Милошевић између невиности и кривице + Коментар, уредника Гласа Дијаспоре

Dušan Nonković | 02/04/2014 16:29

Neka mu je crna zemlja blagoslovena. Taj ko je ovu temu Politici uvalio imao je zlu nameru da se bavimo Miloševićem kako se ne bi bavili ratnim zločinom počinjenog od strane Američke administracije. „Tu gospodu“ treba citirati zbog počinenog zločina bespotrebnim i nezakonitim bombardovanem civila pa bi sad preko svojih vazala da uvale svoj zločin srpskom narodu! Nisu oni napadali Srbiju zbog Miloševića već Miloševića da nam otmu Srbiju kao što su to učinili sa K/M . Najkasnije posle ratnih pohoda NATO alijanse na Irak, Libiju, Siriju pod lažnim zastavama pa sad Ukrajine moralo bi već i najglupljem biti jasno i najzatucanijem ma koliko hteo tudj zločin podmetati srpskom narodu da nema šanse da nam to kukavičje jaje podmetne. Nije Milošević najavio, na ruševinama bliznakinja u Njujorku, novi svetski poredak već je to bio Američki predsednik. Nije inicijator globalizma a u stvari neokolonijalizma, pod lažnom zastavom globalizma, pokrenuo Milošević već je to bila američka oligarhija na čelu sa svojim predsednikom USA

Политика

Милошевић између невиности и кривице

Све што је домаће правосуђе рекло о кривици Слободана Милошевића за злочине из деведесетих година прошлог века, написано је у пресуди оптуженима за убиство Ивана Стамболића и покушај убиства Вука Драшковића у Будви

Слободан Милошевић никада није осуђен ни за једно кривично дело, ни у Србији ни у Хашком трибуналу. Његов одлазак у Хаг онемогућио је домаће правосуђе да настави започете истраге. Његова смрт у Хагу прекинула је суђење за ратне злочине пред трибуналом. Милошевић је умро невин, али у затворској ћелији.

Многи су били против „испоруке” бившег председника затвору „Схевенинген”, управо зато што су очекивали да Милошевићу суди српски суд. Међутим, све што је икада домаће правосуђе рекло о Милошевићевој кривици за злочине из деведесетих година прошлог века, написано је у пресуди оптуженима за убиство Ивана Стамболића и покушај убиства Вука Драшковића у Будви.

У тој пресуди се наводи да су злочини извршени „по налогу оптуженог Слободана Милошевића, против кога је поступак раздвојен”. Чак се помиње да је Милошевић обезбедио војни хеликоптер којим су оптужени после атентата у Будви пребачени од војне касарне у Кумбору до аеродрома Лађевци код Краљева.

Када је 2003. године Специјално тужилаштво за организовани криминал подигло оптужницу, Милошевић је био други на листи оптужених, одмах после Милорада Улемека. На терет му је стављено убиство из ниских побуда, учињено подстрекавањем.

Милошевић је „друге подстрекавао из ниских побуда да изврше кривично дело убиства зато што је процењивао да поновно и појачано политичко ангажовање Вука Драшковића и Ивана Стамболића може угрозити његову будућу власт и политичку моћ”, наведено је у оптужници.

Међутим, поступак против Милошевића је раздвојен зато што се налазио у притвору у Хагу, а првостепено суђење у Београду окончано је у лето 2005. године осудом Милорада Улемека и још тројице саучесника на 40 година затвора.

Никада, међутим, против Милошевића није поведен кривични поступак који би га довео у везу са тешким злочином на Ибарској магистрали, октобра 1999. године, када су убијена четворица чланова Српског покрета обнове, иако је Вук Драшковић у својим изјавама недвосмислено указивао на то.

Можда објашњење треба тражити у чињеници да је овај злочин најпре био квалификован у тужилаштву као тешка саобраћајна несрећа, а не као убиство. Тек после промене власти, 2000. године, долази до преквалификације у тешко убиство, али ни тада на листи оптужених није било чак ни Улемека, који је најпре саслушан као сведок. Тек касније, када је Улемек био оптужен за убиство премијера Зорана Ђинђића, долази до промене оптужних аката и у случају Ибарске магистрале и у случају убиства Стамболића, па Улемек доспева на прво место листе оптужених за ове злочине, док је Милошевић на другом месту у случају „Стамболић” и „Будва”, али га нема у оптужници за четвороструко убиство на Ибарској магистрали.

За Милошевића није било могуће такозвано суђење у одсуству, јер није био недоступан државним органима, будући да се налазио у хашком притвору. Знало се где је, али је очигледно превагнуо интерес да му се суди за ратне злочине ван Србије, а не за ликвидације у Србији.

Зато треба подсетити због чега је Милошевић уопште био ухапшен 1. априла 2001. године, пре тачно 13 година. Вишедневна акција хапшења у вили у Толстојевој изведена је због истраге Окружног суда у Београду, у којој је Милошевић био окривљен због злоупотребе службеног положаја „тешке” 1,8 милијарди динара и око 200 милиона тадашњих немачких марака, на штету савезног и републичког буџета. Окривљени у том предмету били су и Михаљ Кертес, Никола Шаиновић и Јован Зебић, али се данас мало ко тога сећа. Тада је утврђено да је 36 милиона марака изнето на Кипар.

Против Милошевића је 2001. године вођена и истрага због откупа виле у Ужичкој 34 на Дедињу за 9.000 марака, али је тај поступак обустављен.

Када је суд Милошевићу крајем априла 2001. године продужио притвор за још два месеца, његови адвокати су као јемство понудили кућу у Толстојевој и већу суму новца, али је суд то одбио. Без сагласности Окружног суда, Милошевић је 28. јуна 2001. године из Окружног затвора одведен до хелиодрома на Бањици одакле је хеликоптером Државне безбедности пребачен до војног аеродрома у Тузли где га преузимају амерички војници, а холандски цивилни авион одвози га у Шевенинген.

Тек у лето 2003. године Специјално тужилаштво за организовани криминал подиже оптужницу за убиство Ивана Стамболића и покушај убиства Вука Драшковића у Будви. Други злочини, за које се данас везује име Слободана Милошевића, остали су нерасветљени. Милошевић никада нигде није осуђен.

Александра Петровић
објављено: 02.04.2014.

Kometari:

Slobodan Ratković | 02/04/2014 10:46

Šteta što srpsko pravosudje nije bilo efikasno i u slučaju S.M.,ali srpski narod pamtit će upravo njega kao jednog od najodgovornijih i najzaslužnijivodja za stradanja,poniženja i ucjene radi njegovog apsolutističkog ponašanja u vrijeme kada je sva vlast u Srbiji bila skoncentrisana u njegovim i Mirinim rukama.To što njih dvoje nisu osudjeni od strane srpskog pravosudja predstavljane samo veliku pravosudnu sramotu,nego ii lice i naličje srpske stvarnosti.S.R.

Sud istorije | 02/04/2014 11:35

je jedini merodavan za davanje istinske peocene ili bare, na osnovu vise podataka i dopkumenata, o nekoj licnosti i njenoj ulozi u datom istoriskom momentu.

Sve sadasnje izjave su subjektivne ocene na osnovu licnog iskustva, koje zamagljuje siri pogled i delovanje ostalih mocnika cije interese mi u datom momentu nismo mogli da prepoznamo.

Lako je osuditi i tako olaksati sebi, jer se „zna krivac“.

gargamel g | 02/04/2014 11:53

Sa ove vremenske distance Miloseviceva „krivica“ dobija sasvim drugu dimenziju.Napravicu i ja malo poredjenje sa Putinom, pretpostavimo da sutra (ne daj boze) i Putin dozivi sudbinu Milosevica a Rusija sudbinu Srbije, pa zar vec danas ne uporedjuju Putina sa Hitlerom.Mrtav Milosevic ce dobro doci nekima,da operu svoje biografije i da nekaznjeno. prodju za sva ucinjena zla drzavi.

zoran nikolic | 02/04/2014 12:06

Ako se dokaze da je covek narucio i jedno ubistvo, onda je verovatnoca da je narucio sva politicka ubistva dok je bio na vlasti a bogami sto se tice ubstva g.Djindjica verovatno je narucio ubistvo iz zatvora u Hagu. A ljude koji su prosledjivali te naredbe ubistva su oni koji su mu obecavali i dali rec da nece biti izrucen u Hagu, onda oni koji su pretili g. Djundjicu i koji su bili od pocetka vladanja Mil sevica. Ti ljudi su navodno hapseni od strane Milosevica, a u stvari su bili pripremljeni za borbu protiv opozicije. Normalno radi se o Voji i Tomi.

Slavko Kocic | 02/04/2014 13:18

nadam se da će se i Kenedijevo ubistvo rešiti,pod hitno povodom toga ispitati Slobino unuče.
Sramno i jadno i naravno … transparentno

Deda Djole | 02/04/2014 14:17

Dok su On, Tudjman & Co bratski iznosili nasu deviznu i staru stednju u Pariz, Bec i Kipar, mi smo 29 dec 1993, smrznutim prstima vadili iz dzepova i odbrojavali 40 milijardi njegovih dinara za POLITIKU.

Војин С. Костић | 02/04/2014 14:20

Сведоци истине:Н.Нинсака Мин.иност.послова Бугарске:“Милошевићу је на-
мештена кривица од стр.Аустро/бугарске службе…“Х.Хениг чл.ОЕБСа:“Ра-
чак је монтирао мин.одбране СР.Немачке,Р.Шарпинг….“ Ремзи Кларк бив.
јав.тужилац САДе:“Србији намештена кривица…“ Н.Чомски:“Стао сам на
погрешну страну због лажног информ.у вези Србије….“Х.Пинтер и П.Ханд-
ке све је фалсификовано….“Канц.Шредер:У сл.Србије драстично смо пре-
кршили међународно право….“Канц. Шмит се слаже са предходним, само
се узнемирио“грађански Београд“ а нарочито „скоро преобраћени“грађани
јер им овакав развој догађаја квари „Евроатланску политику“ и то се види
по напарсно отвореној теми.Али Истина је неумољива и кад тад ће мо се
сви са њом суочити-свако по заслузи!

Bojan Vojinic | 02/04/2014 14:23

Niti ce biti osuden. Sve je to najobicnija politicka hajka njegovih protivnika koji znaju veoma dobro da je lako optuzivati nekoga ko ne moze da odgovori na optuznicu. Nemoralno je to ciniti, kao i sto je bilo nemoralno poslati ga dzelatima u ruke mimo svih zakona. Evo imamo masu ljudi koji su zivi i protiv kojih bi se mogla pokrenuti optuznica za primanje para od stranih drzava mimo zakona i slicne stvari ako zelimo da treniramo pravnu drzavu.

Zavisnik od vlasti | 02/04/2014 14:24

Milošević je najveća nesreća koja se desila srpskom narodu posle poraza na Kosovu 1389-te g.
– najviše je doprineo razbijanju bivše YU države,
– pokrenuo je četiri rata bez igde ijednog saveznika i sva četiri izgubio,
– napunio Srbiju izbelicama, a o žrtvama da i ne govorimo,
– napravio najveću inflaciju i novčanicu sa najvećim brojem nula u istoriji Planete,
– zavadio nas sa čitavim svetom i gurnuo narod pod bombe zlikovačke NATO alijanse,
– opljačakao narod do gole kože i kriminlizovao Srbiju da se neće još dugo, dugo oporaviti,

Naravno da on to nebi mogao sam, da iza sebe nije imao armiju „Ćerologa“, ali je žalosno što nije bilo 6.-og oktobra i lustracije i što niko od njih nije snosio odgovornost, nego da ironija bude veća, još se i vratiše na vlast i to na velika vrata!…
Tako da je ukupan saldo njegove vladavine i istorijska ocena njegove ličnosti – jedna velika NULA!.

Carli Harper | 02/04/2014 14:47

@ Zavisnik
Dragi moj ovisniče, a ko je kriv za poslednjih 14. godina posrtanja zemlje Srbije? Milošević, Gadafi, Sadam Husein, Janukovič ili Mubarak?
Bolesti zavisnosti se leče, samo treba biti uporan.

mirko b | 02/04/2014 14:47

Koliko se sećam naši istražitelji su bili u Hagu da salušaju Miloševića u vezi nekih, ne sećam se baš kojih ubistava u Srbiji, pa kad je rekao da će dat iskaz pod uslovom da sve bude snimano i da on dobije jednu kopiju snimka naši su istražitelji odustali. Zašto, nikada nije objašnjeno. Verovatno su i oni hteli da sakriju nešto o čemu bi Milošević hteo da priča. Istina koju je neko želeo zato nije došla na videlo jer je trebalo sakriti i neke druge stvari o kojima je on hteo da govori. Svako sakrivanje izaziva sumnju i kreira novu laž. Ipak je najbolja istina ma kakva bila. Mnogi akteri mnogih dogadjaja iz tog vremena nisu živi a mi danas možemo da nagadjamo o raznim dogadjajima iz tog vremena. Da smo hteli poštenu priču pustili bi ga da kaže šta je imao da kaže a ta njegova priča bi bila proverljiva ali su i ovi posle njega hteli nešto da sakriju od javnosti.

Хашим Тлачи | 02/04/2014 14:48

Тако је то када живог га не осудише мртвом ће му натоварити и смрт Мусе Кесеџије. Слободан Милошевић постаје светац управо из разлога што га најокорелији и најмрачнији умови данашњице прозивају. Булумента политичара и организација Владе САД посејаних по Србији и колонијама Баклана и европе одрађује свој прљави посао, једини који су способни – лаж, крађа и пљувачина. Милошевића нисам подносио, а данас могу рећи да га изузетно поштујем када видим који га ликови пљују, а били су министри у његовој влади. Србија*.

Ivana Stevanovic | 02/04/2014 14:52

Nije jasno zasto svih nadlzeni i mediji pokusavaju sakriti da u atentatu u Budvi,kao kod atentata na Zorana Djindjcia nema „Surcinsko-zemunskog“ klana !? Koga stite, dvojica i vrja klana su ubijeni ,ostao je samo Ljubisa Buha Cume. Da li njega stite ?
Ako ucestvuje u atentatu generalstaab, ministarstvo unustrasnjih poslova ,RDB i mafija to je toliko velika organizacija da bez obzira cija je ideja, Vlada Srbije stoji ne samo iza tog ubistva.
Pokusaj vlasti da se izvuce preko Milosevica, nece uspeti.Vuk Draskovic je jucer tesko optuzio vlade Srbije i dokaz da su u zlocinu ucestvoale vlade Srbije govori da nema nijednog komentara predstavnika stranaka.Mnogi ce u zatvor.

ANTE BAN BAN | 02/04/2014 14:56

SOBODAN RATKOVIĆ – napominjem Vam onu staru izreku, „Mrtva usta ne govore“. Lako je na pokojnika svaljivati sve,kad se ni ne može braniti.Jasno mi je da je Slobo uzurpirao vlast,ali tek nakon nevidjene podrške stečene na trzv“antibirokratskoj revoluciji“ i „mitinzima istine“.Slažem se da je bio nacionalist,da je otud pušten čep iz boce koji je razjedinio SFRJ( 3 godine prije nego ovamo u Hrvatskoj).Ali- u pregovaranju i sporazumima sa njime se moglo dogovoriti. S kime bi pregovarali umjesto njega- bi li sa Šešeljem ili Paroškim?Dakle- bolji od alternativa, a da je imao mana- to svakako.

ĐOKA ĐOKIĆ | 02/04/2014 14:59

i zaista da se čovek pita čemu sad ponovno vraćanje na nešto što je …prežvakano i ….osim ako neko ne želi da spinuje stvarnost i odvraća pažnju sa činjenice da sadašnji pobednici nemaju koga da uzmu u vladu ,da su institucuje/pravosuđe…/ podložne strahovitoj moći i uticaju izvršne vlasti i tako pravi opsenu i obmanu kako se tobož nešto i radi u korist države i naroda ,baš smo se svi uželeli vuka da nam ponovo soli pamet u svoju ispravnost ,a kako smo mi zapravo slepi kod očiju pa ne vidimo njegovo savršenstvo i po ko zna koji put želju da se bez verifikacije na izborima ,vlada kao da je on /vuk / osvojio 50 % na izborima !!!!! uopšte ne želim da ni na koji način da se umanji krivica miloševićeve diktature ,ali ovo sada je stvarno već prešlo svaku meru i granicu čega god hoćete ,da se stalno poteže ko je bio veći psihopata kod srba …pa molim vas više D O S T A !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

Miroljub Stanisic | 02/04/2014 15:00

Milosevic nije trebao da nam se desi, ali su uz pomoc
poltrona, policije i vojske ustolicio i posledice njegove
vladavine ostaju za citav vek.Servirao je nacionalizam
uz nevidjenu bahatost i zloupotrebu TV i medija: dao je
veliki doprinos raspadu SFRJ i onemogucio konfederaciju
Srbije, Crne Gore, Makedonije i B i H; finansirao je rat u
B i H i potpisao Dejtonski sporazum i ako Srbija nije
ucestvovala u ratu /citaj koristili ga ameri dok im je trebao/;
navodni pravnik koji je gazio sva prava, propise i slobode;
bankar koji je pokupio stednju i nikada niko nije objasnio gde
je taj novac;kreirao haos i nerad uselivsi se u tudji dom;
izazvo je rat Natoa jer ga Holbruk lagao da odbije i nato
nece smeti da bombarduje, dok su cugali viski;formirao je
mafiju i drzavni terorizam /ubivsi i svog kuma Stambolica/;
potpisao je kapitulaciju jer nismo imali ni jedan avion
ispravan a usli u rat sa najvecom silom;pokrao je izbore;
otiso nevoljno u Hag i spasio se odgovornosti pred narodom
Sr

Nenad Drag. | 02/04/2014 15:06

@ zavisnik od vlasti. E,bas ga pretera. Milosevic je bio od naroda zvanicno izabran predsednik drzave. Zasto je on bio meta Amerikancima. Pa kao i mnogi drugi drzavnici u svetu. Setite se samo Libije,Egipta,Sirije pa eto i Ukrajine i mnogih drugih. Koliko miliona dolara su dali za rusenje Milosevica ? A za Ukrajinu ? Za sada samo pet.. Svako parce zemlje na ovome svetu je njihova interesna zona. A u Minhenu u nekom muzeju najvecih zlocinaca je okacena i Miloseviceva fotografija,ne bas pored Hitlera, ali tu negde ! Milosevic je bio predsednik nase drzave u kojoj nije ziveo,niti sada zivi,zlocinacki narod. Zato pamet u glavu.

Čika Dragan | 02/04/2014 15:38

Milošević je napravio dosta ružnih sstvari, ali ih on nije sve smislio nego je, u velikom broju slučajev,a na neki način bio prisiljen da postupa kako je postupao. Ko hoće da donese nepristrasan sud o njemu treba da čita i stranu štampu, a ne samo domaču koja je pod velikim uticajem njegovih protivnika. Jedan američki komentator je to dosta lucidno definisao tvrdeći da „Miloševića svi napadaju, ali ga niko ne citira“. A kad se govori o tome za šta je Milošević optužen a za što nije, mora se imati u vidu postupanje Tužilaštva prema izjavi Radomira Markovića datoj Haškom tribunalu, gde on tvrdi da su ga naši istražitelji nagovarali da svedoči protiv Miloševića, a ukoliko to ne učini otići će na dugogodišnju robiju. Dogodilo se ovo drugo, a Tužilaštvo je ostalo nemo!

crvena kontrarevolucija | 02/04/2014 15:45

Nije problem Milosevic. Problem su ovi sto sto ga krive za sve i svasta pa i za vlastiti propali brak.
Neka oni objasne kako je to trebalo da bude. Da li je Jugoslavija prvo trebala da se mirno (!) razidje pa da sve novonastale drzave udju u NATO ili da to bude jednovremeno ili da jedni odu u kapitalizam a drugi ostanu u socijalizmu?.
Neka doda sta ko hoce samo da ne prica da EU i NATO nisu jedno te isto i da je moguca postena pljackaska privatizacija drustvene svojine. Oni sa bujnom mastom mogu i da obnove Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca dodajuci Bosnjake, Makedonce, Crnogorce, Albance…

Slobodan Ratković | 02/04/2014 16:25

@Ante Ban.Gospodine,imala je Srbija i u to vrijeme, mnogo sposobnije,mudrije,prizemnije i fleksibilnije ljude s kojima se moglo pregovarati.Svi oni koje ste naveli u Vašm komentaru predstavljali su lice i naličje jedne pogubne atmosfere kojoj su mnogi podlegli.I Srbija i sve druge republike nekada zajedničke nam države klízila je u zamku perfidno i lukavo postavljenu od strane onih koji i dan danas vedre i oblače našim životima i ovim našim razbucanim prostorima.Pok.Milošević je,kako neki tvrde više od 70.puta odlazio u tzv.“šoping izlete“u SAD i nije moguće da nije bio dobro informisan šta nam se sprema.Čak se i lično znao i sastajao sa predsjednikom „Trilateralne komisije“,D.Rokfelerom,kako dobro informisani ljudi tvrde.Nije mi jasno radi čega je izabrao opciju rata i konfrontacije s cijelim svijetom,kada su postojala mnogo optimalnija rješenja bez kasnijih krvoprolića,etničkih čistki,pljački,stradanja i mržnje.S.R.

Dušan Nonković | 02/04/2014 16:29

Neka mu je crna zemlja blagoslovena. Taj ko je ovu temu Politici uvalio imao je zlu nameru da se bavimo Miloševićem kako se ne bi bavili ratnim zločinom počinjenog od strane Američke administracije. „Tu gospodu“ treba citirati zbog počinenog zločina bespotrebnim i nezakonitim bombardovanem civila pa bi sad preko svojih vazala da uvale svoj zločin srpskom narodu! Nisu oni napadali Srbiju zbog Miloševića već Miloševića da nam otmu Srbiju kao što su to učinili sa K/M . Najkasnije posle ratnih pohoda NATO alijanse na Irak, Libiju, Siriju pod lažnim zastavama pa sad Ukrajine moralo bi već i najglupljem biti jasno i najzatucanijem ma koliko hteo tudj zločin podmetati srpskom narodu da nema šanse da nam to kukavičje jaje podmetne. Nije Milošević najavio, na ruševinama bliznakinja u Njujorku, novi svetski poredak već je to bio Američki predsednik. Nije inicijator globalizma u stvari neokolonijalizma pod lažnom zastavom globalizma pokrenuo Milošević već je to bila američka oligarhija na čelu s

Poziv na promociju romana L.J. Barbata „Kod oshishane ovce“, 7. april, UKS – Francuska 7

Mesto održavanja: Udruženje književnika Srbije, Beograd, ulica  Francuska br. 7, visoki parter, sala desno.

 

Roman promovišu:

 

–          Biserka Rajčić, prevodilac i istoričar književnosti

–          Gordana Vlajić, književnica

–          Dragana Jovanović, književnica

–          Milan Caci Mihailović, dramski umetnik i književnik

–          Miljurko Vukadinović, književnik i moderator večeri

–          autor Luka Joksimović Barbat

 

Pozivam Vas da dođete i svojim prisustvom doprinesete dobroj atmosferi koju ćemo, nadam se, razgovorom o knjizi i čitanjem nekih njenih delova, uspeti da proizvedemo.

Biće malo i muzike.

 

Srdačno Vaš,

 

L

Бивши амерички званичник Пол Крејг Робертс – интервју: “Народ САД не подржава ову политику, морамо на улице – конфликт око Украјине може завршити нуклеарним сукобом”

Бивши амерички званичник Пол Крејг Робертс – интервју: “Народ САД не подржава ову политику, морамо на улице – конфликт око Украјине може завршити нуклеарним сукобом”

* Нема доказа да амерички народ даје подршку Вашингтону да се меша у кризу у Украјини. Треба да изађу и протестују, јер се ово може претворити у велики рат, па чак и употребу нуклеарног оружја. Америчка влада је прекршила сваку норму међународног права и готово све америчке законе. То је тиранија.
*Постоји најмање 1.000 невладиних организација у држави које се финансирају из Вашингтона. То траје већ дуже време, али је тек прошле године Путин на крају рекао да се организације које се финансирају од америчког новца морају регистровати као страни агенти, али то је америчка политика. Ако радите овде (у Америци) са страним новцем – осим ако нисте из Израела – морате се регистровати као страни агент, али када је Путин применио иста правила, њега треба демонизовати.
*Ако се источне украјинске покрајине врате Русији, западна Украјина ће бити уништена. Морати ће спроводити план штедње ММФ-а, биће опљачкана од стране западних банака и заглавити у НАТО савезу, што значи да ће амерички балистички пројектили бити распоређени у западној Украјини.
*Оно што се догодило у Украјини је да су Сједињене Државе организовале и финансирале државни удар, а он се догодио у главном граду, Кијеву. Намерно или због непажње, међу пучисте су се укључили и радикални националисти чија идеологија вуче корене до организација које су се против Совјетског Савеза у Другом светском рату бориле на страни Хитлера.
*Неоконзервативци су се појавили с америчким нападима на Србију – који се називају нападима НАТО савеза – и крађом Косова од Србије, покрајине од које су направили амерички протекторат.

http://wp.me/p1Fuk8-xqq

Кримско полуострво је био под контролом руског царства од 18. до 20.века, док није постало део независне Украјине након распада Совјетског Савеза…
facebookreporter.org

Ruska porodica u Srbiji, preselili se iz Rusije u srpsko selo (VIDEO)

https://www.youtube.com/watch?v=Q07RIqy91Ug&feature=youtube_gdata_player

Америка у српску опозицију „уложила” 12 милиона долара

Свет

Америка у српску опозицију „уложила” 12 милиона долара

Управо објављена документа из времена Била Клинтона показују да је Вашингтон издашно финансирао опозицију, медије и невладине организације у Београду

До открића су довела документа настала у ери Била Клинтона Фото Ројтерс

Вашингтон је српској опозицији, невладиним организацијама и медијима који су се борили против власти Слободана Милошевића деведесетих година послао 12 милиона долара, откривају документа из времена председника Била Клинтона.

Како преноси загребачки „Јутарњи лист”, документа окривају да је Клинтонова влада улагала новац у противнике режима у Београду, помажући опозиционим странкама, невладином сектору и независним медијима. Део депеша о Србији, са којих се сада скрива ознака „тајно”, у Вашингтон је слао Вилијам Монтгомери,некадашњи амбасадор САД у Загребу, а онда у Београду. Како преноси хрватски дневник, напорима Америке да ојача опозицију у Србији деведесетих година придружила се Хрватска, која је, како је то пренео Монтгомери, била „веома предусретљива и спремна да помогне” да би се срушио режим Слободана Милошевића. Монтгомери је, у том смислу, похвалио и тадашњег хрватскогпредседника Фрању Туђмана. Хрватска им је прва помогла тако што је један одашиљач ХРТ-а дала на коришћење за реемитовање програма Гласа Америке и Радија Слободна Европа на српском језику.
Када су снаге реда упале у Б92, у склопу Милошевићевог обрачуна са медијима, САД су покренуле пројекат „Прстен око Србије” да би се грађанима Србије омогућило „непристрано информисање”. У депеши из априла 1999, у време НАТО бомбардовања Србије, америчка амбасада у Загребу извештавала је Вашингтон о припремама за емитовање продемократских радијских програма преко одашиљача ХРТ-а, због чега су америчке дипломате обавиле разговор са тадашњим помоћником министра за телекомуникацијеДомиником Филиповићем. Одашиљач, који се налази на Бељу, састојао се од три телевизијска трансмитера и пет радијских преко којих се програм могао емитовати до Новог Сада и Београда. Међутим, руководство ХРТ-а је тражило додатну опрему, вредну 80.000 долара.
У септембру је настао проблем јер се Србија жалила Међународној телекомуникационој унији да Хрватска омета емитовање њених програма. Хрватска је хтела да избегне сукоб у овој организацији, па је питала Вашингтон шта да ради, а он ју је посаветовао да мало помери фреквенцију, тако да се не поклапа са Радио Београдом.

С. Р.

објављено: 02.04.2014

Како су Срби и Немци спасили мошти Кнеза Лазара од усташа

http://www.vozd.in.rs/141_istorija.html

ИСТОРИЈА

Како су Срби и Немци спасили мошти Кнеза Лазара од усташа

  Kада је проглашена такозвана Независна држава Хрватска, 10. априла 1941. године, усташки режим посебну пажњу посветио је и затирању Српске православне цркве која је, не само у тим временима, остала једина установа која је како-тако окупљала свој народ. Страдало је свештенство и монаштво, храмови пустошени и скрнављени, а не једном је покољ изведен у самој цркви. Један од главних злочиначких идеолога Миле Будак рекао је да је Хрватска „држава двију вјера: католичке и исламске”. Целокупна имовина СПЦ одузета је у корист хрватске државе, а четрдесет вагона уметнички и материјално вредних предмета пребачено је у Загреб, што у ондашње музеје, што у ризнице.

  С избеглицама, које су успеле да се склоне у Србију, дошле су и приче о нечувеним зверствима, над којима се згражавао и немачки окупатор. Већ 13. септембра 1941. избегли архимандрит Лонгин званично обавештава Свети архијерејски синод СПЦ о погрому коме је изложена црква, а у коме активно учествује и католички клер. У том писму први пут су поменуте и српске светиње првог реда, мошти кнеза Лазара, цара Уроша и Стефана Штиљановића, које се налазе у фрушкогорским манастирима. Синод је Министарству просвете послао захтев да се мошти пребаце у Београд, али је одбијен.

После нових вести да су усташе мошти кнеза Лазара разбацале по путу, Министарство просвете и вера тражи од немачких власти да одобре пренос у Београд. Ови то одобравају и саставља се комисија коју сачињавају др Ј. А. фон Рајсвиц, у име немачке команде, протојереј професор Радослав Грујић и др Миодраг Грбић, кустос Музеја кнеза Павла. Прота Грујић је у суштини био најзаслужнији за ову акцију, пошто је већ неко време на све начине покушавао да бар организује заштиту, ако не и пренос моштију у Србију.

Немачки представник барон Рајсвиц, пруски аристократа, професор балканолошких студија у Берлину, човек који је презирао нацисте и Хитлера, „тог малог аустријског каплара скоројевића”, био је врло срећан избор. Напокон, немачке власти су са Хрватима договориле 13. априла 1942. године дан за пренос моштију.

Уз помоћ научних разлога

Тог дана је трочлани тим аутомобилом прешао у Земун. Ту их је сачекао хрватски официр за везу, домобрански бојник (мајор) Владимир Рогоз. После неопходних формалности, од немачке команде добијају и камион за пренос моштију, па мали конвој наставља за Руму. Тамо их дочекује окружни начелник Јежић, у друштву Дитриха, комесара манастира Шишатовца. Комесар манастира је углавном био неки локални Немац или Хрват, коме су власти поверавале бригу не толико о самом манастиру, колико о његовом имању.

У разговору с њима потврђене су вести које су стигле и до Београда, да мошти кнеза Стефана Штиљановића леже без кивота на поду цркве. Грујић и Грбић одмах одлазе код локалног продаваца мртвачких сандука, купују најобичнији сандук од чамовине, и са све струготином потребном за безбедно паковање, товаре на немачки камион који креће пут Шишатовца.

Испред манастира је обезбеђење састављено од немачких и домобранских војника, па професори могу на миру да раде. Комесар Дитрих откључава манастирску цркву, где под престоном иконом Христа Спаситеља леже мошти Стефана Штиљановића, умотане у прекриваче у којима су биле и раније у ковчегу. Ковчег и све друге манастирске драгоцености однела је раније комисија под вођством директора загребачког Музеја за умјетност и умјетнички обрт Владимира Ткалчића. Однета је и круна са светитељеве главе, а приликом скидања драгоцености, мошти су оштећене.

Kад је, на основу ранијих фотографија и записа, утврђено да је то стварно Свети Стефан, Грујић, Грбић и возач Антоновић, као једини присутни Срби, мошти врло пажљиво смештају у сандук од чамовине, учвршћују их и осигуравају, како се у путу случајно не би помериле и поломиле. Кад је најважнији посао обављен, Грујић и остали улазе у олтар, где сведоче да је све од богослужбених предмета однето, не толико због вредности, колико због тога да се онемогући служба, пошто нема литургије без јеванђеља и путира. Ризница је такође похарана, док је позната шишатовачка библиотека на месту. Додуше, с откључаним и отвореним орманима.

Професор Грујић је летимичним прегледом покушавао да установи да ли је ту и Шишатовачки летопис из 1324. године, као и још неке драгоцене књиге, за које је знао да су биле у библиотеци. Домобрански бојник Рогоз хтео је да му учини задовољство и понудио му да узме неку књигу за успомену. Шокирани Грујић је мајору покушао да објасни да из научних разлога из библиотеке појединци никако не би смели да узимају књиге, па ни он сам, а у четири ока га замолио да нареди комесару манастира да ормани морају да буду закључани, и да нико не сме да отуђује књиге. Овај је то послушао, па је убудуће библиотека била под стражом. „Научни разлози” били начин су да се не ода права вредност библиотеке.

На воловским колима

После доброг почетка у Шишатовцу, преко Митровице се прелази у Јазак, где су мошти цара Уроша. Ту је комесар похрваћени Чех Шкребалек, а поред њега и његове породице, у манастиру је и руски јеромонах Кесарије Кољченко, који је одржавао сва богослужења, осим литургије, у жељи и нади да цркву одржи у животу. За литургију су му недостајали предмети, који су и из овог манастира нетрагом нестали.

Мошти цара Уроша биле су у старом ковчегу, на старом месту, под престоном иконом Исуса Христа. На ковчегу је недостајао катанац, а када су га отворили, нашли су потпуно испретуране кости. Неко је развалио катанац, скинуо и однео скупоцени прекривач, а вероватно је иста та рука разбацала костур, тражећи неко скривено благо. Од вредних предмета остала је само стара епископска митра, без драгоцених детаља, на голој светитељевој глави. Одмах по идентификацији, ковчег је пренет на камион. Сам манастир био је готово потпуно опљачкан и опустошен.

Колона је продужила за Руму, где су намеравали да преноће. Грујић је замолио бојника Рогоза да мошти пребаце у румску цркву, да не би ноћиле у некаквој шупи или гаражи, на камиону. Овај је то одобрио, а немачка војна власт је послала вод војника да ода почаст српским светитељима и држи почасну стражу поред ковчега. За време преношења моштију локални Срби, али и Немци, дошли су у цркву и молили да одстоје у молитви, што је Рогоз строго забранио. Грујић је кључеве цркве задржао, а немачка почасна стража преселила се испред врата, где је остала целе ноћи. Професору Грујићу је неки Хрват тајно доставио писмо којим сремски Срби благодаре свима који су допринели да се мошти светитеља пребаце у „мајку Србију” и једино тако сачувају од пропасти.

Сутрадан је следио најважнији део посла. Комисија се прво пребацила до села Стејановаца. Како даље није било пута, најугледнији стејановачки Срби обезбедили су шесторо воловских кола. На њима су се неколико сати пробијали кроз тешко и густо сремачко блато, све до манастира Бешеново, где су 6. априла 1941.године из манастира Врдник, где су почивале неколико векова, склоњене мошти кнеза Лазара. Врднику, или Новој Раваници, претила је опасност, пошто је војска Краљевине Југославије у ишчекивању немачког напада у манастирске лагуме нагомилала велику количину муниције и бензина.

Испред манастира експедиција је затекла неуобичајену вреву, усташе и Немце који су се у великом броју мотали около. Поготову су ови први били нервозни, али су путнике на воловским колима могли само мрко да гледају, с обзиром на немачког официра барона Рајсвица, чије присуство је било важније од било какве пропуснице. Брзо су сазнали и разлог присуства толике војске, лаке на обарачу: неколико дана раније у околини је дошло до великог сукоба усташа и српских устаника, а најдебљи крај извукао је злогласни комесар манастира, неки загорски Хрват, кога су устаници из манастира одвели у шуму и тамо погубили.

У сваком случају, барон Рајсвиц је цело време био од неочекивано велике помоћи, не само што је ауторитетом немачког официра спречавао било какво малтретирање од стране усташа, или нешто још горе, већ је и као стручњак испољио неуобичајено разумевање и саосећање за српску националну ствар, која је далеко превазилазила обичну уљудност и поштовање наређења.

Сабор пред Саборном црквом

Мошти кнеза Лазара нађене су у цркви, у ниши леве певнице, на подигнутом постољу, у старом кивоту. Комисија је коначно могла да одахне, пошто се показало да су гласине о баченим моштима ипак само гласине. Сам ковчег био је закључан, а кључ је донео бивши служитељ манастира. Када је отворен, видели су да су мошти на свом месту, нису растуране, иако су и овде однете све драгоцености које су се налазиле унутра.

Мошти су учвршћене, кивот закључан и пажљиво пренет на кола тврдо набијена сеном, како би неоштећене могле да поднесу вишесатно пробијање блатњавим сеоским друмовима. Као што је био случај у манастирима Шишатовац и Јазак, и из Бешенова су у Загреб однете све драгоцености.

У Стејановцима мошти су натоварене на камион. У Руми их је дочекала маса Срба пред црквом, који су опет молили да одстоје у молитви пред моштима, али им је то поново строго забрањено.

Записник о примопредаји моштију комисија је сачинила у среском суду у Руми. При изношењу и утовару на камион, опет је један немачки вод одао војну почаст. Одатле су се запутили у Земун, па преко Саве, у Србију!

Дочеку моштију присуствовали су највиши званичници српских власти у окупираном Београду. Дуж читавог пута од моста до Саборне цркве били су постројени припадници Српске државне страже, а испред саме цркве одред Српског добровољачког корпуса. У цркви су чекали епископи, на челу с митрополитом скопским Јосифом, замеником патријарха Гаврила Дожића, који је био у кућном притвору у манастиру Војловица. Ту су били и свештеници у свечаним одеждама, монаси са панакамилавкама, док је грађанство испунило све улице око цркве. Официри су ковчеге предали монасима, ови даље свештеницима, да их уз црквене песме и молитве три пута обнесу око цркве, потом унесу унутра и сместе под престоне иконе.

Кивоти су сутрадан отворени и утврђено је да су све мошти стигле у потпуном реду. Потом су предате на чување старешини Саборне цркве, протојереју Душану Весићу. Мошти кнеза Лазара су тек 1989. године, после скоро три века, положене у његову задужбину, манастир Раваницу, где се и данас налазе.

ДУГО ПУТОВАЊЕ ПОСЛЕ СМРТИ

Након Косовске битке (1389) тело кнеза Лазара сахрањено је у Приштини, у Цркви Светог Вазнесења. На другу годишњицу боја, 28. јуна 1391. године, посмртни остаци први пут су измештени. Тада је утврђено да су они нетрулежни, читави и мироточиви, што је један од услова да покојник буде проглашен за светитеља. Свечано су пренети у манастир Раваницу, Лазареву задужбину, где су почивали скоро три века.

У Великој сеоби Срба 1690. године, више од 60.000 Срба под вођством патријарха Арсенија III Чарнојевића напушта своје просторе и насељава Јужну Угарску, а калуђери манастира Раваница понели су и кнежеве мошти. Три године касније стижу до Сентандреје, где земаљске остатке светог кнеза полажу у на брзину сазидану дрвену цркву на обали Дунава.

Ни ту не почивају дуго, с обзиром на то да калуђери 1696. године прелазе у опустели манастир Врдник у Срему, на обронцима Фрушке горе. Обнављају га и називају Нова Раваница. Уз краће периоде, када су пред опасношћу склањане по околини, мошти су почивале у Врднику све до 1942. године и догађаја у тексту пред вама.

ЧОВЕК СТЕНА

Радослав Грујић рођен је у Земуну 29. јуна 1878. године. Богословију је завршио у Сремским Карловцима, одмах је рукоположен за свештеника и постављен за помоћника пароха у цркви у Земуну. Дипломирао је права у Бечу (1908) и филозофске науке у Загребу (1911), где је и докторирао. У овом периоду објавио је и велики број радова. На почетку Првог светског рата затворен је као „велеиздајник”, пуштен после годину дана, само да би опет био заточен.

По завршетку рата предаје у Београду. Године 1920. прелази на Филозофски факултет у Скопље, где предаје националну историју и оснива Музеј Јужне Србије, Скопско научно друштво, издаје часопис „Гласник Скопског научног друштва”, између два рата један од најзначајнијих историјских часописа у држави. Међу рушевинама манастира Светих Архангела код Призрена 1927. године налази посмртне остатке цара Душана, који се данас налазе у цркви Светог Марка у Београду.

Од 1937. године предаје Историју српске цркве на Богословском факултету у Београду, а дописни члан Српске краљевске академије постаје 1939. године. Радио је на оснивању Музеја Српске православне цркве.

За време Другог светског рата бавио се збрињавањем српских страдалника из такозване НДХ, као и очувањем споменика и имовине цркве. У томе је био јако успешан, па искључиво професору Грујићу може да се захвали на томе што су многе светиње избегле уништење, а после рата пронађене и оне које су разнете. Нису све и враћене, али то је нека друга прича.

Трећег априла 1945. године Суд части Универзитета у Београду казнио је професора Грујића удаљавањем с Универзитета, због рада за време окупације, а одлуком рејонског Народног одбора избрисан је са списка грађана и лишен националне части. Радио је у Музеју СПЦ и Патријаршијској библиотеци, а упокојио се 1955. године у Београду, где је и сахрањен. Посмртни остаци су 1992. године пренети у фрушкогорски манастир Гргетег.

Однос тадашњих власти према професору Грујићу најбоље је описао немачки официр, већ помињани барон фон Рајсвиц, када је после рата чуо за осуду: „Том човеку можете да захвалите за очување свог културног наслеђа! Срамота!”

извор: ПОЛИТИКА

02.04.2014. – 00:15