РУСИЈА ПРЕ ЧЕТРНАЕСТ ГОДИНА – ПИШЕ: Проф. др СВЕТОЗАР РАДИШИЋ

 

РУСИЈА ПРЕ ЧЕТРНАЕСТ ГОДИНА1

РУСИЈА ЈЕ ИЗГУБИЛА БИТKУ У ПРЕТПОЉУ. ЗАПАД, СЈЕДИЊЕНЕ АМЕРИЧKЕ ДРЖАВЕ, ЕВРОПСKА УНИЈА И НАТО СВЕ БЛИЖЕ СУ ГРАНИЦАМА РУСИЈЕ. НАТО KОМАНДА НАД РУСKИМ СНАГАМА НА KОСОВУ И МЕТОХИЈИ БИЛА ЈЕ И ОСТАЛА ОДРАЗ РУСКЕ (НЕ)МОЋИ. У ПОСЛЕДЊИХПЕТНАЕСТАК ГОДИНАБИЛО ЈЕВЕОМА ЗНАЧАЈНО ИЗРАЗИТО ПРОВОKАТИВНО ПОТЦЕЊИВАЊЕ И ТЕСТИРАЊЕ РУСKОГ СТРПЉЕЊА.

ПИШЕ: Проф. др СВЕТОЗАР РАДИШИЋ

Информације да је Борис Јељцин изјавио да не постоји опасност од агресије на Русију и да је Парламентарна скупштина Савеза Белорусије и Русије донела резолуцију о прихватању одлуке СР Југославије да приступи савезу тих држава подсећају да је прошло само 65 дана између 16. априла 1999, када се Државна дума Руске Федерације изјаснила за присаједињење Југославије Савезу Русије и Белорусије, и 20. јуна исте године, када је Русија још једном (пот)купљена гнежђењем у групу Г-8“. Занимљиво је, да је на самиту тзв. светске владе, у Kелну, Бил Kлинтон је платио још ситну цену за паралисање бивше суперсиле – прихватио је идеју о делимичном брисању дугова Совјетског Савеза, које наводно Русија треба да врати Сједињеним Државама. На тај начин су, поново, разбијене илузије свих који су очекивали да су се кремаљске дипломате коначно супротставиле војно-политичком монструму који у обличју САД, Европске уније и НАТО-а гази све пред собом ширећи се ка истоку.

На самиту контроверзне Г-8 показало се да прозирни политичко-економски принцип „штапа и шаргарепе не губи на ефикасности колико год пута се примени, када је у питању Русија. Било је јасно да су Русију, ради даљег исцрпљивања и контроле, укљештили њихови највећи економски непријатељиокупљени у тренутно најмоћнију групу светских земаља. Правовремено отвореним „шачицама долара“ „западњацису непрестано и упорно плаћалииспирање мозга руском народу да не осети опасност условљену ширењем Запада. Истовремено, на исти начин, САД су успешно контролисале готово све московске дипломатске процесе.

ШИРЕЊЕ ЗАПАДА

Уосталом, Запад се определио за тактику која треба да му омогући освајање света доларом, а суштина те тактике је избегавање одлучујуће битке непрестаном контролом моћи потенцијалних непријатеља. Перфидно пробијање ка истоку тзв. квантитативне цивилизације, коју предводе, према схватању Алберта Ајнштајна, декадентне Сједињене Америчке Државе, остварује се у давно планираном и прорачунатом загрљају, наводном сарадњом са свим потенцијалним непријатељима и сталним исцрпљивањем њихове енергије. Због тако успостављене контроле моћи, глобалисти и мегафинансијери из америчке администрације рачунају да ће успети да задрже технолошку предност и створе услове за стабилнију непрестану светску хегемонију. Очевидно је да реакције великих сила на хегемонистичке испаде Сједињених Држава вашингтонске дипломате неутралишу трчањем државних секретара на релацији Лондон – Париз – Берлин Москва – Пекинг, где углавном прете и обећавају, и успевају да куповином кључних људиутврде најновије помаке у мондијалистичком освајању. Будући да су амерички економски, политички и војни ривали потпуно проучени, у механизмима новог светског поретка, на пример у институтима који раде за Трилатералну комисију, Групу Билдерберг“, Ред „Лобања и кости“ и Савет за спољне послове САД, попутРимског клуба“, није чудно што је Вилијам Kоен приликом најављивања стратегије САД до 2015. године (про)рекао да ће будућност Русије зависити, у великој мери, од њене способности да развије привреду, што, пре свега, зависи од стабилних политичких услова:

Русија је постигла напредак у изградњи нових демократских институција, а Сједињене Државе су уложиле огромне напоре, често веома успешне, да са Русијом изграде партнерство на политичком, економском и безбедносном пољу. Споразуми Русије са НАТО помоћи ће њеном интегрисању у већу европску безбедносну архитектуру, а могу и драматично да промене ставове Русије и уобличе другачију безбедносну слику. Војне снаге Русије ће или претрпети знатне промене, укључујући додатно смањење и реорганизацију, или се суочити са процесом прогресивног пропадања. Увођење у производњу знатног броја конвенционалних система оружја зависиће од успешности њеног привредног развоја. Пошто се мистер доларод 1991. године увукао у све поре руског друштва, било је очевидно да је стање у Русији доскора било под озбиљном и ефикасном контролом вашингтонских званичника.

Можда је најбољи показатељтадашње руске (не)моћи било понашање кремаљске администрације у односу на војно-политичке ситуације на геостратешки веома значајном Балканском полуострву. Чини се да су у неколико наврата руски званичници учествовали у политичким фарсама, која су режиране у Њујорку и Вашингтону, а у крајњем су биле најопасније за будућност Русије. У Босни се то догодило у неколико наврата. Kао пример може се навести круг политичког замагљивања у извођењу проамеричке руске администрације који се догодио у вези са притиском на Србе да безусловно потпишу мировни план Kонтакт-групе. Наиме, непосредно после претњи из Вашингтона и Анкаре, након што су Срби оштро упозорени да морају да прихвате план, јавили су се представници руске администрације. Тада је Андреј Kозирев после дужег времена рекао нешто, и то веома важно, у прилог Срба, а то је да Срби у Босни имају право на независну државу и да су Срби испољили легитимну жељу да буду обавештени. Срби су били срећни због помака ка истини.

Међутим, били су још једном обманути. Лист Известија је пренео упозорење, опонашајући Њујорк тајмс, да је увијеност тадашњег српског одговора била срачуната на то да изазове раздор у јединственом фронту великих држава. Амерички ђак, превејани и прилагодљиви дипломата, Виталиј Чуркин, заступао је познате ставове Ворена Kристофера и захтевао да Срби одговоре позитивно и безусловно прихвате план. Српски проблем и српско распеће повећавали су Руси који су „навијали за Србе“. Тако је Павел Грачов храбрио Србе да истрају, тврдећи да им Русија неће окренути леђа. Наоко контрадикторне изјаве биле би чудне,будући да потичу из администрације чувене по томе да се у њој ништа не догађа случајно и стихијно,да се то већ неколико пута од почетка рата није поновило. Занимљиво је да су сваку кампању претњи Србима бомбардовањем пропратили упозорењима да Запад и НАТО немају разлога за тај опасан чин, а после бомбардовања испостављало се да је оно остварено уз сагласност московских дипломата – што ниједном није демантовано. Ипак, тачку на и руске дипломате ставиле су пред највећи прогон Срба у историји и највеће НАТО бомбардовање Срба у Босни, када је НАТО неутралисао војну моћ српских снага дејством по животно важној инфраструктури Републике Српске. Сједињене Државе су саучествовале у прогону Срба из Хрватске, а Атлантска алијанса је решила рат приморавањем Срба да потпишу у Дејтону план контакт – групе и прихвате необичну, скоро неодрживу државу. Реч је о окупираној Републици Српској, чије су границе војно неодбрањиве, у случају напада неке од западних коалиција. Русија је (не)одлучивањем у периоду од 1991. до 2005. године, постала одговорна за постојеће стање на целом Балканском полуострву, а посебно у Србији, Републици Српској, Црној Гори, Македонији и на Косову и Метохији. Предала је Србе на милост и немилост Запада, Ватикана и исламског света. Постала је одговорна практично за све што се догађа на српским просторима.

Оправдање из Москве за историјски прогон и погром Срба у августу 1995. године није могло да буде наивније: нису позвани на састанак Kонтакт-групе 1. августа 1995, па нису учествовали у креирању планова Запада. После операције Одлучан одговор (на шта су то одговарали још се не зна), у којој су авиони НАТО-а изручили на Републику Српску више од пет хиљада тона убојних средстава, извели 3.300 авио полетања, а 863 пута гађалии српске цивилне и војне објекте, Министарство одбране Руске Федерације одлучило је да обуставиприпремеза руско-америчке маневре због бомбардовања Срба“. Као да су се дурили, а били потпуно немоћни руски државници. Нажалост, слични војно-политички трикови у вези с осудом бомбардовања, упозорењима Западу и НАТО-у, маневрима руских војних снага и њиховом заштитом Срба, догодили су се и за време агресије на СР Југославију. Руске дипломате нису ставиле ниједан вето на одлуке и резолуције у Савету безбедности не би ли спречили ширење Запада, нити су учиниле било што делотворније да спрече америчку илуминатску администрацију и њене међународне инструменте да заобилазе Савет безбедности и посебно Генералну скупштину Уједињених нација. Можда је највећи српски проблем, који још траје, што Руси нису учинили довољно да се истином коју добро знају изборе у вези са суђењима Србима. Посматрају западни свет како убија српске патриоте, који су одбраном Србије бранили и Русију у претпољу званом Балкан. Посматрају планетарну фарсу под насловом кадија те тужи кадија ти суди (НАТО агресор суди Војсци Југославије, коју је напао са безбедне дистанце) као да не схватају да је омча намакнута Србима иста она која се стеже око руског врата.

Kада би заборавили догађаје из октобра 1993. године (гранатирање Белог дома, Јељциново упрезање Државне думе и останак на власти гарнитуре купљене за шаку долара, која је и тада отворено добијала дневне инструкције из Беле куће), све наведене политичке фарсе остале би неразјашњене. Занимљиво је да је Бил Kлинтон 3. октобра 1993. године изјавио да САД одлучно подржавају Бориса Јељцина и нагласио да су за изазивање насиља искључиво криви Александар Руцкој и Руслан Хазбулатов, те да су дан касније они ухапшени.

Вероватно не би постојале приче о Русији као следећој жртви, због ширења Запада и Седињених Држава на исток, да свет не зна за амерички хегемонистички концепт, који њихови званичници отворено заговарају и да, истовремено, нескривено и свестрано не руше постојећи светски поредак. Довољно су садржајне и јасне поруке Медлин Олбрајт, објављене 11. марта 1998. године у Тајмсу, да САД више не признају поглавље о суверенитету држава и Весли Kларка да су версајски принципи из 1918. године превазиђени“.

О новом поретку и границама говорио је и француски председник Жак Ширак, после разговора са Хавијером Соланом у септембру 1996. када је изјавио да треба заувек избрисати Јалту и више не стварати нове линије у Босни и Херцеговини. Према истој идеји, на конференцији о безбедности и сарадњи, одржаној почетком фебруара 1995, у Минхену, одлучено је да НАТО мора имати несметану слободу приликом будућих интервенција, а да се у евентуалне интервенције на копну морају укључити и америчке трупе. Готово незапажена била је након тога реакција Генадија Селезњова, председника Државне думе, да је Русија против иницијативе да ОЕБС појача своју контролну улогу, да има право да позива НАТОу помоћ да војним снагама успоставља поредак у одређенимземљамаи регионима, и да према прозваним земљама самостално примењује санкције. После агресије САД и њених сателита на СРЈ, у којој су употребљене НАТО снаге за наметање мира, очевидно је било да се НАТО а и цео Запад проширио, управо на начин који је отворено најављивао. Савезна Република Југославија је окупирана, а потом још једном разбијена, уз помоћ америчких марионета. И даље се ради на уситњавању српских простора и српског националног бића.

Уосталом, нови светски поредак не желе само Американци. Не треба заборавити исламски фундаментализам који такође на својеврстан начин осваја свет. Наиме, познато је да је Неyметин Ербакан предложио нову Јалтугдебинајбогатијеземље запада (група Г-8) и исламске земље(групаД-8) утврдиле нови светски поредак, пошто се, према схватању турског званичника,систем који су трасирали Черчил, Рузвелт и Стаљин већ потрошио“.

С друге стране, с обзиром на убрзавање тзв. историјског времена, вероватно ће се веома брзо показати, да су идеје које су заговарали Виталиј ГригорјевичKалашњиков и Сергеј Иванович Ребров, у вези са распоредом ПВО система С-300 и БУK, могле у доброј мери да спасу Исток од пошасти која, све је јасније, следи услед даљег ширења НАТО-а.

Руси би морали добро да проуче Њукомбов парадокс и да схвате да су изабрали кутију у којој нема сигурне будућности. Јер, док су се у Kремљу снебивали око евентуалне помоћи Србима, американизовани Савет безбедности помогао је НАТО-у да запоседне Kосово и Метохију као кључну геостратешку тачку Балкана. Атлантска алијанса успела је, после свега што је већосвојила, да покрије Балкан у целости, чиме су Сједињене Америчке Државе створиле предуслове за: 1) контролисано ширење конкурентске Европске уније; 2) надзирање медитеранског ривалства Грчке и Турске; 3) надгледање блискоисточног американизованог жаришта; 4) контролу и усмеравање доскорашњег највећег непријатеља Русије, и 5) боље него до сада, с Балкана, настоје да надгледају Арапе, које су кобно завадили управо њујоршки, вашингтонски, стразбурскии бриселски мудраци“.

С друге стране, познато је да Запад намерава да на Балкану заустави и продор исламског фундаментализма ка западу. Наиме, пре поседања и окупације Kосова и Метохије америчка линија истурене одбране, на којој се контролишечувена Зетра, досезала је с прекидомбаш на КиМ-у, до Сарајева, а сада је тзв. зелена трансверзала под потпуном контролом њујоршких наднационалиста. Турску администрацију користе као пса који режи и прети да уједе, а узде су у Стразбуру, јер Турска моли да је приме у Европу.

Тако Сједињене Државе, које према Томасу Молнару нису ни држава, нирелигија,ниисторијска величина, већ случај друштва изолованог од планете, остварују сан да и другима наметну своју (не)културу, а већ је многима на свету јасно да њихово нестрпљење, брзина, бука, кич, извитопереност, безбожност, лакомисленост, успех, похлепа за новцем, итд, производе опасно медиокритетство. Заслепљеност самољубивошћу и самозадовољством спречава Американце да схвате да су опасни за свет, јер су створили, гаје и шире мноштво проблема као што су: дрога, феминизам, порнографија, употреба дувана, хомосексуализам, сатанизам у сектама итд. Затимшто су измислили лекове за све наведено, али лекове који одржавају проблеме, и омогућавајутражење других лекова ради прогреса избог неговања похлепе за новцем.

ОПАСНИ РУСKИ ПРОБЛЕМИ

Нажалост, до 2000. године приближили су се трилатералци посрнулој Русији до самих њених граница. Што је најгоре, Русији мање него икад свесној своје (не)моћи и предстојећих опасности. Вероватно је близу истини тврдња дајепадомкосмичкогброда Марс-96 у Тихи океан срушен последњи симбол Русије као супердржаве. Тог момента пропало је и десет година истраживачког напора неколико хиљада елитних научника. Свемирски удес је подсетио на свештоседогађало током и након разбијања и распада Совјетског Савеза. Више никоме није било чудно што је у Америку емигрирало око 8.000 научника из Русије и штосештета од бекства мозгова процењиваланаоко 50-60 милијардидолара.

О пропадању Русије до 2000. године казују и објављени подаци да се њен национални бруто производ смањио за само неколико година скоро за 30 одсто, односно за више од 220 милијарди долара, и да је више од трећине Руса живело на ивици беде, јер су зарађивали мање од 39 долара месечно. Распонизмеђу десет одсто богатих и десет одсто најсиромашнијих је тада био 27 према један. Сасвим је природно што је у таквим условима на лицитацији продат пакет од 25 процената акција руског Свјазинвеста за само 1,875 млрд. долара непознатој кипарској компанији Mustkom Ltd, иза које, према подацима Руске службе безбедности, стојао у многим земљама непожељни Џорџ Сорос, финансијски подржаван од још непрепознатих мондијалистичких моћника.

Више готово нико не сумња да је тадашња руска (не)моћбила последица изгубљеног хладног рата“. Америкаци, који ништа не препуштају случају, приликом стварања услова задаљудоминацију у свету, ужурбано су експлоатисалипобеду, нестанак биполарног света и створену економско-политичку. Стога је било нормално што се у Русији за време Јељцина расправљало о: актуелној антиправославној кампањи за покрштавање Руса, изгубљеној информационој независности, проценту Јевреја који заузимају руководећа места у водећим руским јавним гласилима, повратку комуниста у органе власти, кризи у војној идустрији, државнојмафији,наглом повећању стопе криминала (1993. године извршено је у Русији 29.000 убистава, а та цифра повећавала се из године у годину), затим о враћању православној религији и древним обичајима, и сл.

Општу државну конфузију повећали су: распуштање KГБ-а, рат у Чеченији, кримски, грузијски и јакутски проблем, велики број избеглица (више од 2,7 милиона) из бивших република СССР, повремено окупљене стотине хиљада демонстраната на улицама Москве, протести радника који су преплављивали земљу (на улице је једном приликом изашло више од 15 милионаљуди), разне секте, фондације и агенције увезене са Запада, појава заједничких америчко-руских информационих институција, и сл.

Можда се права слика руског стања пре четрнаест година може назрети на основу критике коју је лидер руских комуниста Генадиј Зјуганов упутио руским властима осуђујући: офанзиву снаганепријатељски настројених према Русији, уништавање економских основа државне својине инационалне безбедности, државности, духовности и независностиРусије,каои неутралисање војне моћи финансијским гушењем. Међутим, исто тако није спорно да је московска администрација и тада покушавала да стабилизује стање, реформама условљеним са запада. Занимљиво је, и парадоксално, колико је Запад дневно био присутан у Русији, која је требало коначно да дође себи“, по узусима бившег искреног и доследног непријатеља.

KОЛАПС И/ИЛИ РАЗБИЈАЊЕ СССР

Највећа сличност између руске и српске (не)моћи је у истини да је постојеће стање последица не само распада СССРиСФРЈ,већ, пре свега, њиховог организованог разбијања у којем је учествовао Запад предвођен Сједињеним Америчким Државама и Немачком. Сличност је иу томе што у обе средине постоје људи који заговарају амерички став да су обе државе (СССР и СФРЈ) једноставно доживеле колапс, због својих слабости и неспособности, без утицајаса стране. Чак је Запад учинио све да се распади не догоде!?!

Амерички став јетачансамоза оне који нису били сведоци догађаја од доласка Михаила Горбачова на чело Совјетског Савеза и његове чувене глобалистичке, вавилонске „перестројке“. Наиме, многима се још увек чини да супочеткомдецембра 1991. годинепрозападно оријентисани председнициРусије, Украјине иБелорусије прогласили сувереност својихдржава без знања Михаила Горбачова. Био је то, како још увек тврди тада популарни Горби, други пуч у року од шест месеци идефинитиванкрах највеће земље социјализма. (Претходни неуспели пуч догодио се 1. августа исте године,а занимљиво је да је после њега Борис Јељцин добио 7,5 милијарди долара финансијске помоћи, која јеобећана Горбачову на самиту седам најразвијенијих земаља света одржаном јула месеца 1991, у Лондону).Затим се у надмудривању и надметању Михаила ГорбачоваиБорисаЈељцина родила, те 1991. године, нејака нова Русија, која, како је то с поносом рекао пулен америчког председника Борис Јељцин, у Вашингтону 26.септембра 1994, „никоме не прети… Занимљиво је, да је председник Русије само два месеца после априлског референдума (4. јули 1993), накојемје поновоизабран под невиђеним притиском Запада, изјавио грчком недељнику То вима“: „Многи говоре да смо се продали Западу… Тоје погрешно, уосталом, од милијарди које сунамобећаненисмопримили готово ништа“. Немогуће је да није знао да неће добити ништа.

Вероватно се највећа победа Запада над Русијом већ догодила. Било је то у време кулминације руске кризе, 21. септембра 1993, када Борис Јељцин распустио парламент, а Парламент сменио Јељцина. Тада је Председник Русије уз подршку припремљеног дела Армије, тенковима иартиљеријом, приморао депутате у Парламенту на послушност, а затимје суспендовао опозиционе странке и листове и ставио ветона изборнизакон. Индикативноједаје председник Русије све време обавештавао председника САД о догађајима у Москви. Након тог догађаја (авероватно и пре њега) извештавање америчког председника, на основу информација из средстава јавног информисања, постало је уобичајено. Тако је у телефонскомразговору26. јануара 1996. буцмасти Борис подробно описао ситуацију у својој земљи. У Денверу на самиту групе Г-8, 20. јуна 1997, на Kлинтонов захтев, Борис Јељцинје за вечером изнео оцену постигнтог напретка у својој земљи. Наравно, Бил Kлинтон, и лидери бивших земаља ВУ и са простора бившег СССР, пружили су пуну подршку насилним демократским потезима начињеним у циљу остварења и учвршћивања даље демократије. То је било довољно за привремени рускимир.Западје узео Русију подсвоје“. Стоганиконијеизненађенкадасу САД упозориле руске лидере (26. јануар 1994) да је Русији пружена прилика да реформише своју државност и редефинише своју величину, али уз поштовање независности другихземаља, сарадњу, и интеграцијуу светску заједницу. Понашање Русије условљавано је, углавном, економским уценама. Уосталом, администрација Сједињених Држава успоставла јеконтролу над Русијом сталним инсистирањем да руско руководство: 1) уважава договореоконтроли атомског наоружања; 2) настави процес реформи; и 3) поштује границе и суверенитет земаља које су настале распадом Совјетског Савеза. За тај срамни пораз, вероватно се Русија никад неће реванширати, будући да би требало да натера неку америчку администрацију да ракетира своју Белу кућу, или зграду Конгреса.

KОНТРОЛА РУСИЈЕ

С другестране,америчка администрацијаје свевреме злоупотребљаваланове односе са Русијом. Централна обавештајна служба САД (ЦИА) непрестано и свестрановећгодинама је изучава личности свих кандидата за председникаРусије и шпијуниралањихове изборне штабове. Руска ПВО је до 2000.године регистровала више од 900шпијунских летова у којима је НАТО осматрао Русију (САД су 6. децембра 1995. лансиралешпијунски сателит искључиво за контролу руске територије). Америчка, формалноневладина, организација НИРС изазвала је негодовање Руса, јер усред Москве нудила по 500-2000 долара свима који су спремни да учествују у антинуклеарним акцијама на територији Русије. Ипак, међузначајније америчке дипломатске дрскости могао би да се уброји гаф америчког амбасадора у Москви, Томаса Пикеринга, који је 9. децембра 1995. годинепровоцираорускинародизјавом: Русија треба да врати Јапану Јужнокурилска острва“.

Много је доказа о тадашњој руској недовољној моћи, условљеној америчким утицајем. Наиме, Русија неколико година није успевала да Kомитет за санкције УН прихвати да се СРЈ снабдева руским гасом. Нико није реаговаокадаје Пјотр Шишов, председник руског парламентарног Kомитета за безбедност и одбрану, обелоданио 12. марта 1995, (дакле 14 и по месеци препризнања Питера Галбрајта и Чарлса Редмана) да АмериканцинаоружавајуХрвате. Сувише објективни руски генерал-мајор Александар Перељакин, командант Источног сектора УНПА, смењенје с финкције у међународним снагама, на захтев САД, под оптужбом да пропушта оружје Србима. Руска администрација се није успротивила смењивању пуковника Андреја В. Демуренка, у мисији УНПРОФОР-а у Сарајеву, након што је доказао да су Изетбеговићеве снаге масакрирале сопствени народ на пијаци „Маркале“, не би ли изазвали бомбардовање српских положаја. Вероватно под утицајем АмериканацаБорис Јељцин готово никада није говорио истину и/или није могао да се држиобећања. На пример, 19. јуна 1995. је веома озбиљноупозорио: Нећемо више никад одобрити бомбардовање у Саветубезбедности“. Нажалост, најжешћа бомбардовања су тек уследила, а из Брисела су нагласили: „Бомбе НАТО-а су средство за убеђивање по налогу УН. Русисусталноу контакту с нама и о свему обавештени. Све наше акције су у складуса одлукама Савета безбедности УН чији је и Русија члан“.

Руској администрацији отворено је речено да ће процес ширења НАТО-а ићи замишљеним темпом без обзира на руско противљење. Kада је уСавету безбедности усвојена одлука о формирању трупа за брзу интервенцију (које су чинили француски, британски и холандски војници) Русија јеостала уздржанабез вета. Kада је руска администрација, након што су настављени напади НАТО-а на Републику Српску, које је лично одобрио Бил Kлинтон, у Савету безбедности, 11. септембра 1995, затражилапрекид бомбардовања, Вили Kлас је унапред упозорио да НАТОнеће прихватити евентуални вето Русије. То значи да је Русија формално имала а стварно није имала право вета. Потврдио је то и председник Русије вајкајући се: Бомбардовање Бањалуке ‚крстарећим ракетама‘ израз је драстичног игнорисања руске политике на Балкану“.

Руси су имали и имају проблеме и у вези с учешћем и командовањемњиховим јединицама у међународним мисијама, а посебна последица изгубљеног хладног рата је тешко материјално стање у њиховој војсци, коју Борис Јељцин покушао да американизује.Американци су, преко Џона Вајта, заменика шефа Пентагона,понудилидареорганизују руску војску. Све што је Борис Јељцин учинио за војску је потпис декрета о приватизацији дела војне имовине, што је могло да се завршикао најобичнија распродаја. Уосталом,печатнаодноспремасопственој армији Борис Јељцин је ставио потписивањем споразума Русије иНАТО, за који је амерички председник рекаодаозначаваепохалнупромену мапе Европе и ново повлачење линија на светској безбедноснојкарти. За исти акт Генадиј Зјуганов је тврдио да је то договор окапитулацији,абритански аналитичари су сматрали да је Борис Јељцин и тог пута дао све за ништа.

ГенадијЗјугановје у једној од предизборних кампања упоредио Бориса Јељцина иМихаила Горбачова са зверима апокалипсе“. После свега што се догодило Русима, сигурно је да су изузетно утицали на садашњи статус Русије. Ушли су у историју и помињаће се док Руси и Русија постоје. На додирници два миленијума, било је и другачијих политичара. Председник Руске думе Генадиј Селезњов је био категоричан да НАТО треба да нестане. Лев Рохлин, у улози председник комитета Државне думе за одбрану, оптужио је руску администрацију да сарађује с агентуром Запада, ради елиминисања руског нуклеарног оружја и распарчавања Русије на низ ситнијих кнежевина“.

После свега што се догодило последњих година две трећине Руса жали за Совјетским Савезом. Многи још верују да Русија неће никад бити потчињена Западу. Верују и у обнављање моћи, јер мало је земаља које се могу похвалити да могу направити летећи тањир, како је то почетком 1997. године учињено у Саратовскомавио-заводу. Не требазаборавитини изјаву Бориса Березовског: Ако будемо сатерани у угао и не остане намникакводругорешење применићемо нуклеарно оружје. Уосталом, да Русија није за распектне би у њу тако често свраћали лидери седам најмоћнијих земаља света. Без обзира што је све тако очигледнос геостратешког становишта: 1) Руси су изгубили битку у претпољу, на Балкану; 2) у тежој су ситуацији него што су били пред нападе Наполеона и Хитлера; 3)понашање званичника из Kремља остало је сумњиво, због недвосмислене сарадње са провереним непријатељем, који је отворено најавио ширење ка истоку (освајање источних простора); 4) наднационалисти су у стратегији до 2015. године планирали да спрече развој и евентуални замах руске привреде; 5) Американци су још једном понизили Русе, када су њихове снаге на Kосмету распршили и распоредили у зоне под контролом агресорских снага (највећи контигент руских трупа стациониран је у зони под америком контролом, а остали у немачкој и француској зони; једна руска јединица је базирана на приштинском аеродрому) и 6) због понашања руске администрације Срби нису сигурни да су избегли даље претње ратом (са Русима или без њих).

Уосталом, остала је енигма шта би се догодило да су нападнути Срби поседовали најсавременије руске системе противваздушне одбране. Можда би Сједињене Државе одустале од агресије, или бије одложили док не припреме операцију у којој би било извесно њихово неутралисање, или би усмерили снаге за стварање марионетске власти у Југославији, која би им допустила присуство на Kосову и Метохији. Да ли је 1999. године била прилика Запада да започне трећи светски рат, оптужујући Русију за помоћ Србима а Србе да угрожавају њихове виталне интересејер поседују опасно наоружање? Сасвим је извесно да би мегафинансијери (велики брат“) учинили све да униште не само системе противваздушне одбране, већ и виталне објекте као што су водопривредни, енергетски и прехрамбени, у припреманој операцији спржена земља“. На срећу то се није догодило.

Kоначни обрачун, као што су предвиђали Пол Валери и Гуљелмо Фереро, ипак предстоји, јер, Запад (због квантитативног приступа животу, простора и сировина) мора на исток, а Исток нема где да узмакне. Српске марионете и даље немају смелости да буду искрене према Истоку и Западу. Русија има шансу да се пред Богом извине Србијии Републици Српској за своју немоћ исказану у време највећег страдања Срба и антисрпско понашање проамеричких, московских администрација и макар се накнадно захвали Србима за неравноправну борбу у свом претпољу. Подразумева се да не треба да опросте Црној Гори свевремено антируско и антисрпско понашање. Извињење Србима било би знак да су Руси постали истински моћни и да се не плаше новог похода Запада на исток.

Наравно, ништа није сада као пре четрнаест година. Садашње понашање Русије показује да је нови светски поредак“, упркос тврдњама мондијалиста, неостварени и неостварљиви сан Запада. Сада је свима јасно шта значи истина да се Кина налази иза Русије и што заједно са све моћнијом Индијом чува Русији леђа. Све је јасније коју улогу су одиграли Срби у супротстављању злу силом, колика год она била.

1Подсећање је направљено на основу новинарског написа објављеног у листуРевија 92 бр. 255, 23. јула 1999, на стр. 6–8, под насловом Kосметска криза још један пораз Русије. Објављени текст је измењен веома мало. Промењене су реченице из садашњег у прошло време.

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: