Eвропски дуг Србији

Eвропски дуг Србији

vladika-nikolaj

Речи Николаја Велимировића изречене у Лондону 1916. године и данас одзвањају гласно и говоре много.

У тешким временима ауторитети постају ослонац. У њима проналазимо снагу и веру у боље сутра. Њихове речи дају мотив за борбу, њихове поруке постају путокази, а личним примером постају узори. Но, како се постаје ауторитетом? Чини се, тако што људи препознају нечију храброст, одлучност и истину у његовим речима. Људи препознају оне који непобитним чињеницама и истинским примерима снажно бране интересе свога народа. Препознају снагу разума.

Владика Николај Велимировић је рођен 1880. године у ваљевском селу Лелићу. Из родне куће и села млади Николај је понео, и кроз живот носио, отвореност и једноставност српске православне вере, дубину народне мудрости и лепоту народног језика. Студирао је и путовао по Европи и Америци, по Светој Гори, Грчкој и хришћанском Истоку. По завршетку Првог светског рата постављен је за епископа у Жичкој, а потом и у Охридско-битољској епархији. Као епископ, али и као заробљеник у немачким тамницама и изгнаник у далекој Америци, Николај Велимировић је остао човек народа. Умро је у Америци 1956. године. Много година после његове смрти, посмртни остаци Николаја Велимировића су пренети у Лелић, где је сахрањен у малој цркви која је његова задужбина.

Величина владике Николаја Велимировића лежи у истинском познавању српског народа и посебној љубави према својој земљи и роду. Изузетно је волео свој народ, не слепо, без увиђања његових мана, већ као истински народољубац свестан његове величине, али и слабости.

Размишљајући о улози српске државе и величини поднетих жртава српског народа, Николај Велимировић се на Видовдан 1916. године у Лондону обратио званичницима и народима Европе. Његове пророчке речи и данас гласно одзвањају:

Господо и пријатељи!

Дошао сам из Србије, из Европске поноћи. Тамо нигде ни зрачка светлости. Сва је светлост побегла са земље на небо и једино нам одозго светли. Па, ипак, ми нејаки у свему, сада овако, јаки смо у нади и вери у скоро свануће дана. Захвалан сам лорду архиепископу Кентерберијском који ми је омогућио да на свети Видовдан, овог лета Господњег 1916. године, у овој прекрасној цркви Светог Павла пред његовим Височанством, краљем Џорџем Петим, и најугледнијим Енглезима могу да вам се обратим.

Господо и пријатељи! Цео дан јуче провео сам разгледајући овај величанствени храм који је понос Енглеске и Хришћанства. Ја сам видио да је он саграђен од најскупоценијег материјала донешеног из разних крајева империје у којој сунце не залази. Видео сам да је саграђен од гранита и мермера које су испирали таласи стотине мора и океана. И да је украшен златом и драгим камењем донетим из најскупоценијих рудника Европе и Азије. И уверио сам се да се овај храм с правом убраја у једно од архитектонских чуда света.

Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану у којој има један храм и већи, и лепши, и вреднији, и светији од овогa храма. Тај храм се налази у српском граду Нишу и зове се Ћеле кула. Тај храм је сазидан од лобања и костију мог народа, народа који пет векова стоји као стамена брана Азијатском мору на јужној капији Европе. А, кадa би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи храм триста метара висок, толико широк и дугачак, и сваки Србин би данас могао подићи руку и показати: ,,Ово је глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума.“ Пет векова Србија лобањама и костима својим брани Европу да би она живела срећно. Ми смо тупили нашим костима турске сабље и обарали дивље хорде које су срљале као планински вихор на Европу. И то, не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа која леже између Рафаела и Шилера. За сва она бела и црвена столећа у којима је Европа вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју. Када је Европа вршила смело кориговање и богова и људи из прошлости и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно, ми смо као стрпљиви робови, ми смо се клали са непријатељима њеним бранећи улаз у то чистилиште. И другом речју. Док је Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже. На Видовдан 1389. године српски кнез Лазар са својом храбром војском стао је на Косову Пољу, на браник Хришћанске Европе, и дао живот за одбрану Хришћанске културе. У то време Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је десет пута мање.

Где су? Изгинули бранећи Европу.

Сада је време да Европа Србији врати тај дуг.

Аутор: Стеван Мартиновић
Извор: Српски академски круг

Print Friendly Version of this page

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: