engl/ serb/ THE SERBIAN HEART OF JOVAN – poem of the yellow house – Veselin Dzeletovic

engl/ serb/ THE SERBIAN HEART OF JOVAN – poem of the yellow house – Veselin Dzeletovic

22. Mai 2012 um 19:24

Serbisches Herz von Jovan – Gedicht über das gelbe Haus – Veselin Dzeletovic, geschrieben am 07.11.09

 

Ein ergreifendes Zeugnis der wahren Geschichte von dem Leiden der Serben in der „Yellow House“ (Burelj, Albanien) – in denen die chirurgische Eingriffe an Serben gemacht wurde. Der Organenhandel wurde von Albanern durchgeführt und organisiert von den der USA, NATO usw.  Die ersten Daten darüber, wurden von einem Deutschen namens Johan weitergeleitet, dessen Herz von einem Serben noch im Jahr 2003. transplantiert wurde. Träume seiner Spender, führten ihn nach Italien, über Kosovo nach Albanien . Der Roman wurde von einer wahren Geschichte geschrieben.

 

THE SERBIAN HEART OF JOVAN

 

These are my words for goodbye

 

Words I submit to the future pending,

 

Some might be healed by those words

 

And some might be bitterly offended.

 

My name is Johan, German by birth,

 

Hans and Greta, my parents’ name.

 

Ours was an esteemed family,

 

An only child of splendor and fame.

 

All the estate was left to me,

 

An estate huge, no poverty, never

 

My joy lasted till I found out

 

That my days are numbered forever.

 

Doctors said I won’t last much longer

 

Maybe a year or two, or so they feared

 

My world collapsed on top of my head

 

In a single day it all disappeared.

 

They said I can’t hold much longer

 

The best of doctors, wise, no other,

 

The only cure is, they all agreed,

 

To replace my poor heart with another.

 

Oh, that stroke of luck and gift from destiny,

 

The most wonderful moment of my life,

 

When they called me from the hospital

 

They found for me another heart.

 

The price is no object in such moments

 

And I did not even ask for the cost,

 

I did not even ask whose the heart was

 

Thinking only: my life is not lost.

 

The procedure was as smooth as ever

 

My new heart swept the pain away,

 

And only then I understood finally

 

How much for a life we are willing to pay.

 

* * *

 

Shortly after, in those long nights

 

By some strange faces in my dreams I’m trapped,

 

And I hear the bells of an orthodox church

 

And their sad echo wakes me up.

 

I clearly see those foreign plains

 

Amazing forests and fields so fine

 

And meadows and playful streams

 

Vineyards and hills, in this valley to be mine.

 

I see this yard in front of the house

 

The path, the barn and stable, bristling,

 

An old man is smoking at leisure

 

Watching his dog and quietly whistling.

 

Elderly lady feeding the chickens

 

Throwing them wheat from a bowl so small,

 

And then quickly rushing to her stock

 

To pour some water for them all.

 

And a beautiful woman, slender as a doe

 

Hurries to tend to lunch for today

 

Her black hair as a cape behind her

 

And a blue-eyed child, eager to play.

 

Oh, that is the image that came to me often

 

And happiness brought to all my dreams,

 

Asleep or awake, that special place

 

Gave me my new love, or so it seems.

 

* * *

 

And then the nightmares came along

 

I was not able to overcome the pain

 

Some new images started to appear

 

New nightmares: I am in chain.

 

We were all roughly pushed in a car

 

The trip was forever, or so it seems,

 

There were curses, threats, pain and fear

 

But what else to expect from the beasts.

 

That was the Yellow house, city of Burdelj

 

The horrible place, the horrible name,

 

It was an Albanian private estate,

 

Where we were kept until winter came.

 

The last thing I saw, I still do shiver

 

A green doctor’s mask in that dreaded place

 

Lying down, I saw the face clearly

 

And I understood: it was the enemy’s face.

 

A blinding light, stronger than sun

 

Rushes through my tormented brain

 

They cut my body without anesthetic

 

And blood gushes together with pain.

 

Hands of the beasts, that’s the last I saw

 

Enemy’s hands, I clearly see,

 

On those hands, shivering, dying,

 

The very heart they stole from me.

 

* * *

 

That eerie scream piercing through the night

 

Familiar nightmares my tormentors had sawn

 

I kept thinking that dreams were deceptive

 

And that the relief will be brought by dawn.

 

I set on a journey, long, unfamiliar

 

To find the source, that’s what I will do

 

Set on the journey as if I knew the path

 

Where is my heart sending me to?

 

Kosovo was my destination

 

My body took me there, and my soul

 

I set on the journey as if I knew it

 

As if I knew that place, knew it all.

 

All of a sudden the church from my dreams

 

Surrounded by guards, I was surprised to see,

 

Several words I spoke with those men

 

Why the church was guarded, that surprised me.

 

What kind of people would do the unthinkable

 

This medieval beauty who could burn?

 

Is there a human soul left in them

 

Are they aware what destiny brings in return?

 

I see before me a small village

 

Surrounded by the barbed wire

 

As if the village was cursed forever,

 

Haunted people, as if torched by fire.

 

Take a look, lady Europe, I screamed

 

Look at the justice given by you

 

For how long will this nation suffer

 

Under oppression, old and new.

 

Above the sorrow, above the wire

 

Two eyes searching, sad and hollow

 

That was a face of a child, so familiar,

 

In my sleepless nights it soothed my sorrow.

 

The child approached me through the wire

 

Embraced me with tiny arm, so frail,

 

God’s creature, a heavenly flower,

 

Quietly stuttered: “Daddy, you came.”

 

Crazy and wild, my heart skipped a beat

 

Stitches will burst, that I can see

 

What did those words mean?

 

What has the child seen in me?

 

I did not mean to, my arms on their own

 

Moved towards this fragile child

 

This gentle child, oh I remember,

 

Was a beam of light when I almost died.

 

Same woman from dreams appeared rushing

 

From the guarded yard, wire high and deep,

 

“Milan, my child, this is not your father

 

To angels in heaven he went to sleep.

 

Our Jovan is the guardian of Kosovo

 

Up there, together with Lazar so true

 

I always hear him when it is windy,

 

He comes to me when I look at you.”

 

And so we stand, divided by wire,

 

But our hearts are bound by this love so fine,

 

And the whole, whole world stood still,

 

Brought to a still by this spark divine.

 

Going back home, I stopped for a second

 

I was amazed, proud, and I was strong,

 

As long as Jovan guards it from heaven

 

To Serbs Kosovo shall belong.

 

As of yesterday, I am Petrovic Janko,

 

German by birth, Serb by my religion new,

 

This is my story, as I strongly wish

 

For the whole world to learn what is true.

 

Bow your heads in shame, bow low

 

Punish the guilty, says this poem of mine.

 

Give some peace to the true victims

 

Their names in glory forever will shine.

 

Veselin Dzeletovic, redakcija@poetabg.com www.poetabg.com

 

Translated in English: Vera Krmpot

 

Serbian heart JOVANOV – poem of the yellow house – Veselin Dzeletovic

A moving testimony to the true story of the suffering of Serbs in the „Yellow House“ (Burelj, Albania) – in which surgical procedures taken Serb authorities. – Trade bodies was carried out by Albanians and organized by the USA, NATO and so on. . The first data on this forwarded by a German named Johan, whose heart was transplanted Serbian, more distant 2003rd year. Dreams of his donor, led him to Italy, via Kosovo to Albania … The novel was written by a true story.

 

http://forum.aladin.info/topic/4459-srpsko-srce-jovanovo-poema-o-zutoj-kuci/

…………………………………………………

 

SRPSKO SRCE JOVANOVO – poema o žutoj kući, – Veselin Dzeletovic

 

Jedno potresno svedocanstvo i istinita priča o stradanju Srba u „Zutoj kuci“ (Burelj, Albanija) – u kojoj su hirurškim zahvatima uzimani organi Srbima. – Trgovina organima je bila sprovođena od strane Albanaca i organizovan od strane USA, NATO itd. , . Prve podatke o tome prosledio je Nemac pod imenom Johan , kome je presadjeno srpsko srce, jos daleke 2003. godine. Snovi o njegovom donatoru , vodili su ga od Italije, preko Kosova do Albanije… Roman je napisan po istinitom dogadjaju.

 

СРПСКО СРЦЕ ЈОВАНОВО

 

Ово су моје опроштајне речи

 

које приносим времену што следи,

 

можда ће неком рану да залечи

 

неког ће другог љуто да увреди

 

Зовем се Јохан, Немац по рођењу,

 

од оца Ханса и мајке Грете

 

наша је кућа знана по чувењу,

 

у раскоши живех к’о једино дете.

 

Наследих фабрике, силна имања,

 

непрегледне шуме и бројна стада

 

радост ми трајаше све до сазнања

 

да тешка болест мноме влада.

 

Доктори рекоше да нећу дуго

 

годину једну ил‘ можда две

 

свет ми се сруши, о моја туго,

 

у једном дану нестаде све.

 

Рекоше нећу издржат више

 

најбољи доктори који постоје,

 

једини лек је, сви се сложише,

 

да замене другим срце моје.

 

О, судбо моја, о дивни часи,

 

најлепши мој животни трене,

 

када из болнице стигоше гласи,

 

нашли су доктори срце за мене.

 

За цену човек тада не хаје,

 

и не знам да ли за то постоји,

 

нисам чак пит’о ни ко га даје,

 

кад живот нови мени предстоји.

 

Операција прође у најбољем реду

 

са новим срцем несташе боли,

 

тек онда схватих, кад скинух беду,

 

колико се живот цени и воли.

 

* * *

 

Недуго затим, кроз ноћи тавне

 

у сну ми прилазе лица нека

 

и звона цркве православне,

 

буди ме њихова тужна јека.

 

Јасно видим пределе стране,

 

прелепе шуме и поља плодна,

 

ливаде и потоке разигране

 

брдашца блага и винородна.

 

Видим и двориште између плота,

 

амбар и шталу, стазу до куће,

 

старину неку што дуван мота,

 

док гледа кера и звиждуће.

 

Старица крхка живину ваби

 

док баца просо из мале зделе,

 

а онда журно ка штали граби

 

да пусти на воду шарено теле.

 

Прелепа жена, гипка к’о срна,

 

двориштем хита да ручак стави

 

за њом вијори коса јој црна

 

и мало дете очију плави.

 

О, та ме слика ходила често,

 

сновима мојим давала срећу,

 

спавао нисам ал‘ то је место,

 

стварало љубав у мени већу.

 

* * *

 

А онда дођоше ружни снови,

 

које не могах да пребродим,

 

насташе неки предели нови,

 

којима свезан, у колони ходим.

 

Угураше нас затим у нека кола,

 

пут је трајао бескрајно дуго,

 

уз псовке, претње, тренутке бола,

 

од звери се нисмо надали друго.

 

У Жутој кући, у граду Бурељу,

 

сазнасмо тако је месту име,

 

у албанском приватном мардељу,

 

тамничише нас до почетка зиме.

 

Последња слике које се јежим

 

беше зелена маска докторска

 

и лице које видех, док лежим,

 

како се кези мрцина мрска.

 

И светло јако, јаче од сунца,

 

које ми сева мозгом к’о стрела

 

док ме на живо секу к’о јунца

 

и крв док шикља, последња врела.

 

Задње што видех бејаху руке,

 

шиптарске како дигнуте стоје,

 

на њима дрхтећ‘ уз тешке муке

 

још увек куца – то срце моје.

 

* * *

 

Тај урлик страшан што небо пара

 

враћ’о ме стално из ноћних мора

 

све сам мислио да сан ме вара

 

и спас да доноси једино зора.

 

Кренух на пут, непознат, далек

 

да нађем извор несаних ноћи,

 

да решим једном, али за навек,

 

куд срце вуче – где морам поћи?

 

Косово беше циљ мога пута

 

тамо ме поведе душа и тело

 

кренух к’о путник који не лута

 

коме је познат и крај и село.

 

Угледах цркву из снова мојих

 

пред њом је стража, то ме зачуди,

 

са војском неку реч прозборих

 

кажу да чувају цркву од људи

 

Какви су људи што би да сруше

 

лепоту ову из средњег века

 

имају ли они бар мало душе

 

знају ли каква их судбина чека?

 

Пред мојим очима пукло село

 

око њега свуда бодљикава жица

 

к’о да га нешто за век проклело

 

и људе у њему згрчених лица.

 

Гледај Европо, завриштах тада

 

погледај свете ту правду нашу

 

докле ће овај народ да страда,

 

а други и даље оружјем машу.

 

Изнад те туге, изнад те жице,

 

осетих поглед који ме тражи

 

угледах познато дечије лице

 

које ме ноћу сновима блажи.

 

И приђе мени кроз жица сплет,

 

загрли ручицом око врата

 

то божје биће, небески цвет,

 

прозбори нешто: „Тата, тата“.

 

А срце моје к’о лудо скаче,

 

шавови хоће да попуцају,

 

шта ли те речи њему значе

 

да ли се можда препознају?

 

Нисам ни хтео ал‘ моје руке

 

кренуше к њему некако саме

 

то дете нежно, о моје муке,

 

беше к’о зрачак из љуте таме.

 

Жена из снова дојури с врата,

 

из оног истог дворишта преко,

 

„Милане сине, то није тата,

 

он је на небу негде далеко.

 

Наш Јован сине Косово чува

 

заједно горе с Лазаром светим

 

чујем га увек кад ветар дува,

 

тебе кад гледам њега се сетим.“

 

Стојимо тако, жица нас дели,

 

а срце спаја љубављу истом,

 

и свет је застао, управо цели,

 

заустављен божанском искром.

 

У повратку мало застах по страни

 

задивљен, поносан и препун среће,

 

док Јован и мртав Косово брани,

 

Србима га нико одузети неће.

 

Од јуче ја сам Петровић Јанко,

 

рођењем Немац, Србин по вери,

 

написах ово јер желим жарко,

 

истину да сазнају светске звери.

 

Од стида мало да погну главу,

 

злочинце казне – добро их знају,

 

жртвама српским да одају славу,

 

имена њихова вечно да трају.

 

Веселин Џелетовић ,

 

Napisano: 07.11.09, 09:06

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: