ЈП“ и с печатом фирме !? (Прилог бр. 5.)

Морамо да се запитамо: да ли је могуће да једно јавно предузеће државе Србије сматра да је древни манастир његово власништво !? Чак и када би њему било дато да о манастиру брине, он – не би био власништво ЈП ! Притом, јавно предузеће је заборавило свој статус, тј. да је оно – имовина грађана, народа који је, преко својих представника у локалној и републичкој управи – том предузећу оснивач?! Оно јесте неколико пута мењало „рухо“ (име, па локални – у регионални статус итд.), али – суштина остаје иста: основано је ради потреба и добра народа овог региона. Дужно је да то види као циљ целог свог посла, а то значи и да непрекидно води рачуна о ризику, контролише промену околности, па и могућу промену потреба и сада већ јасно сагледане опасне последице изградње акумулације „Ровни“.

Уместо свега тога, ЈП „Колубара“ (Стубо-Ровни) једино демонстрира силу и древни манастир скрнави, ломи плоче гробова без присуства надлежних конзерватора, а управо се најављује поновно додатно раскопавање гробова и рушење конака монаха! (Велики су притисци на ваљевског владику Милутина – да ово не спречава…).

ТРИБИНА је завршена предлогом – од свих присутних једногласно прихваћеним, да се упути Меморандум – Представка свимa у Републици Србији, који својом надлежношћу, или својим јавним и професионалним ауторитетом – могу да помогну да се НЕ ДОВРШИ ОВАЈ ЗЛОЧИН :
-НАД НАРОДОМ ОВОГ КРАЈА, а угрожено је више од сто хиљада људи,
-НАД СВЕТИЊАМА и, најзад,
-НАД ИСТИНОМ, тј. над ТАЧНИМ ЧИЊЕНИЦАМА (које сведоче наши врхунски научници, или које су по себи јасно видљиве, а што ће даљим текстом бити детаљније образложено).
О Б Р А З Л О Ж Е Њ Е П Р Е Д С Т А В К Е

Изграђена брана и планирана хидроаумулација „РОВНИ“, на реци Јабланици, имале су примарну сврху комуналног водоснабдевања општина: Ваљево, Мионица, Лајковац, Уб и Лазаревац.
Акумулација „Ровни“ није имала своје стручно оправдање у односу на расположиве ресурсе подземних вода на подручју наведених општина, са једне, и реалних потреба корисника, са друге стране.
Током безмало 30-годишње градње – није дошло до погоршања услова водоснабдевања : нити су постојећа изворишта подземних вода „исцрпена“, нити довољно експлоатисана, а није се повећао ни број становника.

Да су процене постојећих капацитета подземних вода региона и потребе становништва правилно процењени – изградња акумулације Ровни показала би се непотребном.

Такође, да је током пројектовања испоштован Закон о заштити животне средине и да су узете у обзир примедбе стручњака хидрогеолога – наведена градња би се показала опасном и недопустивом, поготово ако би се испунила до предвиђеног максималног нивоа 360 мнв.

Акумулација „Ровни“ се први пут јавила у законским решењима 1977. године, заједно са још 50-ак нових површинских акумулација, замишљених као основ за регионалне системе водоснабдевања на целој територији Србије. До данас је реализовано само неколико ових објеката, како због превисоке цене радова и недостатка финансија, тако и због вишеструко прецењених потреба у води за пиће, као и потцењених постојећих капацитета подземних изворишта.

Акумулација „Ровни“, на којој је базиран будући РВС „Ровни“, брањена је вишенаменским потребама: за комунално и техничко водоснабдевање (потребе ТЕ Колубара Б), као и за задржавање бујичног и речног наноса и поплавних таласа , уз обезбеђење хидролошког минимума. Ниједно њено могуће, негативно дејство није ни узето у обзир, приказано, испитано или проверено.

Пројектована максимална запремина акумулираних вода „Ровни“ је 50 милиона м3, са максималном котом воде на 360 мнв.
С обзиром да је судбина градње ТЕ Колубара Б дугорочно неизвесна, једина практична функција будуће акумулације „РОВНИ“ било би комунално водоснабдевање наведених насеља, која се и сада готово оптимално снабдевају изворском водом са многих изворишта овог водообилног региона.

Пројектоване потребе пројекта Ровни у води за комунално водоснабдевање свих наведених насеља су неколико пута веће од актуелних и реалних и износе 1.800 л/с: Ваљево – 1.030 л/с, Лазаревац и Лајковац – 580 л/с, Уб – 110 л/с, Мионица – 80 л/с. Почетне пројектоване потребе за веома неизвесну градњу ТЕ “Колубара Б“ (потребе техн. воде) од 1.560 л/с су излишне, јер је изградња, могуће и трајно, обустављена (препоруком ЕУ). Притом, струка деценијама уназад даје разноврсна алтернативна решења за техничку воду за ову ТЕ, нпр. – снабдевање из алувијалне равни реке Колубаре, богате подземним водама.

Да би се видело каква је и колика је „озбиљност“ надлежних у питању,
неопходно је овде навести и цитат из акта Министарства
пољопривреде , шумарства и водопривреде, од 8. августа, 2012 г.
(који је – незаведен, стоји само „број: службено“), а у коме се каже (на
стр. 2., последњи став):
„Изградња бране и акумулације Стубо-Ровни, која прераспоређује воду
у времену и простору, је неспорни витални интерес за
водоснабдевање аридног Колубарског региона… и да (стр. 3, последњи
став):
„За потребе будуће ТЕ и топлан м³“.е „Колунара Б“ у изградњи (2х 350 М) испушта се од 0,5 до 1 м³“.
„Теорија“ тог Министарства о „аридном (сушном) Колубарском региону“ ће се, у даљем тексту, показати потпуно погрешном, а податак да су потребе планиране ТЕ „Колубара Б“ са почетних пројектованих 1560 л/с некако „у министарству“ спале на само 0,5 до 1м³/с (500 -1.000 л/с) говори о великојх нетачности!? Дакле, 560 л/с је
„исцурело у Министарству“!

Зар овакви докази нису основ за ревизију и свих осталих података опасног пројекта хидроакумулације „Ровни“!?

Предимензионирани и нетачни основни параметри који су послужили као основ градње акумулације и РВС „РОВНИ“ су:

-да је Колубарски регион сиромашан подземним водама као ресурсом за комунално водоснабдевање, са оцењеном да се може захватити укупно око 320 л/с подземних вода – што је 3-4 пута мање од реалних могућности сходно данашњим сазнањима (процене водозахвата подземних вода овог региона данас иду од минималних 925 до 1.195 л/с)!
-да је норма бруто комуналне потрошње воде у урбаним зонама, за 2021. годину, пројектована на 600 л/ст./дан – што је 2-3 пута више од међународних стандарда и препорука (250 л/ст./дан су светски стандарди дневне бруто потрошње по становнику, док је то у Европи од 150-170 л/ст./дан) !
-Пројектован је број становника региона до 2021. године на чак 400.000 становника. Нажалост, у последњих неколико деценија, прираштај становништва пада, са проценом даљег демографског пада.

Преостали скупи радови на акумулацији и РВС „Ровни“ипак се и даље планирају и настављају. Уместо да се одмах изврши реконструкција општинских водоводних мрежа ( са губицима воде 58-63% ), где би се обезбедило много више воде него што је потреба становништва до 2021.г. а и даље – пројектанти „Ровни“ су рад на мрежама предвидели до – 2042.г.! Могуће да је ово одложено како се не би потпуно обесмислила даља одбрана потреба за акумулацијом и извођењем скупих радова, од којих су преостали још:

-антиерозиона и санитарна припрема терена у сливу акумулације,
-ињектирање и адаптација (у погледу водонепропусности) карстног терена који се плави акумулацијом,
-водоводна инфраструктура: постројења за санитарне третмане сирове воде, цевоводи од језера до ових постројења и од постројења до водних резервоара насеља која су обухваћена РВС „Ровни“,
-пуњење акумулације,
-планирано пребацивање вода из суседних сливова у акумулацију „Ровни“.
***

Последњих деценија пракса је показала бројне лоше стране градње и одржавања вештачких акумулација, које су приказане у међународним публикацијама (UNEP-IETC 1999, WCD 2000), а које нису уважене код акумулације „Ровни“.

Наведимо неке од њих:
-високи трошкови истраживања и градње,
-кашњење и значајном премашивање обима радова и финансија,
-ограничења у коришћењу земљишта у сливу,
-ризик градње у погледу вододрживости подлоге и сеизмичности терена
-наглашена тенденција акумулисаних вода ка загађивању
-поскупљење одржавања система и производње воде због загађености и „старења“ акумулације
-бројни негативни еколошки утицаји: промена микроклиме и локалних екосистема, бујање алги на рачун аутохтоне флоре и фауне, губитак земљишта и вегетационог покривача и др.

Јасно је да бране и вештачке акумулације за водоснабдевање имају смисла само у случајевима када подземне воде нису на располагању, а овде, на примеру „Ровни“, то није случај.
НА ОВУ ЧИЊЕНИЦУ НИЈЕ БЛАГОВРЕМЕНО УКАЗАНО СТАНОВНИЦИМА РЕГИОНА.
***

Наведимо још битних података који јасно показују да акумулација „Ровни“ нема практичног смисла и да није одрживо решење водоснабдевања:

1. Сва наведена насеља у региону имају своја изворишта подземних вода, која раде без проблема у погледу количина и квалитета вода, а постоје и могућности за повећање капацитета (смањењем губитака у мрежама или повећањем постојећих и нових водозахвата), о чему говоре постојећи научни и стручни радови и техничка документација.
Када је у питању снабдевање водом непрехрамбене индустрије и других привредних објеката, ресурс могу да буду плитке подземне воде акумулиране у речним седиментима.

Број становника у Колубарском региону за 2021.г., ЕПТИСА процењује на 206.000. са потоњим даљим демографским падом – док је пројектант „Ровни“ за ту годину процењивао 400.000. у региону! Само за Ваљево се у 2010.г. по ГУП-у процењивало око 135.000, а сада у општини имамо само 90.312. становника. Ако се узме светски просек покривености становништва централизованим водоводним системима који износи 70-80%, онда Колубарском региону не треба воде ни за процењених 206.000., већ за око 150.000 становника у 2021.г., а овај број, по процени, ће и даље падати. Дакле, број становника пројектант је предимензионирао за скоро 3 пута!

Напоменимо и да је друга по величини општина региона – Лазаревац – већ одустала од коришћења воде са планиране акумулације Ровни, јер су у међувремену на њеном подручју откривени и стављени у функцију богати подземни бунари Непричава (100 л/с) и Пештан (130 л/с). То данас само делимично открива нову слику о богатству подземних вода овог региона у односу на почетне пројекције пројектаната – прескупе, предимензиониране и преопасне акумулације Ровни.

2. Укупни капацитети свих постојећих изворишта (подземних вода за централизовано водоснабдевање) износе 925 л/с по грубој процени, док детаљнија процена Д. Петровића (у књизи „Брана Ровни – потреба или промашај“) – таксативно наводи позната изворишта и бушотине и налази капацитет – од 1.195 л/с подземних вода у Колубарском региону). (Прилог 7.)
Подсетимо. почетна процена пројектаната „Ровни“, била је сиромашних – 320 л/с за сва подземна изворишта региона!?

Реалне потребе у води за регион (са урачунатим одрживим губицима у мрежи и осталим компонентама комуналне потрошње воде, за 2021. годину) су 597 л/с., при узетој мери светског стандарда бруто потрошње од 250 л/ст./дан). То значи да постојећа изворишта за више од 50 % надмашују садашње и будуће реалне потребе у комуналној води.

Када се овоме дода чињеница да бар 20% становника у свету, а и код нас (сеоска и приградска насеља), по правилу, нису покривени централизованим водоводима, већ се снабдевају са мањих локалних изворишта и појединачних бунара који, засад, нису предмет пажње, јасно је да су реалне потребе у води у централизованим комуналним системима водоснабдевања и мање, тј. да износе бруто око 480л/с за Колубарски регион (тј. за око 20 % мање од наведених 597 л/с ).

3. Тамо где се у овом региону јаве проблеми у водоснабдевању, они су последица искључиво енормних губитака у водоводним мрежама и недовољно захваћеним постојећим извориштима. Просечни губици у региону премашују 58% (документовано у Студији оправданости цевовода РВС РОВНИ – ЕПТИСА, 2009.г.), односно, становништву се испоручи дупло мање воде у односу на захваћене количине.
Међутим, ова чињеница није разлог за градњу скупе акумулације, већ за реконструкцију мреже!
Губици у мрежи који се толеришу не би смели да буду већи од 20%. Уз мала улагања у ревитализацију цевоводних мрежа – године 2021. би за цео регион било неопходно стандардних до 500 л/с, док садашњи водозахвати свих пет општина, по подацима локалних водовода, у збиру већ износе 635 л/с изворске воде (од чега се преко пола сада губи сада у лошим, дотрајалим цевима).

4. Анализом новијих података РХМЗ Србије, реални просечни протицај Јабланице на самој брани Ровни је око 1000 л/с, а после обезбеђења билошког минимума реке, расположива количина воде за пуњење акумулације је око 900 л/с, што је свега 60 % од пројектованог ! Ако се додају процењени губици од стране самог пројектанта „Ровни“ (који износе 512 л/с у водопропусном кањону Сушице), лако је израчунати шта се добија за преостали протицај! То
је мањи капацитет од оног који сада постоји у региону од изворишта
која су у функцији !

За потребе акумулације РОВНИ пројектом је дефинисан средњегодишњи протицај Јабланице од око 1500 л/с – што горњи подаци негирају. Пројектант ово „покрива“ тако што планира да се допрема вода из других сливова.
Али, чему градња такве акумулације ако се већ у старту предвиђа прескупо превођење воде из, данас већ проблематичних, суседних сливова ?!.

5. Трасирањем подземних вода у Лелићком карсту, утврђене су везе између понора карстног тла у долини Сушице у дужини од 3км (које је планирано за потапање акумулацијом), на једној страни, и врела Пакље и Градачких врела, која су ван слива акумулације, на другој страни. Ове везе се интензивирају повећањем нивоа воде (језера), што ће довести до значајних губитака из акумулације, подземним отицајем.
Бројни примери из светске праксе показују да су санациони радови у карсту под великим ризиком и да велика финансијска улагања често немају ефекта.

6. Површинска вода из акумулације биће све лошијег квалитета, због неизбежне еутрофикације и растварања металичних орудњења.
У овом познатом рударском крају су древни рудници Ребељ и Вујиновача – у непосредном сливу акумулације (ту је установљено присуство: антимона, живе, бакра…)
Све би ово, уколико се акумулација напуни до макс. 360 мнв, – понирало у богати издан Лелићког Карста, из кога извиру обилна врела реке Градац (минималног водозахвата од 300 л/с) и извор Пакље (мин. 120 л/с)) и тиме би се загадиле подземне воде које се сада користе за водоснабдевање Ваљева, а чији су капацитети процењени као водећи у Србији.

Река Градац, најобилнија река изворске воде региона, која има и статус посебно заштићене реке. Међутим, биће као таква изгубљена због продирања, временом, све већих загађења из акумулације Ровни!

Ако се највећа питка изворишта – због висине бране – потопе и загаде водом а потом и муљем из акумулације Ровни – ово подручје ће потпуно остати без здраве воде за пиће!
СМАТРАМО ДА ЈЕ ТОЗЛОЧИН ПРЕМА СТАНОВНИШТВУ КОЈИ ДРЖАВА НЕ СМЕ ДОПУСТИТИ !

Не заборавимо ни велики слив ове планиране акумулације (104 км²) и бујични карактер притока, чија би отежана санитарна заштита додатно убрзала еутрофикацију (загађење) ујезерене воде и муља.

Становништво овог пространог слива до данас није прешло на здраву пољопривредну производњу, нити су домаћинства измештена (а наћи ће се на самој обали слива ) – тако да се фекалије и фосфати, као храна алгама, очекују врло брзо, а пуњење акумулације се најављује већ за ову годину !

Битан је податак – да становници Ваљева и околине данас пију воду која је једна од најквалитетнијих у Србији и имају је у довољним количинама, упркос енормним губицима у цевоводима.

Водоснабдевање подземним водама је обилно и ничим није угрожено – сем акумулацијом Ровни!
Уставно је право грађана да и даље задрже право на своју квалитетну воду . Стога држава не би смела да им одузме квалитетну воду за пиће коју већ имају – и имали би је трајно тако што ће дат ЈП „одрешене руке“; ЈП је решило, супротно чак и својој пројектној документацији, да меша ту изузетну воду са знатно лошијом водом из површинске акумулације која је, уз то, и ограниченог рока трајања.
ЈП „Колубара Ваљево“ (некад – „Стубо – Ровни“) већ гради убрзано ЦЕВОВОД СА АКУМУЛАЦИЈЕ „РОВНИ“ – да би га СПОЈИЛА СА СВИМ ОСТАЛИМ ПИТКИМ ИЗВОРИШТИМА КОЈА СУ САД У ФУНКЦИЈИ !?!

Стручна процена је да, због бујичног карактера притока, Ровни може трајати највише 35 година, иако је светски стандард – 50 година, када ће загађени муљ наставити трајно да загађује главна изворишта подземних вода овог региона.

Напомињемо – Јавно предузеће ово чини супротно чак и пројектним документима, уставној неповредивости племенитих подземних изворишта, као и новом законодавству које се у Србији примењује од 2004.г. (усвајањем законске регулативе ЕУ у области заштите животне средине).

7. Економска неоправданост пројекта „Ровни“ је очигледна и непорецива.
До 2021.г. је, у РВС „Ровни“, планирано увођење воде из такође планиране акумулације Струганик на Рибници, а после 2021.г. – превођење воде из слива Дрине, Увца и Рзава.
У међувремену, Струганик се још не гради, Дрина је постала гранична река а на Увцу већ постоји велики проблем са квалитетом воде у великој увачкој акумулацији. За овим пројектима, наравно, да нема стварне потребе а притом, река Јабланица није по себи довољна да сама допуњује акумулацију Ровни. Стога се инвеститор ЈП „ Колубара Ваљево“ – и определио за поменути, својеврстан злочин: води из бране, у исти цевовод, придодаће воду са постојећих питких изворишта региона!

Процењује се, такође, да ће набавна цена ујезерене воде бити неколико пута већа од садашње набавне цене изворских вода, што ће се нарочито одразити и на крајњег потрошача. Не заборављајмо и скупе третмане прераде, због временом све неквалитетније, ујезерене воде.
Дакле, добићемо скупљу неквалитетнију воду, иако имамо све предуслове за здраву и јевтину!?

До сада потрошена огромна средства нису аргумент да се рад на остварењу акумулације пошто-пото настави, већ управо да се прекине, како се овај тешки промашај не би претворио у тешки злочин, а ово ће се догодити уколико се не одустане бар од максималне коте пуњења акумулације!

 

8. Студија изводљивости цевовода РВС РОВНИ израђена је 2009. године, од стране европске агенције ЕПТИСА. Студија оправданости и утицаја на животну средину саме акумулације ни тада, а ни до данас није урађена ! Ово поједине надлежне институције државе покушавају да оправдају тиме што су „радови на брани отпочели пре озакоњења обавезе израде ове студије“ ( по усвојеној европској законској регулативи).
Ни Студија изводљивости није комплетна за цео РВС Ровни, односно, она је рађена и односи се само на водоводну инфраструктуру, а не и на саму брану и акумулацију! Јасно је да ово
представља заобилажење потребног, исправног поступка, с обзиром да су занемарена огромна средства која су уложена и која се још планирају за завршавање акумулације, тј. све остале пратеће радове. Нису, или су непотпуно разматрани негативни еколошки, социјални и финансијски аспекти и ризици везани за одржавање акумулације. Ипак, на основу излагања у наведеној Студији ЕПТИСЕ, може се закључити следеће:

-Основни проблем у комуналном водоснабдевању у региону је неефикасност рада комуналних предузећа, а пре свега, енормни губици вода у водоводним мрежама, а не „аридност Колубарског региона“ како рекоше из надлежног Министарства, бранећи оправданост
„Ровни“.

-Акумулација „РОВНИ“ је непотребна за сврху водоснабдевања, с обзиром да за непуних 1,5 милиона евра могу да се смање енормни губици у мрежама, тј. постојећим комуналним системима водоснабдевања и тако компензују евентуални дефицити вода, чији
је капацитет, као што подаци говоре – довољан.
Насупрот томе, изнета оквирна цена РВС РОВНИ (брана, акумулација, регионални водовод…) износиће око 80 милиона евра,.Наводи се да је, до сада, утрошено око 70 милиона евра. (Поређење 1,5 или 10 милиона – јасно је без даљих коментара ).

-Простор на коме се граде брана и акумулација РОВНИ одликује се високим степеном сеизмичности (7-8º MCS), па је ризик од деструктивних земљотреса константно присутан. Акумулација се налази на траси дубинске разломне зоне која се протеже од Мионице до Крупња, где постоји опасност да буду епицентри будућих земљотреса (погледати Прилог 2.). Притом, не зна се да ли је обавезна оскултациона опрема за двогодишње, непрекидно 24-часовно осматрање сеизмике тла и самог објекта бране – уопште уграђена, Једино се зна да две године уназад ова опрема стоји као ставка у Плану инвестиција ( за 2013-ту и за 2014-ту годину).

Не сме се заборављати ни непрестано излагање становништва стресу због свести о угроженој безбедности. У јавност је допрла оригинална Студија Енергопројекта, из 1988.г., о проценама последица услед пуцања бране Ровни због природних или ратних околности. Ту се – под назнаком „Војна тајна – Строго поверљиво“, закључује да би равничарски део града Ваљева био збрисан за само 13 минута, колико је ударном таласу са бране потребно да се сјури до града. То није довољно за евакуацију становништва!!! Град би био унштен. (Прилог 6.)

9. Важно је истаћи и то да, према информацијама добијеним од Републичке дирекције за воде, брана са акумулацијом Ровни нема водну дозволу, да није извршен технички пријем и да, према њиховом тумачењу, брана није ни завршена (иако на сајту ЈП Колубара пише да „имају све неопходне дозволе“). То практично значи да би се најављено пуњење акумулације – иако „пробно“ (за које су већ планирана и овогодишња средства из буџета!), обавило без водне дозволе, што би, по члану 209. Закона о водама РС, представљало кривично дело (опаснос по животну средину).
10. Непроцењиве су и духовно-културне последице затирања древног немањићког манастира Грачанице која као да је и постављена баш на граници водонепропусног и водопропусног тла акумулације (333 мнв) – да буде браник од потапања и загађења свих обилних издани изворских вода ваљевског краја. Грачаница као да позива на уразумљење да сачувамо потомцима оно што од предака наследисмо.

И у оближњем манастиру Пустиња, такође, дошло би до доказаног оштећења фресака влагом из акумулације, па и познате фреске Светог Јована Крститеља – под заштитом УНЕСКО-а.

КАКО ЈЕ УНЕСКО ШТИТИ – АКО СЕ ОВО ЧИНИ ?!
При свим данас познатим чињеницама, зашто се допушта да ЈП „Колубара“ (познатије као – Колубара-Ровни), девастира древни немањићки манастир који је 1928. обновио сам Свети владика Николај, као и велику некрополу око њега, те да ускраћује елементарне животне услове монаха који још у Грачаници живе?.. Зашто ЈП жури – после 30 година трајања овог пројекта – да све то уништи и затре – када се знају и све последице које даље прете и следе? Коме се толико сада жури!?

Нико се од памтивека није усудио да једну Светињу Божију преведе у земљишњим књигама у своје власништво, а ЈП Колубара – Ровни, уз подршку министра Велимира Илића, нажалост је то учинило! На другој парцели су направљени „нови црквене објекти“ у замену за древну Грачаницу (!). То је давно уговорено са епископом Лаврентијем, без одлуке надлежног Патријаршијског упровног одбора.
Зар се древне Светиње могу као на пијаци трампити по пракси: „Старо за ново“?
Једино исправно поступа данашњи епископ ваљевски Милутин који упорно одбија да прими те њихове нове објекте, не желећи да се одрекне Божије Грачанице!

Посебно је ужасан начин на који се девастирају монашки гробови и гробови предака, сахрањених око Грачанице. Деценијама се они девастирају и разносе унаоколо: 168 џакова са костима (ископаним код Грачанице од стране Завода за заштиту споменика културе) је, од 1987. до 1992. – држано у гаражи Истраживачке станице Петница, потом, враћено код Грачанице, уз покушај да се све убаци у један ров и затрпа, али се народ побунио и достојно их сахранио о свом трошку. Десетине других џакова са моштима –однете су на нову локацију, а земни остаци од још 80 тела (есхумирани још 1987.), и даље се налазе по ходницима Завода за заштиту споменика културе Ваљево.
Зар наши свети преци не заслужују да почивају у миру!? Или нам је потребна заштита и од оних који „штите споменике културе“.

ЈОШ НЕСАГЛЕДАНА НЕСАГЛЕДИВА ОПАСНОСТ ЈЕ: ако нам вековни непријатељи поруче:
„Ако ви у срцу Србије тако радите својим Светињама – зашто се буните када вам то радимо ми ради својих интереса!?“

***
З А К Љ У Ч А К

Из свега изложеног произилази следеће:

1.Основни параметри пројекта акумулације РОВНИ не слажу се са садашњим оценама оправданости градње:
-ни у погледу реалних потреба за водом,
-ни у погледу расположивих количина поземних вода,
-ни у погледу ризика загађења подземних вода
У односу на полазни Пројекат којим се брани оправданост спорне акумулације – наведени полазни параметри су, дакле, битно измењени: или нетачно умањени (капацитет подземних извора); или нетачно увећани (очекивани број становника региона 2021.г. и стандард дневних потреба воде по становнику); или занемарени (негативни утицаји: на животну средину и споменике културе, у сфери безбедоносних ризика, енормних губитака у цевоводним мрежама општина, економске оправданости у целини)…
Чињеница је да се било какав дефицит вода за комуналне потребе лако може надоместити реконструкцијом дотрајалих мрежа и новим водозахватима постојећих подземних вода.

2.Нису поштована основна начела одрживости:
-инвестиција је превелика за ефекат који се добија;
-одржавање је скупо (нарочито поскупљење би настало неопходним инјектирањем (запуњавањем) водопропусног тла кањона речице Сушице
-управљање водама треба да буде интегрисано у јединствен систем који би се оптимално и одрживо користио за различите намене, а никако да сви корисници, по сваку цену, буду „интегрисани“ око само једног ресурса – вештачке акумулације (којом би се мешали водни ресурси различитог квалитета и која има ограничено трајање)

Једино разумно решење:
Полазећи од свега изнетог, могуће разумно решење било би формирање акумулације мањег габарита и нижом максималном котом нивоа воде од, оквирно, 330 мнв, односно, нижом од коте манастира, тј. ниже од зоне контакта водонепропусних стена са водопропусним карстом у долини Сушице.
Оваквим решењем би се постигло следеће:
-елиминишу се сви додатни, неизвесни и прескупи радови на превазилажењу дефицита вода: превођење вода из суседних сливова, инјекциони радови на санирању карстне подлоге;
-елиминише се мешање ујезерене барске воде са изворском у цеововодима које се сада убрзано спроводи;
-елиминише се загађивање подземних вода Лелићког карста (подземних издани, заштићене реке Градац и врела Пакље);
-избегава се уништавање древног манастира „Грачаница“ и фресака у манастиру Пустиња; не скрнаве се даље гробови;
-акумулација Ровни не би служила за комунално водоснабдевање, чиме би се оствариле значајне финансијске уштеде у градњи регионалних цевовода и фабрика воде, али и спасли извори од загађења мешањем вода;
-смањује се ризик од потенцијалних катастрофалних последица могућег рушења бране, могућом природном катастрофом или у случају рата.

Због свега наведеног-

ЗАХТЕВ ГРАЂАНА ЈЕ СЛЕДЕЋИ

1. ОБУСТАВА СВИХ ДАЉИХ РАДОВА на остваривању пројекта акумулације „РОВНИ“ у максималном предвиђеном габариту, док се пројекат не подвргне објективној научној анализи и изради обавезујуће Студије процене утицаја на животну средину (сходно ЕУ законској регулативи из ове области, усвојеној од Р.Србије још 2004.г.), уз ревизију свих водопривредних параметара на којима је био заснован и објективну процену свих штетних последица;

2. Потом је нужна израда нове студије изводљивости (оправданости), у којој би се обавезно сагледало једино разумно решење – снижавање коте пуњења акумулације до нивоа водопропусних стена, тј. до нивоа манастира „Грачаница“.

 

Овим захтевом би се једино избегли високи фактори ризика даље градње и негативног утицаја акумулације на живот и здравље људи, а и испунили би се сви захтеви из раније петиције и овог меморандума – представке грађана – становника Колубарског региона за који је акумулацвија и планирана.
За ГРУПУ ГРАЂАНА
УЧЕСНИКА ТРИБИНЕ-

ЛИЦЕ ЗА ВЕЗУ –

___________________
Драган Давидовић
П р и л о з и :
Прилог 1. – Стручно мишљење о хидрогеолошким аспектима градње РВС
„Ровни“.
Прилог 2. – Сеизмотектонске карактеристике дубинске разломне зоне дуж
обода Јадарског блок терана и могуће последице у подручју
планиране акумулације Ровни
Прилог 3. – Апел Епархије ваљевске из 2008 „Сачувајмо Светиње и
природу“
Прилог 4. – Саопштење Епархије поводом намере скрнавног начина
„конзервирања“ Светиње Грачанице
Прилог 5. – Оригинал натписа ЈП Колубаре о „власништву“ над
Манастиром Грачаницом
Прилог 6. – Наслов Студије Енергопројекта о последицама могућег пуцања
бране Ровни из 1988.г.
Прилог 7. – Наслов и садржај нове стручне књиге која разобличава
пројекат Ровни „Брана Ровни – потреба или промашај“
Прилог 8. – ДВД скраћеног видео снимка са Трибине о опасним последица-
ма бране Ровни одржане у Ваљеву 12.3.2014. пред 600 присутних.

Представка прослеђена:
Председнику РС, председнику т. Владе РС, првом потпредседнику т. Владе РС, председнику Скупштине РС, Заштитнику грађана РС, јавном тужиоцу РС, министру енергетике, развоја и заштите животне средине, министру грађевине и урбанизма, министру регионалног развоја и локалне самоуправе, министру здравља, министру правде и државне управе, директору Републичког за вода за заштиту споменика културе, директору Завода за заштиту споменика културе – Ваљево, председнику САНУ, председнику Скупштине Града Ваљева, градоначелнику Града Ваљева, директору Завода за заштиту природе Србије, председнику Организације потрошача Ваљева, Њ.С. Патријарху СПЦ, Епископу ваљевском и Делегацији ЕУ у Србији.

Јасеновац, комеморацијe – 26. и 27. април 2014.

http://anti-censura.com/jasenovac-komemoracije-26-i-27-april-2014/

ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА КРШИ КОНВЕНЦИЈУ О ЗАШТИТИ ЉУДСКИХ ПРАВА

ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА КРШИ КОНВЕНЦИЈУ
О ЗАШТИТИ ЉУДСКИХ ПРАВА
Пише Комнен Коља Сератлић
Од Римског права до данас нема примера да судови доносе пресуде, кршећи законе по којима суде (у пресудама се наводи члан или чланови Закона по коме је пресуда донесена). Једини пример је Европски суд за људска права у Стразбуру, који доноси одлуке, не поштујући Конвенцију о заштити људских права, на основу које би морао да доноси те одлуке, односно да пресуђује. Европски суда за људска права у Стразбуру је изгубио сваки смисао, јер је повреда Конвенције о људским правима увек повреда људских права (у Римском праву „грађанин има право да тужи државу и да му цезар мора да изађе на суд када је тужен“, а у Душановом законику се у одбрани права грађана каже „да човек има право да позове, чак, и цара на суд, није важна царска воља, него је, пре свега, важан закон, а царска воља је важна само уколико потврђује закон“). Дакле, овде се ради о хармонији Римског права и православне грчко-римске културе која је медитеранска, а западна је метафизичка, која није решила и не може да реши ниједан озбиљан дрштвени проблем (политички, економски, морални, културни), посебно законодавни.
Као што је познато, Европски суд за људска права (у даљњем тексту Европски суд неправде) је међународни суд у Стразбуру, кога чине судује из земаља чланица Савета Европе (47 држава). Према нормативним узусима, судије Европског суда неправде одлучују самостално, односно не представљају ниједну земљу. Међутим, у пракси, нажалост, није тако. Иначе, у теорији је познато да је велика разлика између нормативног и стварног (никада се нормативно не може до краја преточити у стварно), тако да судије нису аутономни, већ уствари делују и заступају државу одашиљања. Због те чињенице руши се једна величанствена историјсака замисао о оснивању и постојању тога Суда.

На основу Конвенције о заштити људских права, која је међународни уговор, који могу потписати само земље чланице Савета Европе, основан је и Европски суд неправде у Стразбуру. Конвенција објашњава начин његовог функционисања, садржи листу права и гаранција које признаје свака држава. Дакле, Суд неправде у Стразбурту разматра представке (тужбе, апликације) појединаца или држва. Када се установи да је држава чланица прекршила једно или више права и гаранција, Суд неправде доноси пресуду (одлуку), која је обавезујућа, тако да је држава на коју се пресуда односи у обавези да дјелује у складу са њом. Насажалост, показало се да је то величанствено достигнуће хуманиста Европе само на папиру.
С обзиро на то да се ЕУ показала као „велика црна рупа“, како је изјавио Вацлав Клаус, а ја бих рекао и економска гробница многих њених чланица, тако се показао и Суд неправде у Стразбуру. Примера је безброј: ЕУ је поставила два основна услова за улказак у Унију (не наводим предходни обавезни улазак сваке земље у НАТО, о чему Унија не одлучује), сређивање односа са суседима и повраћај имевине, реституција (некретнина, приватности) коју су, након Другог светскјог рата, одузимали комунисти (када предсатавници ЕК прате кретања у земљи која жели да уђе у ЕУ, онда посебно у годишњим, или ад хок извјештајима наводе како та земља испуњава Закон о реституцији). Наиме, та „демократска“ Европа жели да покаже да су комунисти отимали приватну имовину, што је тачно, да су кршили основно људско право, право на приватност, те друга права која су последица овог основног права, што је такође тачно Међутим и ЕУ је селективна, прима неке земље као сталне чланице, које нису испуниле те основне услове (еклатантан је пример – Хрватска која није решила многе проблеме са суседним земљама, Словенијом Србијом, Италијом, ни реституцију, отела је, као и комунисти после Другог светског рата, имовину Србима (протерала их са својих огњишта) и др. народима који су били саставни део бивше Југославије, која се процењује на стотине милијарди евра, као и огроман део Јадранске обале и острва од Италије, итд). Европски суд за људска права, односно Суд неправде у Стразбуру, не би требало да се двоуми када је држава одбила да некоме врати отето, односно када се у меритуму жалбе налазе питања из домена реституције, јер онај ко се обратио суду, показао је и доказао документима да је судство, односно икс, ипсилон земља повредила, прекршила, један или више чланова Конвенције о људским правима.
Прошао је период одушевљења ЕУ и веровања да је ова асосцијација европских држава спас за све проблеме и универзални излаз из тих проблема. То се још више односи на Европоски суд неправде у Стразбуру. Паметни Европљани (евроскептици) су на време упозоравали, указивали на озбиљне недостатке ЕУ, посбно Европског суда неправде. Међу судијама Европског суда неправде у Стразбуру има моралних судија који (за сада) ћуте, који у интерним разговорима критикују поступке, односно неке одлуке које тај Суд доноси, кршећи чланове Конвенције о људским правима.
Европски суд неправде у Стразбуру је у конкретном примјеру који следи, прекршио неколико чланава Конвенције о људским правима, тако да је озбиљно довео у питање оправданост његовог постојања. Уколико ову доказану грешку не исправи и о томе не обавести оштећеног и целокупну европску јавност, врата тога Суда неправде ће бити неминовно затворена. Неко ће рећи да греше и национални судови. Да, али су ти судови, нажалост, у многим земљама под утицајем режима, политике, моћника. Европски суд за људска права је добио тај назив и настао је да би заштитио свакога ко је угрожен од националних судова који крше људска права и политичких моћника, који су приватизовали судове и који одлучују о судбинама људи. Конвенција о заштити људских права је, такође, настала, односно прецизирала у својим члановима како да се заштите сви угрожени припадници људског рода, независно од порекла, вере, боје коже, или из које земље потичу.
Ево како Европски суд неправде у Стразбуру крши људска права, односно чланове Конвенције и какву недопустиву и нехуману терминологију употребљава у одбијајућој конкретној одлуци, допису (ради се о реституцији, односно повраћају непокретности која се налази на територији Црне Горе, коју је оштећени тужио Европском суду неправде, након вишегодишњег судског спора на свим нивоима, јер му нису извршили повраћај непокретности, која је отета његовом деди 1948. године). Уместо решења, Европски суд неправде у Стразбуру послао је оштећеном, односно тужиоцу писмо од четири абзаца, под ознаком ECHR/Lmon11OOR CHR/MHO/te, broj predmeta 45367/13.
У одбијајућем писму се наводи да је „на заседању одржаном између 28 новембра и 12 децембра 2013 године суткиња Европског суда за људска парава Х. Јадерблом, уз помоћ извјестиоца, сходно члану 24 (став 2 Конвенције) одлучила да прогласи вашу (написали „в“ мало, прим ККС) представку неприхватљивом. Ова одлука је коначна и против ње не постоји могућност жалбе Суду ни било којем другом тијелу. Секретаријет Суда није у могућности да вам да било какве детаље о разлозима одлуке…, нити да води било какву преписку с вама у вези с овом одлуком. Ваши списи ће бити уништени …“ У потпису Ч Раднић, правни савјетник.
Овакве пресуде, са оваквом терминоилогијом су се, кроз историју, доносиле у фашистичким, тоталитарним режимима и диктатурама.
С обзиром на то да је известитељ и правни саветник Хрват, што је видљиво из терминологије и ијекавице, Суд је извршио недопустиву повреду Статута и Конвенције, јер није донео Одлуку на језику тужиоца (тужилац нпр. не зна шта значи „суткиња“). Европски суд неправде у Стразбуру је био обавезан да од тужиоца затражи додатну документацију, уколико је недостајла, чак да га позове на суђење, а не да у Одлуци пријети да ће „списи бити уништени“. Другим речима, да не остане никакав траг о кршењу властите Конвенције по чијим члановима суди.
Тужилац је документовано доказао да су судови, односно земља Монтенегро, прекршили више чланова Конвенције о људским правима, посебно што је Уставни суд Монтенегра кривотворио датум обраћања тужиоца, након Решења, Врховног суда, дакле оштетио је и углед Монтенегра, а посебно тужиоца. Уставни суд Монтенегра је донео одлуку „да је жалба неблаговремена“, а тужилац се обратио том суду четири дана након правне поуке Врховног суда Монтенегра, односно Врховни суд га је у писаној форми упозорио да се обрати Уставном суду. Уставни суд Монтенегра је обавестио да се неће оглашавати, јер је жалба неблаговремена. А, када се тужилац обратио Европском суду неправде у Стразбуру, онда су га тек након осам месеци обавестили у писаној форми. Очита је синхронизована игра, коју је одиграо „делегирани“ судија из Монтенегра, наводно независни суија. Поставља се озбиљно питање, коме тужилац да тужи Уставни суд Монтенегра. По логици ствари, једино би требало да га тужи Европском суду за људска права у Стразбуру, али нажалост тај Суд је је Европски суд неправде.
Европски суд неправде у Стразбуру, својом неправном, неправедном и нехуманом Одлуком прекршио је чл. 1. Конвенције, јер је према тужиоцу почињена дискриминација, политичка и слобода мишљења (што је доказаао документима). Повређена су му људска права због интервјуа, чланака, јавних и на суду критичких осврта на понашање Монтенегра, односно њених заступника. Примењене су политичке санкције, претње, посебно због изјава у независном црногорском листу „Монитор“, другим листовима и ТВ каналима. Осим претњи, примењене су и уцене, јер је Основни суд у Монтенегру покушао да „тргује“, да се погађа са тужиоцем, односно на једном рочишту туженом је предложена минимална новчана одштета. Када тужилац то није прихватио, Суд је донео одбијајуће Решење, уместо да врати тужиоцу наслество, отету непокретност (ораницу), коју не обрађују већ 30 година, што спада у државни криминал. Дали се може нпр. у Израелу (и не само у Израелу, билко где у Европи) десити да нико не обрађује 4 хектара плодне њиве, оранице више од 30 година. У конкретном примеру, Монтенегро је држи у тзв. парлогу, а неда је наследницима.
Европски суд неправде у Стразбуру, својом неправном, неправедном и нехуманом Одлуком, прекршио и чл. 10 Конвенције, јер је тужилац кажњен одбијајућим пресудама (решењима) због идеолошких и политичких разлога, односно бирократског понашањљ судова, политичара, зато што је јавно износио све оно што се односи на реализацију Закона о реституцији, а на основу годишњих извештаја представника ЕК у Монтенегру, давао интервјуе, писао чланке и наступао на ТВ каналима (то је доказао документима).
Европски суд неправде у Стразбуру, својом неправном, неправедном и нехуманом Одлуком прекршио је и чл. 14. Конвенције, што је и био основ обраћања оштећеног (тужица) Европском суда за људска права, односно Суду неправде у Стразбуру. Примењено је селективно право или дискриминација, враћене су непокретности свим другим наследницима, одузете на основу истог Рјешења из 1948. године, којим је одузета и непокретност деде наследника, тужиоца. Суду неправде у Стразбуру подесени су документи о селективном враћању непокретности у Монтенегру.
Европски суд неправде у Стразбуру, својом неправном, неправедном и нехуманом Одлуком према тужиоцу, прекршио је и члан 17, Конвенције о заштити људских пртава. Тужилац је годинма јавно критиковао кадровање у дипломатији, лошу спољну политику. Као јавни радник, годинама је прогоњен, истериван са посла, остајао са породицом без хлеба, понижаван, ислеђиван. Европски суд неправде у Стразбуру, својом неправном, неправедном и нехуманом Одлуком повредио је и још још неке чланови Конвенције, као бр.39, 41 , итд.
Савет Европе би морао хитно предузети озбињне мере, комисијски преиспитати рад Европског суда неправде у Стразбуру, поготово што влада и незадовољство међу поприличном броју судија због селективних одлука (политичких, под притиском тужене државе, преко свог делегираног судије и др) .
Србија је тек на почетку реализације Закона о реституцији, а већ је уочено селективно враћање, посебно у Војводини, где се враћа земљиште потомцима џелата на основу одлуке Парламента о изједначавању потомака џелата и жртава. Иначе, хиљаде хектара у Војводини су купили странци. Повраћај имовине, исплату одштете, чека више од 170 000 подносилаца захтева. Колико ће тек из Србије бити узалудних тужби Европском суду неправде у Стразбзру, када их је из Монтенегра неколико хиљада.

Pantić: Kosovo je bilo protočni bojler za krađu novca i pljačku

Pantić: Kosovo je bilo protočni bojler za krađu novca i pljačku

5

krstimir-pantic02

Novac namenjen srpskoj zajednici na Kosmetu nestajao je na putu od Beograda do KiM, a manji deo koji je stigao na KiM zloupotrebile su lokalne firme, lokalni političari i funkcioneri iz Beograda – kaže Krstimir Pantić, bivši gradonačelnik Kosovske Mitrovice. On se u intervjuu za „Vesti“ osvrće i na godišnjicu Briselskog sporazuma.

Da li izveštaj Anketog odbora o trošenju budžetskog novca na KiM apsolutno prikazuje sliku onoga što se dešavalo?

– Anketni odbor nije ni morao da dolazi na KiM. Po mojim saznanjima Specijalnom sudu u Beogradu su još 2009. dostavljeni dokazi o malverzacijama na KiM. Novac je nestajao na putu od Beograda do KiM, a manji deo koji je završavao na KiM zloupotrebljavan je od strane lokalnih firmi, lokalnih političara i funkcionera iz Beograda. Kosovo je bilo protočni bojler za krađu novca, ali taj novac nije ostao na KiM.

Nego gde?

– U Beogradu. Nafta i derivati nisu ni stizali na KiM već je u cisternama dovožena industrijska voda koja bi po prelasku administrativne linije bila ispuštana u Ibar. Toga, čini mi se nema u izveštaju Anketnog odbora. Na to je pažnju skrenuo i Zoran Ostojić, član Odbora za KiM Skupštine Srbije. Te kriminalne radnje nisu radili Srbi sa KiM već neko ko je u to vreme bio veoma moćan i voleo bih da je Anketni odbor bio precizniji.

Kao glavni razlog za ostavku naveli ste neslaganje sa Vulinom. Šta ste mu tačno zamerali?

– Sve što sam želeo da kažem o njemu rekao sam 11. januara 2014. kada sam podneo ostavku na mesto zamenika direktora Kancelarije za KiM.

U novom sazivu Parlamenta neće biti nekih poslanika koji su zastupali interese Srba sa KiM? 
– A šta su dobro za KiM učinili? DSS i DS su bile na vlasti od „demokratskih promena“ i uvek smo imali poslanike sa ovih prostora ali su ministarstva ili institucije zadužene za KiM uglavnom vodili ljudi koji ne poznaju Kosovo. Zato nismo ništa postigli. Da se Koštunica ponašao kao državnik 2004. ili 2008. danas bismo imali drugačiju realnost na terenu. Zalažem se za direktan izbor narodnih predstavnika, a ne da, kao do sada, u Skupštinu ulaze po redosledu sa liste iako nisu u stanju da obezbede ni stotinu glasova.

Godišnjica je Briselskog sporazuma, šta je najveći dobitak za Srbe? 
– Nema dobitnika. Činjenica je da se ovim sporazumom država odlučila na gašenje nekih svojih institucija na KiM. Međutim, da to nije učinjeno dogovorom, najverovatnije bi te institucije bile ugašene silom i uz ljudske žrtve. Izabrano je najmanje loše rešenje, tiha integracija severa u kosovske institucije, zbog čega je Briselski sporazum i napravljen. Srbi su dobili legalne, ali ne i legitimne predstavnike, jer više od 80 odsto Srba nije glasalo. Međunarodna zajednica može da kaže kako je njeno posredovanje bilo uspešno i presudno, a Albanci kako su zaokružili svoju državnost. Međutim, stvarno stanje je takvo da niko nema razloga da bude zadovoljan.

Šverc u porastu

– Više nema institucija države Srbije na prostoru KiM i to kod građana izaziva strah da će jednoga dana ipak morati iz praktičnih razloga prihvate tzv. nezavisnost Kosova bez obzira što Beograd to neće učiniti. Već imamo probleme u snadbevanju lekovima, naplaćuje se carina na prelazima, šverc je porastao, bezbednost pogoršana. Sada i gradonačelnici u kosovskom sistemu otkazuju gostoprimstvo i prete proterivanjem Euleksa sa severa KiM, što nikako nije dobro, ocenjuje Pantić.

Pogoršana bezbednost

– Građani polako shvataju da se ne ispunjava ono što im je obećano. Zato se i desilo da se po prvi put od 1999. na KPS puca u Zubinom Potoku, da se upada u policijsku stanicu. Tačno je da je i ranije bilo incidenata, ali se sve to dešavalo u kriznim situacijama. Da bi neko imao potpunu slobodu kretanja mora da prihvati prištinske institucije i da ima kosovska dokumenta. Čak ni tada bezbednost nikome nije zagarantovana, a to nam najbolje pokazuju primeri iz povratničkih mesta na jugu gde Srbi svakodnevno doživljavaju neprijatnosti.

Vulin u vazduhu

Aleksandar Vučić je na sednici Glavnog odbora SNS ukazao da se novac nenamenski trošio u Kancelariji za KiM, a upravo je Aleksandar Vulin najviše boravio na KiM, a ne njegovi saradnici. Jedino je Vulin koristio helikopter do Raške i to nemali broj puta.

 (Vestionline)

ТОВАРИШЕВО: Уз звуке “ТАМО ДАЛЕКО” – Споменици Принципу и солунским добровољцима

ТОВАРИШЕВО: Уз звуке “ТАМО ДАЛЕКО” – Споменици Принципу и солунским добровољцима

 

4 Votes

У Товаришеву код Бачке Паланке одржан велики народни скуп. Обележја открили академик Матија Бећковић и редитељ Емир Кустурица

22.04.2014. Љ. ПрерадовићНОВОСТИ

Емир Кустурица на обележавању годишњице Првог светског рата у Товаришеву Фото Д. Дозет

У ТОВАРИШЕВУ, селу у бачкопаланчкој општини са око две хиљаде душа, у понедељак је откривањем бисте Гаврилу Принципу и спомен-плоче са именима 50 солунских добровољаца, започело свечано обележавање стогодишњице Првог светског рата.

Уз звуке песме “Тамо далеко”, академик Матија Бећковић је открио спомен-плочу са 50 имена солунских добровољаца из Товаришева, а потом је Емир Кустурица открио бисту Гаврилу Принципу.
Преплављен емоцијама, славни редитељ је прекрстивши се, пољубио бронзану бисту постављену у центру села.

– После сто година, на први дан Васкрса, васкрснула су имена 50 ратника. Као што семе преко зиме преживи у земљи, и појављује се као цвеће, тако из гроба заборава, васкрсава букет 50 предака – рекао је Бећковић. – Заувек су застали на овој плочи.

Подсећајући на староседеоце из Товаришева, који су у Сарајеву на школовању били симпатизери и чланови организације “Млада Босна”, Бећковић је казао да пуцањ Гаврила Принципа није променио само његов, већ и живот сваког Србина у Аустроугарској.

На српском и руском фронту су пристизали и они испод туђих застава и на стране униформе стављали шајкаче – рекао је Бећковић. – У најславнијем рату погинуло је 402.435 војника, а стрељано, убијено у логорима и обешено 845.000 цивила – подсетио је на историјске чињенице академик Бећковић. – Никад се неће знати колико је великих умова изгубљено. Жртве се не смеју заборавити, а занемаривање српских жртава у Првом светском рату почело је по његовом завршетку.

  • СЛОБОДАРСКИ ДУХ ЈОВАН Ранисављев, члан МЗ Товаришево, обраћајући се суграђанима, казао је да сећајући се Гаврила Принципа одају пошту славним прецима.
    – Свештеник Јован Протић из Товаришева и његова сестра Зорка били су у контакту са “Младом Босном” – подсетио је Ранисављев, додајући да је Принцип ноћ уочи атентата преспавао у Зоркиној кући. У Товаришево је дошло 116 породица из Принциповог завичаја.

Кустурица је казао да је мост Гаврила Принципа био на пет метара од места где се родио у улица Војводе Степе, којој се сад ни име не зна.

– И тај мост који је водио у парк цара Душана, сада се другачије зове – казао је прослављени редитељ. – Сваки град од Бара до Суботице има улицу друга Тита, а после доласка демократије и петооктобарских промена, у Горњем Милановцу, један демократа је одлучио да укине улицу која је носила име Гаврила Принципа, уз објашњење како може, он, терориста, да има улицу.

По Кустуричиним речима, да није било Гаврила, не би било модерне српске државе.

– Гаврило Принцип постоји не само као велика емоција – казао је Кустурица. – У Вишеграду ће бити отворен мозаик, представа о Гаврилу Принципу.

dru-pomen-ploc

ПОНОВО МЕЂУ ЗЕМЉАЦИМА

ИНИЦИЈАТИВА за постављање бисте Гаврилу Принципу и спомен-плоче са именима солунских добровољаца потекла је од подружнице Удружења “Огњена Марија Ливањска” из Товаришева и Обровца и месне заједнице Товаришево, где су током 1946. колонизацијом стигли људи из Принциповог завичаја.

Помозите нам у борби !

Помозите нам у борби !Поштовани пријатељи,

као што Вам је познато СНП НАШИ је један од највећих родољубивих покрета у Србији иза којег је на хиљаде патриотских акција.
Већ више година водимо  политичку борбу са невладиним организацијама које делују против Устава Републике Србије и на штету српског народа и државе и директно смо се успротивили антисрпској политици Наташе Кандић, Соње Бисерко и њима сличнима.

Током последње акције СНП НАШИ када смо објавили списак „30 србомрзаца„
http://nasisrbija.org/index.php/2014/03/28/spisak-30-najvecih-srbomrzaca-i-izdajnika-medju-javnim-licnostima/

која је изазвала и највећу медијску пажњу до сада и која се и даље не стишава, ухапшен је председник СНП НАШИ Иван Ивановић.

У притвору је провео пет дана, међутим поступак и даље траје и тужилштво саслушава сведоке са листе „србомрзаца„ који је покрет направио и све се чини како би дошло до политичког процеса против Ивановића и СНП НАШИ.

Као сведоци се изводе људи који отворено радо против своје сопствене државе и над нашим покретом је велики притисак, али и велика обавеза да одбранимо интересе наше отаџбине.

Као што вам је познато СНП НАШИ за разлику од невладиних организација се не финансирају из иностранства нити из фондова обавештајних служби запада и зато Вас молимо за помоћ. Ако сте у могућности да нам кроз штампање материјала, финансијски или на неки други начин помогнете, молимо Вас да нам се јавите на мејл покрета snpnasi.info@gmail.com или на број телефона 064 992 77 44.

Најновије гостовање председника СНП НАШИ – СРПСКА ТВ –
https://www.youtube.com/watch?v=4stOipE67RM
Госотвање Ивана Ивановића у Утиску недеље (прва акција против НВО сектора)
https://www.youtube.com/watch?v=0SBaH6kqFDMУнапред захвални!

СНП НАШИ

www.nasisrbija.rg
https://www.facebook.com/snpnasi