Глас Дијаспоре честита ускрс својим читаоцима; ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ

http://www.youtube.com/watch?v=T9q9JpEWaPU&list=UUsqVqmnZc8-EkShARFAp1fA&index=1

PUTIN ULAZI U KIJEV, SADA ĆE AMERIKA U UKRAJINI IZGUBITI SVE

PUTIN ULAZI U KIJEV, SADA ĆE AMERIKA U UKRAJINI IZGUBITI SVE

oklopno vozilo
Zato, kontinentalnoj Evropi je jeftinije i lakše da se pomiri sa gubitkom geopolitičke kontrole nad Kijevom, nego sa destabilizacijom širih razmera. Ostaje samo pitanje kako će na sve to gledati Amerika. Ili, tačnije rečeno, današnja politička elita u Vašingtonu.

Neizmerno sam zahvalan profesoru Džozefu Naju. Svojim poslednjim člankom  on je zapravo potvrdio moje prošlomesečne zaključke da je Vladimir Putin „održao lekciju iz realpolitike“ u Ukrajini. Međutim, pošto sve ovo konstatuje sa izvesnim zakašnjenjem, profesor Naj propušta da sagleda i nove okolnosti u Ukrajini.

Putinova „krimska pobeda“ koju je lako bio nazreti još pre mesec dana, samo je prva trećina ukrajinske krize. Trenutno smo u drugoj trećini.

I u njoj, sve na to ukazuje, Putin stoji još bolje. U dobroj meri to mu omogućavaju i SAD svojim neverovatno trapavim potezima. Koraci koje preduzima Vašington su predvidljivi i po nekoliko nedelja unapred. Ali, da krenemo redom.

Sve do jutra 15.04. postojale su šanse da se ukrajinska kriza reši pretežno političkim pregovorima. I u takvom razvoju situacije bi dolazilo do sporadičnog sukobljavanja i raznih obračuna, ali bi ovi potezi bili u funkciji boljeg zauzimanja pregovaračke (političke) pozicije.

Posle upućivanja svega što je od ukrajinske vojske ostalo na istok zemlje, kijevske vlasti su praktično odlučile da će se kriza rešavati pretežno vojnim sredstvima. Zapravo, to je bila odluka SAD.

Ne treba uopšte gajiti iluzije da je Aleksandar Turčinov kao nešto samostalno odlučivao. Mada, je „ludilo“ kijevskih političara dobro došlo Amerikancima. Da je neko razumniji i smireniji u poziciji da odlučuje, pitanje je kako bi se sve odvijalo.

Zamislite samo kako su dva proruska kandidata na raspisanim ukrajinskim predsedničkim izborima-Oleg Carjov i Mihail Dobkin, u istom danu pretučena u centru Kijeva.

Racionalan izbor bi bio da se potpomogne njihovo učešće na izborima raspisanim za 25. maj i da tako proruski kandidati daju legitimitet celom procesu. Ionako, već ove podele u taboru Partije regiona nagoveštavaju da nijedan od njih dvojice ne bi mogao da bude izabran za predsednika zemlje u postojećim okolnostima. Dakle, za kijevsku vlast rizik je nikakav, a korist višestruka.

Ali, njima proruski kandidati nisu potrebni na izborima, oni su upali u svoje „ludilo“, sposobni su samo da čuju sami sebe i nikakvog prostora za dijalog i dogovore nema. Zato nastavljaju da preduzimaju sve ono na šta ih „američki jastrebovi“ podstiču, čime radikalizuju stanje do krajnjih granica.

Do akcije upravo i dolazi svega nekoliko dana posle posete šefa CIA-e Kijevu, zahteva Džona Mekkekjna da SAD snabdeju ukrajinsku vojsku oružjem i u trenutku kada razarač američke mornarice pokušava da uplovi u Odesu. SAD su jedna od dve strane u konfliktu, one stoje nasuprot Rusiji, a nesretnici koji se zaklinju na „odbranu Ukrajine“ nisu ništa drugo do jeftino sredstvo u rukama Vašingtona.

Cela strategija SAD svela se na to da ne žele da dozvole da jugoistok Ukrajine potpadne pod geopolitičku kontrolu Rusije bez ijednog ispaljenog metka.

Mora se proliti krv i destabilizovati Rusija. Srednjeročno, na pameti im je da ubrzaju „kroatizaciju Ukrajine“ i stvaranjem „Velike Galicije“ što dublje ka unutrašnjosti zemlje pomere „civilizacijsku granicu“.

Vreme će pokazati, ali moguće je da se poslednja šansa za koliko-toliko mirno razrešenje konflikta propustila u noći 14.04. tokom telefonskog razgovora dva predsednika – Putina i Obame.

Vladimir Vladimirovič je tada direktno tražio da američki kolega utiče na „sprečavanje krvoprolića“. I – američki kolega nije reagovao. Nastavio je da dodaje gas i ispituje granicu ruskog strpljenja. Time je Barak Obama doneo još jednu pogrešnu odluku i verovatno odlazi u istoriju kao najgori američki predsednik posle Drugog svetskog rata.

Da je pristao na rusku ponudu, Obama je mogao da sačuva pod suštinskom američkom kontrolom-trećinu do polovinu Ukrajine. Galiciju svakako, a vremenom verovatno i oblasti zemlje oko glavnog grada.

Ovako, sada će SAD u Ukrajini izgubiti sve. Sve dokle Rusi budu želeli da uzmu. A to će već Rusija procenjivati na osnovu sopstvenih ineteresa i kalkulacija. Ukoliko im u interesu bude da preuzmu geopolitičku kontrolu nad celom Ukrajinom i to će moći.

Ko će im se suprotstaviti? Ostaci ostataka ukrajinske vojske nisu sposobni za tako nešto, zemlja je faktički već bankrotirala, na pragu je hiperinflacije, bez energenata, sa stanjem javne bezbednosti koje podseća na centralnoafričke države.

Neuspeh takozvane „antiterorističke akcije“ na istoku zemlje samo će ubrzati potpuni raspad onoga što se danas naziva vlastima u Kijevu. Već se pokazalo da je moral pripadnika oružanih snaga na niskom nivou, veliki je broj onih koji prelaze na stranu „narodne odbrane“, opremljenost je još gora, a komandanti su zbunjeni i neodlučni. Pri tome, očigledno je i da više niko ne može ni da pretpostavi koliko je „ruskih spavača“ u ovim strukturama.

U takvoj situaciji, od male je pomoći i prisustvo pripadnika raznih privatnih vojski koji su prethodnih nedelja ubacivani u Ukrajinu, kao i ubrzana obuka pristalica desničarskih pokreta o čemu je CNN već izveštavao.

Vojna akcija je propala, pokazala slabost vlasti u Kijevu i ubrzala njihov konačan pad.

Posledica svega biće svađe i obračuni koji će se rasplamsati među dosadašnjim saveznicima. Ni do sada oni nisu bili u ljubavi, a sada sve dobija novu dimenziju.

Jacenjuk će udariti na Jaroša, Jaroš na Turčinova, Tjagnibok na Timošenkovu, a neonacisti na sve njih zajedno.

Juče se pretukli Carjova i Dobkina, već koliko sutra potući će se između sebe. Od ljudi koji su sposobni da slušaju samo sebe i žive u „sopstvenom ludilu“ ništa drugo se nije moglo ni očekivati. I šta se u tom metežu može drugo dogoditi osim haosa. Haosa u koji će postepeno, tokom narednih meseci tonuti Kijev i severozapadni delovi Ukrajine.

Iz sadašnje perspektive posmatrano, Putinu verovatno neće trebati vojna intervencija da odbrani ruske interese u jugoistočnoj Ukrajini. Međutim, Putinu će verovatno trebati vojna intervencija da stabilizuje stanje u Kijevu i severozapadnim delovina Ukrajine. I, ma koliko paradoksalno zvučalo, sasvim je moguće da ga za to zamole pojedine evropske zemlje. Ili će mu, u najmanju ruku, biti zahvalne za takvu akciju. 

Pokušaj proizvodnje haosa u jugoistočnoj Ukrajini vraća se režiserima ovog projekta kao bumerang i preti da ugrozi ne samo Ukrajinu, već i da destabilizuje značajno širi region Istočne Evrope. 

Otprilike, celo ono područje između Baltika i Crnog mora koje su poljski teoretičari između dva svetska rata označavali kao „Međumorje“. A destabilizacijom Međumorja, u današnjoj Evropi se destabilizuje i cela EU.

Zato, kontinentalnoj Evropi je jeftinije i lakše da se pomiri sa gubitkom geopolitičke kontrole nad Kijevom, nego sa destabilizacijom širih razmera. Ostaje samo pitanje kako će na sve to gledati Amerika. Ili, tačnije rečeno, današnja politička elita u Vašingtonu.

Oni će ovakav razvoj situacije shvatiti kao težak poraz i to je velika opasnost. Opasnost je da se opet ne organizuje neki slučaj Račak ili pokuša sa pravljenjem „kontrakrize“ u Moldaviji, ili možda podstaknu teroristi u Dagestanu da naprave kakav veći teroristički akt. To bi bio uvod u destabilizaciju širih razmera, na globalnom nivou.

Zbog ovoga se, kao jedna od ključnih stvari narednih meseci, koju zapadni intelektualci moraju da urade, nameće – objašnjavanje američkim stratezima da je „pad Kijeva“ pod rusku geopolitičku kontrolu isključivo njihova krivica.

Svet će odahnuti ako oni to shvate. Ukrajinska kriza nikome nije trebala – ni Rusiji, ni Evropi, a ponajmanje samoj Ukrajini. Bilo bi dobro da nešto i o tome napiše neko ko ima autoritet i ugled kao Džozef Naj.

Što se to pre shvati u samom Vašingtonu, pre ćemo izaći iz haosa i košmara. Za svet je bolje da se administracija Baraka Obame što je moguće pre pomiri sa porazom. Bez obzira koliko neverovatno zvučalo, i to je odluka po kojoj može ostati pozitivno zapamćen u istoriji.

Dušan proroković

Putin: Pripojićemo Slavenoserbiju!

Putin: Pripojićemo Slavenoserbiju!

18

Ukrajinski regioni u kojima se trenutno kuva, koji su proglasili nezavisnost i traže pripajanje Rusiji, i u koje je Kijev poslao vojsku ne bi li uspostavio red i povratio suverenitet, isti su oni u koje je Ruska Imperija naselila Srbe iz Austrije sredinom 18. veka kako bi osigurala taj deo svoje granice prema ondašnjem Poljsko-litvanskom kraljevstvu, Turskoj i Krimskim Tatarima.
putin02
Postojale su dve srpske oblasti. Nova Serbija je ustanovljena 1752. godine na teritoriji današnje Kirivogradske oblasti sa centrom u Novomirgorodu, a u nju se se naselili Srbi sa teritorije današnje Vojvodine gde su osnovali mnoga sela koja su nazvali po ugledu na mesta iz kojih su došli. Tako smo tamo imali Sombor, Vršac, Suboticu, Mošorin, Vukovar, Pančevo, Zemun, Kovin, Varaždin, Bečej, Kanjižu, Sentu, Suboticu, Slankamen, i tako dalje. Zapovednik Nove Serbije bio je Janko Horvat.

Slavenoserbija se nalazila na teritorijama današnjih Luganskih i Donjeckih oblasti, na desnoj obali reke Donjeck između ušća reka Bahmut i Luganj. Osnovana je 29. maja 1753. godine, bila je pod upravom Senata, a imala je istu svrhu kao Nova Serbija: da se nasele nenastanjene oblasti i zaštite od neprijatelja. Gde je već bilo Ukrajinaca, Rusi su ih proterali. Centar je bio u gradu Bahmutu. Srbi iz ove oblasti služili su u Bahmutskoj husarskoj regimenti, a zapovednici su im bili pukovnici Rajko Preradović i Jovan Šević.

 

 

Slavenoserbija se nalazila na teritorijama današnjih Luganskih i Donjeckih oblasti
Nova Serbija i Slavenoserbija postojale su tek nešto više od jedne decenije, a ugašene su 1764. godine ukazom carice Katarine Velike kada Srbi više nisu bili potrebni zbog teritorijalnih proširenja Rusije.

Već tada su Srbi mahom bili nestali, jer su utopljeni u pravoslavno more postali Rusi i Ukrajinci (verovatno bi se slično desilo sa celim srpskim narodom kad bi postao ruska gubernija). Možda su sada na suprotnim stranama, i pucaju jedni na druge.

(Telegraf)

Marko Lopušina; ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!

Hristos_Voskrese

Neko rogobatno vreme u Srbiji.
Milo Đukanović prvak Crne Gore u Americi ogovarao Vladimira velikog
Putina, pa se ovaj naljutio i Crnogorcima posalo zimu, ali su sneg i
hladnoća zakačili i Srbiju. To je valjda zbog one dve žute poslanice iz DS
koje su u Evropskom parlamentu glasale za uvođenje sankcija Moskvi.
Ima izgleda da se Zapadnjaci pomire sa Rusima i to na Vaskrs, koji
ovog puta slavimo zajedno i mi pravoslavni i oni katolički hrišćani.
HRISTOS VOSKRESE !
Želim da u sreći i veselju potucate sva jaja, i svoja i tuđa, i da
jednom i mi Srbi budemo pobednici makar u tucijadi!

Srećno Marko Lopušina
www.lopusina.com

П О З И В НА ГОДИШЊУ СКУПШТИНУ ЕКОЛОШКОГ ПОКРЕТА НОВОГ САДА

П О З И В
НА

ГОДИШЊУ СКУПШТИНУ
ЕКОЛОШКОГ ПОКРЕТА НОВОГ САДА

СЕДНИЦА СКУПШТИНЕ ЋЕ БИТИ ОДРЖАНА У СУБОТУ, 26. АПРИЛА 2014. ГОДИНЕ У ПРОСТОРИЈАМА ЕКОЛОШКПОГ ПОКРЕТА, ВОЈВОЂАНСКИХ БРИГАДА 17 (САЛА У ПРИЗЕМЉУ) СА ПОЧЕТКОМ У 10.00 ЧАСОВА

МИ ВАС ОЧЕКУЈЕМО!

ПОВОДОМ ПЕТЕ ДОДЕЛЕ МЕДАЉЕ ЧАСТИ НОВОГ САДА УПУЋУЈЕМО ВАМ П О З И В

ПОВОДОМ ПЕТЕ ДОДЕЛЕ

МЕДАЉЕ ЧАСТИ НОВОГ САДА

УПУЋУЈЕМО ВАМ

П О З И В

ДА ПРИСУСТВУЈЕТЕ СВЕЧАНОЈ ДОДЕЛИ ОВОГОДИШЊЕМ ДОБИТНИКУ

СВЕЧАНОСТ ЋЕ БИТИ ОДРЖАНА У СРЕДУ,
23. АПРИЛА У ПРОСТОРИЈАМА ЕКОЛОШКОГ ПОКРЕТА, ВОЈВОЂАНСКИХ БРИГАДА БР. 17. (САЛА У ПРИЗЕМЉУ) СА ПОЧЕТКОМ У
19.00 ЧАСОВА.

МИ ВАС ОЧЕКУЈЕМО!

П О З И В ЗА ОБЕЛЕЖАВАЊЕ 24 ГОДИШЊИЦЕ ОСНИВАЊА И РАДА ЕКОЛОШКОГ ПОКРЕТА НОВОГ САДА

УЗ СРДАЧНЕ ЧЕСТИТКЕ ЗА НАСТУПАЈУЋЕ ВАСКРШЊЕ ПРАЗНИКЕ УПУЋУЈЕМО ВАМ
П О З И В

ЗА ОБЕЛЕЖАВАЊЕ 24 ГОДИШЊИЦЕ ОСНИВАЊА И РАДА ЕКОЛОШКОГ ПОКРЕТА НОВОГ САДА
СКРОМНА СВЕЧАНОСТ ЋЕ БИТИ ОДРЖАНА НА ВАСКРСНИ ПОНЕДЕЉАК, 21. АПРИЛА 2014. ГОДИНЕ У ЦРКВИ ,,СВЕТОГ ЂОРЂАˮ У ПЕТРОВАРАДИНУ, УЛ. МАРИНА ДРЖИЋА (У СКЛОПУ ГЕРОНТОЛОШКОГ ЦЕНТРА) ПОСЛЕ ОДРЖАНЕ ЛИТУРГИЈЕ И СЛОВА О РАДУ ЕКОЛОШКОГ ПОКРЕТА.
ЛИТУРГИЈА ИЗУЗЕТНО ПОЧИЊЕ У 09.00 ЧАСОВА.

МИ ВАС ОЧЕКУЈЕМО!

 

ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА – ВАСКРС 2014. ГОДИНЕ

ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА – ВАСКРС 2014. ГОДИНЕ ПДФ Штампа Ел. пошта

Српска Православна Црква својој духовној деци о Васкрсу 2014. године

ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА - ВАСКРС 2014. ГОДИНЕ

И Р И Н Е Ј

по милости Божјој

православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни ВАСКРШЊИ поздрав:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!    ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

 

Данас је пролеће душама нашим:
Христос из гроба као сунце засија,
Мрачну буру грехова наших одагна.
Њега песмом величајмо јер се прослави!
(Пасхална богослужбена песма)

Када после дуге и хладне зиме гране рано пролеће, целокупна природа и творевина Божја обрадује се сунцу, његовим топлим зрацима и његовој енергији која све и сва, без разлике, обасјава и греје. Тада све слави Господа, Даваоца сунца и пролећа. Тако и ми, браћо и сестре и драга децо духовна, после ледене и ужасне зиме греха – особито после убиства Богочовека Исуса Христа на Велики Петак, на Голготи – видевши данас Христа Васкрслога, радосно кличемо и појемо: Данас је пролеће душама нашим! Христос – Сунце живота са Истока – из гроба васкрсе и засија! Мрачну буру грехова наших одагна! Њега песмом величајмо јер се прослави! Зато смо данас радосни, зато заједно са анђелима на небесима и са свим људима овога света ликујући певамо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт порази и онима у гробовима живот дарова.

Међу многим изразима којима црквени песници величају Христа Васкрслога, запажамо и назив Пролеће. С правом Га тако називају јер Господ Исус Христос јесте Пролеће нашег новог живота. То није случајна песничка конструкција. Ту није реч о пролећу као годишњем добу, већ је посреди дубоко поимање смисла и значења пролећа као почетка, новог живота природе и свега у њој.

До Васкрсења Господа Исуса Христа, односно до Његовог претходног силаска у ад, били смо у оковима греха и смрти, у аду преисподњем. Смрт је господарила над нама. Сишавши у гроб, Он разруши ад, покида окове греха и смрти и ослободи нас. Објашњавајући богочовечанску тајну силаска Христа Спаситеља у гроб, Његовог боравка у њему и Његовог Васкрсења, свети апостол Павле ликујући пита: Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? У тајни Васкрсења, односно у тајни Васкрслога Господа Христа, садржана је наша победа над грехом, смрћу и ђаволом. Зато је и било потребно да Христос постане Емануил што значи – Бог са нама, тојест да узме на Себе сву нашу људску природу и да је нераздељиво и несливено, сједини са божанском природом у једној и јединственој богочовечанској Личности Својој. Да као Богочовек победи адамовски грех непослушности Богу и Оцу и сатре последице првороднога греха. Богочовек Христос, а не само Бог или само Човек, победи сатану, грех и смрт! Ту тајну победе Господ је најавио и приликом кушања, после Његовога крштења у реци Јордану, рекавши: „Иди од мене, сатано, јер стоји написано: Господу Богу својему поклањај се и њему јединоме служи” (Мт. 4, 10).

Подсећајући вас на ове јеванђелске истине, позивамо вас да данас, на дан Васкрсења, будемо истински и суштински причасници новог и вечног Живота, новог и вечног Пролећа, Христа Господа. „Нека данас, нико не плаче због греха и сагрешења, јер опроштај из гроба засија”, узвикује свети Јован Златоуст. Нека се више нико не боји смрти јер нас од ње ослободи Спаситељ, Који крсном смрћу Својом угаси смрт и ослободи оне над којима је она владала. Ми данас славимо Христа Васкрслога. Славимо смрт смрти, славимо разрушење ада, славимо почетак новог живота, славимо Узрочника свега тога, Јединог Благословеног и Прослављеног у векове векова.

На истини Васкрсења Христа Спаситеља, Који је Васкрсењем из мртвих Себе положио, не само као крајеугаони камен Цркве Своје, већ и вере свих нас који се крстисмо у име Оца и Сина и Светога Духа, утемељена је сва наша вера, и нада, и љубав. Ми верујемо и исповедамо Њега „Који је васкрсао у трећи дан, по Писму”. Без Васкрслога Христа Господа, наша вера не би само била празна већ би се и распршила попут мехура од сапунице. Свети апостол Павле, који је на посебан начин доживео Истинитог и Васкрслог Господа Исуса Христа, закључује: „Ако Христос не васкрсе, узалуд је вера наша” (IKop. 15, 17). То је искуствена вера Апостола народâ и Цркве Христове. Нека би дао Бог да и ми, искусивши данас Христа Васкрслога, смело и без страха певамо: Христос васкрсе!

За разлику од апостола Павла, други свети апостоли, који су доживели страхоту Великог Петка, као и свете жене мироносице, на другачији начин су доживели Васкрсење Христово. На вест да је Христос васкрсао и да се јавио Кифи, тојест апостолу Петру, и „некима од жена”, обузе их страх и трепет, а неки посумњаше. Уместо радости и вере, њих обузе страх и сумња. У сумњи у вест, да је Учитељ васкрсао, најдаље је отишао свети апостол Тома који без много размишљања рече: „Док не видим ране од клинова и не метнем прст у ране од клинова, нећу веровати.” Ништа чудно и необично, ако се има у виду кроз какве су духовне борбе и страдања прошли свети апостоли! Страшни суд Великог Петка, суд над Богочовеком Христом, оставио је још страшније последице на светим апостолима и онима, који су ишли за Њим и који су се надали, да ће их Он ослободити окова римског ропства. Њихова нада и њихова вера била је угрожена док су гледали страшно судилиште над Њим, док су гледали како немилосрдни и сурови човек, суди и на крст распиње Учитеља њиховог и Човекољубивог Спаситеља света. Страх изнутра и страх споља, страх од Синедриона, од Понтија Пилата, од Јудејâ, страх одасвуд! Страх је обузео ученике и апостоле и они се разиђоше на све стране као овце без пастира. Знајући добро њихова срца, њихове страхове и њихове помисли, Господ долази међу њих јављајући им, да је васкрсао и поручује им: „Не бојте се, ја победих свет” (Јн. 16, 33), и: Не будите неверни него верни!

Данас Он долази и нама, браћо и сестре, уплашенима и преплашенима. Уплашенима од глобалног светског поретка и беспоретка, од великих и малих инквизитора, а и од нових Пилата, који поново суде и пресуђују истини и правди, и поново прете Голготом, наслеђу Божјем на земљи. И нама Он поручује данас: Не плашите се! Ја сам с вама и победих свет! Вером препознајући у Њему Победника свакога греха и сваке неправде и смрти, охрабримо се и не плашимо се оних који, не знајући шта чине, још питају: шта је Истина? Ми пак, искусивши Васкрслога Господа као Истину над истинама, данас, сабрани око Њега на духовном Сиону, славимо Га и величајмо, јер Му дођоше „сва богопросвећена светила са Запада, од Севера и мора, и од Истока деца Његова, славећи Га кроз векове”. „Данас је дан Васкрсења, озаримо се торжеством!” кличе црквени песник и додаје: „Загрлимо једни друге, рецимо браћо и онима који нас мрзе и свима све опростимо Васкрсењем!” Нека из наших грла, а пре тога из наших срца, потече песма и слављење Христа који нас прослави. Свепобедним и сверадосним поздравом Христос васкрсе! још једанпут поздрављамо све вас, драга децо светосавска у отаџбини и у расејању широм света. Васкрс је празник свеправославног јединства и свехришћанског заједништва. У име Христа Васкрслога позивамо вас на јединство и слогу у Цркви Његовој. Ко није у јединству са Црквом, коју Он стече крвљу Својом, није ни са Њим, Христом Господом.

Без Христа нема Цркве, а Црква никада није без Христа. Зато ван Цркве нема спасења. Ван Цркве је усамљени, „аутономни”, бездомни човек, са својом непослушношћу Богу и Цркви, са својим егоизмом и противљењем Духу Светоме, попут Адама изгнаног из раја. Такве људе Сâм Господ назива вратима пакла која неће надвладати Цркву Божју.

Посебно поздрављамо нашу страдалну браћу и сестре на Косову и Метохији који, иако у оковима неслободе, обесправљености и дискриминације, данас са нама славе победу Добра над злом, Живота над смрћу, Христа Васкрслога над демонским силама таме.

Са истом љубављу у Васкрслом Христу Господу и топлим молитвама данас поздрављамо и сву нашу браћу и сестре у Далмацији и Лици, на Кордуну, у Банији, Славонији и Барањи.

Са радосним поздравом Христос васкрсе! поздрављамо сву нашу браћу и сестре у Републици Српској, Федерацији Босне и Хрцеговине, Црној Гори, Словенији и Бившој Југословенској Републици Македонији, нарочито ове последње који, на челу са својим неправедно утамниченим Архиепископом, страдају за јединство Цркве и за чистоту вере православне.

Посебно се данас молимо Победитељу греха, смрти и људске неправде, за нашу у Христу Господу браћу и сестре на Блиском Истоку и у Украјини, са жељом и молитвом да светлост Христова Васкрсења разагна таму греха која се надвила над њима и да просветли ум и душу сејачима мржње према светом Православљу и озари их миром и светлошћу истине.

Нека Васкрсли Христос Господ покида окове неправде, безакоња и лицемерства којима синови безакоња оковаше Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована кога преко нас поздравља читава православна васељена и читав правдољубиви свет.

Молимо се Васкрслом Христу Господу да вас љубав Божја увек и непрестано испуњава. Још једанпут вас срдачно поздрављамо сверадосним васкршњим поздравом:

Христос васкрсе!

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2014.

Ваши молитвеници пред Васкрслим Христом:

Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ
Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ
Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ
Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ
Епископ банатски НИКАНОР
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
Епископ источноамерички МИТРОФАН
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ
Епископ зворничко-тузлански ХРИЗОСТОМ
Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН
Епископ западноевропски ЛУКА
Епископ тимочки ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ милешевски ФИЛАРЕТ
Епископ далматински ФОТИЈЕ
Епископ бихаћко-петровачки АТАНАСИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ ваљевски МИЛУТИН
Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ
Епископ нишки ЈОВАН
Епископ западноамерички МАКСИМ
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ
Епископ крушевачки ДАВИД
Епископ умировљени зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ
Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ
Епископ умировљени средњоевропски КОНСТАНТИН
Епископ умировљени славонски САВА
Викарни епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ
Викарни епископ моравички АНТОНИЈЕ
Викарни епископ липљански ЈОВАН
Викарни епископ ремезијански АНДРЕЈ

ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:

Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
Епископ брегалнички МАРКО
Викарни епископ стобијски ДАВИД

 

Шоу Владимира Путина

Мирослав Лазански

Шоу Владимира Путина

За Москву је веома важно да избегава сваку конфронтацију с Вашингтоном, но тамо где су угрожени витални интереси безбедности Русија очигледно неће оклевати да се и директно супротстави САД

Било је то шармантно, духовито, помирљиво и врло толерантно обраћање председника Русије домаћој и светској јавности. Разговор на телевизији Владимира Владимировича Путина са новинарима, писцима и гледаоцима заправо је тек делимично открио духовну позадину „путинизма”, показао је како је он од руског Џејмса Бонда постао државник, али је још остао и загонетка за Запад. Наиме, несумњиво је да је Путин творац нове, стабилне и јаке руске државе. Јер, он Русима даје оно што им је потребно: стабилност и предвидљивост, повратак националног поноса, и лидера којем могу да се диве. То што на Западу процењују „да што је руска држава јача, то је руска демократија слабија”, и да је „Путин националиста-модерниста”, те да је данашња Русија „неоауторитарни режим заснован на државном капитализму у спрези с владајућом бирократијом и окружен једним још незрелим цивилним друштвом”, управо је страховање Запада од јаке руске државе са Путином на челу.

ТВ шоу је показао да Путин не размишља о тешњим везама са Западом, као идеолошкој неопходности, већ искључиво као доприносу економској модернизацији Русије. Руски председник не верује да ће Запад бити од истинске и искрене помоћи на путу развоја његове земље. Страни инвеститори јесу добродошли у Русију, али је опште мишљење да Русија данас може да се ослони на домаћи капитал. Полазећи од принципа да САД поштују само војно јаке партнере, Русија убрзано модернизује све сегменте своје националне моћи. При томе је за Москву веома важно да избегава сваку конфронтацију с Вашингтоном где год се то може, но тамо где су угрожени витални интереси безбедности Русија неће оклевати да се и директно супротстави САД.

Крим и Украјина су најбољи пример такве руске стратегије. Владимир Путин је у свом обраћању подсетио на сва обећања Запада дата у предвечерје уједињења две Немачке и уочи распада Варшавског пакта, да: ,,НАТО снаге никада неће ући на територију Источне Немачке, да НАТО неће градити своју инфраструктуру на територијама држава бивших чланица Варшавског уговора, да НАТО неће те земље звати у своје чланство, да НАТО неће примити у савез ни нове државе, иначе бивше републике СССР-а”. Сва та обећања нису испуњена, а НАТО је из Брисела седам дана пре Путиновог наступа на телевизији (добро су претпоставили шта ће Путин рећи) саопштили: „можда смо све то некада и обећали, али ништа на папиру нисмо потписали”. Ипак, када је реч о потписаним споразумима, уговор о антибалистичкој одбрани АБМ из 1972. САД су потписале, па су га касније једнострано прекршиле.

Пре неколико година НАТО је покушао заједничке војне вежбе с украјинском армијом на Криму. Амерички маринци су кренули да се искрцавају на Криму, али је народ изашао на обалу и блокирао их. Дошло је и до физичких обрачуна песницама, вежба је одмах отказана, али су у Москви били свесни да је само питање времена када ће власти у Кијеву позвати НАТО да се и трајно инсталира на Криму. У замену за кредите ММФ-а посрнулој украјинској привреди.

То Русија није могла да дозволи, јер Крим је света руска територија, то је место руске историје и војничке славе. Онај ко војно контролише Крим, контролише и Црно море, јер Крим је копнени носач авиона.

Владимир Путин се осврнуо и на ширење НАТО до граница Русије, као и на амерички ракетни штит у Европи. Чему подизање америчких и НАТО база тако близу руских граница? Да ли те базе поспешују развој демократије? Шта мисле у Бриселу и Вашингтону како руски политички и војни врх доживљава модернизацију војних аеродрома у балтичким државама да би ти аеродроми могли да приме и америчке стратешке бомбардере с нуклеарним оружјем? Против кога би полетали ти бомбардери са атомским бомбама?

Напросто су смешна НАТО и америчка објашњења Москви да све те базе „нису уперене против Русије”. Амерички ракетни штит у Европи био је првобитно од стране САД објашњаван потребом пресретања севернокорејских ракета. Онда је неко у Вашингтону ипак закључио да нису у свету сви идиоти, и да постоје географске карте и глобус, да се може лако установити где је Северна Кореја, где су САД, а где су Румунија и Пољска као локације за амерички ракетни штит. Одмах је престало спомињање Северне Кореје, јер се ваљда и велики вођа Ким Џонг Ун грохотом смејао како ће његове ракете бити обаране америчким ракетама које полећу из Пољске и Румуније.

Затим су кренуле приче о иранским ракетама због којих се наводно поставља ракетни штит. Руси су предложили, ако је Иран у питању, да се заједнички користе руске радарске станице на југу, као и радарске станице у Азербејџану и Јерменији. Вашингтон је то одбио. Москва је онда предложила да и руски официри буду у базама штита у Румунији и Пољској. НАТО и Вашингтон су то одбили. Затим је Москва затражила да се потпише уговор да све то није уперено против Русије. Одбијено…

Мирослав Лазански
објављено: 19.04.2014.

Последњи коментари

Matija Soskic | 19/04/2014 00:37

Pisac ne samo sto nastavlja sa otvorenom glorifikacijom ruske spoljne politike, vec pri tome pravi zakljucke koji nemaju logicnu osnovu. Pre svega Putin je izjavio da je raspad Sovjetskog Saveza najveca tragedija 20-og veka i time jasno pokazao da su njegove ambicije da prosiri Rusiju aneksijom delova susednih zemalja pod izgovorom da su u njima zivoti Rusa ugrozeni. Pisac pogresno zakljucuje da Putin to cini da bi sprecio prosirenje NATO pakta na istok, jer aneksjom Krima on nije ni za metar Rusiju stavio van domasaja raketa NATO pakta. To sto radi Putin moze da ima katastrofalne posledice po mir u svetu i tog coveka neko mora da zaustavi. Ne podrzavam spoljnu politiku Amerike, ali je cinjenica da i pored toga sto je od zavrsetka drugog svetskog rata ratovala u nekih dvadeset zemalja, ona nije prisvojila ni pedalj tudje teritorije.

име презиме | 19/04/2014 02:24

угрубо посматрајућим из ове кризе у украјини русија је профитирала враћајући крим матици. војно – то је од огромног значаја, економски – крим ће да кошта али то за русе није скупо ( па и сам годишњи најам базе је био 100 милиона$, чини ми се), правно – плашим се да ће се амери „сетити“ међународног права.
е сад, путин је могао да издвоји и пола украјине. то би био велики ризик, али запад и мајданџије су створили све предуслове за то – или можда за клопку. то ваљда на основу обавештајних података боље зна в в путин. моја поента је да је путин можда у шакама имао тај моментум где би домино-ефекат изазвао тоталну пропаст мајданџија можда и у самом срцу – кијеву, а свакако у запорожју, донбас, одеси… овако, то одлагање можда даје време својим непријатељима за прегруписање. јасно је да русији не одговара било какво заоштравање сукоба али се ова хунта у кијеву не сме дозволити, украјина је руско двориште и оно мора бити бар до љвова.
то је као да се у канади пучем инсталира проруска влада

rang lista | 19/04/2014 07:24

Полазећи од принципа да САД поштују само војно јаке партнере, Русија убрзано модернизује све сегменте своје националне моћи.
Treba napomenuti da je Rusija sa drugog mesta zemalja po ulaganju u vojni budzet pala na trece mesto. Nije tesko pogoditi ko je Rusiju pretekao, a ko je na prvom mestu…

Uvodni tekst за сајт “Српско питање – Србистика”

Uvodni tekst за сајт “Српско питање – Србистика”
Озбиљни аналитичари геополитичких дешавања у свету и положаја Србије слажу се у оцени да смо ретко када у својој бурној историји имали тако опасне и перфидне непријатеље као данас. Садашњи противници очувања државног суверенитета, националног идентитета, културе, вере и самобитности српског народа делују другачије од свих предходних са којима смо се сретали у нашој прошлости. Они, најчешће, делају вешто прикривајући праве намере, а своје замисли остварују преко других, који су у жаргону светских моћника познати као „извођачи радова“, а прави наручиоци остају у сенци, скривени и невидљиви јавности. Поред домаћих сарадника, за остваривање својих циљева ангажују и различите организације, институте и удружења која се укључују према потребама и зависно од фазе у којој се процес такозваног „демократизовања“ појединих држава налази(читај – довођења у статус потпуне и ропске зависности од западних финансијских институција, политичке воље моћних неформалних политичких групација, чији прави програм, циљеви и методи рада нису до краја познати јавности; и аспирација њихових великих производних, трговачких и банкарских корпорација према привредним потенцијалима нападнуте земље). Тако ћемо у том друштву наћи од такозваних невладиних и хуманитарних организација, до оних чији је прави смисао рада вешто скривен иза тешко прозирних маски. Најчешће се декларишу као борци за демократију, људска права, регионална повезивања, инвестициона улагања, као „независни“, „демократски“, „слободни“, филантропи, итд.итд.
Како остварују своје замисли?
Ређе силом, а чешће преко медија, куповином дела власничког капитала, или утицаја на њихову уређивачку политику. Сви најважнији електронски медији и новине у Србији, у последње две деценије, су у власништву, или под моћним утицајем странаца и различитих партија. Очигледно је да ту нема говора о демократском и слободном сагледавању дешавања у политичком окружењу Србије, већ о спровођењу туђих геополитичких циљева. Они немају за циљ успостављање идеала најузвишенијих друштвених вредности, слободе и правде. Њихова програмска определења се своде на вешто манипулисање јавношћу како би јој наметали ставове и мишљења управо тих интересних група који су им и власници. Зато је данас у Србији тешко наћи текст који је у сагласју са хришћанским врлинама, који уздиже моралну чистоту, породицу, човекољубље, смерност, уздржаност, дарежљивост, поштовање предака, очување националног и верског идентитета. Велича се управо све оно што је супротно таквим идеалима – среброљубље, удвориштво, гордост, лакомост, нерад, употреба штетних опијата и пића… Како каже Ноам Чомски, њихов систем се своди на “величање глупости“, тако што у јавности подстичу прихватање просечности, вулгарности, неукости, отпор према култури, науци и образовању. Новом светском поретку су потребни мало образовани и послушни радници који нису запитани пред великим животним непознаницама. Сматрају да обичан човек не треба да се интересује за своје порекло, своју историју, негује своју културу, да истражује да ли је оно што нам је дато истинито или не!
Да ли вас онда чуди што су у Србији највеће националне културне установе и музеји готово двадесет година затворени, или је њихова делатност сведена на минимум!? Што је болоњски систем студирања упропастио десетине генерација, што млади све мање знају, зашто им се у школске програме убацују садржаји који су потпуно супротни највишим друштвеним вредностима на којима су васпитани наши претци!
Стицање новца је проглашено за основни животни циљ, а духовност, породица, поштовање традиције, честитост и поштење су исмејани као нешто што је безвредно, застарело и служи им за подсмех. Западна цивилизација је новац прогласила за ново и универзално божанство. За узоре се дају људи који су се нелегално обогатили не бирајући средства, без озбиљнијег знања и морала, људи којима ништа није свето и који ништа не поштују. Отуда и толико изгубљених младих људи, апатичност, неверовање у идеале, а тамо где нема узвишених идеала царује простота и незнање, са таквима је лако манипулисати.
На сајту „Српско питање- Србистика“ желимо да афирмишемо управо оно што је најбоље од нас, да вас подсетимо на највеће људе нашег рода; да укажемо да се до великих дела може доћи само самопрегорним радом; да се на обнови српске духовности и светосавског пута мора радити непрестано; да је национална слога предуслов за сваки даљи напредак; да Србин Србину не сме бити непријатељ, већ увек брат, чак и када другачије мисле; да се Отаџбини мора и може служити на сваком месту, у свакој струци, јер она је колективна мајка свих наших предака и свих предходних генерација; да историја наше цивилизације и српског народа није једном за увек дата и непроменљива, већ да треба радити на њеном даљем откривању.
Када држава не ради како треба, када смо политички и војнички поражени, или слаби, спас је у јачању националне самосвести, народног слободарског духа, његових духовних и културних вредности.
Један од начина је и у коришћењу предности интернета и његове доступности великом броју корисника. Трудићемо се да на сајту „Српско питање – Србистика“ поставимо што више текстова из разних области водећих наших инетелектуалаца који желе да помогну свом народу и које још није захватио дух самопорицања.

Срба Љубибратић